Digitalni Gutenberg 7 - Digitalne Biblioteke

(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; guest post Sonje Ocić)

Tradicionalni modeli biblioteka, zasnovani na principima prikupljanja i čuvanja štampanih publikacija, postali su krajem dvadesetog veka relikti prošlosti, koji nisu mogli istom brzinom da odgovore tehnološkim promenama. Javila se potreba da se biblioteke sa izgradnje i bogaćenja svojih fondova više okrenu ka obezbeđivanju pristupa informacijama, koje više ne moraju biti locirane unutar fizičkih biblioteka, niti su obavezno deo njihovog fonda. Tu spadaju knjige koje se čuvaju u svetskim bibliotekama, svi tekući i raniji brojevi časopisa, dnevne novine, izvori s globalne mreže, izveštaji, leci, patenti, fotografije ili video zapisi, audio zapisi… Jedan od zadataka biblioteke je da osmisli taj univerzum za svoje korisnike, tako što će ga mapirati i šifrirati, i izabrati delove za koje će verovatno postojati interesovanje.

Biblioteke su bile prinuđene da se brzo uključe u nove oblike komunikacije – korišćenje elektronske pošte, postavljanje veb sajtova i blogova, Internet oglašavanje. Sledeći problem bio je učiniti informaciju dostupnom svima, i tada je načinjen korak koji nazivamo digitalizacijom i predstavljanjem bibliotečke, arhivske, muzejske građe itd.

Kada je u pitanju proces digitalizacije, svi su saglasni da je reč o dva najvažnija cilja:

Univerzalna dostupnost informacija
Zaštita građe (sačuvati građu od nepotrebnog habanja kako bi ostala što vernija verziji prilikom pojavljivanja)

Do sredine devedestih postalo je jasno da će biti potrebna još jedna velika promena u tehnologiji koja podržava bibliotečke operacije. Trebalo je pronaći načine da se CD-ROM i ostale lokalne službe, na primer Informacioni sistem za lokalne zajednice javnih biblioteka, uključe u sistem integrisanih usluga. Tokom poslednjih desetak godina razvoj Interneta doveo je do radikalne promene u ponudi biblioteka i zahtevima njihovih korisnika. Neke od značajnih promena u bibliotekama su:

Nepostojanje fizičkog ograničenja; korisnici širom sveta mogu da imaju pristup istoj informaciji dokle god je Internet veza omogućena;
Stalna dostupnost: elektronskim bibliotekama se može pristupiti u bilo koje vreme;
Višestruki pristup: isti informacioni izvor može biti korišćen u isto vreme od strane više korisnika;
Strukturalni pristup: elektronske biblioteke pružaju pristup bogatijem sadržaju na strukturalniji način, može se kretati od kataloga preko određene knjige pa do određenog poglavlja itd.

U Srbiji je formiran Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku – KoBSON, koji sa svojom ponudom od preko 35.000 časopisa i preko 50.000 elektronskih knjiga, zadovoljava većinu istraživačkih potreba naučne i akademske zajednice u Srbiji.

Kao i u izdavaštvu, ima i bibliotekara koji se nisu sasvim prilagodili novim zahtevima bibliotečke delatnosti. Još uvek ima dosta onih koji su zainteresovani za tradicionalnu papirnu formu.

Formiranje digitalnih biblioteka u akademskom kontekstu i integracija digitalnih sadržaja neće značiti puko nadovezivanje na tradicionalne akademske biblioteke. Takođe, po svom ustrojstvu i funkcionisanju, digitalna biblioteka ne može doslovno preuzeti sve principe na kojima počiva tradicionalna biblioteka. Iz svega toga proizlazi zaključak da je potrebno imati u vidu i specifičnosti novih resursa i tradicionalne i nove potrebe akademskih korisnika.

U prvoj fazi razvoja elektronskih kataloga, svi elektronski resursi (baze podataka, elektronski časopisi i elektronske knjige) bili su dostupni nezavisno od izvora informacija na tradicionalnim medijima. Međutim, brzo se javila tendencija da se ovi izvori stave na raspolaganje korisnicima preko jedinstvene platforme, integrisanog kataloga dostupnog preko Interneta koji će sadržati veze sa elektronski dostupnim izvorima informacija.

elektronsko izdavaštvo

Elektronski katalozi imaju ogromne prednosti u odnosu na lisne, jer omogućavaju korisnicima da pretražuju kataloge biblioteka po mnogo više parametara nego lisni i nije neophodno da korisnik dođe u biblioteku. Elektronski katalozi biblioteka dostupni preko Interenta omogućavaju građanima širom sveta da saznaju šta sadrže fondovi svih svetskih biblioteka koje su svoje kataloge postavile u otvoreni pristup na Internet. Dostupnost kataloških podataka o publikacijama preko Interneta i velikog broja nacionalnih bibliografija u elektronskom obliku, omogućile su bržu i lakšu razmenu informacija između bibliotekara, učinivši nepotrebnim da katalogizatori i klasifikatori publikacije koje se već nalaze u fondovima drugih biblioteka prilikom prijema u svoj fond ponovo katalogiziraju i klasifikuju.

Ipak, iako tehnološke mogućnosti postoje, još smo daleko od idealnog sistema u kome bi se svaka publikacija obrađivala samo jednom. Još uvek ne postoje opšteprihvaćeni svetski bibliotečki standardi za obradu građe, biblioteke koriste različite softvere za poslovanje, mnogi katalozi još uvek ne omogućavaju preuzimanje podataka već samo njihovo pregledavanje. Problem predstavlja i zakonodavstvo Evropske unije u oblasti intelektualne svojine koje štiti baze podataka kao celinu, te ne omogućava da biblioteke preko Interneta slobodno razmenjuju svoje elektronske kataloge bez posebnih ugovora.

Evropska unija čini izvesne napore da uredi svet digitalnih biblioteka kroz više dokumenata (prvi i najviše citirani su Principi iz Lunda, od aprila 2001. godine). U Glasniku Narodne biblioteke Srbije (broj 1/2006) objavljeno je više dokumenata i preporuka Evropske unije na polju digitalizacije. Evropska unija ističe potrebu za usaglašenim radom na digitalizaciji na nacionalnom i na međunarodnom planu i preporučuju zemljama članicama Evropske unije uspostavljanje nacionalne strategije za dugotrajno očuvanje digitalnih objekata ali mali je broj čak i zemalja članica Evropske unije koje su donele dokumente vezane za nacionalnu strategiju digitalizacije. Kao primer dobre prakse u ovoj oblasti, navodi se Hrvatska. Ministarstvo kulture Republike Hrvatske donelo je 2006. godine Nacionalni program digitalizacije arhivske, knjižnične i muzejske građe.

Jedan od najvećih projekata digitalizacije kulturne baštine na nacionalnom nivou je onaj Narodne biblioteke Srbije, pod nazivom Digitalna Narodna biblioteka Srbije, sa preko 100 digitalnih zbirki i kontinuiranim razvojem od 2003. godine. Paralelno, više od osam godina traje inicijativa za osnivanjem Nacionalnog centra za digitalizaciju, koju su pokrenule naučne i kulturne institucije, ali on nikad nije zvanično formiran. Pored toga, imamo nekoliko ozbiljnih pokušaja da se donese dokument nacionalne strategije digitalizacije. Sve to govori da se izvesna energija i resursi ulažu u politiku nacionalne digitalizacije, ali je to još uvek nedovoljno. Smatra se da bi nacionalna strategija trebalo da bude ključna podrška sistematičnom pristupu digitalizaciji nacionalne baštine, doprinoseći razvoju digitalne kulture i informacionog društva.

Narodna biblioteka Srbije odlučila je da ne čeka Nacionalnu strategiju o digitalizaciji kulturnog nasleđa, već da počne da radi na tom polju. Biblioteka je usvojila strategiju digitalne biblioteke i napravila listu prioriteta za digitalizaciju. Krajem 2010, Narodna biblioteka imala je oko dva miliona digitalnih jedinica u 100 različitih kolekcija, a reč je o različitim dokumentima kulturnog nasleđa: Kolekcija ćirilskih rukopisa, Kolekcija epske narodne poezije, Kolekcija stare i retke knjige, Kolekcija časopisa i novina, Kolekcija fotodokumenata… Centralno pitanje je: pred kakvim se sve izazovima nalaze biblioteke u 21. veku?

Zvanični predavač na 2. Industrijskom Forumu u Poljskoj bila je i Sonja Ocić – upravo zahvaljujući ovim tekstovima! Komada 7 ukupno do sad, a I deo se nalazi ovde. Do kraja serijala Digitalni Gutenberg ostala je samo još jedna epizoda, a sledeći put, Sonja se bavi pitanjem elektronskim izdavaštvom u Srbiji. Naravno, sledi i tekst sa utiscima sa 2. Industrijskog Foruma u Poljskoj gde je serijal Digitalni Gutenberg gostovao! 🙂 Inače, Sonja Ocić radi u izdavačkoj kuči Clio kao sekretar redakcije i menadžer za prava, drži master iz filologije, kulturologije, i trenutno završava doktorske studije na smeru kulture i medija na Fakultetu političkih nauka.