Na kraju leta stoje mladići sa punim, mekim, mesnatim usnama, preplanuli, i mirišu na sunce.
I ja, prljava od grada.
Krupnih očiju i krupnih osmeha, smeše mi se.
Bezvoljno uzvraćam, bleda od smoga.
Umorno grizem njihove usne kao breskve i, dok koža puca pod zubima, upijam slatkasti, tečni ukus.
Da se nahranim zracima.
Ostavljam u njima otrov od sluzi, propuštenog trenutka, ožiljke praznih godina.
Klize s divljenjem, kao pogled preko pučine, niz moj čvrsti vrat, i ja ih puštam. Crveno-mokri tragovi mešaju se sa albasterom grudi, sa slonovačom trbuha, sa žabokrečinom utrobe.
Potmuli trnci dolaze polako, sve glasniji, dok se oni zabavljaju mojim drhtanjem, spolja. Osećam njihovo more, kapke pune soli i pod prstima kožu bez briga.
I oni spravom za jedenje nahrane moje potrebe.
Zamišljam ta usta kako spavaju, poluotvorena, kako igraju svaku zoru – savršeno.
I kada prevučem palcem preko njihovih obraza, znam da shvataju sve.
Prelaz između nozdrva i usne gde se oseća vrelina daha, sada je u mojoj kosi. Nežno sklapaju krila u poljubac za moj potiljak, lak, lepršav kao ptica.
Pod prstima, grudima i čelom, neizdrživo boli trenutak.
Hoće li već jednom otići?
Hoće li već jednom ostati?
Unakažena, opustošena, buka grada je tolika da ne razaznajem ništa.
Još jedna godina.
Kraj leta.
Ne idi, ne.
Gotovo je.
