Kaledioskop

Duboko u gradu, na trotoaru, ležim sa rukom na stomaku i odbrojavam otkucaje do lovišta. Tri je ujutru i negde daleko, sigurno pada kiša. Nervozna sam i želim da se spustim dole, niz ulicu, da hodam stranputicom. Da vam saspem kamene blokove u lice, da me čujete.

Te modre noći, misli su se lagano jedna za drugom dovukle do mene, skupile u klupko i odnekuda se ugnezdila u meni, zmija u nedrima, ljuta guja što ujeda. Sakrila noge, mora da ih ima čim tako brzo naleti. Možda se i rodila sa mnom. Možda nastala u međuvremenu.

Ispod leđa, pulsiranje grada spojilo se s mojim i ne znam šta sam učinila i kako sam oslepela. Mirisalo je prijatno, i ludilo se tako usko pripilo uz normalno da je izgledalo dobro, više nego odlično. Tada sam ih lako pomešala i istinu zamenila lažima verujući da je to što činim sasvim logično. Uskoro, osećala sam trnce po celom telu, ta klica u meni počela je da… I u vama, šta se pravite ludi?! Tako lako navire i prvo kucka pa udara, na zemlju vas obara, vređa vas i pljuje, drži za gušu i prija dok je tu, dok u sekundi izgubite dušu, pa se pravite da se kajete! Šta je, sve zvuči tako poznato? Počinjala je dakle, da se izvija ala iz utrobe i sa toplom rukom na vratu da šapuće u uho: slabi su voljeni, slabi, udari, tuci, naudi, ne staj, budi. Lepljivo titranje mi se zavuklo u kosti i nisam mogla da sedim mirno. Usled kasne škripe kočnica, stegla me aždaja u jak stisak i nije me puštala, izgovarala iz dubine reči mojim usnama koje posle na površini samo zvrje i ne znam gde ih je našla i otkud su se u meni stvorile. Ukusna i hranjiva, dala mi je mišiće da ustanem, da grizem, natrljala me svojim otrovom i sama nastavila dalje, oslobođena, neopoziva, neuništiva.

Jak prasak, sprema se oluja i, kao i uvek, jutro zamenjuje noć. Na bedemima grada, čujem vrevu dok semafori menjaju svetla: crveno, žuto, zeleno, crveno, žuto, zeleno… Stojim ispruženih ruku na asfaltu, ispljuvana sopstvenim otrovom, žrtvovana zarad pogrešnog trenutka, ne znam da l’ ja ili životinja. Da poškropim tlo naređujem ,,Padaj!” i uskoro se krupne kapi rasprsnu na asfaltu. Može li me kiša isprati?

A šta vi mislite?

(napisano na kursu kreativnog pisanja na temu „Bes“ pod vođstvom prof. Mihajla Pantića)