Strah me je toliko obuzeo pred preglasnom prirodnom katastrofom da sam, između ostalog i pomislio: ,,Bože, neću više nikada varati Jelu, molim te, nemoj da me kažnjavaš, evo kunem se svim svetim, nikada više!” Nisam mogao da se setim ničega više što sam loše uradio, bar ne večeras. Vratiću i pare kumu, dugujem ih preko godinu dana… A ako me pitate šta se desilo, evo.
Pre dve večeri probudio me je jak prasak – samo što sam zaspao, kada sam začuo kako je prslo staklo na (kako mi se činilo) svim prozorima u kući. Otrčao sam odmah do Aninog kreveca i podigao je u naručje; ona je bila bunovna i nije plakala. Jela je naprotiv, isto tako nasilno probuđena kao i ja, potrčala za mnom razbarušene kose, već u suzama. Tresle su police, ormani i kredenac, čaše i noževi su zvečali, a tlo je podrhtavalo. Ne znajući ni sam šta da radim, rekao sam joj hrabro:
– ‘Ajmo napolje. Ja ću nositi Anu.
Jela se zbunila i uzela da se oblači na brzinu, pa me pogledala tražeći neko odobrenje, a ja sam, iako sam se bojao toliko da su mi noge klecale, ipak smireno rekao:
– Samo jaknu srećo. ‘Ajmo što brže napolje.
Dok smo u žurbi silazili na ulicu, Jela me čvrsto stegla oko ruke i drhtavim prstima držala moje rame, povremeno milujući Anu po kosi, koja je i dalje bila uspavana.
Ispred zgrade su već stajali svi iz komšiluka, noć je bila topla, razvuklo se miholjsko leto. Potresi su postajali slabiji. Ljudi unokolo su prenosili glasove kako se svašta desilo, kako su još moguća jača podrhtavanja, kako se neka kuća urušila na jugu zemlje…
Svakakve misli su mi prolazile kroz glavu; šta sve može da se sruši, nestane, koliko će to da košta posle ali ko da nastrada. Pomislio sam: ,,Šta ako pukne zgrada na pola, šta ćemo da radimo?” I još sam pomislio: ,,A šta ako se sruši plafon samo na naš stan?” Video sam kameni blok koji je pao sa susedne zgrade i zabio se takvom silinom u neka kola, da su izgledala kao konzerva kad je savijem, praveći se važan pred Anom. I eto, tada sam pomislio da neću nikada prevariti Jelu i da ću Urošu vratiti pare.
I zaista sam i zvao kuma sutradan, Jela mi je dala neke pare iako nije još primila platu, i malo me je čudno pogledala što sam baš to sad odlučio da uradim, ali mi je dala, Jela mnogo ne protivreči. Vratio sam mu odmah sve, odjednom, još isto poslepodne, mada on nikada nije ni tražio te pare i skoro se naljutio što sam ih vraćao. Ali ne, ne i ne, ponavljao sam jer samo kad sam pomislio na svoj jučerašnji strah, ja sam mu vraćao i više nego treba, ma sve mu otplaćivao! Kada bih mogao tako svaki greh u svom životu da otplatim! Sve male milione grehova koji su mi pali na pamet. Recimo, onda kad sam pijan došao na sahranu Jelinog oca, i kad sam upao sa malom I. iz 4/2 u portu saborne crkve i istucao je na mrtvo ime, toliko da nam oboma nije bilo do viđenja sledećih par dana, i kada sam ukrao majcu u Grčkoj a znao sam da će odbiti od plate stare prodavačice, i kad nisam zvao kevu pre operacije; sve sam to hteo da otplatim i da Urošu kažem kako sam mu muvao sestru od tetke, mada je on to već pomalo i znao, i sve na rate grehove ako može, sve što me nije jelo a trebalo je tokom godina, jer me nije mnogo bolelo dupe za takve sve stvari.
Ispred naše zgrade je te večeri stajala i naša komšinica Maja, preko nje sam upoznao njenu sestru od tetke, isto Maju, na rođendanu, na koji sam otišao preko volje. U stvari, setio sam se da Maja pravi vrhunske kolače i to mi je bilo bitnije od nekog rođendana, ali ajde, Jela se družila sa Majom, (komšinicom). Nije imala s kim bogzna kako i da se druži otkad se porodila, nije baš izlazila a stare drugarice su i dalje splavarile i žvalavile se i nosile uske majce u posetu kad dođu.
A Maja (iz komšiluka) je imala dete od tri godine već, i bila je nesrećno razvedena i nije htela ni sa kim više da bude, njen (bivši) muž je bio taj jedan i više bože nikada nijedan drugi, iako je isti tukao, znam jer sam čuo toliko puta kako jauče, i video je, toliko puta sa modricama, ali ne, ona ga nikad i ne bi ostavila, da on nije našao neku sisatiju i mlađu koja je to umela da izdrži bolje od nje, koja nije možda ni plakala kad je ovaj grmalj sa rukama lopatama bije. I ta je Maja, (opet kažem komšinica) koja je kuvala i prala i bila domaćica i nije bila loša, patila za njim i često se žalila kako nikada dete ne posećuje, iako ih je tukao pri svakoj poseti, a ona je redovno išla kod njegovih još uvek i sa njegovom majkom bila u savršenim odnosima. Uvek je ponavljala, da mu ta, druga, dete nije rodila, kao da je to neka umetnost. Ali Maja nije bila loša, ne, ona je za moju Jelu najbolje društvo bila koje sam mogao da zamislim, ta ti ne bi prevarila muža (čak i kad je bivši već dve godine) ni u snu, pričala je samo o receptima (i bivšem i malom) i u svoje tridesetidve se oblačila gore od moje majke… Ma šta majke, oca!
Na njenom sam rođendanu (sa super kolačima) upoznao dakle njenu sestru od tetke, isto Maju. Bože kad je ušla sa sve štiklom i dekolteom, ispeglana i nacifrana, isfenirana i naparfemisana, kako je dobra bila, sve sam pred Jelom to joj i rekao. Hm, dobro, ne baš za dekolte, ali sam majicu napomenuo da bih voleo moja Jela da nosi takvu, i ona je grešnica i kupila sličnu naravno, već par dana kasnije, ali šta kad nije imala u nju šta da stavi, šta! Jesam onda ja kriv?! Jebeš žensko bez sisa, vi kao to ne znate! Ma Jela je bila super, u stvari ona se zvala Jelena i niko je živi nije zvao Jela, osim mene, a meni je bila kao jela, vitka i mršava i tanka, manekenski građena, sa nogama kao u najrasnije brazilske lepotice koja reklamira donji veš, i kosom kao u lava, ali džaba, džaba sve, kažem vam ja, sve bih to prodao, i njen glatki stomak i te savršene stubove koje su u najlonkama izgledale božanski, sve bih dao za jedan par dobrih sisa, samo jedan! Bože, evo ne mora ni dobar, samo da imam za šta da je uhvatim dok je imam odpozadi, evo odričem se i te kruškaste, lepo zaobljene pozadine, isto tako glatke kao stomak, svega se odričem, za taj Majin dekolte (ovaj put ne komšinice, razumete već).
Eto, i zbog toga se kajem, bože, kazni me kako želiš što mislim da su grudi moje žene nepodnošljivo male poneki put (iako jesu da se ne lažemo, jesu, šta da radim!), dakle i to mi oprosti bože, ali stan mi sačuvaj, nije ni do para, nije, već do pogleda kojim me gledaju ta ista Jela, moja i samo moja Jela, i Ana koja počinje da shvata da se nešto zbiva, samo zbog njihovih pogleda mi sačuvaj dom. Taj pogled je govorio, mi smo uplašene tata, mi smo uplašene dušo, ali znamo, mi znamo da ćeš ti napraviti da bude sve u redu, ti ćeš nas spasiti, sada si ti gospodin bog otac, ti ćeš nas izvući iz ove nevolje! Ti si snažan, ti si naš muškarac, jedini i snažni, ponekad nervozni, ali to sad nije ni važno, u ovom trenutku se sve oprašta i govori, sad, možda je sad vreme da priznam Jeli sve, ali zaboga koji mi je mandrak, šta i da joj priznajem, samo bi joj onda pokazao da se istinski i stvarno bojim. A bojim se, bože, usr’o sam se ako vas baš zanima! I šta da joj priznam, da mi Maja tu i tamo ponekad sedne na uzburkalo međunožje, sedne jako dobro, već smo se tako uigrali da sedne jako dobro, šta i to znači. Ali ako bih priznao, šta da kažem kad nije bila samo Maja, ona je bila najnovija zanimacija, nego kako reći kad je Majina sestra od tetke bila novostečena najbolja prijateljica moje žene, ah, moram da prećutim, dajte molim vas, pa dešava se.
Ali obećavao sam bogu i dalje, evo zaista, nikada neću više stisnuti te Majine grudi, te uzavrele uspaljenice što je od skoro počela tako dobro sve da mi radi, jer je sve naučila i skontala šta tačno volim i šta Jela neće ili više ne izvodi i koja te majušne gaćice više ne nosi. Zaboga zašto je prestala nikada neću razumeti, nije prestala da me pali, ali je prestala da nosi te majušne gaćice, imala je tako par dobrih komada, i da se depilira redovno, i to je prestala, ne razumem zašto, dlake su mi oduvek smetale i još mi smetaju, sad možda i više, kad Maja dođe sa svojom ribicom glatkom kao Jelin stomak, mirišljava. I ja uvek mirišem na nju i Jela to oseća, stalno mi kaže:
– Kako to čudno mirišeš! – i onda se okrene da me ne gleda, i taj dan je nešto sva svoja, i samo čita one svoje knjige, najnoviji roman od gđe Bele Debele, kako uloviti savršenog muškarca i kako ga zavesti, kako biti seksi, i kako oživeti strast, kako joj dati veštačko disanje. Pa što mu ga onda ne daš, pitam se često tad, mada umoran od Majinih usana, i nije me ni briga onda, kad se setim kako sam se ja ispraznio, nije me briga za nju, nije. Ali ne bih voleo da umre, bože, zaista ne bih voleo da umre (Jela, a ne Maja da se razumemo, mada ni Maji ne želim zlo, shvatate sve bre), stvarno ne bih voleo da umre. To je majka mog deteta i ona mi se ujutru nasmeje, bože kako ume lepo da se nasmeje, jesam već spomenuo da je kao manekenka? E pa to vam je taj manekenski smeh, pravilan, sa reklame, koji vas oraspoloži kad ga vidite na teveu, koj momentalno se kopira na vaše lice i vi se smejete a ne znate zašto, e tako mi se moja Jela smejala. Bože ne bih voleo da umre moja Jela, ne daj to!
Evo, zaista, ne pomerio se ako više ikada prevarim Jelu, pa zar nisam pre braka govorio da samo svoju ženu neću varati, samo da nađem savršenu. I našao sam je, bože, tako je bila lepa i naivna i manekenka, sve mi je dala, sve mi spremala, ma sve je Jela bila, car, ne moja carica. Zašto li sam je varao, ma te gaćice mi i nisu više toliko smetale, bože može da nosi donji veš koje hoće, ma nek se ne brije, šta me briga, to je moja Jela! Samo da ne umre, ona mi je moje čedo dala, Anu, bože a ta što je imala osmeh, e to nikad videli niste… Ma imate svoju decu, sve je u redu, ali Ana, pa to je nešto bilo nenormalno. Od Jele je uzela taj osmeh, ali šarm koji je izbijao iz njega, on nije bio tako stereotipan i reklamski. On je bio paralizujući, on vas je kočio, on vas je ubijao, on vas je razoružavao ma kakvo oružje da imate, e od nje, od nje me je bilo stid, više nego od Jele, kad mirišem na Maju.
Sećam se, da sam joj glavicu prao, kad je Maja jednom prilikom poljubila u kosu, kad je došla kod mene dok je Jela bila na selu, sećam se da se ja nisam kupao od nje, ali malu sam izribao, nisam želeo da je prljam od nje, od tih sisa, i bože takvog božanstvenog dekoltea i sitnih gaćica, tangica, sve crnih i crvenih i providnih, Anu sam kupao, kad joj je ona bebi kosica na nju mirisala. Nisam ni želeo da je Maja vidi, ali nije bilo izbora kad je ušla u kuću, i oduševila se koliko je mala porasla od rođendana, i poljubila je u kosu a Ana joj se nasmejala, a meni se malo zgrčio stomak, jeste tad, priznajem, nije ni kad se Jela sa Majom na stanici prilikom susreta sita ispričala, ni kad je našla Majine minđuše nakon toga u kući i pitala me odakle mi to i šta je to, kao da ne zna, bože pa to su minđuše, šta sad, bio je Uroš ovde sa devojkom, pa šta ti je, ona ih je tu zaboravila, pored kreveta, tu na dnu kreveta, na podu, tad mi je bilo svejedno, ali za Aninu kosu nije. Jer inače tu padaju minđuše i tu se skidaju, i Uroš je to potvrdio, ali Jela ništa nije uradila ni kad ih je videla na Maji posle, na Majinoj (komšinicinoj) slavi, samo je rekla:
– Baš su ti lepe minđuše – i nije me ni pogledala, a Maja se sa njom sita ispričala i Jela je slušala i smešila se, bože smešila se, al’ ništa mi nije rekla, evo dva meseca je prošlo odtad. Ona Maju spominje kao baš divnu devojku i nije ona kriva što je naivna, pa i Jela je bila, pre braka, mnooogo naivna, nisam razumeo šta to znači, al’ sad kapiram, evo bože nikada više neću Jelu prevariti, ma ne samo s Majom, ni sa kim, ma ko mi i treba, samo mi njih dve trebaju na celom svetu, Jela i Ana, ja sam njihov zaštitnik!
Ana me je gledala krupnim očima, svog taticu je gledala i kao da je pitala šta je to, a ja sam joj rekao da smo malo došli ispred zgrade da se prošetamo, zeku da nađemo nekog, a Maja je isto tu stajala. Plakala je kao česma, pitala se da l’ joj je muž dobro (nikad bivši, uvek samo muž) i držala je svoje dete za ruku. I ona me je malo gledala tim pogledom, tim: ma je l’ da Gorane da će sve u redu biti, a i ako ne bude, pa ti si tu zaboga, ti ćeš sve srediti. I onda sam ih ja zasmejavao, nisam znao šta drugo da radim, smejao sam se svom strahu, glupom, i njih zasmejavao, a one su me sve tri gledale i nisu se više plašile. A u sebi sam, u stvari, samo ponavljao:
– Bože više nikada! Nikada više, samo da ovo prođe… Molim te, da ovo prođe!
I, prošlo je. Potresi su prestali, zgrada nam se nije prepolovila, ja sam Jelu ljubio kao nikad te večeri, i legao sam s njih dve u naručju. Nisam ni spavao, u stvari lažem, čekao sam da one zaspe i gledao ih dugo, ali me san savladao negde oko pola pet ujutru, i zaspao sam ipak.
Onda sam sanjao da se ceo svet srušio i da je kraj svemu, da me budi kataklizma ili ne znam ti ja šta već, da se sve ruši, da umirem, i probudio sam se zadihan, pola šest je bilo. Nisam mogao sebi da dođem, ali sam odmah privio jače Anu uz sebe, ljubio je i pokrio.
Iduće jutro sam, kao što rekoh, odmah Urošu vratio pare, kao što sam obećao, sve sam mu pare vratio, kad bih samo još mogao i one grehe da mu otplatim, sve da mu na rate platim, kako sam to želeo celo jutro, i to sam mu i rekao: Je l’ smem još nešto da ti platim?, ali me on nije razumeo.
Maja, komšinica, je došla kasnije na kafu, igrala se sa Anom i smejala razdragano, pa mi je rekla:
– Da tebe nije bilo, mi – ne znam šta bismo radile, ja i Jelena bismo načisto poludele, u ludnicu bi nas vozili. Sanatorijum! Sva sreća pa me je i muž zvao danas da pita kako smo.
A Maja (moja, ma razumete već sve već) mi je poruku pustila, eto kako se cela zemlje trese kad se mi vidimo (smajli koj namiguje) i srećom da nisam ostao kod nje, pola plafona joj se srušilo i to na onu stranu kreveta gde ona nije ležala (a gde obično ja završim). Nisam odgovorio, bože tako vam je to kad nešto obećate, pa vam se ispuni, ne bih sad da izneverim obećanje, zaboga, zamislite da moja Jela umre!
A i, šta da joj odgovorim?
Jela se vratila iz prodavnice, kaže srela je Maju na stanici, i ona je isto godište kao Jela, zvaršava medicinu, specijalizacija, ortorinolaringolog, baš je uplašena od sinoć, kaže pola plafona joj je palo na krevet, srećom pa ne na nju. Baš je bila uznemirena, rekla mi je da te pozdravim i Anu i tebe, uf to za Anu mi nije prijalo, ali mene…
Uveče, Jela me zvala kod sebe i krenula je da se skida. Bila je obrijana i obučena u one gaćice koje toliko dugo nisam video. Obradovao sam se kao malo dete. Vodili smo ljubav (znate, to možete samo sa ženom svojom da radite) i zaspao kao kralj, zaštitnik svih slabih.
Ujutru sam pozvao Maju, jer nešto se mislim ipak, i ona se uplašila jadna, nisam možda shvatio koliko. Da, da, pozvao sam je, jer se nešto desilo, ono, strašno. Nije svejedno kada je zemljotres, i da si sama još, a onda i padne deo plafona na krevet pored tebe. A i hteo sam sve joj objasnim, da joj lepo i pošteno već jednom kažem da ne treba više da se viđamo. Hteo sam da joj kažem, da nije u redu, eto vidi kako stvari stoje, kako je život tako brzo nestane, treba da ona nastavi sa svojim životom, a ja imam svoj, ja imam i ženu i dete, i treba da se posvetim njima. Ona je lepa i mlada i pametna i ne treba njoj ovo, šta ću joj ja. Da, to sam hteo da joj kažem, pa ja sam oženjen i shvatiće ona kada bude imala svoje dete, pa Ana je mala i ne treba da se tako ponašamo oboje, i ona zašto je uopšte pristala, ja ne znam, kad je znala da od toga nema ništa.
– Slušaj Majo, hteo sam…
– Gorane ja moram da pričam sa tobom. Vidiš ovaj zemljotres i ovo sve, mene je to nateralo da razmislim malo o svom životu. Ti si oženjen i…
Molim?! Nisam verovao šta čujem – ona bi da prestane da se viđa sa mnom! Ona – sa mnom? Bože, kakve gluposti! Kaže ona je mlada i pametna i njoj ne treba ovo u životu i da ja treba da se uozbilji… Ja? Pa ja sam ozbiljniji sto puta nego ona, glupača! Neće moći to tako. Rekao sam joj da razmisli šta mi priča dobro, da bolje da razgovaramo uživo nego ovako preko telefona, jer ja ne znam šta ona misli. Ona kaže da zna da ja neću ostaviti ženu i dete i da na kraju krajeva ona to i ne želi. Molim bre? Kako ne želi? Njoj ne treba muškarac kao što sam ja…
Spustio sam slušalicu i otišao do Anine sobe. Ona je spavala nevino držeći malu ruku blzu poluotvorenih usta. Disala je duboko i promeškoljila se počešala po oku i nastavila da spava. Gledao sam je i razmišljao, u rukama nekog muškarca, malu odraslu Anu, koja se smešila nestvarnim osmehom nekom lažnom komplimentu, koja je sedela na krilu, koja se njihala u naručju… Naježio sam se i stegao zube. To milo, čedno biće ne bi trebalo tako da završi.
Maja me je opet pozvala, pa sam brzo podigao slušalicu da ne bi zvono probudilo Anu.
– Ok, dođi po svoje stvari.
– Koje stvari?
– Pa imaš ovde jednu majicu, i tako. Mislim dođi ako hoćeš… Još jednom pre nego što se rastanemo zauvek.
Pogledao sam u Anu, ona se probudila samo malo, dovoljno da me pogleda, nasmeši i vrati u san. Zaledio sam se.
-Halo, Gorane? Jesi tu?
Ćutao sam. Jebale je te njene sise.
