Priče. Za Čitanje. I Pričanje. – Ana Gord

Kratke priče, iTunes 2015

Kupite odmah: Priče, Ana Gord na iTunes ili poručite preko kontakt strane

Ove četiri kratke priče (za čitanje i pričanje) govore o ljubavi, tačnije o strasti, ljubomori, nesigurnosti i svim ostalim propratnim “sadržajima” ljubavi. Pošto je ljubav osećanje koje svi osećamo (ali je ne možemo objasniti), često se javlja tema kako objasniti ljubav i šta je tačno u njoj dobro i šta loše (ako ima išta loše). I šta se dešava pre i posle ovih dobro poznatih osećanja?

Priče. Za čitanje. I pričanje. su priče koje lako mogu da vam upropaste život. Zato svi vi koji ćete pročitati ove (užasno kratke ali neverovatno značajne) priče, dobro pazite. Desi se neosetno, počnete da čitate za vreme ručka ili možda čak i pred spavanje, i pre nego što znate šta vas je strefilo i gde, priče su se već usadile kod vas u glavu i ispreturale sve naokolo. Ljubavne priče. A naopake.
Najgore od svega je što se sve ovo dešava svidelo se to vama ili ne. Bestidna lepota pripovedanja mahaće vam svojim nagim udovima ispred lica, čineći da sve poznato izgleda nepoznato (i obratno). A onda će se sve priče zajedno lagano namestiti kao mazne mačke negde u predelu stomaka i penjati se bez razloga do glave ili još gore, spustiti negde gde im baš i nije mesto, čisto da se nasmeju. Totalno neobične priče.
Ukusi se, naravno, razlikuju. Nekome će biti nesnosne i nejasne, a nekome će se zalepiti kao žvaka za kosu pa će tražiti načina da ih se otarase. Neko će ih naučiti napamet. Neko će ih razumeti. Neko ih je već iskusio. Bilo kako bilo, Ana voli svog čitaoca pa ga često vodi sa sobom da mu pokaže kako to sve izgleda, iz srca i duše i dublje, a to što ćete uneti neke nove stvari unutra nju naročito i golica i raduje. Jer u svakom slučaju, nešto ćete sigurno osetiti.
Zato uživajte u ovim pričama. I svakako ih ispričajte nakon čitanja.

Kupite odmah: Priče, Ana Gord na iTunes ili poručite preko kontakt strane

 O Ani Gord

 Odlomak

Odlomak iz priče Skretanje pogleda:

Skretanje pogleda

Drugarice su je upozorile na njega.

Da, baš su je pošteno upozorile. Kružile su priče, kovitlale se kao vetar, i skupljale usput prašinčugu i neistinu, noseći ih sve brže, dok se nije skotrljao čitav buljuk stvari sve do njenih nogu, ostavljajući ih na njenom pragu. I? Šta sad?

Upetljane i umršene, ležale su raznorazne gluposti i nastranosti o njemu, njegove veze sa kim god i gde god, on, koji nemajući obzira ni prema majci prirodi ni prema svojoj sopstvenoj, upliće se u razna lizanja, gutanja, skretanja pogleda, razvlačenja sa devojkama najboljih drugara ili sestara, sa nastavnicama ili udatim gospođama, sa kojekavim drugim vucibatinama i šta ti ja znam sve. U sred klupka, dok je pokušavala da izvuče neke naznake istine, dok su pucale tuđe vlasi koje su se tu ko zna kako našle, stajala je jedna priča, još odavno ispričana. Za nju je i sama znala da je donekle verovatna, ali njoj je već toliko bilo dodato usled vremena koje je prošlo, da nikoga više nije ni bilo briga šta se dogodilo u stvari, ali se dogodilo nešto strašno. I usled te strašne priče o njegovoj strašnoj prošlosti, usled neverstva, zverstva, pobačaja, utaja i mračnih sila, on je bio samo još privlačniji, jer je imao klupko uopšte, i sve je to samo guralo nju k njemu.

Nije je bilo briga. Šta je tačno baš i briga. Ona je imala sto osamdeset pet godina. Tačno toliko. Matora. Ili sto osamdeset šest? Hm, možda se zabrojala? Nebitno, bila je jako stara. Očni kapci su bili spušteni, bore oko njih su se videle i bez smejanja i prejakog sunca, a na čelu se ocrtavalo više linija različitih oblika koje su bile stalno prisutne. Šta onda nju brine? Ta preterana briga, tih takozvanih drugarica koje su sve umele da kažu, sve da prepričaju! Drugarice koje su obožavale leđa, koje su strpljivo čekale grešku, ćulile uši, pravile se da ne gledaju, koje su se raspravljale koja je špijunka bolja i kroz koju se jasnije vidi.

Tako da nju nije bilo briga. Bila je matora, a drugarice nisu uistinu ni bile drugarice. A on je stajao mlad i čvrst i pohotan ispred nje, isto tako brbljajući neistine kako bi je nekako naterao da se uplete u klupko. Nije joj smetalo. Naprotiv, mislila je da je zlatan što matoru babu od sto osamdeset i pet, šest, pokušava da natera u ležeći ili kučeći položaj, što uopšte smatra da je ta ista telesina njena bapska vredna njegovog užarenog pogleda, i što je osećala opekotine od njega. Nije izgubio interesovanje ni kad je otišla da korektorom zamaže umorne podočnjake, krvavo ljubičaste i nadute, ni kad je sklonila rupicu na čarapi (mrežastoj, opa!) koja je slučajno provirila iz cipele na fenomenalnu štiklu koje je kupila pre sto godina, kada je još bila mlađa baba u osamdesetim, ali koje nisu starile tako brzo kao ona.

Rekao joj je da sjajno miriše, sigurno vežba, duhovito priča, lepo je obučena, stabilno stoji (za svoje godine je l’?), i čitav niz nekih komplimenata koje matora baba nije čula još otkad, pa joj je milelo niz uši i golicalo je, pa mu se nasmejala (naboranim osmehom), a on joj pohvalio i osmeh i zube, te bisere koji se još odlično drže i još nisu poispadali, ali evo, i oni će uskoro, ma trule kutnjake ima da pljuje, sigurna je, za dan ili dva.

Uzela je njegov dlan i položila ga na svoje bedro, a toplota se raširila od njegove znojave ruke ili njenog preželjnog tela, i zrak sunca koji je izbijao sa njenog kuka i grejao sve manji prostor između njih, taj kasnije toliko puta rasparčani momenat, bio je savršeno vreo i opojan. Klupko govorancija sa njegovim imenom, nestalo je. Njene bore i mlitavi udovi, njena poneka seda dlaka, njen ugašeni sjaj u oku, njena tišina i staloženi glas, otišli su da se odmore na petnaestak minuta.

Pojavila se grčevita želja da se izgrebe dugo tražena ravnodušnost ispod koje se čuvao oganj posut prašinom, ono što je trebalo ili ne da se učini (kako beše, ruka na njegova leđa, druga na prepone, a jezik na vratu ili…?), i telesina se pomerala, ljuljala, bacala u zasenak, dobijala izlizane komentare, ali sa rečima koje krešu stara žarišta, tipa: ti to tako dobro radiš, nikada nisam, i da li je moguće, kako to izvodiš, sa sve uh, ah, oh između, sa sve dugačkim otegnutim m, sa uzdasima i klopkom sastavljenom od svega, u koju je ona namerno upala.

Namestila je bretelu nakon toga, vratila je na mrtvo izgriženo rame, spustila suknju ka kolenima, a njega pomazila po kosi. Zlatni dečak ispunio je usahle snove. Rekao joj je da će je zvati, čak joj je i broj uneo u svoj telefon iz njoj nepoznatog razloga, i otišao je, dugo je ljubeći u nadute usne.

Ok, starici kao što je ona je to bilo i više nego dovoljno. Oganj je proradio na nekoliko minuta, drva je bilo premalo, ali njoj nije smetalo. Na šta su je uopšte i upozoravali, osim na njegovu očaravajuću lepotu? Ništa nije tako spektakularno drugačije napravio ovaj takozvani mangup vretenastih mišića, sve to ukupno nije bilo ništa specijalno. Otišla je da spava sama – kroz opuštene ruke još je strujala uzburkana krv i hladni krevet prijao je podgrejanom telu.

Sutradan se probudila bez misli i nije imala potrebu da se priseća bilo čega. Ipak, neki su se detalji pomaljali iz otkucaja kazaljke, i prepričavali šta je sve radila, a kraj usne joj se jednom u toku dana čak i nakrivio. Ali u 18 časova i 23 minuta desilo se ono što nikako nije mogla ni da zamisli.

– Molim?! – promuklo je izgovorila – Koga ti to tražiš dete moje? Šta?!? Gde ti je bilo lepo?! Aha…

Gizdavi torzo pozvao je da je ugreje ponovo, a ona nije znala zašto bi odbila – ipak se glasine nisu ticale njegovih performansi, već njegovog ugleda, koji nju nije zanimao. Ko zna, možda će joj sasuti neki serum božanstva niz grlo i podmladiti je, možda će joj stomak napraviti da joj bude kao njegov, ravan i gladak i koža će joj se zategnuti ponovo. Ako ništa drugo, imaće čime da se pohvali drugaricama.

Poljubio ju je odmah, čim se našao sa njom, vlažno i masno, po sred usana ju je poljubio, i na sred ulice, da zabezeknuti prolaznici pilje u njih, ne verujući da jedan takav mladi komad može žvaliti jednu takvu matoru drtinu. Odveo ju je u renomirani bar, želeći silno da je sasluša, a imao je i šta da joj kaže. Užasavajuće infantilan i zamorno ambiciozan, izgledao je kao poletni ratnik koji ju je hteo spasiti iz džungle noseći nož među zubima, usput mlatarajući rukama kao lud. Ali pored toga, bio je i kočoperan, goropadan i dobro obučen. Zato se njena zmijska koža ipak prilagodila njegovoj toploti, i kretala u ritmu njegovih koraka, praveći se da je super, praveći se da svi njegovi trikovi uspevaju, da je mnogo smešan (a bio je pomalo i smešan). Haljina na njoj je uredno stajala, osim kada ju je on strgao sa ključne kosti da ponovo izbriše njenu starost, bila je ispeglana i uštirkana, kragna na mestu, osim kad je on drhtavo otkopčavao, a njoj nije bilo jasno zašto, pa je i ona drhtala, da ne bude sam, i da mu bude lakše.

Bilo je tu više nego dovoljno materijala za prepričavanje.

Dva dana kasnije, u bezmalo isto vreme, telefon je opet zazvonio. I ponovo je bio on. Misli su je već zbunjivale, taj kristalno blistavi dečkić, prvobitno okarakterisan kao najveća bitanga, želeo je samo da joj čuje glas. Namrštila se. Budala. Klinac. Koj’ mu je? Šta je stajalo iza staklenog osmeha? Nema šanse da je tako fin, a toliko lep. Zašto bi neko uopšte bio fin prema njoj? Mora postojati neki razlog… Osim lepeza, đinđuva, perli, veštačkih proteza, razmazanih reči i žmirkavih pogleda, ona nije imala ništa. I nije bila niko kome možeš nešto da tražiš. Samo odavno prestarela i zaboravljena baba-devojka, koja se naprezala da bude u centru pažnje, kao i svako u njenim godinama.

Zato ovaj put nije tako olako pristala i odgodila je viđanje za drugi dan. Shvatila je da deran zahteva od nje još, da joj naređuje da mu preda više, a ona se pitala ko će sve to da plati. Pre nego što je krenula, karmin je birala dugo, ajlajner izvukla duže, a parfem stavila na obe ruke. Na njenom vratu nije bilo tuđih otisaka, ali je palacavi jezik sakrila pod zube, za svaki slučaj. Klupko nije izbilo iz njega kada se pojavio, a ona nije znala da l’ ga krije tu negde, pa je obazrivo dizala pete visoko, da joj se potpetice ne upletu. Njegova mlada i nestrpljiva želja nagrnula je na nju odmah, kako je samo fantastična, ruke su je halapljivo skidale, a ona je bila usporeno sumnjičava i svaki čas je tražila da mu vidi oči, koje su odavno izgorele.

Ali da, da, odjednom joj je sinulo! Pa da, pa njemu može da se svidi bilo ko! Svaki malo topliji pogled, golicaviji osmeh, miomirisne obline, mokro svilena kosa, umetnički izdužena stopala, manikirani nokti, na površini on u svakome može da pronađe zrno nade za koje može da se uhvati! On je svoju lagodnu fizičku potrebu opravdavao emocijama, kao pravi maloletnik. Ali, na šta su je onda upozoravali?

I već je htela da pomisli kako su sve to samo besmislice, kada je u panorami sladunjave večeri koju je videla sa njegovog prozora, strašna priča izbila na površinu. U zagrljaju, nakon jedva smirenog disanja, strašna priča je odjednom bila tu, ispala iz njegovih usana. I nije bila ni toliko strašna doista, nije bila ni teška i ona je videla sebe kako klima glavom i opravdava sve njegove postupke redom, kako im nalazi razloge i objašnjenja. Da, pa da, sve je to tako logično. Pa on je samo hteo da… Nije tako mislio, zar ne? On je čvrsto ubedio da su to sve samo trice i kučine, nebitne stvari i izmišljotine, nameštene i priheftane njemu iz pakosti. To je bio čitav niz spleta okolnosti koje su ga naterale na to, on nije to namerno uradio. Pa naravno. Nije se moglo drugačije.

I tako se ona sama, pred kraj večeri, umrsila u klupko.

Ostatak priče možete pročitati tako što ćete kratke priče poručiti preko kontakt strane ili pronaći Priče na iBooks 🙂 

p.s. Jednu od priča Ja sam leto možete pročitati u potpunosti u besplatnoj knjizi Noćni čin.

KUPOVINOM BILO KOJE OD MOJIH KNJIGA ILI DONACIJOM MOŽETE PODRŽATI MOJ RAD 🙂 HVALA  

For more on Ana Gord in English, check out my official Amazon page.

p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu