ne znam kako drugi razmišljaju o samoubistvu, ali ja sam ranije imala poprilično, pa, naivna shvatanja. sećam se da sam još sa devet, deset godina razmišljala zašto sam ja baš ja a ne neko drugi i ta bi me misao toliko sluđivala da sam želela da umrem i prosto budem neko drugi. dve decenije kasnije, kada bih bila ljuta na nekoga (uglavnom ljubavno), zamišljala sam kako završavam svoj život na neki način (nejasno baš tačno koji), i onda bih s jetkim užitkom mislila o tome ko će i na koji način da me žali i kako bi ta moja sahrana izgledala. ono, svi plaču a ja srećna što sam otišla pre njih pa im falim.
pre, prenaivno.
kada sam se prvi put približila toj ideji, ona nije izgledala tako. ne, gledala sam kroz prozor na trećem spratu bolnice i razmišljala kako da pobegnem. bilo je to pre tačno tri godine i skok kroz prozor mi je delovao kao opijajuće brzo rešenje da ne budem tu gde jesam, ali onda se ta misao počela da se ponavlja i po izlasku.
poseta bolnici se takođe ponovila, nakon godinu dana.
svi su mi govorili da izgledam odlično i nakon druge operacije.
i u ogledalu, sve je odlično i izgledalo.
valjda su se i zato zabrinuti telefonski pozivi mojih prijatelja smanjili, a ja nisam umela nikog da pozovem u 3 sata ujutru kada ništa nije imalo smisla.
srećom, smanjilo se i broj glupih saveta o tome kako treba da „ostanem jaka“ i „da je sve u glavi“ kao i broj frizerki, rođaka, komšinica i koleginica mojih prijatelja kojima se „to isto desilo pa im sad nije ništa“.
meni je očigledno bilo nešto jer bi svaki novi nalaz pokazivao greške u sistemu.
nisam imala snage, to je bilo ono što sam osećala kao neku konstantu.
vukla sam se na posao koji nisam ni blizu radila kako treba… ali para je trebalo.
rasplakala bih se iznenada, kad mi se i ne plače, jako, uvek se izvinjavajući – i trudila se da što pre prestanem.
hrana mi se gadila pa nisam jela danima. drugarice su mi vikale kako bi dupe dale da ne mogu da jedu ali nisu razumele: ja bih dupe dala da mogu da osetim sladostrašće pri prvom zalogaju čizburgera, a nisam mogla.
i kosa na glavi mi se dizala na reči da treba da budem hrabra… u trenutku kada mi se sve raspadalo, nije bilo mesta za busanje u grudi koje su ionako bolele od težine.
želela sam da cmoljavo ležim na pločicama i cmizdrim, da se samosažaljevam.
želela sam obične probleme: da se nerviram oko toga jer me šef mrzi, plata mi kasni ili mi neki tip nije odgovorio na poruku. još više od toga. želela sam da moje misli budu u nekom mirišljavom muškom krilu, u nekoj sanjivoj uvali gde smo se malopre kupali goli, pa nam je ostao pesak na bedrima. želela sam da se sećam prstiju po leđima, vlažnih poljubaca od soli i nevaljalih dodira. a ne još jedne biopsije, straha od gubitka organa i tuđih zaključka da je najvažnije da budem zdrava.
meni nije bilo važno da sam zdrava.
jer, nisam spavala.
noćima.
pokušavala sam da ne skrećem pažnju na sebe, da nekoga ne uvredim svojim problemima.
kada je prividno izgledalo sve okej, ja nisam shvatala kako da nastavim dalje kao polovna roba koja se stalno kvari i popravlja. tek godinu dana kasnije sam osećala umor od učestalih poseta lekaru u srpskom lekarskom sistemu u sred korone, kao i od injekcija, hroničnog gubitka apetita, insomnije, pregleda, testova, iščekivanja rezultata, lekova, punktiranja, zahvata, krvarenja, snimanja.
vikali su mi da sad sve treba da krene na bolje, ali ja sam se grozila pomisli da postoji mogućnost da neko šalje smsove za mene, a prijatelji su govorili da to nema šanse da se desi.
znala sam da ima.
nisam osećala da me bilo ko voli, osim mame, kojoj bih da mi se ne daj bože šta dogodi, pala na leđa… pa sam želela da joj olakšam svojim nepostojanjem.
čitala sam kako se živi od ljubavi. a ja sam bila, ne baš živa.
umorna sam bila od Beograda i lekara i negrljenja. umorna od spavanja solo. od operacija. od toga da „izdržim“ i da mi „drže fige“. umorna od toga da mi popravljaju telo, kao da je to sve što sam ja.
želela sam da budem ono što sam bila pre (ko god to bio). ili da budem jedna prosečna osoba koja bivšem šalje sliku guzice, da pokažem da je u odličnom stanju. to je, znala sam, samo želja da telo bude opet telo a ne mašina u kvaru.
baš mi ništa nije skidalo težinu sa prsa.
počela sam da sve više razmišljam o tom prozoru. u tim promišljanjima, nije me nimalo zanimalo ko će da mi dođe na sahranu, niti kako će sve to da izgleda. samo sam želela da sve prestane. da ne osećam više ništa.
i onda je, jedne večeri, naišao taj prozor.
bio je april i bila je divna prolećna noć ali meni je ta divnoća samo dodatno nahranila želju.
bila sam preumorna i sama.
sve je delovalo tako lako. skočiš, i sve stane. skočiš i više nema umora, nespavanja, nerazumevanja, nejedenja, nevoljenja. nema prosto više ničega i to je delovalo tako dobro… pomisao da sve konačno stane bila je tako udobna.
tako, tako udobna.
otvorila sam prozor i… iskreno, ne znam šta se desilo.
stajala sam ispred i jako sam želela da skočim. nisam razmišljala ni o kome i ni o čemu, samo da sve stane. delovalo je lako ali sam se, pored ostalog, i uplašila… visine, bola, svoje prejake želje da skočim.
rekla sam sebi da sam pička. prekorela sam sebe zbog konstatacije da je kukavica uvek ženskog roda, ona koja se plaši… a u meni se plašilo biće a ne žena.
no, zašto sam se povukla, ni dan danas ne znam.
bilo je to magnovenje, trenutak pred sudar kao u filmovima, i nisam bila sigurna zašto nisam skočila. sledeće čega se sećam je da je bio skroz mrak u sobi, pustila sam muziku a da toga nisam ni bila svesna i pušila sam džoint i razmišljala kako mi je taj džoint spasio život. i kako ne-samoubice ne dobijaju enough credit za to što nisu uradile. kako bivši alkoholičari, narkomani i odvratno debeli ljudi koji smršaju uvek dobiju pohvale… zaslužila sam i ja valjda jednu što sam i dalje živa.
nije kasnije bilo odjednom lakše.
ali je nakon par meseci, u jednoj besanoj noći, došla ta druga misao.
iz mene su rasli šareni cvetovi.
možda je to desilo i zato što već šest meseci nisam bila kod lekara. wow, šest meseci bez lekara. malo mi za sriću triba jbt.
uglavnom, ležala sam u sanduku, svom, mrtvačkom, i iz mene su rasli cvetovi dok se moje telo raspadalo. ova misao mi je danima puzala po glavi (pun intended), i za divno čudo, neviđeno me je smirivala. nisam životno uopšte želela da me sahrane, već sam oduvek želela da ova ljuska kremira, da ja ne moram da razmišljam koja će buba da gamiže po meni, ali sada, ovih dana, ideja o mom telu koja se u sanduku raspada, delovala je, pa… opuštajuće.
bilo je odjednom mrvu lakše. prepustiti se.
i životu i smrti.
drugima.
bilo je lakše pustiti… nego skočiti.
