Dobro veče rekao je sa nikad ne zaboravljenim usnama, a šta je tu bilo dobro? Bolela me glava od pritiska njegovog prisustva, kucalo je jadno, davno izgubljeno srce. ‘Veče, jer zaista, veče je i bilo. Šta, gde, kako i s kim, a šta ja da mu kažem pa nastavljam da pričam u prazno prazne priče: Dobro je, dobro i tako samo potvrđujem njegovo dobro. Ima, kako nema i tako te laži koje su više vređale usne nego mozak; usne jer su prljave, usne jer su loše kad umeju da izmisle takve stvari. Davno je već počelo da urliče telo od želje za telom, uzdah i oči da se magle pod slepilom prejakih otkucaja u stomaku. Uspeo je da zada i poslednji udarac: nasmejao se, onako, onako, onako… Kao onda, davno, davno. Kao na ogledalu, iscrtavala sam na licu svoj osmeh, ne bih li pokazala da se ipak sećam kako se to radi. Pozdravio se i uradio ono što je oduvek znao najbolje – otišao.
