Olé, Olé!

Kit je ispred bine već nekoliko minuta divljački mahao kroz vazduh ogromnim drvenim štapom neobičnog oblika, za koga je bila privezana crvena marama. Niko nije bio preterano iznenađen. Znali su da gitarista najvećeg benda svih vremena na ovaj način pokušava da umilostivi bogove kako u sledećih par sati više od 80 hiljada ljudi ne bi pokislo.

U Brazilu, ipak, ludačko vitlanje nije sprečilo kišu da pada.

Mađutim, nije ni kiša sprečila Stonse da održe još jedan fenomenalni koncert.

U stvari, poslednjih par decenija apsolutno ništa nije sprečilo Stonse da održe fenomenalan koncert.

Kako je to moguće?

Naravno da možete da se ne složite sa mnom. Što kaže moj otac, inače najveći fan najvećeg benda na planeti (a možda i šire), mišljenju da su Stonsi vrsta autoparodije i samoironije, doprineli su i sami Roling Stonsi. Ali opet niko ne može da tvrdi da slušanje i praćenje Stonsa nije bio čin inicijacije kojom su mnoge generacije uvedene u rokenrol i kontra kulturu. A ovde dodajem i da niko, apsolutno niko ne može da tvrdi da se na njihovom koncertu proveo loše.

Jer prizor kada stotine hiljada ljudi iz dna grla peva, dok uglavnom zaostaju da skaču uz ritam jednog (neki bi rekli i kreštavog) 70-godišnjaka, zaista je poseban. Možda i neobjašnjiv. A to ludilo, jer kako drugačije nazvati dede milionere koji i dalje nastupaju kada im je vreme za penziju odavno prošlo, odvelo je Stonse u zemlje Latinske Amerike. I iako sam mislila da sam pogledala dovoljno dokumentaraca o njima za ceo život, kada mi je najveći fan (čitaj najbliži muški krvni potomak) rekao da je film koji govori o poseti ovim zemljama jedan od najboljih, morala sam da pogledam.

Dokumetarac Olé Olé Olé: A Trip Across Latin America prikazuje turneju Stonsa po Latinskoj Americi 2016, čiji je vrhunac koncert u Havani. Film prati Mika, Kita, Čarlija i Ronija koji održavaju koncerte u 10 zemalja, od kojih prvi put nastupaju u Urugvaju i na Kubi, a takođe vidimo i snimke iz poseta Peruu, Kolumbiji i Meksiku gde svaka zamlja na svoj način prikazuje određenu kulturološku specifičnost. Ipak kao što rekoh, ovo nije običan dokumentarac. Režiser Paul Dugdale očigledno je imao odrešene ruke i ne samo što su snimani momenti behind the scenes već i sporadične posete Stonsa lokalnim muzičarima, njihova sećanja, kao i  specijani konteksti za sve različite zemlje koje su posetili.

Ali ono što zaista izdvaja ovaj film jeste energija – kako Stonsa, tako i prostora na kome nastupaju.

Čim sam počela da ga gledam, prvo što sam izgovorila bila je kratka psovka na sopstveni račun što trenutno nemam 5000 eura na kartici. Jer Kuba je bila nestvarna. Zapravo, cela latinska Amerika je bila nestvarna. Zalasci sunca su izgledali magično. Ljudi su izgledali veselije. Muzika je zvučala bolje nego ikad. Što bi rekao svaki turista koji se nađe u bilo kojoj poseti stranoj zemlji: ovde bih mogla da živim.

Naravno, ovakvi ishitreni zaključci samo su posledica dobro skrojene iluzije slobodnog vremena koji turisti imaju na putovanju. Jer Stonsi, kao i rok n’ rol generalno, bili su zabranjeni u mnogim zemljama Latinske Amerike tokom 60-ih i 70-ih godina usled konzervativne vojničke diktature koja je dominirala u mnogim mestima. U trenutku pristizanja u Buenos Aires, čak saznajemo da Stonsima (kao Britancima) godinama nije bio dozvoljen ulaz u zemlju zbog Foklandskog Rata.

Ako me niste dobro razumeli, mogu da ponovim: rok n’ rol je decenijama bio zabranjen za slušanje i mogli ste biti uhapšeni ako slušate muziku (pogotovo na engleskom jeziku). Ako ništa, nama kao narodu u prošlosti bar nisu oduzeli slobodu slušanja (iako jesu govora).

Stoga je najdirljivija scena u filmu upravo ona kada se kapije otvore pred koncert Stonsa u Havani, kome je posvećeno poslednjih 25 minuta dokumentarca. Morate da razumete da je ovaj koncert verovatno najveći događaj na čijem čelu nije Kastro kao glavni lik koji je ikada priređen u ovoj zemlji. Zato nije čudno da u sekundi kada se kapije otvore popodne, ljudi u suzama trče do bine kako bi samo dodirnuli ogradu pred pozornicom na kojoj će velikani nastupati.

Trče da dodirnu ogradu.

Da dodirnu obećanje jednog novog života, jer usled veličine događaja na površinu izlaze emocije koje nisu obično povezane sa “najobičnijim” koncertom jednog benda.

Ovo je naravno samo jedan od razloga zašto je ovaj dokumentarac spektakularan. A sva ostala spektakularnost, može se sažeti upravo u uzviku po kome je film nazvan: Olé! Ovaj uzvik, kojim obožavaoci ujutru pozdravljaju prozor hotela u kome odseda Kit Ričards, upravo objašnjava svu snagu, kako ovog filma, tako i ovog benda. I možete i da budete potpuno ravnodušni prema 4 starca koja prskose boga pitaj kome pa i dalje sviraju, ali ne možete biti prema energiji.

Jer ta energija razlog je zbog koje ćete se fenomenalno provesti kod njih na koncertu (lično potpisujem) čak i da niste čuli nijednu njihovu pesmu u životu (ili ih ne daj bože ne volite).

Moguće je i da za mene Stonsi imaju posebno značenje u životu. Ne samo zato što zamalo da dobijem ime Žad po Mik Džegerovoj ćerci, već zato što je moja kuća uglavnom odzvanjala rifovima kotrljajućeg kamenja i pre nego što sam bila u planu. Prosto sam vaspitana da mislim da su Stonsi najveća grupa svih vremena i i dalje me niko ne može ubediti da je drugačije, ako ništa, a ono zbog istrajnosti koje traje već tolike godine.

I onda se pitam kako. Jbn, jbn kako? Kako ste svaki put nasmejani? Kako ste svaki put tu, na bini i dajete 100% od sebe? Kako ustanete iz kreveta i održite koncert i pored svih briga koje imate? Samo jedan od mnogih primera je da je glavni vokal održao koncert čak i onog dana kada su mu javili da je preminuo Džeger stariji. Fenomenalni koncert, naravno.

Da sam malo više raspoložena za filozofiranje, verovatno bih se upitala da li umetnost uopšte postoji bez publike? Da li je energija koju Stonsi nose tu samo zahvaljujući masi, koja te po Kitovim rečima uvuče u sebe i izvuče neki deo iz tebe za koji nisi ni siguran da postoji. Na ovo se dobro nadovezuje i Čarli koji govori da su oni cirkus koji su sami stvorili: “Otvorili smo šator i čekamo publiku”.

Razmišljajući o energiji koja te vodi, i nakon svih tih godina, ne mogu da izdržim a da se ne pozovem na čuveno predavanje Elizabet Gilbert u kome govori o nedostižnom kreativnom geniju (ko nije pogledao, predavanje sa TED-a možete pogledati ovde; uključite titlove, ima i srpski).

Biće ovo malo duža digresija, ali imajte strpljenja. Elizabet na predavanju priča o ulozi koja je dodeljena umetniku, o nadahnuću koje ga obuzima i stanju transa u kome se umetnik nalazi dok stvara. Spisateljica pominje kako su se pre mnogo vekova u Severnoj Africi ljudi okupljali da plešu pod mesečinom satima sve do zore. S vremena na vreme, desilo bi se da neki od plesača počne da igra fantastično dobro, ponavljajući iste pokrete kao i svake noći do tada, a opet toliko opipljivo drugačije da bi izgledalo kao da je vreme stalo. Taj bi određeni plasač delovao osvetljeno iznutra, zapaljeno ako hoćete, a ovaj trenutak bi ostali prepoznali i, hvatajući se za ruke, počinjali da bajaju: Alah, Alah. Alah tj. Bog, Bog, Bog. Ono neuhvatljivo i neobjašnjivo, što je pretvaralo 100 puta ponovljene pokrete u drugačije, za ostale je mogao biti jedino sam bog koji je očigledno u plesača ušao. Ispostavilo se da su kasnije Španci preuzeli ovaj povik u nešto drugačijem obliku, koji možete i danas čuti u koridi ili na plesu flamenka, kada se dogodi nešto zaista uzbudljivo: Alah, olé, olé, Alah, bravo!

I tako (ponovo) dolazimo do Olé – do energije koja nosi božansko u sebi. Do energije koja se ne može racionalno objasniti, ako uopšte zahteva objašnjenje. A kako su ova četiri čoveka uspela da se pretvore u četiri totema pred kojima mase opčinjeno padaju u trans, nisam sigurna. I da li oni omađijaju masu ili masa kolektivno pridodaje utisku božanske energije koja kruži između njih?

Kada slušaš stvari one poprimaju oblik ili kada ih crtaš one poprimaju oblk – to je onaj element rizika koji preuzimaš kada stvaraš – govori Roni kada priča o slikanju kojim se bavi iz hobija. To je onaj element nepoznatog koji isplivava bez ikakve svesti o tome.

Neko će dobaciti da je sve ovo uigrana mašinerija, ali kako je zapravo došlo do toga? Ono što je sigurno jeste jedno poravnanje. 100 puta ponovljeni koncert ili 100 puta ponovljeni pokret, pa čak i 100 puta napisani tekst, eventualno će prerasti u neku vrstu savršenstva koja će drugima izgledati sveto. A kada je umetnik u trenutku stvaranja 100% prisutan, a samo jedan čovek iz publike pridoda atribut božanskog, ova svet(l)ost će se širiti, i onda će očekivanje savršenstva biti opravdano samom svetlošću kojom je zapaljeno umetničko delo.

Publika. Tajming. Mesto. Sve će biti poravnato u onaj zvuk kada u ušima više ne čuješ muziku, već jednu ravnu liniju same esencije uživanja koja ide kroz sve tvoje organe a tvoje biće izvlači napolje da plešeš sa još stotine hiljada ljudi u istom trenutku, na istoj ravni uživanja. Na kiši. Bez svesti šta se dešava, osim da je u pitanju nešto čudesno.

Slikam da bih ostao razuman, dodaje Roni.

A ja dodajem da sviraju da bi ostali nerazumni.

Jer ko još prepričava razumne događaje? Razumne starce koji provode dane sa svojim (pra)unucima umesto da skaču po bini i putuju po zemljama koje nisu videli koncert rok grupe decenijama?

Razuman život.

What a fucking waste of time.

Plešite na kiši. Mašite čarobnim štapovima iza bine. Dišite. I vičite Olé za sve što pokreće božansku energiju u vama.

Ovo je 100-ti post na mom blogu 🙂 Hvala vam što me čitate i pratite, veoma sam srećna što ste upravo vi moja publika jer verujem da zajedno stvaramo.

PozZ

p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu