Zašto su raskinuli?
Zašto je silovao?
Zašto je napustila decu?
Zašto ne možemo normalno da pričamo?
Zašto je baš od svih bolesti korona postala pandemija?
Zašto je udario ženu?
Zašto je dobila rak?
Zašto me on/a ne voli?
Zašto se ovo baš meni dešava?
Zašto je prevario devojku?
Zašto je ostavila dečka?
Zašto gleda Zadrugu?
Zašto glasa za koga glasa (na izborima, ne u Zadruzi)?
Zašto se se tako oblači?
Zašto nemam sreće?
…i još milion zašto koje traže odgovor za urađeno, kao da određeno zato i zato može da bude valjan razlog, neki pojas za spasavanje koje će dati ultimativno zato pa će magično sve biti ok: i silovanje, i raskid, i bolest, i napuštanje dece, i netaličnost u životu itd.
Dok se ovih meseci stalno nešto preispitujem zašto, kapiram da ne postoji nijedno zato od koga bi mi bilo lakše. I da na kraju krajeva, zato nije važno. Jer nijedan razlog ne može da opere loše stvari. Čak i da postoje sasvim razumni odgovori na svako moje zašto, nije dovoljno. Ok, imam osnovnu ljudsku potrebu za razumevanjem. Ali često potraga za zato postane samo kamen koji sama sebi stavim oko noge.
Ne znam otkud ovo moranje da se pronađe opravdanje za ono što se (ne) dešava… Da li je to način da se popuni parcijalno znanje na brzinu? Kao i uvek, brza rešenja su najbolja.
Tako da je možda samo lakše kada prestanem da se pitam zašto.
Lakše spavam.
Lakše dišem.
I lakše pišem.
Bez pravog zato na zašto.
