(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; guest post Sonje Ocić)
Šta se promenilo u izdavačkoj industriji sa razvojem elektronskog izdavaštva?
U principu, izdavačima je bitno da oni prodaju knjige. U kom mediju su te knjige, za njih je manje važno. Da li je knjiga štampana ili audio ili elektronska, njima je svejedno dokle god se prodaje. To ne znači da izdavače ne muče drugi problemi. Jedan od većih problema je kako zaštititi autorska prava i odbraniti se od piraterije.
Neautorizovano reprodukovanje knjiga je veoma stara karakteristika sveta štampe. Fotokopir aparati su tu pojavu samo raširili, ali je nisu izmislili. Prevođenje knjige u digitalni fajl je opasnost od piraterije podiglo na potpuno nov nivo. Kada sadržaj jednom dobije digitalnu formu, brzo je, lako i jeftino proizvesti mnoštvo kopija i podeliti ih sa drugima, bilo u PDF-u koji se može poslati neograničenom broju primalaca, bilo da se učini dostupnim onlajn za druge da ga pogledaju ili skinu. Ako se ovo učini bez dozvole, time se narušavaju prava na objavljivanje (copyright) izdavača, a izdavač i autor se lišavaju zarade.
Svaki autorski zaštićen medij (knjiga, pesma, film) nečija je intelektualna svojina. Intelektualna svojina je originalna ideja koju je neko smislio, a zatim ostvario u određenom materijalnom obliku, načinivši od nje ličnu svojinu koju može da skladišti, prodaje, prenese na drugo lice ili besplatno deli s nekim. Zakon o autorskim pravima imaocu izvesne intelektualne svojine daje pravo da odluči o tome ko može da ima kopiju i otuda dolazi izraz copyright.
Autorsko pravo posmatra se danas kao lično pravo i pravo svojine autora, a temelji se na ustavnim garancijama i garancijama iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Ovo pravo je vremenski ograničeno i posle vremena određenog zakonom delo prelazi u javno vlasništvo.
Autorska prava regulisana su nacionalnim zakonodavstvima. Međutim, autorska dela su oduvek prelazila državne granice i stoga je neophodno da postoji i međunarodna regulacija zaštite prava autora. Danas postoji 6 različitih međunarodnih konvencija, koje su potpisale različite zemlje. Bernska konvencija, doneta 1886. i više puta revidirana, obavezuje potpisnice da tretiraju autorsko pravo autora iz svih zemalja potpisnica na isti način kao i autorsko pravo nacionalnih autora. Kraljevina Jugoslavija potpisala je ovu konvenciju 1930.
Zakon o autorskom pravu Srbije primenjuje se na sva dela objavljena u Srbiji ukoliko su autori iz bilo koje od zemalja potpisnica konvencije. Definisana su minimalna prava autora i nacionalni zakoni mogu autorima dati veća, ali ne i manja prava od onih predviđenih ovom konvencijom. Zakon štiti autorska prava na dela najmanje 50 godina posle smrti autora odnosno svih koautora, fotografije 25 godina od nastanka, a patente 20 godina od patentiranja, i dozvoljava prevođenje na druge jezike bez dozvole autora 10 godina nakon prvog originalnog izdanja. U velikom broju razvijenih zemalja taj rok je produžen na 70 godina, te je većina dela nastalih u dvadesetom veku zaštićena zakonom, odnosno njihova digitalizacija nije moguća bez dozvole nosioca autorskog prava, najčešće izdavača i bez plaćanja nadoknade.
Zakon o autorskim pravima treba da odražava balans između prava vlasnika autorskog prava i prava korisnika materijala kao što su pojedinci i biblioteke. Stoga zakoni o autorskim pravima mogu i treba da sadrže odredbe kojima se bibliotekama dozvoljava da prave kopije zbog zaštite materijala ili da daju materijal na korišćenje u nekomercijalne svrhe. Za štampani materijal u bibliotekama važi nacionalni zakon o autorskim pravima. Za sva dela za koja autorsko pravo nije isteklo nužno je tražiti dozvolu da bi se koristila. Problem prilikom korišćenja predstavljaju radovi čiji se autori ne mogu locirati ili se ne znaju, pa se ne može tačno odrediti kada prelaze u javno vlasništvo. Autorske agencije su tu jedina pomoć, jer one daju i bibliotekama i drugim zainteresovanim korisnicima pravo korišćenja za digitalizaciju i istražuju da li postoji ili ne nosilac autorskog prava za delo koje biblioteka ili neki drugi korisnik želi da digitalizuje ili ponovo da publikuje.
Naravno, postavlja se pitanje da li je elektronska publikacija podložna pravilima i zakonima kao i ostala sredstva masovne komunikacije. Ako elektronsku publikaciju koja je postavljena na Internet posmatramo kao bilo koju štampanu publikaciju, onda su i kršenja autorskog prava slična kao kod tradicionalne literature a pritom je mnogo lakše umnožiti veliki broj dokumenata. Tako prednosti nove tehnologije pogoduju zloupotrebi autorskih prava.
Izdavači elektronskih publikacija u svetu njihovo korišćenje regulišu posebnim ugovorima odnosno licencama, čije odredbe ne moraju biti saglasne zakonima o autorskom pravu odgovarajućih zemalja. Ugovor je pojedinačni zakonit dogovor između dve ugovorne strane koje mogu da pregovaraju o uslovima ugovora, i licence spadaju u ugovorno pravo. Njima se reguliše pravo korišćenja koje bi bez licence bilo nezakonito. Elektronske publikacije, filmovi, softver, računarske igre i sl. koriste se na osnovu odredbi licenci o korišćenju. Biblioteke koje obezbeđuju pristup elektronskim publikacijama o uslovima licence pregovaraju sa nosiocima autorskih prava, najčešće izdavačima. Licencama biblioteke mogu da obezbede prava koja prevazilaze okvire prava korišćenja prema zakonu o autorskom pravu, jer postoji sloboda ugovaranja. Tako u Srbiji licence za korišćenje elektronskih časopisa, knjiga i baza podataka u naučnim bibliotekama potpisuje Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku KoBSON i Konzorcijum je zakonski odgovoran za to da se odredbe licenci poštuju u Srbiji.
Pojam Digital rights management (DRM) uobičajen je naziv za tehnologije kojima se kontroliše pristup i ograničava korišćenje digitalnih sadržaja ili opreme samo na one korisnike koji su platili odgovarajuća ovlašćenja. DRM koriste mnoge kompanije, kao na primer Sony, Apple Inc., Microsoft, AOL i BBC. Zagovornici prava na DRM smatraju da nosioci autorskih prava, odnosno vlasnici intelektualne svojine, imaju pravo da sprečavaju nedozvoljeno umnožavanje sopstvenih proizvoda.
Navešćemo i slučaj spora nekoliko većih izdavača i kompanije Gugl iz 2005. zbog narušavanja autorskih prava, do čega je došlo kada je Gugl pokrenuo svoj Library Project. Nakon višemesečnih pregovora došlo je 2008. do sporazuma – pronađen je mehanizam kako će Gugl da plati nosiocima autorskih prava pravo na izlaganje knjiga. Međutim, tu stvar nije bila gotova. Ministarstvo pravde Amerike je 2009. godine iznelo primedbe na sporazum i on je ograničen na knjige engleskog govornog područja, na šta su se pobunile vlade Francuske i Nemačke sa argumentom da je samo oko 50% knjiga u bibliotekama koje su stupile u partnerstvo sa Guglom na engleskom jeziku. Niko nije siguran šta će se u budućnosti dogoditi sa ovim sporazumom, ali je ipak njegov značaj za izdavače veliki. Prvi put su ustanovljeni neki standardi na toj potpuno neispitanoj teritoriji, tako da ni Gugl ni neki drugi veliki igrač ne mogu prosto da počnu da digitalizuju biblioteke i da misle da mogu da rade šta požele sa sadržajima. Sa druge strane, ono što mnoge plaši je to što ovaj sporazum ide u prilog i kompanije Gugl, obezbeđujući joj monopolski položaj.
Sve ove mere se mogu pokazati kao nedovoljne. Dok preduzimaju korake da zaštite svoju imovinu, mnogi izdavači i agenti neprekidno nadgledaju tržište tragajući za neautorizovanim sadržajima. “Hari Poter je rigorozno kontrolisan”, kaže agent koji radi u agenciji koja se stara o pravima Dž. Rouling. “Mi imamo agencije koje provode sve vreme na Internetu, surfujući i tragajući za ilegalnim sadržajima.”
Zakon o autorskim pravima koji važi u Srbiji liberalniji je od zakona koji važe u razvijenim zemljama, jer dozvoljava kopiranje autorskih dela u nekomercijalne svrhe bez traženja posebne dozvole i plaćanja nadoknade, i ne pravi razliku između štampanih i elektronskih publikacija. U Evropskoj Uniji situacija je bitno drugačija – za korišćenje autorskih dela za koje nije isteklo autorsko pravo mora se tražiti pismena dozvola od nosioca autorskog prava, i u većini slučajeva, platiti nadoknada za korišćenje nacionalnoj autorskoj agenciji, koja tako prikupljen novac distribuira autorima.
Devet desetina ljudi na našoj planeti potiče iz kultura ili političkih sistema koji ne poznaju koncept intelektualne svojine ili nemaju odgovarajuće zakone. U Srbiji je Zakon o izdavaštvu u pripremi više od 8 godina. Odsustvo tog zakona jedan je od ključnih uzroka problema i niskih profesionalnih standarda ove profesije u Srbiji. Glavni razlog što srpski izdavači zaziru od elektronskih izdanja jeste nerazvijena zaštita autorskih prava, jer nemaju nikakvu sigurnost da se kopije neće pojaviti vrlo brzo nakon originala, bez posledica po pirate.
Ovo je već četvrti u serijalu sjajnih postova autorke Sonje Ocić – ukoliko ste propustili, I deo se nalazi ovde, II deo ovde a III deo ovde; naravno tekst je podjednako zanimljiv i bez čitanja prethodnih postova. Naravno, ovde se ne završava dilema pojave elektronskog izdavaštva u Srbiji. Sledeći put, Sonja se bavi pitanjem kako cene knjiga utiču na izdavaštvo i kolika je stvarna zarada izdavača prilikom objavljivanja elektronske knjige.
p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu 
