Moram priznati da je ovaj naslov pomalo navlakuša, jer lično ne verujem u koncept greške prilikom pisanja i mislim da kako god da pišete – sjajno pišete i sve je sasvim u redu. Takođe, prilikom pripreme za ovaj tekst, pogledala sam ne znam koliko videa na ovu temu, pročitala bar 10 tekstova i konsultovala 2 knjige i mogu vam reći da su to sve budalaštine. Svaki od tih saveta je uzak, ograničavajući i mislim da bi bilo kog pisca u pokušaju ubio u pojam, a neka od najvećih spisateljskih imena bi opovrgla bukvalno svaku grešku. Moj tekst je zato potpuno drugačiji, i khm, ne znam baš da li bih se usudila da kažem merodavniji, ali recimo jedini dobronameran koji ovoj temi prilazi s oprezom kako ne bi povredio fragilne dušice i inače preosetljivih spisatelja.
Prve nedelje govorili smo o tome zašto pišete, zatim ispitali poentu inspiracije a sada spominjemo greške – sve u cilju toga da biste shvatili da je pisanje proces i da kao takav ima određene faze i poseduje određena uverenja (npr. za pisanje mi je potrebna inspiracija ili talenat). Naravno, sve se da naučiti pa čak i pisanje, a učiti se mora kroz praksu što zahteva da (tako je!) pišete. Ipak, nekako je prošlonedeljni zadatak imao dosta slab odziv, jer je zahtevao od vas da pišete (i pišete i pišete), a vi biste voleli da pišete samo uz inspiraciju u idelanim uslovima i da to zvuči prefantastično. Uz svu želju da vaše srce ostane u jednom komadu, objasniću vam nešto na početku – to tako ne ide. Da biste bili pisac, morate pisati a da biste naučili da pišete, morate grešiti.
Ukoliko ipak pišete (ili želite da pišete), shvatićete da su greške deo procesa učenja i da je sasvim u redu što grešite. Da nikada niste pali s bicikla, nikada ne biste ni znali da ga vozite. Isto važi i za pisanje. Greške su tu da bismo nešto naučili, a loše pisanje je samo stepenik koji vodi ka dobrom pisanju.
Naravno, “greške” u pisanju su, kao što rekoh na početku, veoma (veoma!) relativna stvar. Ovde se zato neću baviti nekim nametnutim greškama (jer opet ponavljam, niko u pisanju ne greši zapravo), već samo “greškama” koje možete ispraviti (tzv. ispravkama) i koje vas dovode do toga da vaš tekst bude ispeglaniji, čistiji, lepši i ugodniji za čitanje.
Evo dakle nekih najčešćih greški koje možete da ispravite:
1) Neiščitavanje i nedopuštanje tekstu da odleži
Najčešći i najozbiljnji izazov svih pisaca za koji je (samo) potrebno strpljenje.
- Neiščitavanje. Vaš tekst, nakon što je napisan, mora biti pročitan još barem 3 puta (ovaj broj tri uzmite kao minimum minimuma). Rešenje? Pročitajte vaš tekst više puta i unesite potrebne ispravke.
- Tekst mora da odstoji. Mora! Tekst-mora-da-odstoji. I treći put, jer nenormalno je važno: napisani tekst mora da odstoji! Rešenje? Ako vam bilo šta smeta u vašem tekstu, samo ga pustite da odstoji nedelju dana, a onda mu se vratite i ispravite greške.
- Previše ispravljen tekst. Naravno, kao posledica previše iščitavanja, može se desiti da vaš tekst prepravite toliko da on izgubi svoju formu. Rešenje? Nađite balans između premalo i previše ispravljanja. Ukoliko vam se neki tekst baš dopada a upropastili ste ga sa previše prepravki, napišite ga napamet bez gledanja i vraćanja na prvobitnu verziju.
2) Ideja nasuprot stilu
Stil pisanja i tema pisanja je ono što (uglavnom) treba usaglasiti, ali se često dešava da jedno proguta drugo.
- Sjajno napisano bez ideje. Ovo je veliki izazov pesničkih duša koje umeju prozno da se izraze ali nisu baš najsigurniji šta su želeli da kažu. Rešenje? Razmislite na kraju teksta koja je poenta priče i šta ste zapravo želeli da kažete. Smanjite paunovo perje i usredsredite se na činjenice.
- Sjajna ideja bez stila. Imate ideju koju biste želeli da iznesete na papir i zato pišete bez osvrtanja. Ipak, kada ste napisano pročitali, zvuči kao prosto nabrajanje činjenica dok je u glavi izgledalo mnogo bolje. Rešenje? Pišite deskriptivno kako biste razvili svoj lični stil ili se prebacite na pisanje scenarija.
3) Previše ili premalo pisanja.
Svaki od ovih slučajeva dovodi do nemogućnosti ispoljavanja ideja.
- Stegnuto pisanje. Nedopuštanje idejama da izađu iz vas iz straha ili samo zato što zvuče glupo je
pomalonezreo rezon. Papir je papir (tj ekran), on ne osuđuje i sve se može rešiti uz jedno delete ili cepanje papira. Rešenje? Idite na nudističku plažu. Ako to ne upali, uzmite papir i napišite šta god vam padne na pamet pa pustite da odleži 3 nedelje na vašem stolu (bez brisanja). Unesite što više detalja možete i ne brišite. - Razvučeno pisanje. Previše detalja koji utiču na tok priče. Tako je, siroti Ljevin koji kosi li kosi. Može biti razmotreno kao umetničko delo, ali samo ukoliko ste Lav Nikolajevič lično. Rešenje? Prođite kroz tekst i secite reči kao Ljevin travu. Budite nemilosrdni prema sebi i svom pisanju. Sve odbačene rečenice sačuvajte u odvojenom folderu za ne-daj-bože.
4) Režanje na kritiku
Mogu da potpišem da svako od nas misli da radi najbolje, a sujeta u umetnika je možda i specifičnija nego ona u prosečne srpske šalteruše koja je zbog vas morala da prekine svoju višečasovnu pauzu za kafu. Znam da nije lako čuti da nešto što ste napisali nije savršeno, ali to je za vaše dobro i za dobro vašeg pisanja. U prirodi je mog posla da ukazujem na neke propuste i predlažem ispravke u tekstovima a milion puta mi se desilo mi neko naširoko objašnjava zašto to mora baš tu da stoji i šta leži iza te ideje ili, još gore, zauzima odbrambeni stav kao da je napadnut. Rešenje? Poradite na sebi kao ličnosti a tek onda na svom pisanju.
Uvod u vežbu
Pre svega, šta za vas znači pogrešiti u pisanju? Odmah da se razumemo, greška ne podrazumeva temu pisanja, ličnost pisca koji piše niti pravopisne greške. Koja su to pravila po kojima pišete? Pokušajte da navedete neke svoje principe pisanja, ali razgraničite ono što vam se sviđa ili ne sviđa od onoga što nije po “pravilima”. Sigurna sam da pišete po nekim sopstvenim pravilima (moguće i nesvesno), ali zapamtite da vas pisanje i protiv ovih principa može nešto naučiti.
Fora je u tome da se mi kao pisci (i ljudi) oslanjamo na ono što znamo, ili na ono što mislimo da znamo. Da bismo bili bolji pisci (i ljudi), moramo dosta toga naučiti ali moramo i dosta pravila zaboraviti, jer su naša predubeđenja zasnovana na onome što smo doživeli ili pročitali. Dok čitamo i pišemo aktivnije i više, naše pisanje mutira i postaje novije i zrelije, a naš referentni okvir (tj. skup pravila) postaje kompleksniji i dinamičniji.
Zadatak: Gde Grešim?
Tip vežbe: zahteva feedback
Dužina: 500 reči
Zamislite da ste potpuno ostvaren i veoma uspešan pisac. Napišite tekst od 500 reči gde predstavljate svoja celokupna dela i kojim obuhvatate ceo svoj dosadašnji rad. Pretpostavimo da ste imali veoma uspešnu karijeru i da je vaša čitalačka publika široka i blagonaklona (što vam od srca želim). Znajući koliko vas čitaoci cene i vole, ovo je verovatno jedina prilika da budete u potpunosti iskreni, pa zato napišite kratak tekst u kome objašnjavate sve vaše slabosti. U poslednjem pasusu navedite koje su lekcije koje možete preneti mlađim piscima koji tek počinju.
Cilj
Nekada je najteže reći istinu sebi. Opisivanje sopstvenih mana doprinosi razvijanju spisateljske iskrenosti, ali je takođe neophodno i za razvijanje vašeg sopstvenog integriteta.
PozZ!
p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu 
7 Comments
Iskreno mislim da pisanje i nije nešto što se bukvalno uči, da se vježa to O.K.
Smatram da je svaki pokušaj pisanja „nazor“ poprilično primjetan prilikom iščtitavanja teksta, tako da mislim da je najbolje samo se prepustiti, odnosno pisati onako kako kako misli teku. I da, normalno je imati neke ispravke, ali bježim glavom bez obzira od prepravki nakon kojih ni sam više ne prepoznajem svoj tekst. Mi moramo biti jedno sa našim djelima, jer su ona mi, a mi ona i mislim da je svima onako kako je to bilo i Murasaki, njeno djelo je postalo njeno dijete. Iskreno vjerujem u to jer sve što napišemo to je mali dio odvojen od nas i podjeljen sa ostatkom svijeta. Ali, naša djela su djeca sa najmanje pažnje, nažalost. Dosta nas ima tako malo vremena da se teško može natjerati da piše, a trebali bi, ja prvi. Ali, da zamislimo situaciju iz zadatka, ja bih se odmah prebacio na savjete 😀
Jedino što bih mogao poručiti mladim kolegama je da se ne suzdržavaju jer se primjeti, i savjet koji su i meni drugi dali, a to je da pišem za onu manjinu kojoj se sviđa moj rad.
A što se tiče kritika na sopstveni račun, mislim da su lahko shvatljive iz prvog dijela komentara, a to je premalo odvojenoga vremena za pisanje i duševna povezanosta sa tekstom, kako ću dirati u dijete svoje 😀 😀 😀
Naša draga Ana zna koliko sam ja kratak sa tekstovima, tako da ni ovaj komentar nije neko veliko odstupanje od toga, ali se nadam da je dovoljan 🙂
Lijep pozdrav
P.S. Pronašao sam se u „Ideja nasuprot stilu“ 😀
Dragi moj Eldare, hvala na komentaru 🙂 a s vremenom za pisanje kuburimo svi čini mi se :/ Mora da se naučimo disciplini kao u Karate Kid-u… Ili Kung Fu Pandi, kako kome odgovara 😀 😀 😀
Dovoljno sam lijen za Karate Kid, a dovoljno mršav za Kung Fu Pandu … ali si budem već nešto našao da mi odgovara 😀
Draga gospođo, pisanje je nešto što se ne uči….nemojte traćiti vreme na sajtove koji žele da vas izokrenu naglavačke i ubiju vašu maštu, usput i likove dovedu do samoubistva. Vodite sami svoje misli, svoje radnje, svoje likove krož džunglu reči doživljaja. Mislite o svom pisanju, negujte ga, i volite.
Lično, ne treba mi niko da mi govori kako da pišem, ja svoje likove oživim, oni dišu kao ja…osećaju, smeju se, žive ili umiru.Dajem im energiju.
Ako budete čitali sve što drugi pišu o pisanju, vas i vaše priče nigde neće biti. Ako dovoljno želite, ostvariće vam se.
-Pisci su posebna bića, neshvaćena i povučena iz spoljnog sveta. U nama je vrtlog koji se igra sa našim umom i izlazi kroz pisanu reč.
,,Nijedna knjiga,nijedan roman,nisu uzalud pročitani“ Sviđa mi se ova rečenica, više puta sam je čitala i kod drugih. Veliki pozdrav!
Hvala Tina na komentaru 🙂
Zdravo Ana,i svi ostali.
Žurim,ne znam gde mi je galava,kratko ću se osvrnuti na sve ovo uz izvinjenje što prošle srede nisam uzela učešće u vežbi,promaklo mi je.Ispraviću kad stignem.Uz još jedno, „Hvala,Ana Gord“.
Prva greška,bolje organizujte svoje vreme,ako se ikako može.Ako ste posvećeni samo pisanju,kao Tolstoj,onda može sigurno.Ako imate da plaćate račune,da radite,ček i nedeljom i svim drugim svecima,kao Dostojevski i ja,ako Vas juri dućandžija,kao mene i svašta nešto Vas muči kao Balaševića,i jedva imate svirce plaćati,onda neka Vam je Bog upomoć!
Ne pokušavajte da prodate nešto,u šta sami ne verujete i što i sami ne biste kupili,odnosno:Čitajući napisano,a pomislila sam da je to završeno delo,shvatila sam da neki delovi izgledaju,onako keko bih ja volela da izgledaju,ne onako kako bi to zaista život i dozvolio da izgledaju.Budite otvoreni,za korekcije i za samokritiku,pre svega.Pošto žanrovski ne pišem naučnu fantastiku,morala sam mnogo da ispravljam.Da prilagođavam životu.
U vezi nedostatka vremena,ponovo osvrt na to:Ako Vam neko od Vaših bližnjih kaže u dva sata posle ponoći,da niste normalni što sedite i pišete,da je bolje da spavate,ne verujte im na reč,sutradan ćete imati grižu savesti jer ste otišli da spavate,a niste završili kocept,ili poglavlje.Takođe,nije loše ni da ih poslušate,jer ujutru su stvari jasnije i jutro je pametnije od večeri.Zaključak:Nekada se mora ukrčkati napisano,kao sarma ili prokule.To je formula dobre sarme,vreme.
Bez korekcije,prvobitna zamisao,deluje kao da je neko ugrubo prepričao neko poglavlje,pasus isl.Dobro je imati kostur,za priču,od likova i događaja,ali neki likovi počnu da žive nezavisno od moje zamisli,iako sam samo htela da ih spomenem.Neki drugi deluju nestvarno,idealizovano,pa ih prepravljam i prilagođavam realnosti.Sporedni likovi su vrlo bitni,to nisam odmah shvatila.
Delovaće da nema veze sa ovom temom,ali ima.Jedan moj lekar,mi je jednom prilikom rekao da sam „razmažena žena“,jer sam insistirala,da mi uprkos njegovoj intervenciji,nije dobro i da ja osećam još intenzivnije tegobe zbog nje.Pre neki dan sam opet čula,isto od jednog lekara,neverovatnu izjavu:“Ako Vi mislite,da je to-to,onda ću ja Vama dati to i to!!!“Što se prvog slučaja tiče,ne propuštam priliku da diskretno natrljam nos,tom istom lekaru(prvopomenutom),da je mislio da sam razmažena žena.Može biti da je u pravu,kad tako reagujem,ali njegova je obaveza da posumnja u sebe.Kao što je obaveza ovog drugopomenutog lekara,da ima elementarnu veru u sebe.Znači,kao i svi drugi,kao i ovi moji lekari i ja nekada grešim,ili problemu pristupim sa previše samopouzdanja,pa napravim propust,ili sam nesigurna nad nekim likom,ili situacijom,pa prepustim da sami donesu sud.Nekada to ispadne dobro,nekad mogu zalutati ti jadni likovi,kao i pacijenti koji imaju problem a njihov lekar traži od njih da imaju i rešenje za taj problem.Pišući,shvatila sam,da je potrebno saslušati,šta likovi i događaji imaju da nam kažu,ali ih je potrebno voditi i upravljati njima.Ne mogu živeti mimo nas i naše zamisli o njima.
Još jedna vrlo bitna stvar.Kad sam zbog raznoraznih izmišljenih i realnih razloga,odustajala od pisanja,nikada nisam prestajala da čitam.Nijedna knjiga,nijedan roman,nisu uzalud pročitani.Iz svakoga sam po nečto naučila.
Što se tiče stila:Bila sam treća godina srednje škole.Moj divni profesor je jednoga dana došao na čas i pitao nas da li smo i čime smo trenutno okupirani,šta čitamo osim obavezne lektire?Naravno da sam čitala.Hesea sam gutala tih dana.To sam mu i rekla.On je šetao između redova sa klupama,vratio se do mene,sedela sam u prvoj klupi,da bih upijala svaku njegovu reč,obožavala sam tog čoveka,sad je pokojni,uneo mi se u lice i rekao:“To je prodavanje magle!Da ti ja kažem,bolje ti uzmi nešto konkretno,to je za tebe!Nešto fokusirano!Uzmi Kronina,jesi li čitala Kronina,pročitaj,Citadelu i Judino drvo?!Je l’ ti misliš da razumeš Hesea,dok ga čitaš?“Bio mi je naklonjen,kao nekome ko je po njegovom mišljenju išao pravo u središte stvari,i bila sam iznenađena,koliko je bio ljut na mene.Rakla sam mu da mi se čini da razumem Hesea,na šta mi je on odgovorio,da sam u pravu i da mi se samo čini,jer ni Hese,baš nije razumeo Hesea,dok je pisao,a verovatno bi ga još manje razumeo da ga je čitao.Zato pokušavam,da ispravim sve ono gde se zapetljam,pa ni Dara ne razume Daru.Tada najbolje deluje ako odmah idem u središte stvari.Kronina sam prvi put čitala,petnaestak godina,posle srednje škole.Do njega sam pročitala,tušta i tma,romana,pripovedaka,poezije,uputstava za korišćenje kojekakve skalamerije,svega i svačega.Mislim da je pogrešno vezati se za stil nekog pisca,treba težiti ka svom stilu,ali nesvesno pokupimo i od drugih nešto i to je dobro,ne treba to izbegavati.Ja nekad kod sebe prepoznam Kronina.
Najbitnije od svega,a to je ujedno i jedan od mojih velikih propusta i grešaka.Brzo pišem,ali sporo kucam,tako da se ovo oteglo iako žurim.Možete samo da zamislite,koliko će trajati dok sve što imam da kažem u jednom,recimo romanu,ne bude završeno?Svojevremeno,sam odustala od kursa daktilografije,činio mi se kao gubljenje vremena,sad bi mi dobro došao.Još jedna stvar,mora se držati otvoren um i stalno učiti.Čak i stvari koje nam se čine nepotrebnim,i koje na prvi pogled nemaju veze sa pisanjem.
Stvarno sam htela da budem kratka,otelo se kontroli.
Izvinjavam se,jer sam samo nabacala stvari,možda nije svakome najjasnije.Pozdrav.
Dopada mi se ova paralela sa lekarima 😀 A najviše da ni Dara ne razume Daru, u tome se ljudi mogu lako prepoznati 😉