Moj Trik Broj 1 Za Redovno Pisanje Bloga

(ili super recept za uspešno pisanje & blogovanje)

Jedno od najčešćih pitanja u vezi sa blogovanjem sigurno jeste: koliko često objavljivati tekstove? Ili ako ćete drugačije: kako redovno pisati. I mene je ovo mučilo. I to dve godine ako ćete iskreno. Ali sam pronašla isproban recept koji (meni) radi.

Ljudi koji odluče da pišu redovno, obično se čvrsto drže svoje odluke – nekih 48h sati. Ili u najboljem slučaju, par dana. Zatim se bace na gledanje omiljenih serija, jer jerbo šta je važnije od toga da li će se Kalesi konačno smuvati sa Džon Snovom u životu.

Slično je i sa teretanom. A ja obožavam da poredim vežbanje sa pisanjem. Jer mislim da je potreban isti mentalni fokus. Znate li da su teretane najpunije upravo u oktobru i martu? U ono vreme kad svi odluče da je vreme da se prestane sa lenstvovanjem i prežderavanjem i baci se na posao. Uplati se mesečna članarina, a ista se uglavnom ne potroši do kraja meseca. To je ljudska psihologija.

U suštini, nije moguće samo doneti odluku: od sutra redovno pišem. Potrebno je znati i na koji način da to uradite.

Danas vam zato dajem oprobani recept koji nije naravno izmišljanje tople vode ali je delotvoran. Meni, a nadam se da će pomoći i vama.

Jeste spremni?

Moj trik je:

Jedan tekst za nedelju dana.  

To vam je moj recept.

Zvuči jednostavno zar ne?

Otkriću vam još nešto.

I jeste jednostavno.

Ali dajte da vam bolje objasnim.

Pre svega pazite dobro, ne jedan tekst napisan za nedelju dana, već 1 tekst gotov za nedelju dana. U čemu je fora?

E pa vidite: ja sam ranije sebi davala ili isuviše lake ili isuviše teške zadatke. Naravno, počinjala sam sa onim težim, kao i svaki naivni početnik. 100 trbušnjaka! 100 sklekova! 100 blog postova! Gledala sam ona nasmejana lica bodibildera i blogera kod kojih je sve to delovalo tako lako da bih i ja sam govorila sebi: kad mogu oni, možeš i ti! Upirala sam i pisala sam i pisala ali naravno, to je bilo isuviše teško za početnika jer nemam tu psiho-fizičku spremnost. Što je skroz ok, samo ja to nisam znala tada. Na kraju meseca (ili čak optimistički nedelje) osim što ne bih imala tih 100 blog postova, ne bih imala ni volju za pisanjem. O sklekovima i da ne pričam. Poražena, tešila sam dete u sebi i govorila mu – ok. Preteško ti je.

Počni sa nečim lakšim. 1 sklek. 1 trbušnjak. 1 pasus. Prosto k’o pasulj zar ne?! Ne. Ne, ne sinko. Ovaj zahtev za pisanjem bio je sa druge strane preterano lagan. I tako bih, opet kao svaki zeleni i neiskusni početnik, odmahivala rukom i govorila: ma idi, ništa lakše, sutra ću to! To sutra se pretvorilo prekosutra i došlo do malo sutra (naravno) i onda bih opet na kraju meseca bila očajna što ništa pod milim bogom uradila nisam.

Kako je to sve izgledalo? Pa, započela sam blog 2014. godine i mučeći sebe nejasnim rasporedom objava, imala sam ili 3 objave nedeljno ili 3 objave godišnje. Nikako sredina. Nikako ustaljeni raspored. A i nisam imala ideju šta tačno radim. Mučila me još i misao o niši koju su drugi blogeri nemilosrdno forsirali: moraš naći svoju nišu, moraš naći svoju nišu… A znate šta? Ne moraš uopšte. Bitnije je da pišeš nego da se odrediš. Jer u prvo vreme, to je ionako samo vežbanje pisanja. Imate jedan moj tekst na tu temu, zove se Pravila Koja ‘Ladno Možete Prekršiti Na Početku Blogovanja pa bacite pogled ako vam zvuči zanimljivo.

A onda su se kockice sklopile – nakon 2 godine!

Sve je počelo mojim najpoznatijim tekstom na blogu krajem 2015. godine: Kako objaviti elektronsku knjigu potpuno besplatno. Ovaj tekst je oduvao. Statistika je prikazivala nerealne cifre. I dan-danas ljudi me znaju po ovom postu. Ali, publika koja je došla na moj blog imala je šta da vidi: neredovne objave, nepovezani sadržaj. Tekst koji sam objavila pre toga bio je o cipelama (?!) a sledeći tekst sam objavila za 3 meseca. Izgledala sam neozbiljno i vrlo brzo oni koju tu došli, pobegli su glavom bez obzira (i ja bih).

Ne znam tačno kako mi je pala ta ideja na pamet o jednom tekstu za nedelju dana, vrlo moguće da je zbog frilensovanja kojim sam se bavila par godina. U principu, dešavalo se da kada dobijem zadatak da napišem neki tekst, uvek sam okvirno određivala rok 7 dana za klijenta kako bih imala vremena da sve završim. U tih nedelju dana, koliko god tekst bio dugačak (a moji su dosta dugački), uvek bih stigla da napišem jedan tekst bez opterećenja. Isto tako, vrlo često mi se dešavalo da sa klijentom ugovorim o čemu ću pisati, dakle jasno smo definisali teme bar mesec dana unapred.

Za ovo je bilo potrebno vreme, tj. vežba. Kada sam počinjala, tekst od 500 reči za mene je bio pojam (uzimam 500 kao neki okvir ovde) i bilo mi je potrebno i više od nedelju dana da taj tekst liči na nešto. Prosto, nisam znala KAKO se piše. Međutim, pisanje se može naučiti. Ne, niste debil ako vam treba dosta vremena da napišete jedan tekst (ili poglavlje). Ovo je veština koja se uči kao i svaka druga. Kada ste dovoljno uvežbani, ide lakše. O ovome sam isto pisala u nekim od mojih najranijih tekstova, npr. (Kreativno) Pisanje – Talenat ili Zanat?

Ovde samo da podsetim da je bitno i završiti tekst. Ako pickate do besvesti, ništa niste uradili. Naučiti da završite tekst je umetnost sama po sebi. Ali i to se vežba.

Ono što se dalje dogodilo bilo je splet srećnih okolnosti. Jedna kompanija se zainteresovala za moj tekst i bila im je inspirativna ideja objavljivanja e-knjiga u Srbiji (što je užasno komplikovan proces odmah da vam kažem). Na sastancima smo se između ostalog dogovorili da ljude upoznamo sa digitalnim izdavaštvom i čitanjem e-knjiga da bismo uopšte mogli da plasiramo kupovinu e-knjiga kao ideju. Za te potrebe, ja sam sastavila nekoliko tema za tekstove koji bi išli kao propratni članci u medijima. Od ove cele priče nije ništa bilo na kraju (feel free da ukradete ideju e-izdavaštva u Srbiji & regionu), ali meni je ostalo dosta ideja za tekstove slične tematike koje sam mogla da iskoristim za blog.

Fora je u tome što kada odrediš unapred nekoliko naslova, imaš predstavu u glavi šta ćeš pisati kasnije. Ovo isto možete primeniti i na pisanje knjige, poglavlje po poglavlje. Konkretno, ja sam sebi rekla: ok je da pišeš o cipelama, ali daj da povežemo teme. Može i cipele, ali to stavi u lifestyle i osmisli nekoliko lifestyle tema. A objavljivanje knjige stavi u odeljak writing. Onda sam sela i napisala sve moguće teme koje su bile povezane sa pisanjem. Pa sa cipelama. Pa sa putovanjima. I sa ostalim što me zanima. Dakle napravila sam spisak tema i tako bih unapred određivala šta ću pisati.

To je bila dobra strategija. Teme sam birala kao odeću: po raspoloženju. Danas mi se piše o cipelama. Sutra mi se piše o književnosti. I to je bilo sasvim ok. Neki tekstovi na određene teme nisu nikada napisani a neki su se pretvorili u nešto drugo. I to je ok. Sastavni deo pisanja. Bloga ili knjige, svejedno.

Dalje, meni nikada nije bilo pravo da se nešto MORA. Ne mora se brate ništa u životu. Čak ni da se umre (možda o tome nekom drugom prilikom). Zato mi nije igralo ulogu ono: svakog ponedeljka novi tekst na blogu. Prosto, nije mi imalo logike. Ne želim da budem vezana za jedan dan i stresirana oko toga da li ću uspeti ili neću. Život uvek ima neku smicalicu zašto ne može baš taj ponedeljak da bude tekst gotov.

Zato sam dopustila sebi slobodu da bude gotov tekst za nedelju dana – ALI po potrebi i duže. Ako sam jedan tekst objavila u ponedeljak 1. januara, i ako bih počinjala da pišem novi post isti taj ponedeljak 1. januara, novi tekst bi dakle okvirno trebao da bude završen u nedelju 7. januara. Međutim, ako tekst nije bio gotov u nedelju, nije bilo strašno. Već sam imala završen jedan post za tu nedelju (od 1. do 7. januara). Bilo je bitno samo da imam tekst i za sledeću nedelju od 7. do 14. januara.

Koji god dan.

Ako bih taj novi objavila tek u sledeću nedelju 14. januara za sledeći bih imala vremena opet nedelju dana (dakle od 14. do 21. janura). Nadam se da vam je jasna moja logika iako nije baš matematički precizna. Jer meni je davala fantastičan rezultat.

Tako sam u februaru 2016. počela da pišem tekstove svake nedelje. I verovali ili ne, do kraja godine tu je bilo skoro 50. tekstova. Pedeset! Wow! Pedeset da! Dok sam pisala, nisam imala pojma o tome, ali na kraju godine ih je zaista bilo baš onako za pohvalu.

Naravno, jednu stvar ovde morate međutim uzeti u obzir: ja sam pisala bez obzira na sve. Pisala sam bez obzira na raspoloženje, inspiraciju, bez obzira da li me mrzi i da li sam raspoložena. Zato sam i na početku rekla da vam je potreban mentalni fokus. A nedeljni okvir mi je davao slobodu. Ako bih bila neraspoložena, pisala bih 3 rečenice. Ali bih zato morala da sutradan napišem ono što nisam prethodni dan – jer je nemoguće da baš svaki dan budeš neraspoložen. Nekim danima uopšte nisam pisala. Jer je u nedelju dana to bilo sasvim ok.

Isto je važilo i za teretanu, ali to je sistem koji sam odavno provalila. Vežbam i kad me mrzi i kad nemam vremena. 15 minuta je bolje nego ne vežbati uopšte. A isto važi i za pisanje. Bolje da napišete 2 rečenice, nego da ne napišete apsolutno ništa. I bolje je završiti tekst nego ga doterivati do besvesti kako bi bio savršen. Jer savršenstvo ne postoji. Ali i o tome možda nekom drugom prilikom.

Ako me pitate za prošlu godinu, 2017. godine izbacila sam oko 30ak tekstova, dakle manje. Međutim, desilo se da par meseci nije bilo mogućnosti da pišem. I to je ok. Nisam forsirala sebe. Prosto prilike su bile jače od svake želje. I to se dešava, i sasvim je u redu. Ali se makar trudite da budete konzistentni. Ne forsirati se, već se truditi (nadam se da uviđate razliku).

Jedan tekst nedeljno ipak toliko je ušao u moj mozak, da sada mehanički pišem tekstove. Prosto znam već koliko treba da napišem. Ako je u pitanju neki duži tekst za koji mi treba više vremena, onda skupljam materijal i nabacujem u jedan DRAFT dokument, a u međuvremenu pišem kraće. Ponekad i pišem unapred kako bih imala više tekstova.

Ali „jedan tekst nedeljno“ recept radi. Lično potpisujem.

Na kraju, evo malog izazova za vas: probajte da napišete tekst od 500 reči za nedelju dana.

Probajte pa mi javite rezultate u komentarima. Ili podelite neki vaš recept koji radi.

Može? 🙂

Znam da može 🙂

Jedan vaš mali lajk (ili šer) na Facebook strani meni znači mnogo a PLUS vi dobijate još kul saveta u vezi sa pisanjem i blogovanjem.  Isto tako, možete da se prijavite na mailing listu ( i to je besplatno) upisivanjem svog maila sa desne gornje strane a mail stiže – tako je – 1x nedeljno! Šer d lov & hvala ❤

PozZ

p.s. Želite da napravite blog i zarađujete od blogovanja? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu