Bilo je i nije bilo da je jednom jedna Devojka krenula na posao. Na autobuskoj stanici, dok je strpljivo čekala, ugledala je jednu Vilu. Bila je to sigurno magija jer je blago lebdela iznad tla uz pomoć majušnih krila dok je na sebi nosila krljušt-roze haljinu, a u ruci držala pravi, pravcati čarobni štapić. Kako je primetila da Devojka bulji u njih, Vila joj se obratila:
„Draga Devojko, imaš sreće što si me danas srela, jer sam dobre volje i ispuniću ti jednu želju.“
Devojka i nije baš bila zadovoljna što če dobiti samo jednu želju (a ne tri kako to već ide), ali je ipak oduševljeno poželela – Princa. Vila je zamahnula štapićem, pojavilo se par iskrica i rekla joj da će Princ stići u roku od nekoliko sati koliko joj je potrebno da ga isporuči. Pre toga, poslaće svoju pticu pomoćnicu da je obavesti o tačnom vremenu dostave. Devojka je bila užasno nestrpljiva i jedva je čekala da vidi svog Princa! Otišla je na posao, i zaista, nakon par minuta začula je šuškanje nalik hodanju ptice po simsu:
„Pssst! Je l’ čujete to?“, ućutkala je svoje kolege. Oni su zaćutali, ali niko nije ništa pod milim bogom čuo i upitali su se da li je Devojka poludela.
„Eno ga!“ oduševljeno je uskliknula a kolege su sad uvidele da su bile u pravu i da je Devojka zaista šenula. „Pogledajte, ispred prozora je Roda pomoćnica donela pismo za mene!“
I zaista, kada je Devojka otišla do prozora, tamo je stajalo sveže potpisano ljubavno pismo od samoga Princa! Devojka se u bradu zahvalila Vili, i otvorila pismo u kojem je Princ obaveštava kako se jako raduje njenoj želji i kako jedva čeka da dođe, što će se naravno, uskoro desiti.
Par sati kasnije, Devojka je bila na prozoru svog solitera, kada je začula neku buku odozdole. Pogledala je na ulicu, a tamo je stajao sveže isporučen njen sopstveni Princ. Devojka se mnogo obradovala i sve u papučama hitro strčala da ga dočeka. Princ je stajao pomalo smeten na sred pešačkog prelaza, ali ipak je delovao veoma umiljato i simpatično.
Naravno, čim je ugledao Devojku, on joj je brže-bolje pojurio u zagrljaj, i tada su se desile dve nepredviđene stvari. Prvo, Princ je u onakvom trku i ne gledajući lepo kuda ide, upao ravno u otvoreni šaht! Drugo, Devojka se strašno uplašila i sama potrčala da ga spase kada se, još uvek u papučama, okliznula i saplela o jednu Žabu, skoro joj sasvim zgnječivši nožicu! Srećom, Princ je vikao da je neozleđen i da će brzo da se izvuče. Ali, Devojka se sada prepirala sa Žabom – koliko god se trudila da joj objasni da nije bilo namerno, Žaba je ostajala pri svome, da je Devojka surovo i namerno prignječila, pri tom jaučući od bola i držeći svoju ljigavu nožicu.
„Ajaoj trapavušo, kuda si gledala?! Šta si se zatrčala kao vilin konjica da si videla?“
„Izvinite, gospa Žabo“, pravdala se Devojka, „Ali moj slatki Princ je upao u rupu i ja sam želela da ga izbavim iz nevolje!“
„Slatki Princ, ha!“ ironično će Žaba, „Daću ti ja pravog slatkog Princa pa ćeš videti svoga boga!“
I pošto se naravno, ispostavilo da je baba Žaba bila uistinu jedna Veštica a ne zemaljska žaba u potrazi za muvama, ona se okrete i baci kletvu na Princa:
„Ćiribu, ćiriba – od sada će sve biti zaista slatko u vezi sa Princem!“, rekla je i skočila u šaht iz koga se Princ jedva iskobeljao.
„Draga Devojko, da li si dobro?“, upitao je Princ ali dok je pritrčavao da je podigne sa zemlje, iz usta su mu izletele tri bombone, jedna lizalica i dve karamele!
„Šta se ovo dešava?“ zapitao je, a dok je to izgovarao iz usta su nastavili da mu kuljaju raznorazni slatkiši, medenjaci i gumene mede. U tom istom trenutku, podigao je i Devojčinu papuču koja joj je spala sa stopala, ali ona se pretvorila u čokoladnu papuču! Devojka i Princ su se očajno pogledali kada su shvatili da sve što Princ dodirne se pretvori u čokoladu, a svaki put kad nešto izgovori ispadaju bombone.
I tako, Princ i Devojka nisu nikako mogli da žive srećno i veselo do kraja života, jer Princ za početak nije mogao ni da zagrli Devojku, a kamoli da je poljubi. Ali Devojka je volela Princa i on je voleo nju, i hteli su, ako ništa, da bar ostanu zajedno do kraja života. Princ je stanovao tako u čokoladnoj kući i praktično nije imao ništa jer se krevet pretvorio u čokoladni krevet, orman u čokoladni orman, a i sva vrata koja je hteo da mahinalno otvori, postajala bi naravno, čokoladna.
Još je šašavije bilo kada je pokušavao da priča, jer bi pod brzo bio prepun raznoraznih vrsta slatkiša. Princ i Devojka su uzalud tražili neko rešenje. Čak su pokušavali da dozovu i Vilu, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa ni poruke. Tako je Princ samo tužno gledao Devojku, i ako vas baš zanima, plakao čokoladne suze. Dugo su smišljali šta da rade, smišljali i smišljali i na kraju smislili.
Princ i Devojka odlučilili su da prirede – Salon slatkiša! Tako će makar ljudi i deca moći da uživaju u Prinčevim slatkim mukama a i oni će moći da zarade dovoljno da probaju da nađu neki način da skinu kletvu.
I zasita, Salon je tekao vrlo dobro. Princ je stajao uokviren debelim zidom čokolade kako nikoga ne bi dodirnuo. Krevet su rasparčali na kockice i delili posetiocima, suze su postale jedna od glavnih atrakcija, a bombone su deca željno gutala terajući Princa da im priča Slatke Priče. Salon je bio pun svih vrsta čokolade, bombona, sladoleda, lizalica, raznoraznih keksa, zatim torti i kolača, a još su im se pridružile i poslastičarnice u čijim su izlozima stajali bezbrojni kremovi i kupovi, ušećereno voće, medeni orasi i bademi itd. Ali Princ je i dalje bio tužan, jer nije smeo ni sa kim da se pozdravi, nikome da pruži ruku.
I tako sve do poslednjeg časa, kada se opet desilo par totalno neočekivanih događaja. Negde tik pred zatvaranje, na Salonu se u glavnom bakstejdžu, pojavila i Žaba! Hramljala je na svojoj povređenoj nožici i smejala se Devojci i Princu. Čim je ugledala, Devojka je zamolila je da se smiluje i vrati Princa u pređašnje stanje, ali Žaba nije htela ni da čuje:
„Hi-hi-hi-ha-ha, eto ti zauvek takvog Slatkog Princa, još sam ti i učinila uslugu jer ćeš biti srećna i debela do kraja života!“
Međutim, u tom trenutku se pojavila i dugo tražena Vila koja je saznala za ovaj ušećereni Salon i bila logično njime oduševljena. Ali kad je čula Devojku i njenu tužnu priču, poželela je da joj pomogne.
„Brzo“, zapomagala je Devojka, „morate mi ispuniti još jednu želju“.
„To na žalost nije moguće draga“ odgovorila joj je Vila, sa ustima punim čokolade i u rukama držeći šarene luše i medenjake „Svaka osoba ima pravo na samo jednu želju, a Princu ne mogu skinem kletvu već samo da ispunim želju…“
Ipak, Vila je bila voljna da im pomogne i odmah se bacila u let da nađe nešto čime bi mogla da sprži Žabu i od nje napravi ukusne batake. Odjednom joj je sinulo – pozvaće Rodu koja je donela Prinčevo pismo! I zaista, u samo par minuta Roda je doletela i tako brzo ćapila Žabu da Devojka i Princ nisu mogli da poveruju šta se desilo. Ali, stizalo je još iznenađenja! Sve bi tada bilo lepo bilo završeno da se preslatki i predobri Princ nije umešao. Prišao je Vili i rekao:
„Želim da se odmah oslobodi Žaba! Ipak, i to je duša!“
Svi su bili zabezeknuti, a Roda ponajviše, koja je, teško se zakašljući, ispljunula zlu Žabu. Princ se usled čistote svog srca, sažalio na groznu Vešticu, iako ga je proklela.
A onda se tek desilo nešto neverovatno – Žaba je plakala! Pogođena Prinčevom dobrotom, Žaba se gorko pokajala i brzo skinula kletvu sa sirotog Princa, koji je konačno smeo da zagrli i poljubi svoju voljenu Devojku. I pogađate, živeli su srećno i zadovoljno do kraja života! Ali to nije sve, jer je Salon Slatiša nastavio da postoji još dugo, dugo posle toga, a na Prinčevom i Devojčinom krovu nastanila se ona ista Roda… A svi znamo šta to znači 🙂
p.s. ukoliko neko nekad poželi da ilustruje ovu priču, javite mi se na info@anagord.com
