Postala sam ljuštura.
Pretvorila sam se u kosu, ten, nokte, pedikir, u sve ono što nije imalo 3 blage veze s mozgom; u velike grudi, zategnuto dupe, u dan za danom i dan za danom i dan za danom…
Nije imalo smisla. Šta je smisao? Poenta? Razlog? Puko preživljavanje; dozvolila sam svom telu da preuzme kontrolu (opet!) i samo zadovoljavala nagone: žeđ, glad, fiziološke potrebe, seks, seks, seks… Jebeni seks! Uvek seks! Nikad više, nikad manje, samo seks… Seksualna privlačnost, hormoni, želja, strast, feremoni, miris, koža, žudnja! Ruke su mislile umesto mozga, one su svlačile i oblačile, trpale hranu, brisale usta, gurale u sebe, prljale se i stalno prale da nikada savest ne očiste! Šta sam tražila i gde sam to tražila, zašto sam tražila, a sve opet bez ikavog reda, kao da mi red i treba! Telo je pojelo mozak iz čiste obesti, iz gladnih očiju, beskrupulozno i bez stida. Bez ikakve kontrole (i tog reda koji mi ne treba) telo je nastavilo da radi sta mu je volja i želja. Strašno!
Našla sam se sama sa sobom i rekla da tako više neće moći, a telo je samo nehajno odmahnulo onim rukama, u fazonu: Pih! Ti ćeš da mi kažeš! Pojela sam sebi mozak, on se spustio u dno utrobe koja sada razmišlja umesto glave. I nastavila sam… Sve, sa tim telom da radim, bez razmišljanja, bez svrhe (ako je dakle, uopšte i ima). Kome je to štetilo uopšte?!
Osećaj je bio čudan. U početku, to su bile moje sopstvene ruke koje su me davile, te se nisam branila, mada mi je bilo neprijatno. Bolelo je. Ostajale su mi modrice i useci od noktiju. Ali misli nije bilo. I to je bilo tako lako. Okov oko vrata bio je lakši za poneti od bilo kojih misli. I ako bi krenule da popuštaju, konačno, ja bih ih vraćala sebi na vrat jer je tako bilo podnošljivije, nego se truditi da razmišljam. I osećaj se popravio. Bol više nisam osećala jer sam se navikla na njega i jer sam ga, uostalom, sama sebi pravila.
Ali bih se često i rastužila. Dešavalo mi se da uđem u diskoteku i za pola sata se pozdravim sa više od pola ljudi tamo (u milionskom gradu!) i znam da će biti isti shit all over again. Ipak nikako mi se nije davalo da tada odem kući, nego sam namerno forsirala ne bi li se stvari popravile. To, naravno nikada nije uspevalo i kući sam se vraćala prazna i ljuta na sebe.
Izgubila sam svaki pojam o realnosti i živela u nekom snu. Milijarde godina su prošle, eoni vremena, glečeri su se topili i kontinenti nestajali, a ja sam stajala sa telom, istim, koje razmišlja samo za sebe. Uvek su se iste stvari ponavljale, sočan obrok, dobar restoran, jaka kafa, mirišljavi dlan, vena koja pulsira, obruč koji steže, ali neka! Tako i treba. Moglo je da potraje zauvek. Moglo je da ostane i nestane sa mnom i da se javi u nekoj drugoj meni, uvek, iznova da se pojavljuje i bude samo telo, život bez življenja, bitisanje bez potrebe, nebo bez vazduha. Moglo je i počelo, ukorenilo se, zapušilo mi pore i udavilo svojim ušećerenim sokom, lepilo se, nije htelo da se otkine od mene, i na kraju – prijalo mi, ah, da prijalo. Mozak nije bio tu, a koga nema bez njega se uvek moglo i šta više bilo je divno, sjajno! Uživalo je telo da bude maženo, mazano, kupano, prskano, štićeno, lako i zavodljivo! Previjalo se u noćima dok su ga potresali orgazmi, znoj sladak kao med dok se slivao niz butine, i zenice velike kao mesec od euforije. Eeeee prijalo je i više nego što može da se zamisli, kao banja, more, veliki odmor od razmišljanja.
Pomirila sam se sa sudbinom.
Kuc-kuc.
Hm…
Kuc-kuc.
Ko je sad to?
Khm, khm – kuc-kuc, kažem.
Zaboga nemam pojima šta je sad ovo?! Neko kuca? Neko dolazi?
Glupačooo! Kuc-kuc.
???
K-U-C–K-U-C.
Ništa nisam kapirala, logično, počešala sam se po glavi i stavila mali prst u usta ne bi li mi griženje zanoktica pomoglo u odgonetanju ovog čuda. A onda sam ga osetila pod laktom.
Kuc-kuc.
Levim.
Kuc-kuc i opet kuc-kuc, sa 60 do 80 takvih kuc-kuc u minuti. Pumpa krv. Komore i predkomore. Dosadni mišić koji zadrhti kad ne treba. Kontrakcije koje održavaju u životu.
Srce, pa otkud ti?! (lažni osmeh) Nisam znala da si tu! Zaboravila da te imam uopšte.
Aha, kaže kuc-kuc, tuj sam, nemam kud, možda bi i mene da progutaš?!
Usta su zaista bila gladna, kao i uvek uostalom, ali utroba nije mogla da ga svari. Preteško! Ako je stomak razmišljao mozgom, srcem nije mogao. Ono je bilo solo. I prazno. I čekalo. Na mene.
Ali, srce žurim! Stvarno žurim, moram da, ovaj, malo se pokažem na splavu, malo namažem nokte, malo se jebem jer sam gladna, malo ne razmišljam jer me glava tako boli ovih dana.
Kuc-kuc-kuc.
Jebiga, mojne to da mi radiš!!! Pa nisam ja… Mislim, jesam, ali…
Ne znam ni šta nisam. I dalje mi bije u grudima.
Aaaaa jebote… još samo malo!!! Samo da danas odem do prodavnice, sutra radim pa nemam vremena, a evo sledeće nedelje, kad budem završila sa svim tim što nemam da obavim, odma’ ću ja.
Svejedno. Tu sam, čekam. Tik-tak.
Muka mi je.
Neka neka, ravnodušno će srce.
Muka mi je, stvarno, u ustima mi je neki kiselo-slatki ukus.
Aha, nastavlja.
Molim te, nemoj.
Ništa ti ja ne radim.
Uh, kako mi je loše! Ceo želudac mi se prevrće.
Osmeh u jednu stranu. Ako ako.
Već mi kreće na grlo. Ne vredi ništa. Počinjem da povraćam.
Ispada sve. I mozak i polusvareno srce koje su usne ipak pokušale da progutaju. Bljujem dok mi se otrovna pljuvačka cedi niz bradu. I još. Odvratno!!! Mozak je nagrižen od kiseline i ne znam da l’ će moći da funkcioniše uopšte.
Koji užas! Povraćam sve dok mi usne ne poplave, dok ne izađe gnoj i sve ono o čemu nisam htela da mislim, dok mi se ne vrate sve stvari koje sam tako slatko odlagala. Pozelenim od naprezanja, i znoj postaje onaj smrdljivi i hladan, gramzivi prsti mi se tresu, a misli ubadaju kao šilo ravno u potiljak i još! I još! I još! Ruke vratite se na vrat! Stežite me! Hoću da umrem ili priželjkujem smrt jer tu ću opet biti na svom, bez mozga i misli, bez potrebe da se nesto učini.
Groznica. Prljava sam i nesrećna. Očajna i nesretna.
A srce veselo skakuće u prsima, zeva i kaže: Ah, kakvo buđenje!
Ne želim da mislim. Zatvaram oči, ali ne vredi. Ne pomaže ništa.
Koje sranje…
