Limbo

Limbo – Ana Gord

Nedelja 5:53

Kiša je ostavila sparinu.

Sedim na terasi samo u gaćicama.

Sama.

Podigla sam stopala na ogradu i ispustila dim kroz nozdrve. Mačka mjauče u prizemlju.

Toliko smo se puta posvađali, da mi je bilo sasvim svejedno.

Bacila sam pogled na krevet. Posteljina je bila zgužvana još od jutros.

Konačno imam mesta da se ispružim.

Subota 9:43

Probudila sam se i gledala u Luku. Još uvek je spavao. Izgledao je umoran i tužan. Stavila sam dlan na njegovu mišicu. Trgao se. Nije ni otvorio oči, a već je napipao pivo i povukao iz flaše koja je na natkasni ostala od sinoć.

Da ti nije malo rano za to?

Zašto? Pa budan sam.

Neverovatno, rekla sam i otišla do kupatila.

U ogledalu me je dočekala bunovna devojka, sa mladežom iznad usne. Umila sam se i dugo zadržala dlanove na licu.

Kako si? Dobacila sam mu iz kupatila. Juče si mi izgledao tužan. Je l’ se nešto dogodilo?

Život je tužan odgovorio je, i čula sam kako je otpio još jedan gutljaj.

Kako uopšte možeš da piješ to bajato pivo?

Nije mi odgovorio.

Koža mi je mirisala na duvan od prethodne večeri. Vrućina je ulazila u pore. Luka je delovao zamišljeno. Ponekad me nervira ta njegova tuga. Nikome nije jasno, ali on je tužan.

Izašla sam iz kupatila i pogledala ga. Bilo je dovoljno da mi uzvrati i da zaboravim na sve. Sela sam mu u krilo.

Zagrli me.

Ko te je sinoć grlio? odgovorio je ukočeno.

Uzdahnula sam i zatvorila oči.

Ne voliš me?

Nisam volela kada postavljam ovakva pitanja.

Nebitno.

Njegova ravnodušnost me je dovela do ludila.

Znala sam! Imaš drugu!

Nebitno! S kim si ti bila sinoć?

S društvom!

Svaki put isto! S kim ovaj put? Vikao je.

Ne mogu da te slušam više. Umislio si nešto u glavi i samo piješ i pišeš. Režiraš scene sam za sebe, a u stvarnosti nikada nemaš vremena za mene.

Treba mi vreme da budem sam.

Znam ja, imaš drugu!

Sela sam na krevet a suze su se same slivale.

Ne, nego ti nemaš sebe!

On i njegovi kretenski zaključci. Ko je on da mi to kaže?

Ne jebi me tim filozofiranjem! Ustala sam naglo s kreveta. – Priznaj! Bolje priznaj s kim si nego što samo filozofiraš!

Paranoična si… Ti misliš da imam drugu, a ne znaš ni šta bi sa sobom.

Zajebi me te priče Luka, rekla sam i zalupila vratima od kupatila.

Izašla sam dva minuta kasnije.

Sigurno nemaš neku drugu?

Zašto je to važno? Bitno je imati sebe.

Evo ga opet. Ne mogu da slušam te gluposti.

Rekla sam mu da već ko zna koliko dugo nije ništa meni napisao. Da je ranije sve pisao za mene.

Rekla sam mu da mislim kako bi trebalo da raskinemo.

Rekla sam mu da ću ga ostaviti jednog dana.

Nemaš baš puno za odneti, odgovorio mi je.

Možda je u pravu. Bio je lep, očiju mutnih od mamurluka, ali lep. Ipak, više nisam bila više sigurna šta je to što me je vuklo ka njemu.

Navika? Zajedničke godine?

U poslednje vreme, pružali smo jedno drugom jedino ono što je druga strana očekivala. I prebacivali jedno drugom što nismo ono što bismo želeli da budemo.

I tako u krug. 

Subota 17:24

Bacila sam sve flaše od piva u đubre. Htela bih da spavam sama, ne mogu ovo više da izdržim.

Volim te, stigla mi je poruka od Luke.

Jedi govna, odgovorila sam mu.

Napisao sam ti pesmu.

Sad me ne interesuje. Idi piši nekoj drugoj.

Nije mi odgovorio.

Obukla sam se. Haljina bez brusa i tanka potpetica.

Znam šta Luka voli.

Znam šta svi oni vole.

Dobro izgledaš, dobacujem sama sebi u ogledalu.

Da, ali se ne osećam dobro. Prazna sam. Ne znam šta je ljubav.

Ne seri, odgovaram sama sebi.

Gde se to oseća? U glavi?

Grudima?

Trbuhu?

Međunožju?

Ako je tako, jebeno volim Luku duž cele te ljubavne linije. I volim kada mi kaže da me voli. Osećam da pripadam nekome.

Luka ne voli pripadanje.

Osim kad se jebemo. Tada mu ne smeta da me uzme, celu.

A meni nije jasno šta je tu loše.

Ako nigde ne pripadaš – da li to znači da ne postojiš?

Namestila sam kosu koliko se moglo po ovoj vrućini i izašla napolje.

Subota 22:19

Na tramvajskoj stanici, videla sam uplakanu Maju i Ivanu koja je teši. Nisam htela da im se javim, sve to mi je izgledalo tragikomično. Maja je uvek bila slatka i previše srdačna prema meni, a znala sam da je godinama zaljubljena u Luku.

On, kao i svaki tupan, to nije shvatao. Ili nije želeo da razume. Mene ta priča nije zanimala jer Luka nikad nije video Maju. Pisao je i bio u svom svetu, gledajući više kroz, nego u nju.

Možda je sada plakala zbog njega. Naravno, bila sam njihov neprijatelj broj jedan. Jedina devojka koju je Luka pokazao društvu.

Napravila sam veći zaokret i skrenula iza prvog ćoška. Znala sam da Maja nije ona druga, ako je takva uopšte i postojala.

 Subota 23:49

Pijemo štrukani pelin u Svankiju. Luka mrzi to mesto, govori mi da sam snob. Štrukani je zapravo običan pelinkovac s limunom. Ali oni imaju fensi naziv za to. Andrea pizdi zato što tip s kojim se viđa ne želi ništa ozbiljno.

Taj ti se tvoj javi samo kad mu se digne patka.

Šta je patka, pita me.

Đoka, kita…

Smeje se.

Bar sam uspela da te nasmejem.

Zašto baš patka? I đoka, šta vam je to?

A otkud znam? Tako je zovu. Može biti i bilo koja druga životinja. Ili bilo koje drugo ime… Evo npr. Luka.

Nastavljamo da pijemo štrukani u tišini.

Hoćemo posle u Jabuku? Pita Andrea posle nekog vremena.

Ne ide mi se. Luka je tamo. Verovatno s nekom ribom.

Ko ga jebe, fakat se mi idemo zabavljat.

Neću tamo.

Šta ti je sa Lukom?

Luka je kreten.

Ima nešto što ne znamo?

Opet smo se posvađali. Ne znam više ni da objasnim oko čega. Andrea, kako to da prekinem?

Zašto se ne smuvaš s Josipom? Andrea mi nazdravlja. On deluje tako fino.

Da, sigurno će me on će izbaviti iz svega, prevrnula sam očima.

Iz čega se ti to imaš izbavit, majke ti?

Nedelja 02:17

Josip mi je opet pisao. Nisam mu odgovorila.

Ne znam šta hoće od mene. Ne znam zašto mu povremeno odgovaram, onda kada me Luka iznervira. To verovatno nije fer. Ni prema Luki, a ni Josipu.

Gde si?, pisalo je u poruci.

Stojimo na ulici, nismo sigurne gde bismo krenule.

Znam da čeka odgovor.

Stavila sam mobilni nazad u tašnu.

Od Luke nije bilo poruka.

Nedelja 3:58

Ulazim u Jabuku sa Andreom. Videla sam Luku, naravno sa bocom piva u ruci. Nisam htela da mu priđem. Okrenula sam se ka bini, podigla ruke i plesala. Nedugo zatim, prišao mi je Josip.

Nisi mi odgovorila na poruku.

Imam dečka.

Dečko ti stoji u drugom uglu prostorije.

Telepatski se sporazumevamo.

Ana, zašto to radiš? – gledao je u pod.

Radim šta?

Nastavio je da stoji pored nas.

Okrenula sam se na drugu stranu. Stigao je i Josipov drug, Andrej.

Andrea i Andrej, povikala sam. Pa vi ste savršen spoj!

Andrea je prevrnula očima, a Andreju je bilo vidno neprijatno. Svi su stajali u mestu blago se klateći, a ja sam plesala kao da sutra ne postoji.

Nakon pola sata, upalila su se svetla. Poljubila sam Andreu u obraz i ostavila je sa momcima. Mislim da joj se Andrej ipak dopao.

Josip me nije ni pogledao. Pisaće sutra, već znam.

Na pola puta ka izlazu, pogledala sam prema Luki. Mahnuo mi je, umorno. Nasmešila sam se. Čekam da mi priđe, drugačije igra nije zanimljiva. Prilazi mi poput psa. Uhvatila sam ga za ruku i izašli smo iz Jabuke. Koraci su nam bili isti. Napolju je već svanulo, a naša razmrljana lica se nisu smešila.

Nedelja 5:08

Bili smo na Gornjem gradu. Volim Gornji grad. Romantičan je i kad treba i kad ne. Vazduh je težak, pred kišu. Pričala sam mu o milion nebitnih stvari.

Kao me je sestra iznervirala.

Kako treba da skratim kosu.

Kako planiram da i ja napišem knjigu, u kojoj će on biti glavni junak. Mada bi mu to bio kompliment.

Kako je vreme u Zagrebu sparno, a sigurna sam da je i u Beogradu isto. Nisam se čula sa mojima, ne znam.

Čet’ri čet’ri dva, setila sam se pesme i pevušila je nekoliko minuta. Luka i ja stojimo jedan pored drugog, udaljeniji nego ikad.

Rekla sam mu i to.

Pa stojim pored tebe, rekao je iznervirano.

Znam da ti se nabacuju cure. I to sam rekla.

Odjednom je sevnulo.

Divno, rekla sam. Gledali smo u nebo.

I? Hoću li čuti tu novu pesmu?

Ana, toliko smo zajedno. A opet kada te gledam, želim samo tebe. Ali ove svađe, ovo što se jurimo po gradu… Umoran sam.

I ja sam, pomislila sam.

Koliko drugih ti je potrebno da bi se dobro osećala?

Ne znam, pomislila sam. Bio je delimično u pravu, ali to nisam htela da priznam. To je zbog toga što nisam imala Luku u potpunosti, i uvek mi je nedostajao taj jedan njegov deo.

No, to je bio izgovor.

Očigledno je da me ne voliš, prebacila sam mu, braneći se od sebe.

Oprosti što sam mislio da ću ti biti jedini.

Umišljaš, uzdahnula sam – to su mi drugovi. Ne mogu opet ovu priču.

Zašto ne možeš? Zato što znaš da sam u pravu?

Slušaj, idem kući sad. Ako želiš, možeš sa mnom. Ako ne… – zastala sam. Luka, možda je vreme da prekinemo ovo.

Da, tako je najbolje. Ne mogu više da te gledam.

E, aj’ odjebi, rekla sam i otišla.

Počela je kiša. Nije mi smetalo da pokisnem.

Tako se suze manje vide.

(Ova priča je spisateljska saradnja: ista tema, dve priče – dva autora. Ispod se nalazi druga priča autora Marijana Falice.)

Slobodan pad – Marijan Falica

Nedjelja 5:53

Izvadio sam mobitel i poslao poruku, zazvonio je nakon nekoliko trenutaka.

Hej, kaj si ti budan ovako rano?

Ona soba, kod tebe, još je slobodna? – Upitao sam.

Kaj? Gotovo je?

Gotovo.

Prekinuo sam vezu, zapalio cigaretu i pustio dim u zagrebačko svitanje.

Subota 9:43

Probudio sam se mamuran. Na stolu je bila otvorena boca piva, nagnuo sam iz boce.

Nije li malo rano za to? – Upitala je protežući se u krevetu.

Zašto? Pa budan sam – rekoh.

Nešto je promrmljala i oteturala do kupaonice. Pokušao sam podići roletne na prozorima.

Kako si? – Nisam čuo da se vratila u sobu.

Dišem.

Činio si mi se tužan sinoć.

Život je tužan.

Jesi li primijetio kako vrijeme prolijeće kad je svaki dan isti?

Ne, meni nije isti.

Pijan si svaki dan.

To zahtjeva predanost, mnogi je nemaju.

Ne seri.

Ne serem, uzmi vikend cugere za primjer. Ubiju se vikendom u alkoholu, onda postaju agresivni ili glupi ili dosadni, plaču, hvale se, mrze, vole, varaju žene ili muževe, a drugi dan zabijaju glavu u pijesak.

Zar nismo svi takvi kad popijemo?

Ne, ja ne optužujem drugi dan cijeli svijet zbog mojih sranja.

Ne bi ti bilo žao da me pijan prevariš!?

Ne kužiš, ako to ne mislim napraviti trijezan, ne budem niti pijan.

Prekritičan si, ljudi se samo zabavljaju, trebaju ispušni ventil – rekla je i vratila se u kupaonicu.

Zabava i bježanje od sebe nisu isto – rekoh više za sebe.

Sunce se tek probijalo kroz zavjese, na radiju su najavljivali paklene vrućine. Izišla je iz kupaonice i sjela mi u krilo.

Zagrli me – prošaputala je.

Nisam mogao, pitao sam se tko ju je sinoć grlio.

Ne voliš me? – Upitala je, krvavih očiju, mamurna kao i ja.
Nebitno – rekoh zureći u zid.
Znala sam! – Naglo je poskočila i odgurnula se od mene – Ne voliš me! Ružna sam ti! Ubit ću te gade, imaš drugu! – Vrištala je.

Rekoh ti, nebitno! S kim si ti sinoć bila vani, opet s frendovima!? S kojim ovaj put!?

Nije nam puno trebalo da se posvađamo. Vrijeđali smo se i povrjeđivali svaki dan, najmanja sitnica bila je dovoljan povod.
Znala sam, imaš drugu!

Nemam!

Samo piješ i pišeš! Ne želiš pričati sa mnom! Ne vodiš me van! Ne voliš me više.

Trebam vrijeme za sebe – rekoh – nije bitno da li sam dobro ili ne. Nije bitno da li sam s tobom ili ne. Samo trebam vrijeme za sebe.

Imaš drugu, znala sam – sjela je i počela plakati.
Ne, ti nemaš sebe – promrmljao sam.
Ne jebi me s tim filozofiranjem i priznaj! – Ustala je i zavrištala kroz suze.

Skakala je po sobi polugola. Luda i mamurna.
Tebe pucaju paranoje, – rekoh – ti misliš da imam drugu. Ti misliš da si mi ružna, a niti sama ne znaš što bi sa sobom.
Sigurno nemaš drugu? – Sjela je i tužno pogledala.
Nemam, ali nebitno je, ako se dobro pogledaš bit će i tebi nebitno. Ono što je bitno je da znaš da imaš sebe. Da ne ovisiš o nikome. Gledaj, dobri smo, samo, svatko treba vrijeme za sebe.

Izgledala je kao da razmišlja o tome, ili me nije niti slušala, nasmiješila se.

Namjeravaš li išta više napisati za mene? – Skinula je grudnjak i vrtjela ga na prstu, prešetavajući se po sobi samo u gaćicama.

Naravno – rekoh.

Nešto slatko, znaš, kao ja – stala je zamišljeno ispred prozora i dalje vitlajući tim grudnjakom.

Slatko je loše za zube – rekoh, mrzeći susjede koji su mogli vidjeti te savršene sise.

Ne seri – rekla je ne okrećući se.

Donesi mi pivo – odvratih.

Odvratan si! – Zamahnula je i pokušala me pogoditi grudnjakom.

Dolazi s godinama – rekoh.

Ne sviđam ti se? – Mazno je upitala klizeći prstima po savršenom tijelu.

Zašto je vrag uvijek muško? – Pomislih

Možda bi trebali prekinuti? – Okrenula se opet susjedima.

Svjetlost sunčane zrake obasjala je odsječak sobe.

Može ta piva sad? – Zapitah, uživajući u pogledu na njenu guzu.

Jednog ću te dana samo ostaviti – rekla je.

Bez cuge?

Bez svega.

Nemaš baš puno za odnijeti – rekoh.

Nije odgovorila.

Hoćeš se ubiti? – Upitala je.

Ne vjerujem – rekoh.

Tako izgledaš.

Hvala.

Ozbiljno ti kažem, počet ću se ljutiti, nisi napisao ništa gdje se mogu prepoznati već milijun godina.

Da?

Napiši mi ljubavnu pjesmu.

Sve moje pjesme su ljubavne, prepoznaj se u njima.

Ne seri, daj nešto, samo za mene, kratko i slatko.

Ok, imaš kratke noge i slatka si.

Idiote!

Na trenutak su oblaci zaklonili sunce. Crveno svjetlo neonske reklame prekrilo je plahte ispod kojih smo ležali. Zamišljao sam krv na plahtama i kako me pronalaze nakon tri dana.

Tvoji poljupci još gore na mojim usnama – rekoh.

Da, tako nešto.

Riječi pjesme od benda The Cult, sorry, napisano.

Ma odjebi!

Bio sam prazan poput pivskih boca pored kreveta.

U ovoj sobi, sati ljubavi još uvijek rade sjene – citirao sam.

Da, predivno je.

Sorry, Bukowski je to napisao.

Budalo, zašto ti tako nešto ne napišeš?

Nisam Bukowski.

Nisi normalan.

Ok, napisat ću ti ljubavnu pjesmu. Svidjet će ti se. Vodit ćemo ljubav. Zamišljat ćeš nekog drugog. Plahte će biti natopljene mojom krvlju. Susjedi će pozvati policiju. Bit ćeš s nekim drugim. Bit ću mrtav. Čemu ljubavna pjesama?

Pivo u mojoj čaši imalo je više smisla nego nastavljanje ovog razgovora. Ona je trebala nekog da ga spasi, da spasi sebe. Meni nije bilo do spašavanja. Mislim da sam ju razočarao, nisam bio tip samoubojice. Samo me je zanimalo koliko nisko mogu pasti. Šutjeli smo i gledali se. Sjene nisu mogle sakriti vatru u njenim očima. Natočio sam nam piće. Bili smo ratnici. Krvavih očiju od alkohola i luđačkih pogleda. Bili smo na kraju puta. Obukao sam se i otišao prošetati.

Subota 17:24

Vani je bilo kao u loncu, asfalt se isparavao, sunce je kuhalo ljude, cijedilo ih je sa smiješkom. Dovukao sam se do Route 66, birca u blizini Glavnog kolodvora. Klima uređaj je umirao pokušavajući rashladiti prostoriju, ali je hladio. Sjeo sam za šank i naručio pivo. Dan se primicao kraju. Još jedan dan za zaboraviti. Sjedio sam i čekao noć. Sumrak je bio slab, presporo je dolazio i još sporije gasio rujansku vrućinu. Noć je bila moje vrijeme. Noć je brisala dnevne poraze. Birc je bio ugodno mračan i poluprazan. Nisam primijetio kad je sjela nekoliko mjesta od mene. Pogledi su nam se susreli u ogledalu iza šanka. Podigao sam čašu i nazdravio joj. Nasmiješila se.
Cool – rekoh.
Ma moraš moći prozboriti nešto više od “Cool” – rekla je prilazeći.

Pravio sam se da ne primjećujem savršeno tijelo u pripijenoj haljinici.
Sorry, vrućina me je uspavala pa mi je to prvo palo na pamet – rekoh.
Da, uspavljuje – ponovila je zamišljeno. Vidjevši te, samo mi je kroz glavu prošlo “Hmmmm”- nastavila je, i dalje zamišljeno gledajući kroz mene.
S obzirom na tvoje “Hmmm”, moje “Cool” i ne zvuči tako loše – rekoh.
Nasmijala se, a ja sam mahnuo konobaru.
Crvena kosa i zelene oči, opaka kombinacija, kaj piješ? – Upitao sam.
Bijelo vino, ti?
Trenutno pivo.
Ok, još jedan “Hmmm”, inače, što ima kod tebe?
Ništa posebno, ubijam još jedan dan, tražim način da živim i ništa ne radim ali mi ne uspijeva, kod tebe?

Čekam frendicu.
Nadam se da će kasniti – rekoh.

Još jedan osmijeh.
Ne neće, upravo stiže – rekla je i krenula prema vratima.
Bila bi to savršena priča da ja nisam ja – pomislio sam.
Zastala je i pogledala me – Možda navratim kasnije – nasmiješila se i mahnula mi na odlasku.
Vani, noć je pobijedila i sumrak i vrućinu. Naručio sam još jedno pivo. Nije mi se žurilo. Noć je moje vrijeme. Konobar je lijeno brisao čaše. Promatrao sam kapljice koje su klizile niz orošenu bocu. Nisam dozvoljavao da mi se piva ugrije. Kao neki superjunak, rješavao sam ju hladnu. Nije bilo nikoga u blizini tko bi to cijenio. Ustao sam namjeravajući platiti konobaru i krenuti.

Hej, evo gledam te pa kontam da ti malo zasmetam, imaš vremena? – Upitala je prilazeći.

Duga smeđa kosa, pune usne, četrdesetak godina, zgodna. Opet sam sjeo za šank.

Naravno – rekoh.

Upravo sam prekinula s dečkom .

Nije te zaslužio.

Jednostavno mi je bilo glupo vući ga za nos ako on ima te svoje velike planove, a i malo sam se prestrašila, on je htio zajednički život i sve što dolazi s tim. Recimo, da ja nisam za to. Mislim, želim nekog ozbiljnog, ali i prostor za sebe. Ne moraš mi milijun puta u danu reći da me voliš i onda dodati još sve te svoje planove. Zavrtjelo mi se u glavi, mislim, nisam ga htjela povrijediti, to valjda svakoj curi laska, ali nisam mogla ostati s nekim tko je opčinjen mnome. Smučilo mi se. Razumiješ?

Potpuno.

Pijan si?

Ne.

Sigurno?

Sigurno, treniram svaki dan.

Koliko si danas popio?
Ništa. Par piva. Pravi gospodin.

Nije mi jasno kako te ne opali – nastavila je.
Ja sam s alkoholom, onako, dosta dobra, ali svaki dan? Nije mi jasno.
Opali me, naravno da me opali, zar bi inače imalo smisla?
Znaš da je to sranje?
Znam, ali drugi rade sranja.
Imam doma neki whiskey – rekla je.

Ok.

Platio sam konobaru pa smo krenuli do njenog stana. Rekla je da živi u blizini. Prošli smo pored Lisinskog, kroz Pothodnik pa Mihanovićevom do njenog stana na Trgu Marka Marulića. Putem smo pričali smo o svemu i ničemu.

Dvoje utopljenika u očekivanju pojasa za spašavanje.

OK, koja je tvoja priča? – Upitala je kad smo ušli u stan, nakon što nam je natočila cugu.

Uobičajena – rekoh.

Neka cura?

Neka cura.

Što ćemo sad? – upitala je.

Ekipa mi je vjerojatno na Strossu – rekoh.

Osmjehnula se i nazdravila mi s kauča u dnevnoj sobi dok sam izlazio iz stana.

Subota 22:19

 Bili smo na Strossu i pili vino iz plastične boce. Mladen i Maja, Hrabri i Anđelko, Miroslav i ja. Završavali smo bocu i razmišljali kako da se dokopamo druge. Ivana je sjedila malo dalje tipkajući po mobitelu, bili smo joj glupi. Trava na Strossu, blago orošena, svjetlucala je pod slabim svjetlima ulične rasvjete. Ljeto je bacalo zadnje karte, a jesen pobjeđivala. Dosadna subota. Maja je odjednom ustala.

Idem doma! – vrisnula je sa suzama u očima. Mladen ju je zbunjeno pogledao. Svi smo ju pogledali.

Kaj ćeš doma? – upitao sam nezainteresirano i nagnuo bocu cijedeći zadnje gutljaje.

Pisat ću dnevnik i napisat ću da me ne voliš! – vrisnula je prema meni.

Pa on te voli – pokazah na Mladena.

Budalo! Ti ništa ne kužiš! – još jedan vrisak.

Boca je bila prazna. Maja je imala pravo, ništa nisam kužio. Miroslav je imao blesavi smiješak na usnama, niti on nije kužio. Svi su me gledali, jebena situacija. Maja je krenula prema tramvajskoj stanici. Ivana je potrčala za njom, Mladen je i dalje zbunjeno gledao, ali sad prema meni. Subota je odjednom svima postala zanimljivija. Vrtio sam praznu bocu od vina i razmišljao di je najbliža vinarija.

Di ti je Ana? – upitao je Hrabri.

Ne znam, bila je doma jutros.

Opet ste se posvađali?

Jebiga.

Idemo do Jabuke? – Predložio je Miroslav.

OK – rekao je Mladen, Hrabri i Anđelko su imali druge planove, meni je bilo svejedno.

 Subota 23:49

Noćni klub polako se punio. Povukao sam se dalje od reflektora i svjetala. Mladen i Miroslav nestali su na terasi čim smo ušli u klub. Glava mi je pucala. Mamurluk je bio opipljiv. Lijepio mi se za sljepoočnice i zatvarao mi oči. Žmirio sam kad mi je prišla.

Mogu li te zamoliti za cigaretu?

Naravno.

Zapalila je i pogledala me.

Piješ sam u mraku?

Nije bio mrak kad sam počeo – rekoh.

Nasmiješila se i zahvalila na cigareti. Zažmirio sam opet i prepustio se muzici. Bas mi je trgao utrobu. DJ nije imao milosti. Pogađao je svakom pjesmom. Pearl Jam, Alice In Chains, Faith No More. Aperkat, kroše, direkt. Osjećao sam blesavi smiješak na svom licu. Nečija ruku primila je moje rame. Svijetla light showa su bljeskala. Slatka curica od dvadesetak godina stajala je ispred mene i smiješila se.

Mogu li te zamoliti za još jednu cigaretu?

Naravno – rekoh.

Uzela je cigaretu i čekala da je zapalim.

Pivo je OK – rekla je kroz smijeh.

Da?

Htjeo si me pitati da li sam za cugu.

OK – nasmiješio sam se i krenuo prema šanku.

Primila me je za ruku, pogledi su nam se susreli. U njenim očima bilo je toliko nevinosti i topline da je mogla otopiti ledenjak i spasiti Titanic. Prvi put kad je došla nisam primijetio koliko je predivna bila. Te pune crvene usne bile su kao semafor, mogle su prizemljiti avione, ne samo zaustaviti automobile. Krenula je ispred mene i vodila me. Zamišljao sam kako miriši ta predivna duga smeđa kosa. Jedino duže od kose bile su njezine noge. Kratka haljinica otkrivala ih je dovoljno da zaustavi dah i pretvori muškarce u slinave idiote. Dvadesetogodišnjaci su me mrzili. Četrdesetogodišnji dinosaur imao je u rukama ulov godine, dok su oni u rukama imali maramice za brisanje sline koje su im dodavali gay frendovi. I ja sam mrzio njih. Bio sam gori od njih, ružniji i stariji. Oni su imali svijet pred sobom, a ja više nisam imao što za izgubiti. Uživao sam u njihovoj mržnji koju nisu mogli skriti u očima dok sam u ruci držao anđela koji me je vodio. Prema šanku. Prema još jednom padu. Nije me bilo briga. Zamišljao sam kako milujem tu kosu i udišem njen miris. Kako joj ljubim vrat i ta malena ramena dok mi nudi poluotvorene usne spuštenih kapaka u iščekivanju. Kako se ljubimo polako, dugo i potpuno. Upijajući jedno drugo. Vodimo ljubav, nježno i divlje, u parku pod krošnjama i zvijezdama koje se gase od ljubomore. Kako doživljavamo vrhunac u poljupcu, nježnom, jedva dodirujućih usana. Hodamo prema šanku, držeći se za ruke.

U mislima, njeno lice zamjenjuje drugo. Moj stisak popušta. Film, pregledan puno puta, premotavam na kraj i puštam odjavnu špicu. Kupujem pivo i dajem joj. Gledam ju. Preslatka curica.

Idemo malo na terasu? Manje je buke, možemo pričati – predlaže mi.

Sorry – odvraćam joj – super mi je muzika, idem još malo unutra. Uživaj – mahnem joj i odlazim.

Vidimo se – odmahuje mi.

Nedjelja 02:17

Opet na šanku. Konobar je čekao. Nisam znao što bih naručio. Počeo sam s Martinijem, nije išlo. Naručio sam pivu, ni to nije bilo dobro. Pomislio sam da mi je jezik otupio. Ili je piva ishlapila. Ili je Martini bio presuh. Za viski nisam imao novaca pa sam naručio opet pivu. Trebaš biti uporan, kao i u svemu – pomislio sam. Nešto će mi krenuti prije ili kasnije. Sjela je za šank do mene i naručila vino. Mislim da je bila pijana. Nije me niti pogledala, samo je počela pričati. O poslu, o ljubavi, o alkoholu, o muzici. O milijun nebitnih stvari i nije se zaustavljala. Borio sam se sa svojim nedostatkom volje da se napijem i slušao njeno blebetanje.

Samo šutiš – rekla je – ne sviđam ti se?

Super si – rekoh.

Zašto ne želiš pričati sa mnom? Čudan si.

Zašto misliš da sam čudan? Ne druži mi se. Spašavam te od sebe. Prazan sam. Ne znam brbljati ni o čemu. Dosadio bih ti. Samo pijem. I slušam. Znam dobro slušati, Ako želiš pričati, tu sam. Samo ne očekuj da tračam. Ne očekuj razgovore o politici. Ne zanima me moda niti sport. Neću suosjećati s tobom. Neću se žaliti na svoj život, samo da bi se ti bolje osjećala. Samo ti pričaj, ako želiš. Kad završiš, dignut ćeš se i otići. Meni ćeš ostaviti sva svoja sranja. Sve što sama ne možeš probaviti. Svalit ćeš sve na mene i otići. Nisam uopće čudan. Ne druži mi se.

Ne, nisi čudan, ti nisi normalan – rekla je i nastavila pričati.

Nedjelja 3:58

Ana je došla u Jabuku. Ovog puta bila je s frendicom, ali nije dugo trebalo da se krug obožavatelja stvori oko nje. Nije mi prišla, niti sam ja njoj prilazio. Zabavljala se i smiješila idiotima dok se meni utroba grčila. Nedugo zatim, svjetla u klubu počela su se paliti označavajući kraj večeri. Pogledala je prema meni, mahnuo sam joj i prišao. Primila me je za ruku dok smo izlazili iz kluba. Hodali smo ne pričajući. Kroz šumu iznad Saloona, Tuškancem do Streljačke, Kapucinskim stubama, pored Lotrščaka do Gradeca.

Nedjelja 5:08

Bili smo na Gornjem gradu. Nebo, tamno, pred kišu, bilo je kao poklopac nad gradom koji je ranim jutrom kuhao od ljetne vrućine. Pričala je o milijun nebitnih stvari. Sparina je gušila Trg, Jurišićevu, Petrinjsku, Gundulićevu, Zrinjevac, Glavni kolodvor, Novi Zagreb. Otvorio sam limenku piva i nazdravio gradu.

Obaveze, poslovi, poznanici, izlasci…

Želio sam je prekinuti milijun puta. Želio sam je pitati gdje smo u svemu tome mi. Nisam imao snage. Napetost koja je lebdjela u zraku približavala se vrhuncu. Gornji grad kao da je utihnuo. Nebo se obojilo ljubičastom, tamno-plavom i rozom bojom. Kao da je Zagreb zadržavao dah zajedno sa mnom. Očekujući nešto, očekujući kišu, očekujući olakšanje.

Gledaj! – Rekla je. Munje! Predivno!

Promatrala je trenutak i zatim nastavila pričati o milijun nebitnih stvari.

Vjetar isprva slab, jačao je i odnosio sparinu. Munje su osvjetljivale grad, nije bilo kiše, ali sam znao da dolazi. Sigurno kao i naš prekid.

Umoran sam – rekoh. Umoran sam od padanja. Koliko puta me trebaš slomiti? Koliko drugih je tebi potrebno da bi se dobro osjećala? Ne moraš odgovoriti, nije bitno. Slomljen sam, umoran i svejedno mi je.

Pogledala me je.

Pa jedino očigledno je da me ne voliš – rekla je.

Na trenutak mi se učinila tužnom.

Oprosti što sam očekivao da ću ti biti jedini – rekoh.

Umišljaš. To su mi frendovi i dosta mi je ovog razgovora.

Nije bila tužna, nije bila ljuta, bilo joj je svejedno. Ostalo mi je još jedno pivo. Zagreb je vapio za kišom. Miris njene kože je ispario. Usne me više nisu privlačile. Moj tamničar upravo je ispustio ključeve. Zamolio sam je da ode. Dok je ljutito odlazila pomislih kako joj nisam zahvalio. Prve kapi kiše počele su padati.

Hvala, više ne boliš i sve si sama odradila – rekoh u sebi.

Nazdravio sam i sebi i gradu znajući da je bar on uvijek tu za mene.

(Više o autoru pogledajte ovde)