Hamlet nema pojima.
U Danskoj ništa nije trulo! Bar ne Kopenhagen, gde sam bila od 7 do 13 septembra. Ali da krenem redom.
But first – Budimpešta!
Karta za Kopenhagen bila je oko 45e (povratna), ali iz Budimpešte dok je povratna karta do Budimpešte Terra travel kombijem bila 60 (uglavnom, svakako uštedite jednu kartu nego kad idete direkt iz Beograda). Ryanair se dosta popravio otkad sam se poslednji put vozila, pa je sad u toj nekoj pristojnoj varijanti kao Wizz ili Vueling. U svakom sl, karte su im zaista smešno jeftine, pa pročačkajte ako vam se ide negde.
Budimpeštom sam inače poslednji put prošetala na maturskoj ekskurziji i naravno da mi je žao što nisam došla dan ranije i razgledala grad više (što vam isto preporučujem), mada ovaj pundravac od milion putovanja ove godine nema prostora za žalbe jer sve je baš je lepooo, sve me podseća na Rim, Valensiju i Zagreb, a znam da je glupo porediti jer sa maturalca pre 2 god se ne sećam mnogo, ali ovog septembra znam da je Dunav boje vena & da je ovaj život jedan wow!
Kako sam imala vremena do leta, prošetala sam pored Dunava i Parlamenta do Budapest Eye (one vrteške) i došla do Vaci ulice, a zatim popila kafu u cafeu Gerbeaud, otišla do Liberty mosta i Srpske crkve i divila se Budimpešti – što može da bude i vaša ruta ako imate par sati ovde. Inače, grad je stvarno relativno blizu Bg-a (oko 6h kolima), pa može da bude super izbor za vikend odmor (plus ima gomilu termalnih izvora i raznih spaaova – imate i moj tekst za Morahalum banju koga zanima).
Kopenhagen – crush na prvi pogled
U Kopenhagen sam otišla zato što je moja prijateljica Jana par meseci zbog posla živela u njohovoj glavnoj ulici, pa nisam imala nikakva očekivanja (već više želju da je posetim). Čula sam da je skupo i lepo, ali nikada me skandinavske zemlje nisu preterano interesovale za putovanja (ako izuzmemo činjenicu da me uvek zanima da putujem bilo gde).
Prvo što sam shvatila jeste da Danci slabo koriste keš, već uglavnom kartice. Npr. čak i uličnim sviračima plaćate online: ukucate određeni broj i njima pare legnu na račun (dakle nema para u šeširu). Dalje, da suštinski nije skupo u smislu supermarketa i prodavnica, već usluga kao takvih. Hrana u restoranima je malo skuplja nego kod nas, pića duplo skuplja (kafa je oko 6e, koktel 10), ali čini mi se da su najskuplje usluge (npr šišanje je oko 40 e). Svi kafići imaju neki sličan minimalistički, skandinavski vajb i ljudi su (iako svi govore da su hladni), više nego prijatni. U smislu, u kafićima i restoranima mi se čine neusiljeno ljubazni već prirodni, a dosta puta mi se desilo da mi se nasmeše na ulici i polu me pozdrave što mi je baš lepo. Muškarci te ne odmeravaju i ne dobacuju jer to nije njihov fazon, već su prosto suzdržani (i zato lično ne mislim da su hladni).
Što se tiče vremena, ja sam (naravno) imala ludačku sreću da dođem na 6 dana sunca, tako da smo se skoro svaki dan kupale. Inače je vreme potpuno nepredvidivo, i što se mene tiče, dosta pms-ično jer menja raspoloženja iz sekunde u sekundu. Nigde nisam doživela da mi jedan mah bude vrelo, zatim da duva hladan vetar, pa bude prijatno, pa hladno bez vetra itd itd. Uglavnom, Macurino obucite se slojevito najbolji je savet koji mogu da dam kad je u pitanju Kopenhagen.
Inače svi perfektno govore engleski apsolutno svuda (od trogodišnjaka do starijih ljudi), tako da nisam naučila da kažem na danskom ništa drugo do „ja“ (da). Inače, danski zvuči zaista kao da neko grgolji vodu u ustima, pa čak i kada sam se trudila, ništa nisam kapirala. Saznala sam da i norveški i danski su kao srpski i hrvatski, pa ako se ikada odlučite da naučite jedan od ovih jezika, da znate da je mala razlika.
1 dan: Mala sirena – sa glavom na ramenima
Prvi dan smo krenule od Thorvaldsens muzeja, koji je u stvari muzej posvećen njihovom poznatom neoklasitičkom skulptoru Bertelu Thorvaldsenu. Kao i svuda, imate jedan dan kad je za dž ući u muzeje, pa smo taj dan otišle i do Københavns muzeja koji je posvećen istoriji Kopenhagena. Oba muzeja su ok, ali ne znam da li bih vam rekla da ih posetite jer mislim da ima zanimljivijih stvari za videti (čini mi se da Glyptoteket muzej obećava, ali nismo ušli). Koga zanimaju luna (zabavni) parkovi, ovde se nalazi jedan od najpoznatijih, Tivoli (da, onaj iz Monopola), ali nismo ušle jer je ulaz sa svim vožnjama oko 55e (kao što rekoh, usluge su skupe).
Zatim smo otišle na smørrebrød – tradicionalni danski (otvoreni) sendviči. Ne znam šta im to znači otvoreni (valjda da nije preklopljen), ali svakako je to sendvič od raženog hleba sa raznim đakonijicama odozgo – od ribe, namaza, mesa itd. Svakako je to nešto najdanskije što možete pronaći ovde, jer se po restoranima jede uglavnom neka internacionalna kuhinja (kao i kod nas). Naravno, možete da probate i dansko pecivo, ali to je praktično samo pecivo sa cimetom koje možete da nađete u bilo kojoj pekari (nisam bila sad nešto raspamećena, ali možda nisam našla gde valja). Pored toga, dosta pića ima zovu u sebi (sok ili pivo), i to je nešto što mi deluje kao danska fora.
Nakon muzeja, prošle smo pored Mramorne crkve i otišle da posetimo statuu Male sirene. Ova divotica je relativno mala, i – to recimo nisam znala – izrađena prema crtežu Hansa Kristijana Andrersena. Tužno je da je često predmet vandalizma, pa su joj skidali i glavu i udove, kao i polivali je bojom. Svakako, meni je više nego ljupka i oduševljena sam kako izgleda. Nakon toga, odlučile smo da probamo burgere na Gasoline grill-u – konceptu koji spaja burger house i benzinsku pumpu. Dva burgera, limunada i krompirići su bili 30e (pristojni, ali ništa sad spec).
Ono što je na mene ostavilo (pa možda čak i najveći) utisak, jeste moda, tj stil. Fantastično su obučeni, i najbolje bih to opisala kao neki effortless chic. Osim toga, uglavnom su svi fit i ne znam da sam videla gojaznu osobu za 7 dana. Još jedna zanimljiva stvar jeste da su danski (tj kopenhagenski) javni toaleti nešto najčistije (i najlepše) što sam doživela do sad, a ima ih na svakom koraku. Koliko smo svemirskih godina daleko od ovoga, na žalost možda najbolje pokazuje ova činjenica.
2 dan: Idemo na mesto sa svih razglednica, kupamo se na 17C i kupujemo džoint
Drugo jutro započinjemo u Nyhavn-u, mestu sa svih razglednica, tj onom redu šarenih zgrada pored kanala, gde se između ostalih nalazi i zgrada gde je živeo Hans K. Andresen. Ovde se naravno nalaze redovi restorana, ali nijedan nije tipično danski (već kao i kod nas, internacionalno).
Taj dan smo i prvi put provele veći deo dana na biciklama. Bicikli su ovde baš sredstvo za prevoz (a ne relaksaciju kao kod nas), pa morate da dajete znakove da li idete levo ili desno (leva ili desna ruka u pravcu kretanja), i da li se zaustavljate (ruka u vis). Meni to u prvo vreme nije bilo jasno, ali sam nakon tog dana shvatila da je to baš sredstvo za prevoz, a time i mesto za svađu, gurku, preticanje. Ono što me je posebno oduševilo jeste Donkey App, tj aplikacija za rentiranje bicikala. Ukucate gde ste, app vam pokaže gde u radijusu od nekoliko metara ima bicikl, otključavate i zaključavate ga preko app-a (prislonite telefon uz bravu) i vozite se narednih 12h, a zatim ostavljate na mestu koje je vama zgodno. Servis je uključen u cenu, a bajseva ima na svakom koraku, pa toplo preporučujem ovo ako biste da se vozite. E da, još mi je zanimljivo da dosta ljudi nosi air bag oko vrata: to izgleda kao debeli crni okovratnik koji se navodno naduva ukoliko padnete sa bicikla.
Sa bajsevima smo se prvo uputile u Broens Gadekøkken – jedan od distrikta sa hranom, koji su popularni tamo. To su štandovi sa različitom hranom, a najbolji je Refen o kome će biti reči malo kasnije. Pre toga smo otišle da se okupamo u kanal, tj do Islands Brygge. Hladno Baltičko more u kanalu (tj more koje nije slano) je tehnički ispravno za kupanje, pa ljudi direkt sa posla i iz poslovnih zgrada okolo mogu da se bućnu sa doka. Voda je naravno hladna (tada je bila 17c), i oni se naravno kupaju tokom cele godine (uključujući i decu), a kažu da zimi postoje i pokretne saune na vodi iz kojih možeš da ideš iz vode u saunu i obratno. Zanimljivo je da je golotinja sasvim normalna ovde, u smislu da se ljudi presvlače van kabina (tj kabina ni nema) i da se većina kupa toples. E da, ne dajte da vas zubato sunce prevari ukoliko imate osetljivu kožu kao ja: ovo je ipak grad na moru i ja bih izgorela da nisam stavljala spf svaki dan (isto kao i u Barsi u oktobru ili u Rimu u martu).
Nakon kupanja i izležavanja na doku, uputile smo se ka Refenu. Ovo je veliki food district (gde se održavaju i kulturni događaji i koncerti), sa štandovima sa hranom iz čitavog sveta (ima ih baš dosta). Oni deo kvart zovu money-free zone, pa plaćate samo karticom, a hranu možete da birate (i da se kockate): od Argentine, Avganistana, Belgije i ostalih (možda) nesvakidašnjih mesta za izbor. Mi smo se taj dan odlučile za belgijske dagnje u belom vinu sa celerom, pomrit sa parmezanom i meksičke takose. Najbolja stvar u vezi sa Refenom jeste što se nalazi na ivici mora, pa možete da sednete na ležaljke i uživate u muzici i hrani. Još jedan fun fact: ovde mladi igraju boćanje, koje je dosta popularno kod njih. Naravno, ako želite da igrate odbojku ili bilo šta drugo na gradskim terenima, imate loptu u metalnoj kutiji, koju otvarate preko appa, da neko ne bi ukrao rekvizite za sport. Eh Danci, Danci…
Nakon toga, krenule smo u Kristijaniju. Ako ne znate, Freetown Christiania je slobodna autonomna zajednica sa oko 900 stanovnika koja zauzima 34 hektara u Kopenhagenu i ima svoja pravila. Ovde je pre svega dozvoljeno uživanje i prodaja marihuane tj wiki kaže: Narod Kristijanije je razvio sopstvena pravila, potpuno nezavisna od danske vlade. Pravila zabranjuju krađu, oružje, pancire i teške droge, kao što su heroin i kokain. Kola su takođe zabranjena i stanovnici mahom voze bicikle. Ipak, Jana mi je rekla da niko nije za 10 meseci uspeo da joj da informaciju kako da se preseliš ovde, tj postaneš legalni građanin.
Svakako, slikanje i snimanje je zabranjeno na većini mesta, pretpostavljam jer se marihuana i hašiš prodaju naočigled svih. Naravno da sam želela da snimam, ali su nas odmah upozorili: „no phones!“. Verovatno je to stoga jer se već posle nekoliko koraka nađete među preprodavcima koji marihuanu prodaju na kutijama, slično kao što se kod nas prodaju stvari na pijaci. Ekipa ovde je raznolika: od baš sumnjivih njuški, do gomile turista koji žele da se „opuste“.
Svakako, odlučila sam se na svoju (prvu u životu) kupovinu džointa (a nije mi bilo svejedno). Meni su svi dileri delovali kritično, pa smo na kraju prišli jednoj devojci (ličila je pomalo na Snuki iz Jersey Shore), i kupile mali džoint hašiša (7e, zapakovan u plastičnu kutiju). Taj „mali“ je prilično veliki što se mene tiče, pa ne znam koliki je veliki. Svakako, možete da kupite i nesrolano. Onda ima jedno kao brdašce gde ljudi duvaju (ne može i dalje da se snima), a tu sede svi: od ozbiljnih biznismena koji su došli da se opuste do tinejdžera koji su pobegli iz škole. Uglavnom, ja sam Kristijaniju zamišljala kao neku favelu, a u stvari je deo grada koji je prosto oslobođen pravila; naravno da je neobično ali je nekako uklapa u ceo grad, iako ima dosta opijenih ljudi i ponavljam, sumnjivih njuški. Zanimljivo mi je da oni imaju i svoj vrtić i školu, i da sami grade svoje kuće (jedna je izgledala kao hobitska – evo je meni iza leđa na gornjoj slici).
Nakon Kristijanije, odlučile smo da se popnemo da vrh Vor Frelsers Kirke, eng. Church of our savior tj barkone crkve koja je najpoznatija po svojih 400 spiralnih stepenica (na slici iza Jane). Naravno da to nije bila najpametnija ideja na planeti nakon džointa jer stepenice idu u krug, u krug, u krug – ali je sa vrha predivan pogled na ceo Kopenhagen.
Uveče smo odlučile da se počastimo zakuskom (ne smem da kažem večerom) u vine-baru Lilo. Jele smo salatu sa rikotom, smokvom i lešnicima kao i teletinu sa umakom od tune, i oba jela su bila fenomenalna. Uz to smo uzele koktel od zove (kažem vam, pale se na zovu). Zašto u vinariji nismo pile vino već koktel? Zato što oni za nedelju dana otvore po jednu vrstu belog, crnog i rozea i na čašu možete dobiti samo to što otvore (a bilo je bljak iako je čaša bila 15e). Sve ostalo ide na flašu (nema ispod 100e). Ono što je još bilo zanimljivo ove večeri, jeste da su nas startovala dvojica mladića (Danac i Amer), ali da im napamet nije palo da nas ponude pićem. Don’t get me wrong, samo primećujem kulturološku razliku u odnosu na Balkan.
3. dan: Manje turizma, više hedonizma
Dan je bio spor. U smislu, toliko smo jurile ovih dana da je ovaj bio više za uživanje. Prvo smo otišle do parka Frederiksberg have gde smo popile kafu za poneti, ali je stvarno bilo pretoplo (dansko pms vreme), pa smo se vratile kući da ručamo.
Onda smo opet otišle do Isladns Brygge gde smo se kupale i izležavale na suncu. Ovde imate da kupite kafu za poneti na štandiću, ali je naravno 6e kao i svuda. Inače, kafa je svuda, ali svuda apsolutno savršena i nisam nigde popila lošu. Inače, ovde ćete po parkovima da vidite muškarce sa bebama – same. Tate imaju porodiljsko kao i mame i često ćete ih videti kako šetaju s decom – bez mama.
Uveče smo otišle na privatnu žurku, malo dalje od centra grada. Javni prevoz radi cele noći, i naravno ide u minut. Na partiju je bilo zabavno, ali je najbolji deo bio kada se žurka preselila u boiler room: podrum gde stoje veš mašine kako se ne bi smetalo komšijama sa bukom. Nisam bila za party jer mi se spavalo ali shvatila sam da će mi jednog dana biti žao što se nisam zezala, pa se ta 72godišnjakinja u meni se razdrala YOLO – i prevagnula pa sam se na kraju super provela. Varovatno znate, ali da ponovimo: pobede nad sobom su najbolje na svetu.
Kada smo se vraćale (oko 3 ujutru), na ulicama u centru je bilo mnogo ljudi. Tog dana je zvanično proglašen prestanak vanredne situacije jer su Danci vakcinisali većinu stanovništva (i mlade i osetljive grupe). Svakako, maska se nije nosila nigde (ni u prodavnici ni u apoteci).
4. dan: Komunalna večera u napuštenoj crkvi
Opet, dan smo počele lagano. Prvo smo popile kafu kod restorana Accanto, otišle da kupujemo gluposti u Tigeru, a zatim se popele na Illum rooftop gde je i zanimljiva robna kuća MUJI. Oni su izgradnju bazirali na reciklaži uz japansku tehniku postavljanja instalacija, ali stvari su im predivne i postoji poseban zen vibe koji ovde ne mogu da prenesem. Uglavnom, Muji kaže: MUJI’s products, born from an extremely rational manufacturing process, are succinct, but they are not in the minimalist style. That is, they are like empty vessels. Simplicity and emptiness yield the ultimate universality, embracing the feelings and thoughts of all people. Svakako, ako se susretenete sa ovim brendom, vredi nešto kupiti – ili bar pogledati.
Zatim sam probala danske hot-dogiće. Štandova ima na svakom koraku u gradu i jako su fini. Jedan košta 5e, a meni je najbolje što odozgo ima neki uprženi luk koji je baš njam. Onda smo otišle do Torvehallerne pijace, koja me je baš podsetila na one u Španiji (sličan koncept). Imate raznih đakonijica na svakom koraku, ali su to i istovremeno štandovi gde možete da jedete (npr mini restorani). Ono što mi je posebno bilo zanimljivo (a nisam videla u Španiji), što ljudi sede bukvalno između tezgi i piju piće.
Predveče smo otišle u Absalons: napuštenu crkvu u kojoj se održavaju komunalne večere. Dakle, sedite za zajedničkim stolom sa nepoznatim ljudima i dobijate skuvala-mi-danska-baka večeru. Cena je 7e radnim danima (15 vikendom, ali tada dobijate i dezert), a piće se plaća zasebno. Možete čak i da birate da li ćete vege varijantu, a zanimljivo je što se i hrana ne služi, već je opet svi zajednički donosite za sto. Taj dan je na meniju bio karabatak, salata, neki džemasti kompot, krompir i umućeni slani puter a za dezert je bio kerot kejk preliven karamelom.
Posle toga smo otišle do Kødbyen-a (Meatpacking district), bivšeg mesnog distrikta (mesta gde su bile mesare, šta li), gde se sada nalazi gomila (hipsterskih) restorana, kafića i barova. Zanimljivo je što su svi relativno jednostavno opremljeni (npr sa drvenim paletama), a opet imaju neki isti minimalistički vajb.
5. dan: Bicikliranje po groblju
Opet smo se popele na bajseve i krenule u šetnju. Prvo smo otišle do Den Rode Plads, kao neki zanimljivi trgić pa odatle na (ponovo savršenu) kafu u Coffee Collective Jægersborggade, a odatle na groblje.
Na slici ispod, ja bicikliram po groblju Assistens kirkegård (može samo na dozvoljenim mestima). Groblje je inače više kao park, gde dolaze porodice sa decom, ljudi leže na travi, a sve pored grobnica uglavnom poznatih ljudi. Ovde je sahranjen i Hans Kristijan Andersen.
Zatim smo prošli kroz deo grada The Lakes, i uputile se ka botaničkoj bašti koja je velika, a ima i jedan deo gde se plaća ulaz (i gde postoje milioni leptirova). U svakom parku inače ima i neko jezerce, i baš se ne zna koji je lepši. Nakon toga smo otišle do Rosenborg zamka, gde smo opet ušle u park Kongens Have tj Rosenborg Slot.
Kada smo ogladnele, odlučile smo da se častimo ručkom u Bistro Cenral, u delu grada Kongens Nytrov, koji nije bio ništa spec – osim tatar bifteka koji je bio fin. Ovo je inače bio i moj poslednji dan u Kopenhagenu, pa smo se uveče prošetale po gradu.
6. dan: Vožnja brodićem kroz kanal i kafa iz činije
Poslednji dan u Kopenhageniću, najmilijem i najdivnijem i mom mindsetu bliskom gradu.
Prvo smo otišle na kafu u Ateler September, najlepšem kafiću u mom životu, gde su nam čaj i kafu poslužili u činijama. Zatim sam se odlučila da se provozam kanalom brodićem iz Nyhavn-a, što je bio super izbor jer sam nekako sažela sva mesta koja sam posetila tih dana. Kada uzimate boat ride, ne uzimajte na prvom štandu jer je na drugom duplo jeftije.
Vožnja brodićem traje 1h, košta 5,5e i imate vodiča koji priča danski, engleski i nemački. U toku vožnje sam saznala da sa krova opere može da se skače u more sa visine od 27m, da postoji jedna zgrada pogođena torpedom gde je arhitekta kasnije zadržao tu rupu, da ljudi u zelenemim kanuima su u stvari đubretari koji čiste kanal itd.
Nakon toga, bilo je vreme da se zaputim na aerodrom. Kao što sam već rekla – ništa nije trulo ovde. Ali najviše, vožnja bajsom. Ok, i mindset.
Trenutak kada spustim gluteus na sedište, sve je ok. I ono što nije ok. Tako da znate da Kopenhagen posmatram iz totalno subjektivne bajs perspektive. Mi smo dnevno pedalilirale bar 25km, tako da većinu najkul momenata nemam na slikama (kao i inače u životu). Što se tiče midseta, prosto je sve ok. A ono što nije ok, rešiće se na ok način.
Kao što je Špancima obavezna siesta, tako je i Dancima u genetskom kodu hygge tj. udobni koncept življenja koji obuhvata i način razmišljanja i odevanja (guglajte ako ne znate). AnywayZ, najbolja stvar u najboljem gradu u univerzumu (posle Rima, ok) jeste što možeš da budeš šta hoćeš, kako hoćeš i nema neke pompe oko toga. Niko te ne gleda, niko te osuđuje, niko ti ne dobacuje na ulici, svi su učtivi, svi voze bajkove i gledaju svoja posla, zna se red a ima i nereda.
Ok, ja sam imala ludačku sreću (kao i uvek) sa 5 dana sunca i kratkih rukava, ali preselila bih se na keca, da ne kažem na nulu, i evo javno izjavljujem da ne bih kukala na hladnoću* jer i u Beogradu je prehladno 6 meseci, pa bolje da mi je hladno ovde.
*disclamer: i dalje mi treba minimum 2 meseca sunceta i moreta.
Svakako Kopenhageniću, baš si ono, neviđeni crush ❤️
PozZ
