Montenegro Bombona

(ili travel scriptum: Crna Gora u predsezoni)

Volim pokret. U bilo kom obliku. Volim hodanje. Volim da se vozim kolima. I obožavam da vozim. Bilo gde. Bilo kad. U vreme najveće gužve. Ne smeta mi. Naprotiv, opušta me. Dok svi trube oko mene i psuju nečiju nedužnu majku, stanem i pomislim kako je lepo zastati. Jer koliko puta dnevno zaista imaš priliku da staneš i pogledaš oko sebe?

Ne smeta mi čak ni vožnja u gradskom autobusu. Razmišljam o svim tim životima koji su nekuda krenuli i pitam se koje su njihove priče. Ne smeta mi ni čuveni miomiris putnika koji se u autobusu voze. Nije prijatan svakako. Ali to je nečiji miris, koji ko zna iz kog razloga, nije uspeo da se savlada tog dana (ili tih dana). Svaki put kada se neko znojav nasloni na mene, setim se moje drugarice koju su nakon porođaja zadržali u bolnici još dve nedelje jer njena beba nije bila dobro. Rekla mi je tada: znaš, gledam kroz prozor i sve mi nedostaje. Sve, sve je bolje od ove konstantne brige da li ću se vratiti sa detetom kući. Nedostaju mi glupe stvari, svakodnevne, kao što su odlazak u prodavnicu ili vožnja autobusom. Gledam odavde reku automobila i autobusa i mislim: ti ljudi unutra, koji tako slobodno idu nekuda autobusom – oni nisu ni svesni koliko su srećni.

Kako onda da se ne radujem putovanju. Pogotovo morskom. Sedela bih pored obale po ceo dan. Sanjarila, gledala u horizont i slušala sveobuhvatno šuštanje oko sebe; decu, galebove, vetar, smeh. Mirisala sunce. Čekala beznadežno delfine da izlete iz vode i naprave par kolutova u vazduhu. Posmatrala ribarske čamce kako seku površinu.

Ipak, odlazak u Crnu Goru na more nije nikada bio moj primarni izbor. Priznajem, u Crnu Goru se išlo da se okupa “na brzaka”. Ili zato što nije moglo da se ide u Hrvatsku. Ili zato što se nije imalo para za Grčku. Ostalo je ono usađeno sećanje o Crnogorcima kao lošim ugostiteljima i uvek je bilo primamljivije otići negde drugde. Jeste, ja sam jedna od onih kojoj je na naručenu limunadu, konobar rekao da je u šanku limun, i da ga “možeš vala i sama cedit”.

Međutim, Crna Gora nije više ono što je bila nekad. Pogotovo što se tiče ugostiteljstva. U par godina, dosta se promenilo. Čini mi se da je država konačno shvatila svu lepotu prirode i istorije koju poseduje i odlučila da je besramno eksplatiše. Uljudila se i upristojila, oberučke primila sve strance koji su došli i pretvorila se u mesto gde je letovati postalo privilegija.

Naravno, to je ona ista Crna Gora i jugoslovenski mentalitet na koji smo “navikli”. I dalje je to država u kojoj mi je Kim-Kardashian-like devojka dobacila flajer za Rafaelo ili Trokadero. U kojoj u sred bela dana na taxi stanici iz vozila trešti narodna muzika pojačana na maksimum, dok vozači čekaju da naiđe neki Rus. Gde ne postoji tačan raspored međugradskih autobusa, ali postoji određeni čovek u lokalnom kafiću koji će izdeklamovati red vožnje u minut dok popunjava tiket za kladionicu.

Ipak, ne mali broj stranaca šeta kroz crnogorski Dubaji, kako je Budva s pravom prozvana, i jedni smo od retkih koji pričamo srpski. Jahte usidrene pored čuvenog zvona u Starom gradu, i dalje se takmiče čiji je najveći, ali nas to zabavlja i razmišljamo da li se i oni preračunavaju dok sipaju gorivo. Šetamo i stižemo do Citadele, gradske tvrđave odakle se pruža najlepši pogled na grad i gde se nalazi čuvena ploča sa dve ribe. “Stavite levu ruku i zamislite želju koja se sigurno ostvaruje”, dobacuje plavooka devojka sa ulaza koja je uvidela da nas šetnja po Kaštelu u sumrak neizmerno zabavlja. Saznajemo još i da se u predsezoni može popeti na bedeme grada, ali moramo da proverimo da li se može proći.

Kapija je naravno zaključana, ali to nas ne sprečava da počinimo krivično delo preskakanja ograde, kako bi videli Budvu sa visine. Na pola puta ipak, presreće nas dečko iz obezbeđenja. On je visok i nabildovan, i govori nam da ne treba da se muvamo unaokolo jer je nedavno snajperista ustrelio nekoga odatle. Uhvaćeni u neprijatnosti, razgovaramo još koji minut na mestu zločina kada zanimljiva ptica sleti na zid blizu nas. Uz osmeh, veliki momak vadi mobilni i fotografiše:

– Volim da slikam čudne vrste ptica, govori.

I dalje, za nas koji mislimo da smo strašno urbani, Casper je najudobnije mesto u Budvi. Muzika je onako soft i džezi, a karta pića takva da možeš da izvoljevaš do mile volje. Naravno, svi oni poznanici iz Beograda koje želiš da sretneš, upravo će ovde popiti kafu. Malo pre Caspera, na poslednjem ulazu u Stari grad, otkrivamo fast fud čudo koje smo interno prozvali “pita-pica” – urolano testo punjeno crnogorskom pršutom, mocarelom i paprikom.

Naravno, nakon par dana, uhvatio nas je neizdrž pa smo odlučili da vidimo još od crnogorske lepote. Pošto nismo kolima, auto stopom stižemo u Kotor. Crna Gora je bila i ostala jedina država gde u po bela dana i noći možeš da stopiraš bez ikakve brige. Staju svi; samo što sam podigla palac, pokupio nas je dečko koji celu noć nije spavao, jer mu je “doša’ neki drugar sa Cetinja” pa su morali da nazdrave. Sad se vraća za Tivat, tamo smo dobrodošli kad god naiđemo: “Svratite da vidite Porto Montenegro”. On to ne govori iz kurtoazije i znam da bismo bili dočekani kao da se poznajemo godinama, pa moramo da obećamo da ćemo jednom doći.

U Kotoru nas dočekuje neopisiva gužva u 10 ujutru i kruzer veličine nebodera – čitav jedan mali grad izručio u Stari grad i razmileo po ulicama. Šetamo zajedno sa njima a onda dolazimo na sjajnu ideju da se popnemo na tvrđavu jer je još uvek oblačno za kupanje. “Odakle ste?” pita nas čovek na ulazu kada čuje da ga jedini pozdravimo na srpskom. “E konačno neki naši!” – nasmeši se i govori nam da uđemo bez plaćanja. Do gore nam treba sat vremena penjanja. Intenzivnog. Znojavi smo i zadihani. Negde blizu vrha, zastanem i posmatram nestvarni pogled koji se pruža na zaliv. Negde iz uglova Starog grada, čuje se zvuk harmonike na kojoj neko peva Yesterday. Naježim se i zatvorim oči da upijem trenutak.

Nakon pentranja i silaženja, odmaramo uz more na molu. Neki momci se kupaju i započinjemo razgovor. Završili su studije u Edinburgu i tu su u hostelu nakon Dubrovnika, pa sutra nastavljaju na rafting na Taru. Ni oni nisu puno spavali sinoć (naravoučenije – alkohol izaziva nesanicu). Na moju konstataciju da je Edinburg možda najlepši grad koji sam ikada posetila, jedan od njih me iskreno zapita:

– More beautiful than Kotor?

Zastanem. Zaista, da li je Edinburg lepši od Kotora? Da li je moguće da sam sve ove godine Crnu Goru uzimala zdravo za gotovo?

Stopiramo opet kako bismo se vratili u Budvu. Ovaj put nam staje Markus, nasmejani i svetli dečko iz Austrije. Markus je dao otkaz, kupio kamper i krenuo iz Graca pre par dana da putuje Evropom. Jedan je život. U kamperu je kao u udobnom stanu koji se kreće maksimalnih 80 na sat – tu je i krevet i sto i mini kuhinja i saksije sa cvećem. “Pipni onu tamo” dobacuje mi stidljivo i pokazuje na naizgled, običnu zelenu biljku. Prelazim rukom po lišću i isti tren me obavije slatkasti miris koka-kola Haribo bombonica.

“Coca-cola tree!” Govori mi ponosno “I bought it in a botanic house in Graz. All other plants had Latin names, and this, this just said: Coca-cola tree!” Markus naravno postaje naš verni sadrugar sledeća dva dana. U Budvi, oduševi se Casperom, pica-pitom i brojem teniskih terena. Voli tenis i obavezno je da u blizini kampa mora postojati i neki teren.

Sutradan, odlazimo do Svetog Stefana. “Ne možete uć, sezona još nije počela“. Ulaz je samo za goste ostrva, koji sobu plaćaju i od 1500 eur za noć. Ni suncobrani se ne mogu otvarati ni iznajmiti, iako na plaži ima ljudi. Međutim, dan je lep, voda je ugrejana i kao stvoreno je za kupanje. Markus i ja plivamo do malenog ostrva koje je, sigurna sam, jedna od najomiljenijih ptičijih destinacija (kod Svetog Stefana je valjda i stena ekskluzivna, šta li).

Kamperom nastavljamo ka Petrovcu. Ručamo i šetamo tunelima do Drobnog Pijeska. Na obali, u toku je izgradnja još jednog od abnormno velikih i skupih hotela. Plivamo još malo, a zatim provodimo sat vremena slušajući talase, u tišini. Sedim na plaži sa tri momka i sva trojica mi se smeše. Realnost izgleda tako daleko.

Nerado se rastajemo od Markusa. On obećava da će doći u Beograd prvom prilikom. Opet putujem, ovaj put vozom; po mom mišljenju, jedan od najboljih načina prevoza. Železnica je stara i neodržavana ali uredna i posteljina miriše na asepsol. Skadarsko jezero, pa kanjon i Zeta. Samo što sam zatvorila oči i eto nas u Beogradu. Oblačno je i na stanici je gužva. More je ostalo na par sati iza nas; u nekoj drugoj vremenskoj zoni, još sam se kupala na Drobnom Pijesku i ćutala u sumrak. Stavljam naočare za sunce koje mi je Markus poklonio. Najbolji filter za užurbano i prljavo beogradsko jutro. Yesterday, all my troubles seemed so… Da sam malo naivnija, sigurno bih patila što se nisam probudila na moru. Ovako, ponovo se setim priče moje drugarice i znam da verovatno nisam ni svesna koliko sam srećna.

p.s. ukoliko vam se svidelo virtuelno putovanje sa mnom, opušteno me zovite da letujem kod vas (uz parolu: will travel for money) ili podelite i lajkujte ovaj post. 

PozZ

p.s. support my work (and my travel)