GSP, podne. V. i ja smo krenuli u igraonicu.
U autobus ulazi mladi romski par sa harmonikom.
Ubrzo se začuje Đurđevdan. Svaka treća nota je pogrešna ali je melodija svima dobro poznata.
Evo zore, evo zore, bogu da se pomolim…
Muške ruke su ofrlje svirale, dok se ženska šaka pružala od putnika do putnika.
Za sreću, za zdravlje.
Iza muzikantovih leđa, stajao je plakat, za Sofijin osmeh.
935 na 3030.
Videla sam da V. sluša i razmišlja.
Scena je apsurdna.
Nakon što je pevanje prestalo, ozbiljno je rekao:
– Ne sviđa mi se pesma.
Zaćutao je na kratko.
– Znam zašto sviraju.
– Zašto ljubavi?
– Zato što hoće da zarade pare.
Ne znam šta da kažem.
Idemo do igraonice. Nadam se da će(mo) brzo zaboraviti.
