Nikad nisam bila u većem skladu sa sobom nego u Mokrinu. Ali, da krenem od početka. Godinama merkam Mokrin House kao pravi posramljeni hipsterski predator, koji je propustio svoju šansu da trendsetuje na vreme, kad su su svi stavljali slike kako je u Mokrinu naj na svetu, ali zna da će njeno vreme doći. Ko čeka dočeka kažu stari, a pošto sam želela u Mokrin, ono baš baš, onda se namestila najbolja moguća kombinacija a.k.a. da mogu da odem (za dž, but ofcourse, zahvaljujući mojoj priči Milje) na kurs kreativnog pisanja na 3 dana u Mokrin, sve plaćeno prevozsmeštajhranapredavanja + mogu nešto i da na pišem, što mi je stvarno trebalo, jer pisala nisam već neko vreme. No onda – onda nisam otišla na predavanja.
Petak: prognoza pokazuje da bio-bazen ne može da čeka subotu
Da biste razumeli priču, shvatite da je taj dan bilo 30 C, a za sutra su predviđali 14 C i kišu, a ja gledam prognozu, ja sam taj čovek, meteropata, i dakle gledam, a pored prognoze vidim da Mokrin House ima i bio-bazen a nama predavanja počinju u 15h i traju do 18h (od tri popodne do šest popodne eeeej!). Mi stižemo u 14.30 i ne, ne, ne, mislim se, pa ja ne mogu u najbolje moguće vreme za zenba da odem i da slušam blablatruć proseravanja predavanja, sve i da ih drži Tom Hardi lično i da želi da objasni zašto baš ja treba da mu budem žena, ne, ne, ne. Od nas 20 u grupi, jedina pobegulja sam ja, odlučna da zaista iskoristi sve što joj je univerzum (i sopstvena snalažljivost) dao. I tako ja završavam u bio-bazenu (a bogami i đakuziju) potpuno sama, sa svojim eksternim zvučnikom (i diskutabilnim muzičkim ukusom).
Inače, bio-bazen je bazen koji se sam prečišćava, ima neke alge koje ga valjda čiste umesto hlora, nema tu ništa veštačko, sav je zelen i pun travkica a u isto vreme sa mnom je u bazen ušla i jedna žaba, ali da vam kažem, to je valjda najčistija voda u kojoj sam se kupala, utisak je da plivam u nekom bistrom jezeru gde je skupljala rosa sa Alpa i suze jednoroga. Ima i neki vodeni top unutra, da se malo hidro-izmasirate, ali do note da biste ga uključili je potrebno par harizmatičnih osmeha osoblju. Đakuzi stoji pored i ja sam se, s oduševljenjem pubertetlije koji je otkrio nevaljali časopis ispod kreveta, premeštala čas iz bazena u đakuzi, pa otkrila turbo u đakuziju, pa onda opet bazen, čisto da se ne naljuti neka od ta dva vodena otvora kako u njima nejednako obitavam.
Predavanja su me sačekala, međutim predavač nije bio oduševljen mojim ponašanjem, optužena sam za ne-zajedništvo, a mene je uhvatila kurcobolja da bilo kome objašnjavam kako je od 3 do 6 popodne jedino realno vreme za zenba , jer sutra je 14 C a oni ne znaju da uživaju u životu (+ da ne spominjem da sam preživela 3 hirurška noža u poslednjih 500 dana), ali ja znam, ne postoji niko ko od mene ume više da iskoristi sve benefite životića koji mu se pružaju, a pošto je ova siroti hipsterka konačno uspela da se dokopa Mokrina, odlučna je da iskoristi sve, ne, ne, ne sve nego S-V-E što joj je ustupljeno da iskoristi. Don’t get me wrong, itekako sam zahvalna za pruženu priliku, ali pravila a pogotovo nepisana nikada neću poštovati, a to nepoštovanje me je dovelo do najboljih uspomena u životu.
Anyways, ako ste ovde svratili da saznate kako je generalno u Mokrin Housu: fantastično je. Kao neko ko frilensuje već više od deceniju i po, ja volim co-working prostore, ali ovaj, ovaj je stvarno wow wow wow. E sad, ne iznajmljuje se to za par dana, osim ako niste truli milionaš, a ako jeste, evo onda prvo meni donirajte jednu Ibicu por favor, pa onda onda sebi Mokrin i gledajte moje storije i dodatno uživajte. Uglavnom, kaže mi najprijatnije osoblje na planeti da se kuća ideja (kako joj je podnaslov) iznajmljuje strancima na mesec, dva za neku basnoslovnu lovu (bacite pogled na sajt) i kompanijama koji hoće da obraduju svoje zaposlene i pokažu pred istima da su šmekeri.
Inače: pored bazena sa hemokom i stoni tenisom, u Mokrin Housu ima i teretana i bicikli koje možete da uzmete i da se vozate, ušuškana biblioteka sa bilijarom u kojoj sam našla knjigu koju sam želela da pročitam (o tome malo kasnije), kao i najbolje osoblje na planeti zemlji. Uveče su raspalili vatru u nekom kao kazančetu, nije kazanče ali nešto tako gde može da gori vatra i da vam bude prijatno da gledate u nju dok razgovarate o smislu života ili koja je maskara bolja. Nego ajd da vam pričam sad malo o suboti.
Subota: otkriveno je da i dalje umem da pišem
O da, u subotu je zaista bilo 14 C i kišilo je, tako da se mogućnost za bazen svela se na mazohističku akciju, niko se nije više okupao osim mene, i to me je dodatno razgalilo kako dobro razmišljam. E da, nisam vam rekla i da su me stavili da budem sama u sobi, univerzum je baš hteo da me impresionira, i tamo su im sobe jako lepe i čiste i uredne i skandinavski oku ugodne. Legenda kaže da postoji i soba sa ljuljaškom i soba sa kadom na sred sobe, ali nisam školovala to, možda drugom prilikom.
Naravno da sam ustala prva, kao pravi psihopata koji malo spava, a onda sa osobljem popila rakijicu iako ne pijem, pa navalila na doručak sa nekim najboljim pitama sa sirom ikada u životu, bukvalno sam na par sekundi poželela da razvijam kore (neću, ali želja je bila jaka), i jela čuveni Mokrinjski sir, podseća na onaj kao mađarski ako ste nekad jeli kao mali, ja jesam, ma sve je to blizu Vojvodina i onda eto sličnog njam sira. Ako ste i dalje ovde zbog toga kako je u Mokrinu, da znate da je hrana stvarno ludilo, sve iz baštice, sve neke vredne fine ruke pravile ali s ljubavlju, to se oseti u svakom zalogaju + možete da izvoljevate za sva vegastopglutenlchf prenemaganja, oni će napraviti šta god je vašem stomaku milo, i neće praviti grimase kako ste razmaženi.
Taj dan sam odlučila da odem u teretanu i da čitam Smrtni ishod atletskih povreda Milice Vučković, ups predavanja, nisam najgora jer nisam pobegla sa svih, samo sa onih koja me ne interesuju. AnywayZ, knjiga je baš dobra, objašnjavala je glavu ženske koju muško maltretira i njena pravdanja njegovog ponašanja, i to kako stvari nisu crno-bele i to mi se dopalo, a stilski me je stvarno oduvala. Kasnije sam otišla sam na čas pisanja, eto vidite da i ja idem na predavanja, iscedila jedva iz sebe nešto, ali otvoreno i hrabro, trudila se da ne plačem na svoje ne-pisanje, ali okej, okej, samo polako sa sobom.
Uveče pored one meditativne vatre, moji su sapatnici poželeli da izađu iz Mokrin Housea, da nađu neki kafić i popiju koji alkohol koje ovde nije dozvoljeno unositi a prodaje se po višim cenama, ali mene je to zaprepastilo: gde ćete iz ovog savršenog prostora u stvarni svet, pa ovde je sve dobro. Meni je samo bilo u glavi kako bih dala dupe da mi neko sponzoriše metar dana ovoga, da ne kažem tri, da po ceo dan cedim reči iz sebe i nešto konačno napišem, da se spajam sa prirodom i vozim bajs i treniram i meditiram i čitam i ne pričam ni sa kim, isključim telefon kako mi se ćefne i kasnije postanem spisateljica bestselera, o da da.
Nedelja: kad će mecene da se vrate u modu?
Ustala sam još ranije nego u subotu, i za taj poslednji dan mog ostanka, kao nekrunisanoj kraljici hedonizma, ugrejan mi je đakuzi na kiši, da mogu posle teretane malo da se izrelaksiram. To mi je obezbeđeno od ljudi koji rade tamo, koji su o bože koliko su oni dragi i fini i slatki, toga nema u Beogradu, nema stvarno. Nego, da se vratim na ono: nikad nisam bila usklađenija sama sa sobom nego u Mokrinu.
Svaki maleni hir je samo-uslišen, pa se vikend sastojao od čitanja, pisanja, treniranja, kupanja, hranjenja, slušanja muzike i maženja mačaka. Svaka mi se ćelija zadovoljno izležavala u izvoljevanju, predeći. Ovih meseci mi je tako teško bilo da budem ja-ja, samu sam sebe žuljala, mislila sam o skakanju kroz prozor, nisam jela nedeljama, isto toliko nisam spavala a da ne pričam da nisam pisala, nisam čitala, nisam grlila sebe u mislima, i sve mi je bilo preče nego ja. Pošto sam u Mokrin otišla sa ciljem, provođenje vremena sama sa sobom nije bilo baš najbolje prihvaćeno, ali na to je moje tkivo samo nezainteresovano slegnulo ramenima i nastavilo po svome. Ovo me je još više razgalilo – kako je udobno biti zadovoljano pomiren sa svojim manama i ranjivošću dok stetoskopski osluškuješ sebe… Unapologetically dope osećaj.
Za kraj, pošto sam dosta skrenula sa teme kako je ovde, ako se ikada nađete u prilici da odete u Mokrin House, otrčite i zahvalite mi se kasnije. Energija prostora, stvaranja, prirode i atmosfere je neobjašnjiva, ali ljudi koji tamo rade su najveći carevi na planeti i to me je posebno kupilo. Biblioteka, bajsevi, bilijar, eko-frendli i solarna energija i baš green osvešćenost za sve, bio-zenba i đakuzi koji se greje na ružno vreme zato što ti tako hoćeš su samo dodatni perks. Kad jednom nađem mecenu za svoje pisanje (ako već ne mogu za Ibicu), zamoliću nju ili njega ili transrodnu neutralnu osobu da me pošalje baš ovde na kreativni retreat da napišem The New York Times no. 1 best selling book (uzmite svoje autograme na vreme).
Do sledećeg putovanja u Amsterdam, šaljem
pozZ
p.s. za potrebe boljeg razumevanja ovog posta, važno je znati da se pomenuti vikend održao 27-29.05.2022.
