Budimpeštanski nilski konji kupaju se u termalnoj vodi, a ja najčešće u Savskoj, no odlučila da promenim ploču, da budem privilegovana kao i mađarski hipopotamusi, uz vožnju metroom iz 1896 umesto Beogradskim busevima istog godišta prozivodnje, i tako sam došla da produžim vikend ovde, izgovor je bio da za mamin 70. rođendan nas dve imamo sparty, i da vam kažem, banjale smo se pošteno (pun intended), mozak je bio na paši, ne bismo uspele da složimo rubikovu kocku koja je isto izmišljena baš ovde, šta da vam kažem, gubitnica sam u algoritmima ali prva u hedonizmima 🤷🏼‍♀️ Uglavnom, evo na izvolte mađarski putopis ili preporuke šampionke uživanja kako da se (s)partija u Budimpešti – period je 14-17. novembar a tips na kraju teksta 🙂 Menjünk!

It was surreal, rekla je konobarica u Il momento kafiću, dok je pričala kako se provela u Njujorku i onda dodala: and now back to reality. Don’t get me wrong, Il momento nije najlepsi kafic u svim univerzumima, ali stajao je pored amsterdamskog kanala, gledao na harizmatični trgić, sanjivo oktobarsko lišće se uvijalo ispred ulaza (da ne spominjem koliko je vreme bilo umiljato) i bio je dosta dobar people watching spot – a ova se kraljica vraćala u ovu realnost, potištena 😳 Nisam joj kupila kartu za Bg da se otrezni jer sam skapirala nakon 43 god da je SURREAL feeling očigledno tako individualan i neobjašnjiv… A meni je Ams ove jeseni bio surreal – sorrynotsorry Beograde🤷🏼‍♀️ Svakako, ako ste raspoloženi za jedan putopis iz Amsterdama (koji uključuje i ADE) izvolite na uvid moje doživljaje od 17. do 20. oktobra, a ako želite preporuke, skrolujte na dno teksta.

Svi oko mene su, u najmanju ruku, frikovi. S desne strane, stoje dve ribe, jedna opičena azijatkinja i njena drugarica u martinkama i korsetu – obe mašu preogromnim lepezama dok đuskaju. Odmah do mene je crnac, go do pasa, u preširokim pantalonama koji pleše kao da sutra ne postoji. U istom stilu se kreće i tip kod dj-a na stejdžu, isto razodeven do pasa, sa ljubičastim plaštom na leđima, pantalonama od istog, satenskog materijala i bradavicama koje su pokrivene crvenom bojom. Tu je tip sa disko kuglom minđušom, koja nije malena i bar 3 tipa sa tetovažama od vrata do pojasa. Posle par minuta početnog čuđenja kako ko izgleda, Balkanka u meni se povlači i počinje divljenje. Niko nije nafuran, ribe nisu upravo sišle sa stola estetske hirurgije, bez botoksa ili ne-daj-bože prenaglašenih obrva i usana, tipovi plešu ali STVARNO (a ne da se klate s pivom u ruci kao kod nas), niko te ne gleda ispod oka, nema agresije a ako te slučajno dodirnu u prolazu, izvinjavaju se najiskrenije moguće – i ako ti se i neko obrati, to je da ti da kompliment kako si najsuper po nekom osnovu. Inače, nalazim se u Sizifusu, u Berlinu, na najboljem partiju u mom životu u 3 popodne gde sam provela 7h kao 7 sekundi, i u svojoj 43 godini doživljavam rejv kulturu kakvu nikad nisam do sad.

Nisam mislila da ću se vratiti u Nicu nakog godinu dana, ali Formula 1 je zvala (ne mene lično naravno) u Monte Karlo, i ja sam morala da odem i na kraju od cele trke vidim točak od formule, ali hej, bar je guzica videla puta 😉 U svakom slučaju, evo kako sam provela poslednje dane ovog maja u Francuskoj, a ako želite preporuke, skrolnite na dno teksta 😉

Wow, peta godina za redom u Rimu! Ko bi rekao… U Rim sam otišla u martu 2020, par dana pred početak korone i imala ceo grad za sebe, totalni VIP, prazne ulice, nikoga kod fontane Di Trevi, Španske stepenice bez ikoga na njima! Da li je to bio razlog mog zaljubljivanja u ovaj grad – nedostatak (dosadnih) turista i gužve? Ili zato što smo poslednji dan 6h Kristina i ja provele u kafiću sa zgodnim Italijanima koji su se trudili da nas impresioniraju? Ili zbog sladoleda, kafe, umetnosti? Noćne vožnje kroz prazan grad? Možda i lockdowna koji je nastupio samo 5 dana kasnije, pa je nostalgija obojila Rim jače od ostalih mesta koje sam posetila… Nisam sigurna. Ali Rim je postao mesto koje obiđem svake godine, uz još jedan italijanski grad – ove godine je to bila (pre, pre, predivna) Firenca. Ako ste za jedan putopis izvolite na uvid moje doživljaje od 28. marta do 2. aprila, a ako želite preporuke, skrolujte na dno teksta. Andiamo!

Bilo je luđački uzbudljivo – tako počinje knjiga Mi djeca s kolodvora Zoo (ja sam je čitala u hrvatskom prevodu), i možda ta knjiga, osim što me je oblikovala, najbolje opisuje kako diše ovaj grad – luđački uzbudljivo, mada bi se opis mojih 3 dana u Berlinu pre mogao staviti u kratko-slatko. Anyways, ako vam treba jedan quickie vodič za Berlin ali i možda upoznavanje sa destinacijom, izvolte na videlo moje doživljaje od 23-26. februara ali i preporuke na kraju teksta 🙂

– A da se preseliš u Portugaliju i pišeš knjige? – tako počinje jedna moja (stara) priča koja se zove Dobre vesti, i da vam kažem, sama sebi sam prorekla zaljub u ovo mesto, mada ne znam kako iko može da ostane imun na sunce, oslikane pločice na zgradama, surf, okean, fado, bakalar, ono žđć u govoru, to je kao da neko kaže da je Monika Beluči ružna, znači prosto ne ide – Portugalija je neosporno divna. Ovde sam bila od 2-8 jan, tačnije prvo u Lisabonu pa u Portu – ali ovaj ćemo moj putopis početi kišom – a kako ćemo ga završiti, videćemo do kraja epizode. Kao i uvek, moje preporuke šta jesti i videti su na dnu teksta 🙂 Vamos!

Nakon Dalmatinskih ostrva, Splita, Cresa i Rijeke – napokon sam 26 avgusta stigla u Rovinj. Pošto ne umem da sažmem sve svoje misli u jedan post, u ovom putopisu će se fokusirati na svoja životna promišljanja, lepe slike iz Rovinja i na kraju, naravno, preporuke šta videti i jesti u meni omiljenom gradu.

Nakon Creske mirnoće, vreme je bilo za grad, ali ne BEOgrad, već opet morski grad i to ovoga puta Rijeku 🙂 I ovde sam bila nedelju dana (18-26 avg), pre nego što ću konačno spustiti svoje sidro u Rovinju. Fora kod previše putovanja jeste da se malo i pogubiš, makar ja, a ponekad se osećam i nezahvalno, kao da sve ono što sam obišla ne stignem da upijem do kraja. Da ne bežim od teme: ovaj tekst vam je (ponovni) skup mojih preporuka šta raditi u Rijeci, uz poneku mudrost i slike 🙂

Nisam uspela da odmorim ni 2 dana nakon kruza Dalmatinskim ostrvima, a već mi je guzica otperjala dalje, tačnije zaputila sam se na ostrvo Cres. Ovde sam letovala kao mala svake godine, u dobra stara YU vremena, a ove sam godine ovde provela čak 8 dana, od 10 do 18 avgusta, i da vam iskreno kažem, možda mi je to bilo malo ipak previše, a saznaćete i zašto ako nastavite da čitate 🙂

Hvar, Brač, Mljet, Korčula, Pelješac – tako je izgledala naša ruta. I ne, ne zna se šta je lepše.

Kao što naslov kaže: ploviti se zaista mora, i to morem. Okej, moj pun možda nije urnebesno smešan, ali da vam kaže vaša mačja kraljica, ja nisam ranije znala da se krstariti mora. Nikada u stvari nisam ni razmišljala o krstarenju, plovidbi brodom danima, a sada kada sam je iskusila, I am hooked – shvatila sam da je to posebno iskustvo koje bih preporučila (pa skoro) svima. Kako je ovaj moj kruz izgledao? Sad ću da vam ispričam kako sam se provela od 27. jula do 5. avgusta 🙂

Γεια σας γατάκια 🙂 za prvomajske praznike nerada, predsednica mačjeg klana odlučila je da se uputi put Egejskog mora sa prijateljicom joj Svetlanom, tj mora kao takvog, najboljeg odgovora na sva pitanja o (be)smislu života, i naravno, osvetlala je mekane obraze mačićima u previše odlaganoj poseti Grčkoj + okupala se u moretu 28. aprila, otvorila sezonu nudističkog kupanja i preporodila se, zato sam se i kupala gola, kako je to u stvari odlična reč, preporoditi tj. postati opet a jesam na moru uvek iznova neko suštinski novi i uvek bolji, uglavnom, evo vam mojih doživljaja iz Soluna i okoline (od 27. aprila do 2. maja) a na kraju naravno skrolujte za moje preporuke ako se nađete u ovom delu sveta – ili možda bolje isplanirajte jer da znate Solun je neviđeno kjut, banite 🇬🇷

Ciao gattini, evo nas u finalnoj epizodi mog proputovanja kroz Italiju: preko Zagreba, do Napulja i Kaprija pa sada u Rimu po četvrti put, inače mom najomiljenijem gradu na planeti, mada mu je sad Napoli ozbiljno poljuljao tron, a pošto Rim toliko volim, svake godine ga posetim 🙂 Uglavnom, slede vam moje dogodovštine iz Rima, a na kraju kao i uvek moje gastro i kulturološke preporuke, pa skrolujte kroz moje lepe slike sve do dole ako ćete se zaputiti put Italije. 3, 2, 1 – polećemo!

Mačići dobrodošli u drugu epizodu mog putovanja gde smo nakon Zagreba, Ana i ja sletele u Napulj negde oko 7 izjutra, ali nismo bile umorne iako nismo mnogo spavale i onda smo otišle da šetamo po Napoliju, ma sad ću sve da vam pričam, nego da znate da ovaj post donosi dogodovštine iz Napulja (uz moje preporuke na kraju ofkors), i da ovaj grad morate da posetite jer je neviđeno zabavan, Gete je lepo rekao Vedi Napoli e poi muori, okej ne morate da mrete mada je baš mesto koje ćete ili mrzeti ili voleti i ja sam se toliko oduševila da sve ljude na planeti želim da pošaljem tamo da vide kako je najbolji. Andiamo!

Zagreb je ne baš sterilan nego više uštogljen, pa moraš malo da zagrebeš da osetiš grad, ali je i iskuliran i ljudi su fini i ne puši se nigde ali je i skupo i jbg sve mi je nekako zamalo al’ ko sam ja uostalom da prosuđujem gradove, ima Cat Caffe, džoker svih džokera, gde cvrkuću ptičice i mace predu a ima i dobru kafu na svakom koraku, šik obučene ljude, milion kul grafita i dosta više, evo vam gastronomski izveštaj od 36h provedenih ovde, pa sami zakljucite da l’ biste ovde na vikend (biste 🇭🇷)

Sletela sam iz Francuske na beogradski aerodrom da bi mi sačekušu napravili taksisti lešinari koji su okruživali svoj plen sa upornim „treba taksi?“, koji bi onda opušak bacali na zemlju ili čak nastavili da puše u kolima, dok je zbijeni narod čekao 72-iku, uletao u bus kao da je apokalipsa, svađao oko mesta i sve je bilo nekako… Prljavo, nevaspitano, malograđanski, tmurno. Sve je bilo nekako Beograd koji gastosi idealizuju, sve je bilo nekako zašto se još uvek nisam preselila osećaj, pomešan sa pitanjem da li ljudi sa Francuske rivjere koji posete Bg se vrate kući i budu u fazonu back to reality?! Svakome je realnost drugačija, eto. Uglavnom, bila sam u Nici 24 – 27. februara 2023 i ovo su moji utisci & slike + pošto morate da odete, skrolujte za preporuke na kraju teksta šta obići & gde klopnuti.

Meni se stvarno nije sedelo u Beogradu za Novu godinu, sve je izgledalo tako bučno i haotično i prepuno ljudi koji lete kao muve bez glave i sve da sam imala milion $$$ da ih protraćim na doček 2023, nisam znala šta bi me to tačno oduševilo u Bg-u… Zato sam, naravno, otputovala 🙂 Kao što naslov kaže, malo na more (u Rijeku), pa onda na planinu (u Sloveniju). Evo mojih preporuka ali i utisaka u desetak dana putovanja (28. decembar 2022 – 8. januar 2023) —> skrolujte niže za preporuke kako putovati, šta obići & gde klopnuti.

Odmah da vam kažem – idite na produženi vikend u Sofiju, baš je okej (i više nego okej) – jer sve je nekako uređeno, a opet soc, a s druge strane čisto i ima šta da se vidi – i moj vam je predlog da odete u glavni grad Bugarske (koji zamislite nema reku). Baš ono ima šta da se vidi, ima šta da se čalabrcne, čisto je, ima metro – a na 5h vožnje je od Beograda. Inače, ovog kasnog novembra, Sofija i ja smo tek samo malo flertovale i sad ću malo da vam pišem kako sam se provela, ali nema mnogo preporuka jer, kao što i naslov upućuje, manje sam obilazila a više uživala 🙂

Biopsija je sranje.

Čak kad je i neinvazivna, kao ova u julu.

Holanđani ne izlaze iz kuće posle 18h. Prosto, na ulicama ih nema, a kuće deluju napušteno, kao da apsolutno niko ne živi u njima. Ipak, usled gomile turista, Ams mi na prvu deluje kao košnica zabave gde je danonoćno žurka, pa je izgleda jednostavnije nabaviti lake droge & intimne usluge nego hleb & mleko. Ovde dolazim prvi put, na koncert Rolling Stonesa, a pošto sam zaljubljena u Kopenhagen, računam da će mi se dopasti i Amsterdam  (iako baš ne volim poređenja – ni ljudi ni gradova). Naravno, ulične dame & trava nisu jedina zanimljiva stvar ovde (ako se to uopšte smatra zanimljivim). Uglavnom, evo mojih pet dana ovde (od 11-16 juna ’22) + skrolujte za preporuke na kraju teksta šta obići & gde klopnuti.

Nikad nisam bila u većem skladu sa sobom nego u Mokrinu. Ali, da krenem od početka. Godinama merkam Mokrin House kao pravi posramljeni hipsterski predator, koji je propustio svoju šansu da trendsetuje na vreme, kad su su svi stavljali slike kako je u Mokrinu naj na svetu, ali zna da će njeno vreme doći. Ko čeka dočeka kažu stari, a pošto sam želela u Mokrin, ono baš baš, onda se namestila najbolja moguća kombinacija a.k.a. da mogu da odem (za dž, but ofcourse, zahvaljujući mojoj priči Milje) na kurs kreativnog pisanja na 3 dana u Mokrin, sve plaćeno prevozsmeštajhranapredavanja + mogu nešto i da na pišem, što mi je stvarno trebalo, jer pisala nisam već neko vreme. No onda – onda nisam otišla na predavanja.

Svako ima različita očekivanja od putovanja i destinacija. Neko voli toplije krajeve, drugi moderne tehnologije, neistražena mesta ili neobične običaje. Moja pokojna baba je to slikovito objašnjavala: o ukusima ne treba raspravljati – reče đavo i sede s golom guzicom na vrelu ringlu. Za mene, Rim je najlepši grad koji sam videla. I mogu da pokušam da objasnim zašto mi se dopada, ali nisam sigurna umem. To je i razlog što sam sebi obećala da ću ići u Rim svake godine – i eto me po treći put ovde 🙂 A sada izvolite na uvid šta mi se dešavalo od 15 do 21 aprila 2022. Ako hoćete preporuke gde da jedete & šta da vidite, skrolnite na dno teksta 😉

Jedina Azija koja me zanima je malvazija*. Tj, nikad ne bih stavila Dubai na moju must-visit listu, na kojoj se u 99% slučajeva nalaze Evropski gradovi i Japan. Međutim, plaža u januaru, niska cena avionske karte i radoznalost da vidim nešto što mi nije baš po ukusu su prevagnule (volim da se otvorim za novo). Svakako, Dubai jeste zanimljiva destinacija, iako moram da priznam da mi ne bi nešto specijalno nedostajala da je više nikada ne posetim (za razliku od Rima npr). Ali, ne bih se složila da uvreženom činjenicom da nema dušu (iako ne postoji emprijski dokaz za postojanje iste) a samim tim mislim da ako imate prilike, idite. No, pređimo na moje dogodovštine od 12 do 17 januara 2022.

Skoro sam pročitala neku priču u kojoj – parafraziram – čovek koji je izgubio nekog koga voli, ode i kupi cipele 2 broja manje, hoda u njima 20 km, ode na posao i stoji 8h. Kada ga kolega pita zašto to radi, ovaj kaže da je izgubio nekog koga voli i dodaje: znaš li koje ću olakšanje da osetim kad dođem kući nakon 12h i konačno ih skinem?

Hamlet nema pojima.

U Danskoj ništa nije trulo! Bar ne Kopenhagen, gde sam bila od 7 do 13 septembra. Ali da krenem redom.

Na Adi Bojani sam ove godine bila 2x – u julu i u avgustu.

Možda će neko pomisliti da je to zato što je Ada Bojana neko predivno mesto, ali moraću da vam srušim sneška: prosto mi se namestilo. Ada Bojana je ok, ali nisam se nešto spektakularno povezala sa njom. Poslednji put sam bila u Crnoj Gori u predsezoni pre par godina i stvarno mi je bilo lepo ali…

Evo, ja se vratila sa raftinga pa da vam ispričam sve ono što niste želeli da znate o raftingu, a smeli ste da pitate 😉

Uglavnom, rafting je superrr! Oduvek sam htela da idem i tako sam se dobro provela, pa da vam prenesem utiske i neke info za one koji nisu bili. Ako biste da malo pobegnete iz grada na produženi vikend, a niste za varijantu mora, banje, Budimpešte ili planine, rafting je fantastičan izbor. Mi smo išle preko Raftinga Drina-Tara (to vam je u Bosni, tj u mestu Bastasi, kod Foče) i uzele smo opciju rafting + hiking (3 noćenja + svi obroci).

U Rimu je toliko vrelo da kada šakom pređem preko vrata, znoj mi ostane na prstima. Grad je bučan, prljav i haotičan. Pokušavam da dokučim šta mi se tačno dopada, ali ne uspevam… Kao i kod svake prave ljubavi.

More mi uvek nedostaje.

Ali nekad zaista toliko nedostaje, da me sve boli. Fizičkom telu ne mogu da objasnim zašto nije na nekoj rivjeri, pa se osećam slabo i ceo dan ne mogu da dođem sebi.

Neka nemoć se usadi u mene.

U srce.

I stomak (tu je valjda duša).

Bilo je to najlepše letovanje u mom životu. A da sam znala šta me čeka nakon toga, i dalje bi bilo najlepše, ali i najtužnije.  Ovako sam imala svu slobodu da uronim u leto, more i… I teško mi je da ovo napišem. Ali ne mogu da ga pustim da ostane na slikama i u glavi, pa ću probati da kažem bar činjenice. Jer kada bismo znali kako nastaje magija, bilo bi jako dosadno zar ne? Zamislite da idete na mađioničarsku predstavu, ali umesto trikova, mađioničar govori nam gde je sakrio karte ili kako će iseći čoveka na pola… Where’s the fun in that?!

Magija je dakle počela 8. avgusta 2020…