Drago Pisanje,
Znam da se ne slažemo dobro. Nekad se strasno grlimo do kasno, duboko u noć.
Satima.
Nekad pak, ćutimo mesecima, ne postojimo jedno za drugo.
Gnušam se naših tišina.
A opet, Pisanje moje drago, svaka ćelija mog bića pripada tebi: na javi, ili dok spavam, one horski pevaju ah, kada bih samo ovo zapisala… Uvek.
Oh drago moje Pisanje, ako u životu postoji smisao, to si ti.
Pišem zato što postojim – postojim zato što pišem… I često, samo kada pišem.
Pitam se: znaš li kada mislim na tebe? I zašto se u 5 ujutru sva slova u savršenom redu koja su iz stomaka otišla ka glavi, rasprše do jutra? Da li se to računa kao da sam pisala? I gde je taj fiskalni da ga pokažem na kasi kao garanciju? Jer bih to da zamenim za ono što će ipak da ostavi trag. Molim vas jedno novo Pisanje – ali koje će da radi. S ovim se ne slažem dobro, iako o njemu sanjam.
Da li će napokon, pitam se Pisanje, da li će ta nova, apgrejdovana verzija – da li će me ona voleti? I da li ću ja, drago Pisanje, to voleti koliko volim tebe sada, dok se međusobno mučimo.
U 17:28 Pisanje, ipak ti hvala što si mi obezbedio ovaj trajni fragmemt mene na papiru.
Neverno, ali s ljubavlju, pozdravljam te do sledećeg čitanja
G
