Najveći (Ne)Prijatelji Pisanja

(ili zašto ne pišete i koji su najveći izazovi prilikom pisanja)

Kao što sam govorila u prošloj epizodi, najveći izazov svakog pisca jeste upravo pisanje; završiti tekst, napraviti uverljive likove, izbalansirati stapanje stila i ideje i kreirati uverljivost. Svi imamo svoje razloge zašto (ne) pišemo i zato danas govorim o neprijateljima – ali i saveznicima – koji mogu uticati na vaše pisanje.

Imam za vas dve vesti: jedna je dobra, a druga je, pa hm, i ne baš tako dobra. Loša vest, a to već sigurno kapirate ako imate dovoljno zrelosti u sebi, jeste da ste sami sebi najgori neprijatelj. Ipak, dobra vest je da ste sami sebi takođe najbolji i prijatelji, a jerbo već sam spomenula da je pisanje poprilično usamljen sport, pa u ovoj priči recimo Mesi, za razliku od nas piskarala, nije sebi ni prijatelj ni neprijatelj jer on ne igra protiv sebe već protiv drugih. Međutim, dešava se često da se čini da ima mnoooogo spoljašnjih uticaja koji utiču na vaše pisanje, ali to je prvenstveno stoga što fokus bacate na stvari spolja; npr. danas neću trčati jer pada kiša. Opet, nisam baš sigurna da je Mesi svaku svoju utakmicu odigrao po cvrkutavom prolećnom danu u najudobnijim patikama na planeti protiv gomile šestogodišnjaka i tako naučio da igra fudbal. Stoga, za potrebe ove lekcije, osvrnuću se na neke najčešće izazove koji se pred pisce postavljaju.

Mojne da smaraš s pisanjem 

(tj. nezaiteresovanost) 

To što u vašem okruženju ne postoje ljudi koji su zainteresovani za vaše pisanje, ne znači da oni ne postoje – sa ovim sam se susrela i sama jer moja porodica (God bless their heart), apsolutno ne čita bilo što što ja napišem. To ne znači da me moji najmiliji ne vole ili da ja njih manje volim (ok, možda malo manje 😀 ) ali svakako vaši najbliži nisu (i ne treba da budu) vaša publika. Takođe ne znači ni da vas prijatelji ne vole, niti vaš muž, šurnjaja itd. Ovo znači da vi treba sami da pronađete ko će za vaše pisanje da bude zaiteresovan. Pisala sam već o beta čitaocima, a „publiku“ takođe možete pronaći i na forumima, književnim večerima, socijalnim mrežama pa čak i u disko-klubovima i na putovanjima. Povežite se sa zajednicom i zajednica će se povezati sa vama – samo pomislite i da je i Andrić svoja dela morao nekom nepoznatom da da na čitanje.

 Kreativni novinar

(tj. opasni surogati pisanja)

Možda najopasniji neprijatelj pisanja (bar za mene lično) jeste upravo pisanje koje nije zapravo (kreativno) pisanje. U to spada i blogovanje (guilty as charged!), novinarstvo, pisanje sadržaja, kritika, prikaza pa čak i pisanje dnevnika! Ipak, sve ove forme mogu biti i dobri prijatelji pisanja jer su odlični za podsticanje discipline i izdržljivosti, a mogu poslužiti i za zagrevanje vašeg uma pre ozbiljnijeg pisanja (naravno, ne preterujte sa zagrevanjem).

Kontol frik le šik

(tj. konstantna potreba za perfekcijom)

Ukoliko objavljujete samo i isključivo svoje najbolje radove, moram vam odmah reći da uz pisanje ne ide višegodišnja garancija. Ah da, i perfekcija kao takva ne postoji, i vaše pisanje nikada neće biti dovoljno dobro. Kako kaže Dali (a ko zna da li je rekao, jer krivica je za citate sada svaljena na svačiju grbaču): nema razloga da se plašite perfekcije jer je nikada nećete dostići. Zato prestanite da težite ka savršenstvu umesto da pišete i objavljujete. Ukoliko je nešto što ste napisali grozno, zapitajte se: so fucking what?! Kriterijumi estetike su ionako kod svakoga drugačiji, a na greškama se, tako je, najbolje uči.

Još samo ovo, još samo ono

(tj. veoma bitne stvari koje ne smeju da čekaju)

Imate jako (jako, jako) dobre izgovore zašto ćete pisati kasnije a ne odmah: treba očistiti kuću, srediti fajlove na kompu, spremiti ručak, nalakirati nokte, pronaći masku za vaš novi telefon ili pogledati samo još jedan smešan klip sa žirafama. Čisto da znate, u severnoj Americi postoji literarna nagrada koja se dodeljuje piscima da prestanu da pišu – da, dobro ste pročitali, molim te ne smaraj više fazon. Ipak, ako ste svesni da ne možete peglati veš sa neugrejanom peglom onda razumite da ne možete ni zapaliti umove vaših čitaoca ukoliko ste i sami hladni. Ukoliko pronalazite izgovore za nepisanje, oni su vaša lična izmišljotina. Pišite odmah-sad-odmah bez ikakvog odlaganja (hm, možda je ovo trebalo da stavim na kraj teksta)! Međutim ako svakodnevno podržavate ili ohrabrujte svoje ometanja za pisanje (to će reći, imate itekako razumna objašnjenja zašto nešto mora da se uradi PRE pisanja), vi sebe u stvari nagrađujete za odustajanje.

Zrikavci u pozadini

(tj. spisateljska blokada i strah od praznog papira i „glupog“ pisanja)

Već sam pisala o spisateljskoj blokadi a poenta je da blokada kao takva ne postoji (ako želite da saznate kako je to moguće, morate da se vratite nazad i kliknite na link). Inače, za prevazilaženje kreativne blokade možete koristiti i upravo ove tekstove o kreativnom pisanju, ali i druge savete koje ćete pronaći na  blogu.

Ja ne umem da pišem 🙁

(tj. nesigurnost u sebe) 

Stiven King je rekao da je pisanje fikcije kao prelaženje okeana u kadi – težak i usamljen posao koji ostavlja mnogo prostora za sumnjanje u sopstvene sposobnosti. Neverovanje u sebe je naravno neviđena fora koja ide ruku pod ruku sa beskrajnim nezadovoljstvom onim što ste napisali. Kao trešnjica na vrhu, kada dođe do self-doubt momenta, morate sami pronaći snage (i nerve) da završite napisano. Jupi-ja-fucking-jei. Ovo je trenutak kada na videlo izlazi vaš karakter, ne kao pisca, več kao čoveka. Što bi rekli: no pain – no gain, ili, ako hoćete na srpskom (iako dosta jadnije zvuči), bez muke nema nauke. A u moru loših vesti je i ta da se morate navići na ovakve situacije jer ne postoji trajni lek. Ipak, dr. Ana Gord ima neko rešenje! Pokušajte da pišete srca kamenoga, kao da krajnji rezultat nije važan i da vas briga kako će ispasti. Vi niste rob svog pisanja, vi ste autor i to je vaš tekst, stoga vi gospodarite situacijom! Osećanje nesigurnosti će proći (i vratiti se). Naravno, takođe ne biste sebi smeli da dozvolite da na scenu nastupi preterana samouverenost (tzv. kurčevitost) pa obe osobine treba kontorlisati, ignorisati ili čak ubijati – a nikako ohrabrivati.

Ja pišem ergo ja nemam vremena za život (ili obrnuto)

(tj. balans između svakodnevnog života i pisanja)

Život je ono što se dešava dok se bavimo drugim stvarima. Da, taj prokleti Život uvek pronalazi nove nepredviđene stvari za koje se moramo pobrinuti! No, kriviti siroti Život za nepisanje je isto kao i kriviti sve koje poznajemo za sopstvene mane, a opet mnogi se (pisci) teše na ovaj način. Nepravda pa to to je! Ono što govorite i radite je vaša odovornost i samo VI možete napisati vaša dela. Budite iskreni prema sebi i objasnite zašto je moguće pisati a ne zašto je nemoguće. Ukoliko pred sebe postavite ciljeve koje možete ispuniti (čak i kratkoročne), pre ćete ih ispuniti; npr. uradi ovu vežbu iz današnje lekcije do petka. Međutim, morate ispuniti ciljeve na koji god način (čak i po cenu da ne uspete) jer u suprotnom ne izneveravate samo sebe već i one koji vas u pisanju podržavaju. Isto važi i obrnuto. Morate naći vremena za sebe. Navijte alarm koji će vas podsetiti da se zabavite i idite napolje i radite nešto što ne podrazumeva da buljite u papir po ceo dan.

Gerijatrija vs. pedijatrija

(tj. strah od godina neiskustva)

Mnoge autore brine što nisu ostvareni Tolstojevski do navršene 16te godine (myself included) i često osećaju zaostatak za drugim piscima. Ovaj strah takođe potiče i zbog osećaja rivalstva (again, myself included) i pisci često računaju godine omiljenog pisca i vreme kada je objavio svoje najbolje delo. Ipak, ovo nema veze sa ostvarenjem u pisanju i kvalitetom napisanog i nadam se da ne treba da vam nacrtam da ovakvo razmišljanje može biti samo destruktivno i jedan je od puteva ka neuspehu. U redu je što želite da se spojite sa vašom kreativnom energijom što je pre moguće, ali je još bitnije da pronađete vaš prirodni ritam za pisanje. Ovo se može desiti i kada imate 40, 50, 60, 70 ili čak i više godina i to je sasvim u redu! Kao ilustracija, reći ću vam da je moj redovni čitalac gospodin od 89 godina (da, da 89!) Nikada nije kasno da započnete sa ozbiljnim pisanjem, i nema poente u objavljivanju vašeg dela što je pre moguće ukoliko vi – i još važnije vaše delo – niste spremni na to.

Da li više volite vašu decu ili vaše pisanje?!

(tj. da li su vaši naslednici najveći neprijatelji vašeg pisanja?)

I pisanje i deca su jednako zahtevni, s tim što u ovom slučaju žene pisci obično više nadrljaju (čast izuzecima & javite mi se u inbox da vas upoznam jednorozi). Na pitanje koga treba više da volite – decu ili pisanje – postoji i odgovor: vi treba da volite najviše sebe! Zato što ako ste vi zdravi i vaše dete je zdravo – a ovde itekako mislim i na mentalno zdravlje! A kao odgovor na dilemu, postoji samo jedno rešenje a to je: stvaranje rutine pisanja i zahtevanje sopstvenog vremena za pisanje. Idemo opet: zahtevajte vaše vreme za pisanje i budite nemilosrdni kada pravite raspored. Morate naći način da svima u vašem užem okruženju objasnite da je pisanje vaš posao (ili jako jako jako važno za vas) i da se mora poštovati kao i bilo koja druga radna aktivnost. Uz pritisak koji nameće porodica, ovde nije bitna količina vremena već vrsta vremena i način na koji ga koristite. Dakle, možete decu koristiti kao izgovor za nepisanje ili govoriti sebi da pišete samo zbog njih (što je i istina u neku ruku), a kada deca budu starija objasnite im da je pisanje vaš posao. Verujte mi da nekim piscima kada deca odrastu čak i nedostaje vojnička disciplina koji su sami sebi nemetnuli kada su im deca bila mala.

Zadatak: Prijatelji i neprijatelji pisanja

Tip vežbe: ne zahteva feedback

Dužina: nebitna