Kosmički soliteri

Odlučila sam da umrem. Nego kako, da ga kaznim za sve ono što mi je priredio! On će meni da sam ja kokoška! Ako sam ja kokoška, onda je on, onda je on jedan, jedan, jedan… Jedan pevac! Tako je! Pevac! Videće on! Odlučila sam, samoubistvo u dva laka poteza! Već vidim, ima da plače i da kuka i da ga sram bude što mi je svašta rekao! Krelac! Nije pevac nego krelac!

Ljuta sam i čvrsto držim šipku u autobusu. Nismo se čuli par dana i meni kulja u stomaku jer sam krenula da pokupim sve svoje stvari dok on nije kod kuće. Ostaviću mu ključ ispod otirača, razbacati svu odeću po stanu, možda čak umočiti četkicu za zube u wc šolju, ostaviti oproštajno pismo i onda bam! Policija, hitna pomoć, ma cela bulumenta ima da se skupi. Gospodine, mi smo je pronašli… Znate, ona je… Masni, debeli detektiv kao u filmovima i njegov izbezumljen pogled. Ima da mu bude toliko krivo da će da dolazi do kraja života na moj grob za moj rođendan! Jer će znati da je on kriv! Samo je on kriv!!! Čak i ako se preuda, pardon, preoženi ili kako se već kaže, mada mi nismo venčani, ali čak i ako se venča ima toliko da mu bude žao da će da dolazi za moj rođendan svake godine i da mi ostavlja omiljeni cvet na grobu… Još kad bi krelac znao koji je moj omiljeni cvet! Doduše, ni sama nisam sigurna koji mi je baš omiljeni, ali nešto pogrešno će da ostavi, ma taj će da zabrlja i na mom rođenom grobu (je l’ može da se kaže rođeni grob?!) Ući će u cvećaru pored groblja jer ga mrzi da vucara cveće čak od kuće, pa će uzeti nešto za 300 dinara, znam ga ja! Još ako ga i pogleda neka cvećarica (cvećarka?), one su sve ljupke i nežne i sve liče upravo na neko nedužno cveće koje samo stoji i lepo je i miriše. Da, ima i da ga pita za koga mu je cvet, pa kad sazna da nije za užu familiju već za bivšu dragu, još će da pomisli kako je silno romantičan i da razmene telefone! E pa neće moći!

Eto, a autobus upravo prolazi pored Novog groblja, kakva zgodna simbolika! Ko zna na koji plac će da me uvale; neka, nek’ se napešači… Mada on kakav je, on će da dođe prve dve godine za moj rođendan, i to samo ako bude podnošljivo hladno (jer mi je rođendan u sred zime). Sledeće godine ima da se prehladi, pa će ga mrzeti da ide. One tamo sledeće, žena će ga pitati kuda je krenuo a njemu će biti nezgodno da laže jer je napolju minus a ona hrani njihovog devetomesečnog sina. Naravno sin, sve po gospodinovoj želji, uvek mora da mu se ostvari šta god zamisli. Krelac, kažem ja lepo, krelac! I onda više neće ni dolaziti, toliko o njegovoj dušebrižnosti.

Mrmljam sebi u bradu koliko se nerviram i vidim kroz prozor autobusa kako prolazi neki Reno Klio, crn, isti kao njegov… doduše bez onih belih felni, ili ratkapni ili kako god. Ta kola su u stvari kriva za sve. Opterećen svojim zanimanjem za automobile, pre nego što me je poljubio, dotični me zvao na neki prastari film a usput i da me provoza svojim nabudženim Kliom. Meni ništa nije bilo jasno, kako on uopšte očekuje da se ja u njega zaljubim dok buljimo u praistorijski film i ćutimo ili se vozamo nekakvim kolima?! Zamislite samo – da odvede prvi put devojku u bioskop a posle da nastavimo da ćutimo usled preglasnog brujanja auspuha! Kao da mene briga koliko konja razvijaju ta kola, ili kako se već kaže. A nije me čak ni provozao. Ne, taj je samo umeo da me odmah nakon filma prisloni uz vrata tog čuvenog Klia i poljubi… Ni o čemu nije mislio.

Toliko sam bila zbunjena njegovim ponašanjem da, sećam se, da sam došla kući nakon tog poljupca uglavnom i zapalila džoint. Šta? Niko nije rekao da sam fina. To što imam dugu plavičastu kosu i šteneće oči i završila sam fakultet na vreme ne znači da sam nešto kao poštena. I mi, studenti koji su dali sve ispite u roku, imamo dušu. Nemojte da mi sad tu mašete glavama. Ne drogiram se, i šta više ni ne pušim. Svesna sam svega: iako neki kažu da marihuana nije droga, ja znam da jeste. Prosto, pušilo mi se te večeri. Ušla sam u stan, skinula jaknu, izula se, otvorila fijoku da ubacim ključeve i našla savijen džoint (sestrin, čisto da se zna). U prvo vreme, savijen cigar mi je stajao u rukama i samo sam ga gledala. Onda sam ga pomirisala i odjednom odlučila da budem cool, kao u muzičkim spotovima. Da zapalim, udahnem duboko, zadržim, i lagano pufff – ispustim gust, beli dim i uživam. Kao, smuvala sam se sa nekim, a onda sedim na terasi, sagorevam i nikotin i braon smolu u pluća. Uvlačila sam dim, kašljala, nisam se osećala preterano cool i razmišljala da li komšije vide žar cigarete na terasi. I mislila kako su zvezde u stvari milioni upaljenih džointova sluđenih devojaka koje sede po kosmičkim soliterima i ne znaju kako da se ponašaju nakon prvog poljupca.

Hoće li više ovaj autobus? Koliko mi samo treba da dođem do stana kad ne idem kolima… Do mene seda neki mladić koji očigledno ide iz tertane. Visok je i nabildovan i ja sam razočarana u sebe kako se ranije nisam toga setila. Trebalo je da lepo pozovem najnagruvanijeg lika koga poznajem (ili čak dvojicu!) da dođu i uzmu stvari iz njegovog stana, pa tek onda da se ubijem! Da prvo bude malo ljubomoran a onda još dodatno da se nasekira kad samoinicijativno okončam svoj (relativno) mlad život. Mada, onda možda može da pomisli da nije on kriv, ne, ne ovako je idealno; da, ovako će da zna da je on kriv! I on i njegova glupa kola, kao i uvek! Oko njih smo se i posvađali: gospodin Anton Sena u pokušaju se nadurio kada sam rekla da moj drug S. vozi dobro kola… Kakve veze ima ko kako vozi kola?! Da ga ne poznajem, još bih rekla i da je ljubomoran! Ali valjda su svi muškarci tako osetljivi za vožnju: kada skinu gaće ili sednu za volan uvek misle da sve najbolje rade. A moj drug zaista pažljivo vozi… Na sve mi je još rekao i da je S. zaljubljen u mene, pa kakva glupost! Otkud njemu samo to sve u glavi meni nije jasno. Krelac, lepo kažem ja.

Krenulo je uglavnom od te glupave vožnje, da bih mu ja prebacila kako mi se nije javio čitav dan dok je bio na poslu i kako vikende provodi u radionici umesto sa mnom a onda je on rekao da nije znao da mora da se čekira na svakih sat vremena i da bolje da se petlja sa tuđim kolima nego sa tuđim ženama i onda smo se toliko posvađali da mi je rekao da sam kokoška i da mogu ‘ladno da odem kod S. i njegovih kola ako mi je volja i da njega boli uvo. E pa mene boli, da prostite, više od uveta. Krelac jedan. Nije to, nego njemu smeta što S. ima nekog BMW-a a on se šepuri sa tim polu-trkačkim prcvoljkom od automobila… I onda ja kokoška, kako ga nije sramota!

Konačno se približava naša stanica. Pardon, nije više naša, nego njegova od ovog trenutka! Tako je, samo njegova moliću lepo! Još da smislim kako da se ubijem, znam da sam rekla u dva laka poteza, ali to baš i nije istina. Kad bi samo postojao neki način da se ja ubijem a da u isto vreme vidim krelca kako će da pati za mnom i kako će da mu bude žao za sve što mi je rekao; da li će zaplakati, e to da mi je znati…

Otključala sam stan kad me je s vrata prenuo poznati glas:

– Izvolite?

Krelac je sedeo na mojoj omiljenoj fotelji i podsmešljivo me gledao. Čim sam ga videla, bilo mi je, priznajem, sve pomalo smešno a njegova frizura izuzetno simpatična. Još kad mi se nasmejao, osećala sam neopisivu želju da ga opalim da se uozbilji jer smo imali da razgovaramo o ozbiljnim stvarima u našoj vezi… Bivšoj vezi tačnije!

– Koji mi je omiljeni cvet?!

On se, naravno, zacenio od smeha, kao da sam rekla nešto mnogo smešno. Kad je video da sam pocrvenela i da sam besno krenula da vadim stvari iz ormara i da ih slažem u kofer, počeo je da me prati po stanu, uozbiljio se i zbunjeno rekao:

– Ej, pa ej… Otkud ja znam… Kala?!

– E pa nije kala! – rekla sam i poturila mu jednu majicu pod nos – Ništa ti ne znaš! Grozne su kale, izgledaju kao, kao… kao neke izbečene vagine!

Onda sam odlučila da tu istu majicu demonstrativno bacim na pod, tik pored kofera.

– A što bacaš stvari tako? – rekao je dok je podizao nedužni komad odeće sa poda – Hajde smiri se i reci mi koji ti je omiljeni cvet?

– Ruža! – odgovorila sam kao iz topa. – Obična, najobičnija crvena ruža!

– Koja nikako ne podseća na polni organ? – dodao je uz osmeh dok je lagano vadio i slagao odeću koju sam uporno gurala u kofer.

– Ti si jedan krelac! – rekla sam nadureno, prekrstila ruke i sela na krevet.

– A ti si jedna slatka kokoška koja laprda bez mnogo potrebe.

Došlo mi je da se smejem, ali nisam htela da popustim. Na kraju krajeva, on, krelac par ekselans, meni je rekao da sam kokoška!

– Pušila sam džoint da znaš! – rekla sam glasno, sa i dalje prekrštenim rukama, i gledala na drugu stranu.

Vadio je moje stvari iz kofera a onda pogledao ozbiljno u mene.

– Kada bre?

– One večeri kad smo se smuvali!

– Duvala si narkotike pre nego što si se poljubila sa mnom?! – rekao je zabezeknuto i prestao da slaže moje stvari.

– Ma neeee… posle. – pogledala sam konačno u njega. – Džoint je bio deo mog sazvežđa.

Nasmejao se i gađao me majicom u glavu: – Šta pričaš ti luda kokošija glavo?

Uhvatila sam majicu i složila je uredno pored sebe.

– Hoću da kažem da me od samog početka ove veze teraš na ludilo. A dodatno si me iznervirao danas jer koketiraš sa prodavačicom cveća i neko ti drugi rađa sina.

– Šta sam ja propustio… – počešao se iza uha – Zašto druga da mi rađa? I zašto ne ćerku?

– Voleo bi ćerku? – gledala sam u pod i mazila uglove odeće koja je stajala složena pored mene na krevetu.

– Pa, pre nego što si bila kokoška, bila si jedno umilno pile. A valjda naša ćerka neće porasti u takvu laprdaru.

– Ko mi kaže! – ustala sam sa kreveta, zaklopila kofer i ponela ga sa sobom. – Ti si jedan najobičniji krelac!

Izašla sam na terasu i pogledala u nebo. Mesec se već video, iako je bio dan. Koliko li će noćas da se pojavi dalekih, kosmičkih vatri koje ne znaju šta će nakon prvog poljupca… Ne zavidim im nimalo. Puše drogu zbog ljubavi a onda još ispadnu kokoške.

– Ostavi te stvari! – začula sam kako mi dovikuje iz sobe.

Napućila sam usne i sačekala još koji trenutak. Krelac je to ipak.

– I dođi da me poljubiš više.