Cigan-mala na steroidima je moj prvi utisak o Tajlandu, koji se jeste do kraja našeg puta promenio, mada je estetika prizora ostala tu negde – razlog tome su kuće uđerice sklepane od kartona, obložene ponekom ciglom i crepom, uz gomile žica i kablova koji se kilometrima protežu od bandere do bandere, ulice bez trotoara, gde se gužvaju kolica na kojima se prži, peče, jede, kuva i spremaju kuglice od mesa, roze jaja, pečene banane i sl, dok se prolazi pored ko zna kog po redu salona za masiranje (u kome ne znam da li su usluge seksualne prirode) – što je sve na mene, šta ću, ostavljalo utisak razuzdane neartikulisanosti. Ipak, brzo sam skapirala da Tajland suštinski nije cigan-mala, da je čisto i možeš da jedeš šta hoćeš sa tih sklepanih kvazi štandova (pogotovo ako voliš začinjeno), da su ljudi skrušeni, čak na mahove i pokorni, da će pokušati da ti pomognu iako reč engleskog ne znaju, da ima bajkovitih plaža i netaknute prirode i da je na ulicama generalno bezbedno. Ako vas zanima zašto sam i kako promenila mišljenje o Tajlandu, ali i pronašla se pa izgubila kako naslov natuknjava, evo izvolite na uvid moje avanture sa čak 4 mesta – Hua Hin, Koh Pha-Ngan, Ko Tao i Bangkok – od 25. decembra 2024 do 8. januara 2025 🙂
25 i 26 dec: Jedina Azija koja me zanima je malvazija
Da vas ne bih davila tehničkim podacima o ceni karte, avio prevozniku (koje ću ostaviti za kraj), hajde da pređemo na samu ideju o putovanju na Tajland, koji me je zanimao manje nego lanjski sneg. Kako što mačići znaju, pundravac ponašanje i putovanje svako malo deo su mog (nestalnog) karaktera, ali samo otmeno (što kaže moj 8godišnji bratanac) – Evropa je meni dovoljna, ima fine hrane, kulturnog uzdizanja, mode i civilizacije – a Tajland nije mirisao ni na šta od toga. Nit sam ljubitelj ljutog, nit me zanima da spavam u šatoru i lomatam se skuterima kojekakvim prašnjavim putevima bez asfalta, ja sam snob u duši i nije me sramota to da priznam. E sad, pošto sam radoznala, uvek bih ja nešto NOVO da probam, vidim i doživim i kada mi je Jelena (drugarica koja je već par meseci na Tajlandu) spomenula ideju da dođem, ja sam naravno bez razmišljanja rekla da (jer sam odavno naučila da me je u najbolje provode i uspomene to DA dovelo).
I tako sam se sa Anom (koje se možda neko seća iz mojih avantura po Dubajiu i Crnoj Gori) zaputila na višednevni put od Beograda do – ne čak ni Bangkoka – već do Pataje tj do Hua Hina gde je Jelena odlučila da se (privremeno) nastani sa svojim dečkom. 25. decembra smo krenule (sa stajanjem u Dubajiu) i 26. dec stigle (zbog vremenske razlike) – prvi let je trajao oko 5, drugi oko 6h, sa pauzom od 2h i stizanjem na beogradski aerodrom 2h ranije – znači oko 14h putovanja što je u prvi mah izgledalo podnošljivo.
Ipak, nismo baš zapravo stigle nigde jer smo sletele na aerodrom u Pataju, odakle smo naivno mislile da ćemo se lako dočepati ako ništa bar Bangkoka. Ispostavilo se da je aerodrom u Pataji daleko od samog grada Pataje i da smo, dok smo uzimale vizu za Tajland (o tome će isto biti reči u tehničkom delu), zakasnile na autobus i da do grada može da nas odbaci lokalni kombi. Kud ćemo šta ćemo, pristanemo jer smo, naivno, verovale kako ćemo u Pataji uzeti kartu za Hua Hin. Ovde bih samo da se ogradim od naše, naizgled, neodgovornosti – kako smo mi uopšte mislile da svih tih karata i prevoza ima – tako što smo gledale sve to 2 nedelje ranije, i sve je izgledalo sasvim u redu, a ispostavilo se da je sezona počela, sve je bukirano i da se većina karata završava isključivo uživo (a nikako onlajn).
Uglavnom, pola sata vožnje kasnije, na stanici gde vladaju sveopšti haos i gužva, teta na šalteru u gradu Pataji mi je (na jedvite jade zbog nepričanja engleskog) objasnila kako za autobus za Hua Hin ima tek tomorrow, a ja se mislim kakav crni tomorrow, kaže ona da moramo do Bangkoka, pa smo se – opet nađene u nebranom grožđu zaputile ka Bangkoku, u autobusu koji je uključio klimu kao da se nalazimo u požaru u Sahari (iako je spoljašnja temperatura oko 28C). 2h kasnije, nalazimo se u Bangkoku, sad već premorene ali avanturi dolaska na cilj nije kraj.
Ovde saznajemo da moramo da uzmemo kombi do Hua Hina koji kreće pola h ranije, tačnije, već 45 min pre polaska vozači su paničili i gurali nas u kombi, a onda smo nastavile da se neudobno klackamo u vozilu u kome su nagurani i ljudi i koferi (side note: kod njih je sasvim uobičajno da se ljudi voze na otvorenim kaminonetima i kamionima). Enivejz, do Hua Hina stižemo za nešto više od 3 i po h, i sada već izmorene tražimo naš smeštaj za koji se ispostavilo da nije na adresi na kojoj gugl mapa pokazuje, već negde drugde. Kada konačno uđemo u ipak savršeni smeštaj nakon 22 ili 23h putovanja, jedino što možemo da uradimo kada spuštamo glave na jastuke, iznemogle, jeste da se onesvestimo i počnemo istraživanje Hua Hina sutradan.
27 dec: dobro jutro na Kamenu glavu tj. Hua Hin
Jutro započinjemo u Hua Hinu što znači “Kamena glava” a naziv potiče od stena koje se nalaze na severnom kraju njegove plaže. Grad ima 65 hiljada stanovnika i pravljen je da bude Tajlandska rivjera (not) a legenda kaže da kraljevska porodica ovde redovno letuje (zašto je kraljevska porodica važna saznaćemo kasnije). Inače, grad je poznat upravo po svojoj Hua Hin plaži i ovo je relativno mirno i porodično mesto – iako puno turista. Meni i Ani je naravno na pameti samo plaža jer smo iscrpljene a ja sam na sve to i dobila, pa krećemo put plaže ali pre toga tražimo menjačnicu oko 45 min, izgubimo sve živce, pogotovo što su Tajlanđani najlaganiji što se tiče em radnog vremena (ništa pre 11 pupupu daleko bilo) ali i samog rada (sve je otvoreno kako se i kad kome ćefne) a ne daj bože da se negde plaća karticom. Svakako, promenimo mi nekako evriće u njihove bahte (otprilike 1 EUR je 35 THB), kupimo sveže ceđeni sok (ima ih na svakom štandiću, a najčešći su ananas i lubenica ali i mandarina, kokos, papaja, mango, nar) i odlazimo na okean.
Da zastanem za čas uz jedan pasus iz istorije: Hua Hin vuče svoje korene do 1920-ih, kada su Rama VI i Rama VII ovde izgradili letnje rezidencije kako bi pobegli od zagušljive klime Bangkoka – to što je kralj podržao grad i izgradnja železnice stvorilo je mesto za tajlandsko plemstvo koje je ovde gradilo letnje rezidencije pored mora. 80ih godina pojavili su se i luksuzni hoteli a strani turisti su počeli masovno da hrle u Hua Hin i zato ćete ovde naći i sve veći broj bogatih iseljenika i srednju klasa Bangkoka koja voli da napada Hua Hin vikendom.
Prizor na ulazu na plažu je sledeći: ovde nas očekuju konjanici (da, dobro ste pročitali), tačnije ljudi na konjima koji vrbuju turiste da jašu. Konji su uredni, njihovi jahači ih svako malo pickaju, češljaju i timare, a nema ni traga nijednom jedinom govancetu na celoj plaži. Možda ste primetili da sam osetljiva na čistoću okoliša i ovo mi je fascinantno (kad uporedim sa konjima u Knez Mihajlovoj koje jašu predstavnici naše milicije, i koji iza sebe na svakih malo ostavljaju svoj neprijatni tovar), jer sam nešto slično doživela samo u Firenci gde su konjima na guze stavljali vreće ili posebno namenjene kese za to – ovde toga nema ali je sve perfektno čisto (trust me, I checked). Meni se, naravno, jaše na predivno urednom belom konju sa braon flekom pored Indijskog okeana ali sam u isto vreme tužna da ne budem 50ti turista koji će tog dana sesti na tu plemenitu životinju, tako da odustajem od svoje zamisli (i dalje ne znam da li mi je žao ili sam ispravno postupila). Svakako, Ana i ja nalazimo jedan fensi kafić, zabodemo kafu i uživamo.
Pesak na plaži je sitan, beličast i braškasto mekan, temperatura je idealnih 28-30C (kod njih je trenutno zima) a okean, iako je valovit, plitak i muljav zbog peska ipak prijatan za kupanje (ako izuzmemo stene koje nisam videla zbog mulja pa sam se malo isekla). Vetra ima pa može da se surfuje i kajtuje, a oseka je tolika da može da vam pokloni ili oduzme plažu. Svakako, ovde je blizu ekvator pa koža gori dok kažeš k od keks, ali i sunce brzo zađe (već u 18h) i tako cele godine zbog geografskog položaja. Inače, Hua Hin je udaljen oko 200 km od Bangkoka i zaista ima opušten vajb, mešavinu užurbanog (tajlandskog) grada i mora, sa dugim, peščanim plažama i marketima koji prodaju sveže proizvode i uličnu hranu (kako danju tako i noću) i nude uz hranu, odeću i uobičajene turističke mamipare.
E sad, ne očekujte neku arhitektonsku lepotu bogznakakvu na Tajlandu; trotoar uglavnom ne postoji, sve je razbacano i štandovi sa hranom su svuda i nema tu mesta za divljenje lepoti urbanističkog pristupa. Ono što valja je sigurno plaža, a Ana i ja samo nakon kafe i kupanja prošetale, te nabasale na kinseki hram milostivoj gospi – Tajlandski Kinezi su najveća manjinska grupa u zemlji i druga najveća prekomorska kineska zajednica u svetu (posle Indonezije) sa populacijom od približno do 10 miliona ljudi, što čini 12% ukupne populacije Tajlanda – i ergo kineskih hramova i običaja (a bogami i hrane). Zatim smo sele na ručak na obali okeana pa sam probala pad thai, verovatno najpoznatije tajlandsko tradicionalno jelo (koje, najvažnije meni, nije ljuto) i koje se sastoji od staklastih pirinčanih nudli, jaja, klica i mesa (u mom slučaju škampa) – i da vam kažem, nisam baš nešto preoduševljena ali ni mnogo razočarana. Svekupno, Tajlandska kuhinja je dosta začinjena (čega ja nisam fan), ali sveže voće i sveže ceđeni sokovi na svakom koraku za malo bahti su me oduševili.
Nakon kratkog predaha u smeštaju, uveče odemo na Hua Hin night market – na Tajlandu su noćni marketi svakako fora i mesto okupljanja. Ovde pored hrane imate i suvenire, odeću (koja liči na onu u kineskim tržnim centrima) ali i marihuanu koja je ovde legalna, kao i halucegene pečurke pa imate gomilu štandova i sa tim. Uglavnom, mi smo te večeri probale roti, njihovu masnjikavu palačinku, zatim krompir kuglice i nešto što bih opisala kao mikro vafle tj slatkiše sa jajima i kokosom. Zeznule smo se jer smo otišle site na market, a glavna fora je da isprobavaš njihove đakonijice a da ni ne znaš šta jedeš. Na marketu (ne samo ovde) ima i noćnog provoda tj svirki pa je market jedno sveukupno mesto događanja. Na kraju, prvi dan je bio dovoljno zabavan i uzbudljiv pa idemo u pinkle odmah nakon marketa.
28 dec – susret na drugoj strani planete, uz sukiyaki i pečene banane
Snimila sam na putu do plaže specialty coffee shop još juče, a danas sam ranom zorom pohrilila u njega – rekoh vam da će Tajlanđani pre prodati dušu nego ustati rano, ali ovaj Srna kafe radi i u 10h – i kafa im je savršena. Naime, kafa je svuda dobra i to je bilo (za kafe-manijaka kao što sam ja) divno iznenađenje. U kafeu se nalazi i novogodišnja jelka i na mahove se u gradu promoli neki znak novogodišnjeg kićenja koji deluje potpuno neprirodno jer je 28C i svi su u kupaćim. Nakon kafice, idemo opet na okean na kupanje i da se nađemo sa Jelenom koja danas stiže iz Vijetnama.
Ono što me je isto tako prijatno iznenadilo jeste i dosta kul grafita, od kojih se izdvajaju oni gde se kao simboli ponavljaju srce, oko i ptice – bukvalno ih ima na svakom koraku u Hua Hinu. Kasnije sam saznala da je u pitanju lokalni umetnik Thale Sukpranee, poznat pod imenom Ngong, za koga se dugo nije znalo ko je. Međutim, nakon godina anonimnosti, Huahinski Banksi odlučio je da se poveže s svojom zajednicom, vođen željom za društvenom pravdom. Simboli u njegovim delima nose različita značenja: oko simbolizuje empatiju i sposobnost da zaista vidimo ljude (često se nalazi oko umesto glave), srce predstavlja univerzalnu ljubav i humanost, ptice su simbol slobode a nesimetrični oblici i krivulje odražavaju prirodu i povezanost svega što nas okružuje.
Kad već skrećem s teme, da vam ispričam nešto što se tiče seks turizma i čuvenih lejdi bojova: ja sam ih na Tajlandu očekivala na svakom koraku, a nisam ih doživela nijednom za 2 nedelje. Svakako, kvartovi za ovo postoje i nazivaju se (kako sam razumela) walking street, ali nekad i taj naziv ne obećava masaže sa srećnom završnicom, izbacivanje loptica iz vulve ili egzotične žene sa adamovom jabučicom. Da, naravno da seks turizma i rada ima (npr u Pataji i na Puketu), ali nije u onoj meri zastupljen kako je prikazano u medijima. Meni se čini da tome doprinosi i legalizacija marihuane pa se (bar na ostrvima) više promoviše turizam pronalaženje sebe, surfovanja i joge nego lakih momakadevojaka – te da turizam ide u smeru od toga. U Hua Hinu konkretno, dosta puta smo videli sredovečne belce sa isto tako sredovečnim (da ne kažem, starijim) Tajlanđankama i činilo se da ovde dolaze kako bi se oženili ili našli ženu (a ne devojče ili lejdi boja) – i to mi se dopalo. Iskreno, izgledalo mi je kao da su najgori evropski štreberi koji sa osobom ženskog pola jedva 2 prosto proširene u životu prozborili, konačno našli svoju sreću na drugom kraju sveta.
Da se dotaknem sad i druge škakljive teme – kralja: ogromna slika kralja nalazi se na svakom koraku, i ko govori protiv kralja odmah ide u zatvor, iako je, kako kažu, sadašnji ekscentrični vladar samo bleda senka svog oca. Uprkos tome što je kralj deportovao sopstvenu decu ili ko zna koju ženu po redu terao da jede iz činije za pse, kralj mora da se poštuje i ona gorepomenuta skrušenost čini mi se da dolazi iz toga jer je poštovanje prema kraljevskoj porodici ogromno (i nisam sigurna koliko opravdano ali ne bih u tvorza).
Nego, da se vratim na naše nalaženje sa Jelenom. Ana i ja smo shvatile da se nećemo tako lako dočepati ostrva Koh Pha-Ngana kao što smo planirale i morale smo da krenemo dan ranije, tj već isto veče, pa smo se sa Jelenom družile jedno popodne (ali vredno). Kaže da joj nedostaje naša hrana i ja je već drugi dan razumem – čini mi se da je tajlandska hrana začinjena na jedan isti način a testo nemaju (tj brašno). Ona nas je odvela na thai food i ja sam probala sukiyaki – (meso (škampi), kupus, soja, šargarepa) i dali su mi neku (po njihovom) non spicy verziju koja je meni bila ljuta kao đavo, a zatim mi zamenili sa nekom koja je bila skroz nezačinjena. Onda smo otišle na plažu a usput uzele pečene (mini) banane koje dolaze u slanoj i slatkoj verziji (obe su slatkaste, samo jedna manje), i banana mi je bila skroz okej. Iako smo bile samo 2 dana, mogla bih da se usudim da kažem da Hua Hin može da bude zanimljiv izbor destinacije jer u poređenju sa dolaskom do južnih ostrva, putovanje do Hua Hina zahteva manje truda i znatno manje novca + autentičan je doživljaj Tajlanda.
Kasnije, kada smo napustile Hua Hin i krenule na celonoćno putovanje do Koh Pha-Ngana, jako mi se slošilo – ne znam da li od sukija ili banane.E sad, koliko god ja obožavala da isprobavam hranu, mislim da moj želudac nije mogao da premosti moja eksperimentisanja toga dana pa je, mučenik posustao. Ali, iako jedva živu glavu izvukoh, srećom, probudih se u raju 🙂
29 dec: ako raj postoji, neka uzme pelcer od Koh Pha-Ngana
Kao što rekoh, tu noć mi je bilo toliko loše da sam htela bogu dušu, ali onda mi je Ana dala demigal pa sam se komirala i ne samo da se nisam se preselila u večna lovišta već mi je telo završilo u divotama Koh Pha-Ngana, ali glava baš i nije ukapirala da sam ovakav raj doživela i da sam tu i ne znam kako da mi se i svest prizemlji ovde, što mi se često dešava na putovanjima (i zato preferiram slow travel). Elem – najvažnija stvar na Koh Pha-Nganu bila je – smeštaj, jer je u pitanju The Cabin – izolovani rezort bungalovi na kraju ostrva, sa bazenom sa slanom vodom koji gledaju na palme i okean. Bungalova ima 15ak a najbolje od svega je što se nalaze na 10ak min hoda od Full Moon beach, tj plaže gde se održavaju čuvene žurke (ne samo) tokom punog meseca. Fora na Koh Pha-Nganu je da budete smešteni u kraju koji se zove Haad Rin, gde se nalazi ova čuvena plaža. Dok ovo pišem, teško mi je da objasnim samo mesto ali na slikama ćete shvatiti lepotu našeg smeštaja tj Kabine, i nadam se, ludi provod Haad Rina.
Koh Pha-Ngan je inače ostrvo u Tajlandskom zalivu, pored Ko Taoa i Koh Samuia, pa ako idete na jedno, planirajte da obiđete i druga dva jer svako ima svoj vajb. Sva tri su poznata po bujnim džunglama, prelepim plažama i živopisnim zalascima sunca, a kao što rekoh, Koh Pha-Ngan najviše zahvaljujući čuvenim Full Moon žurkama na plaži Haad Rina koje privlače turiste iz celog sveta. Između ostalog, Koh Phangan je trenutno raj za ljubitelje joge i meditacije, pa ako se tražite, ovde se možda i pronađete. Enivejz, Ana i ja smo prvo odmorile nakon 14h puta dovde, zatim leškarile pored okeana, plivale, shvatile da iz Kabinskog rezorta nema potrebe da se izlazi, da može da bude večni rajski babl što se nas tiče, i samo smo se uveče zaputile na Full Moon beach. Na ostrvima je uvek drugačije nego na kopnu, i ovde je sve puno mladih turista (25-45), uglavnom muškog pola (ratio je 70% muških), prezgodnih, i meni se čini kao da ne primaju na ostvro bez pločica, i već zamišljam carinike na granici kako one koji dolaze ovde teraju da dižu majicu i proveravaju stepen zgodnoće.
Ana i ja smo dakle nakon plaže došle do Haad Rina, i otišle do čuvene plaže – ovde je sve kafić do kafića, sa glasnom muzikom i bacačima vatri ispred vas. Bacači su zanimljivi i svaki vrti svoju vatru (baklju, kuglu, šta god) na svoj način, i kad se zagledam u njih, imam utisak da bih do kraja života mogla da ih gledam. Inače, na ovim partijima ovde nema nikakvih ekscesa, ja ne znam da li sam ja navikla na Grčku i Britance koji prave haos, ali ovde se niko ne dere, ne povraća, ne valja po ulici i svi deluju uljudno – kao da je neka fino vaspitana mladež došla da se zabavlja i to mi se baš dopada. Uglavnom, mi smo nakon pića otišle nazad do Kabine, jer nas čeka plaža ujutru 🙂
30 dec: good times, tan lines, sandy toes, sunkissed nose
Ni ovo jutro nije slavno počelo mace – nepoznati mi je korisnik Instagrama uleteo s par vatrica u stori, ja ne stigoh ni da progovorim kad ne lezi vraže: 🔥🔥🔥su bile praćene pitanjem do kad sam na Koh Pha-Nganu i slikom njegovog🍆 No, ovu mačku radoznalost nije ubila i nakon instant reporta i bloka, iščuđavanja kako se čovek izdopisivao sam sa sobom i već posle 3 vatrice i razgolitio, valjda očekujući da ja uradim isto, osećanja digitalnog zlostavljanja koje se neće nikad rešiti, nastavila svoj dan u ovom rezortu, oraspoložila, kupala, skakala po talasima, otišla na masažu, đuskala na New moon partiju kod svetionika, i skapirala da ovo ostrvo jeste prelepo zbog sitnog belog peska, nestvarnih plaža i palmi sa kokosima, ali uveče, zvezde što obasjaju nebo kad pogledam gore, e to će biti kap koja će me dotući kad se vratim u zagađeni Bg, te moj će lament biti nad Tajlandom 🥺
No, da krenem ispočetka – dan započinjemo doručkom u Kabini, a zatim se spustimo iz našeg bungalova do plaže, pijemo kafu i sveži kokos i kuliramo i popodne odlučimo da vidimo kako Full Moon beach izgleda preko dana. Plažu preko dana čiste od smeća koju preko noći ostave partijaneri iza sebe i nije nešto naročito reprezentativna u odnosu na našu Kabinsku plažu, ali svakako sednemo na ručak ovde. Inače, Tajland ima 1430 ostrva, i ne znam da li su sva ovakva ali Koh Pha-Ngan je neosporno prelep, uz palme, okean pun korala i školjki, kafiće i ceo najzgodniji tipovi na planeti vajb. Ako me pitate da li je pao neki flert, muvača uvek ima, ali nisam bila nešto zaiteresovana jer sam (još uvek) gusko zaljubljena u surfera.
Uglavnom, danas se i odlučimo za našu prvu masažu – bez happy enda, da ne bude zabune (kažu da se ti lascivni saloni mogu razlikovati od uljudnih po tome što su pristojne i uniformisane žene ispred „normalnih“, a ispred drugih malo oskudnije obučene). Masaže su od 9-11eur (za sat vr) i danas uzimamo Tajlandsku, mada ja skapiram da ovu vrstu baš i ne volim; pre svega imam utisak da me muče jer me sve vreme gnječe i razvlače, ali možda još važnije nema dodira rukama jer se sve radi preko peškira (a ja sam jedno taktilno bićence).
Kasnije uveče idemo na žur kod svetionika koji se igrom slučaja nalazi baš kod naše Kabine, tj smeštaja – ulaz je bio 11e a piće oko 4e. Ako biste da partijate, svakako imate svako veče neku drugu žurku na nekom kraju ostrva i o tome ćete itekako biti obavešteni, ali ako tražite neka zanimljiva dešavanja, evo na ovom sajtu spisak svih prekul dešavanja na ostrvu.
Žur kod svetionika je naravno prazan kad mi dođemo, jer mi smo poranile i zaštitari kažu da ljudi dolaze ovde da gledaju izlazak sunca (a mislim da je 23h daleko od toga), tako da je party bio pust ali meni zabavan (mada mislim da Ana nije bila oduševljena). DJ su se smenjivali i puštali techno ili tech-house i mi smo đuskale sat vremena sigurno, iako nas je vrućina omela, bar mene, jer u prostoru radi 1 ventilator a ne zaboravimo da je ipak 28 c. Međutim, ono što nas jeste obe oduševilo jeste gomila zvezda koju vidite kad podignete glavu ka nebu – ne znam kad sam poslednji put videla toliko zvezda koje sam čak uspela da uhvatim i telefonskom kamerom. Nakon partija, idemo da sedimo malo ispred Kabine na plaži, gledamo zvezde i palme, a zatim odemo na spavanje oko pola 3 jer sutra se tek partijati mora 🙂
31. dec: ni okean ni palme već zvezde
Moje mi je đuskanje, znojenje pa povetarac sinoć došlo glave tj sinusa, jer avaj i nije mi baš svanulo neko jutro a svaka me koščica boli i sinusi su mi zapušeni; rokam defrinol da dođem sebi ali mi baš i ne uspeva. Uprkos svemu, jutro započinjemo plažom, a zatim otkrijemo da na 5 min od nas imamo lep kafić Cocohut Beach, ali gde usluga ništa ne valja, mada generalno da vam kažem, nije mi se ugostiteljska usluga na Tajlandu baš negde proslavila. Prvo čekaš na konobara 100 god, pa na meni isto toliko, pa da naručiš pa da dobiješ šta si naručio (ako dobiješ, a ovde nismo), pa račun pa da platiš, i okej, nije sad to problem gladi u svetu, ali mi se ne čekića satima ako u međuvremenu mogu da izvalim guzove na pesku i gledam u okean. Srećom, jedan divan zalazak (i poslednji za tu godinu) nas je počastio da se malo oraspoložimo, a zatim idemo da se spremimo za Full Moon plažu i doček 2025.
Kako vreme prolazi, kolika god da je moć defrinola, mene kosti sve više bole, sinusi stežu i nisam baš najraspoloženiji čovek na planeti zemlji jer me trese groznica pa bih da legnem a ne da se spremam za novogodišnji doček. Ipak se spremimo i baš zato što sam kenjkava, odlučim se da odem na masažu stopala u trajanju od 1h, i da vam kažem, ono je the best thing ever, zavale vas u najudobniju fotelju ikada i onda se čitav sat posvete vašim stopalima i ja sam, iskreno, na ivici da kažem da mi je bolje ovo od masaže celog tela. Nakon toga odlazimo na Full Moon beach, tj zabodemo kafić kako bismo sačekale ponoć.
Sad nastupa moja lična borba – koliko god da bih volela da sam okej, nisam i prehlada me steže i brojim minute i sanjam trenutak kada ću da odem kući da legnem. Žao mi je što ne mogu da uživam u momentu jer je stvarno pre, pre, predobro – na plaži je cca 5-8 hiljada ljudi, svi đuskaju i vesele se (onako pristojno kako sam vam već pričala), i ko zna kada ću videti nešto slično. Kako vreme prolazi, sve mi je teže i odbrojavam sekunde do ponoći (but in a bad way); kreće vatromet iznad okeana, svi se raduju i đuskaju ja se pitam da li zaista doživljavam sve to jer deluje nestvarno, i atmosfera je fantastična ali ja i nisam; kažem Ani da bih kući, a i ona bi milica, nije joj do ostajanja. Pre nego što krenemo, startuje nas Hari, indijac, koji bi voleo da se druži s nama, ali prilika za to će se odgoditi za sutra. Srećna sam kad popijem svoj defrinolčić i preznojim se, i znam da me je odluka da se odreknem dočeka Nove ipak spasila i sutradan mi je bilo bolje.
1 jan: ako se po prvom januaru godina poznaje, hvala unapred ❤️
Bolje sam, konačno jedan dan da se moj imunitet sažali na mene i podrži ovo telo, i poslednji dan na Koh Phan-Nganu teče polako, polako, polako; usporile smo i sa plažom, uživamo, probamo da damo još jednu šansu Cocohutu, ali usluga je jednako katastrofalna, mada srećom, zalazak na plaži jednako očaravajući. Za poslednje veče se odlučimo za reprizu u Haad Rinu, mada grad nije ni nalik na onome kako je bilo juče jer je skroro pa prazan – na Full Moon plaži ima malo ljudi, a onda shvatimo da se juče sljuštilo onoliko sveta i sa okolnih ostrva. Nađemo se sa Harijem koga smo u međuvremenu nazvali indijski princ; on je mlad i harizmatičan i vodi nas na piće. Posle toga pokušava da me nagovori da popijem pečurka smoothie (dakle smuti sa halucogenim pečurkama), što u teoriji ja hoću (od droga bih konzumirala samo marihuanu i pečurke), ali se u praksi isuviše plašim i popijem sveukupno 2 gutljaja smutija što, logično, ne vodi ni do kakvih efekata.
Posle toga idemo da ja ispletem šarene pletenice, jer it’s a thing na Tajlandu, a ja sam malo dete koje bi sve da proba, i oduševljena sam kako mi stoje pa ih ne skinem sledeće 4 nedelje sa glave. Posle toga odemo i do tarot čitača na plaži, simpatičan dekica naravno jedva priča engleski ali uspeva da mi kaže da stalno putujem, da sam girl boss, da me vole mlađi mladići, i da mi se sprema dosta para i brak uskoro – naravno da je sve jedna zajebancija jer je i Ani slično predvideo ali meni ne smeta. U svakom slučaju, jedno lepo veče i jedan savršen dan, a sutra izlazimo iz raja Kabine i idemo na sledeće ostrvo – Ko Tao.
2 jan: Ana, ja i bacači vatre na Ko Taou
Sigurna sam da je Kabina najbolji smeštaj u kome sam bila u životu, ali prvenstveno zbog okoliša i dizajna kućica, jer tajlandsko ugostiteljstvo nije ono evropsko na koje sam navikla; oni će klimati glavama, smejati se usiljeno ali ne i biti ugostitelji koji će misliti na svaki detalj, pa to treba imati na umu. Uglavnom, jutro iskoristimo za poslednji kupanjac na našoj plaži a onda odlazimo na spead boat da se dokopamo Ko Taoa. Spead boat se ispostavi da je jedna strahota, koja se u svom punooj traumi za ceo život iskustvu pokazala tek za koji dan. Nisam sigurna what’s the deal, ali katamaran je skakao po talasima, želudac je išao od peta do brade svake 2 sekunde, ja sam se držala za sedište i život istovremeno a povraćanje putnika je bila normalna pojava. No, dočepasmo se mi Ko Taoa, na deo koji se zove Sairee beach, i odlučimo da se prošetamo uz plažu.
Ko Tao ima drugačiji vajb od Koh Pha-Ngana a opet, sličan – celom dužinom plaže su barovi (uz nezaobilazne bacače vatre), a gradić je pun kafića i zezanja. Ko Tao je malo ostrvo u Tajlandskom zalivu, poznato po kristalno čistom moru i bogatom podvodnom svetu pa je popularno među roniocima zbog koralnih grebena i morskog života. Ostrvo ima opuštenu atmosferu, ali i živahan noćni život, posebno na plaži Sairee ali zadržava deo divlje prirode i idealno je za one koji traže mirnije tropsko utočište – ali da može da se izađe.
Da ne bude zabune, i ovde preovladava prezgodni muški pol od koga se vilica vuče po podu, a i ovi dolaze da snorkuju, surfuju, pronalaze se po joga ritritovima i deluju jednako vaspitano i, uz mogućnost da zvučim prepotentno, elitno. To veče sam probala banana samosu, hrskavo testo sa bananama koje se služi uz krem od žumanaca (imate na slikama). Nakon toga šetamo duž cele plaže i nađemo naj kafić koji ima bacače vatre, pa ih uz pićence posmatramo i uživamo u celoj ovoj egzotici, spremne da sutra osvojimo ostrvo jer idemo na vožnju brodićem do nacionalnog parka + snorkling.
3 jan: ono kad je morska kornjača plivala ravno ka meni
Izlet koji imamo zakazano danas je jednodnevni izlet na (nacionalni park) Koh Nang Yuan, uz Mango Bay, Ao Hin Wong, Aow Leuk i Shark Bay na modifikovanom ribarskom brodu. Ovaj izlet obećava šetnju legendarnom plažom koja povezuje grupu od tri ostrva Nangjuan uz snorkling u tirkizno zelenim i prelepim vodama koje su prepune morskog života. I zaista, ostrvo Koh Nang Yuan izgleda kao sa svake razglednice i skrinsejvera; to je nacionalni park u kome se plaća ulaz, poznat po snorklingu i vidikovcu. Prvo smo otišle na vidikovac, gde je naravno nenormalna gužva pa smo se slikale na prvom kamenu sa koga se pružao pogled a zatim i na snorkling: jako je lako videti šareni morski svet čim staviš masku.
E sad, neke od ovih mesta nismo mogli da posetimo zbog talasa, ali smo svako malo stali u neku uvalu i zaranjali, gledali prešarene ribice – a onda sam videla morsku kornjaču uživo! Fora je da vodiči rone i gledaju gde je kornjača a zatim zovu turiste da doplivaju. Mojoj sreći nije bilo kraja, a pogotovo kad je kornjača iz dubine krenula i plivala ravno ka meni, zatim izronila da bi uzela dah i ponovo zaronila, slagaću ako kažem da nisam pišnula od sreće, a sve ostalo sa slika samo je pridonelo uživanciji, osim ispečenih leđa, za šta sam sama kriva 🤦🏼♀️ ali rekoh već da je sunce nenormalno ovde i nisam nikad brže – ni bolje – pocrnela u životu. Kad smo sišle s brodića, opet smo gledale sunset a kasnije i šetale uz plažu i sele da popijemo piće uz bacače vatre… A Ko Tao nas gosti još samo sutra.
4. jan: đuskanje u sunset
Plan za danas je bio jedan iskuliran dan, gde se gluteusi premeštaju iz jednog kafića u drugi kao na usporenom snimku – pa tako i bi. Od ranog jutra ide red ceđene lubenice, pa red gledanja frajera (setimo se da na ostrvima ne primaju bez pločica), pa red ananasa, kupanje, malo presečemo s kaficom, i taman sam htela da svoj boravak na Ko Taou finisiram jednom masažicom, ali život je imao bolje planove i poslao nas na brazilsku žurku u sunset, ne znam gde se odaje zahvalnost ali ako treba neka žrtva bogovima partijanja, spremna sam da je prinesem, tako je najsuper bilo, tako se ovo ostrvce od nas gotivno oprostilo, a posle par sati đuskanja, stigla je i na red masaža sa pogledom na okean i uz zvuk talasa, e tada sam se zvanično istopila, slala ljubav univerzumu i maserki pa zabola roti palačinku posle svega kad sam videla da me je u životu krenulo, sad mi jedino žao što loto nisam uplatila, ali hey – make memories not money.
Kako je to dakle izgledalo? Elem, ako će mi zbog nečega nedostajati Tajland a to je da se probudite i doručkujete na okeanu, tj na plaži, svet izgleda nebitno, pa onda zabodete kaficu dok stojite u plićaku i talasi vam miluju stopala, svi su nebitni, onda uzmete ceđeni ananas, najslađi na svetu, a nepca vam predu od miline, i tako eto živite, to je život i tako mi je počelo jutro (uz avokado tost doručak). Onda sam odlučila da probam njihov sladoled, malo je lepljiviji ali okej, onda je isto išao red ceđene ovaj put lubenice pa kafice i kao ajde da krenemo ka sobi da se pakujemo, a pre toga masažica.
Idemo nas dve rivom, kad ugledamo neki kafić, neki DJić, zikica, neki lepi ljudi, a naročito upadljive rasne lepotice, ispostaviće se, Brazilke, i neki kul vajb pa odlučimo da popijemo pićence. Ispostaviće se, odlična odluka, jer žur se tek zagrevao, sunset je najlepši tek sledio a ljudi tek počinjali da đuskaju. Smisao života sam pronašla upravo tada, a on je bio u okeanu, muzici, društvu i lepim ljudima pa smo se Ana i ja tako lepo izđuskale i oprostile od divnoće Ko Taoa, ali užitku nije bio kraj. Kada smo krenule, otišla sam na masažu celog tela, u otvorenoj kući na plaži, dok su talasi na metar od mene šuštali i to je bilo sve na svetu, možda sam ipak promašila smisao života, but who cares? Posle toga zabodem roti palačinku koja mi je u međuvremenu postala miljenica i onda je sve imalo smisla, pa smo otišle u krevet a i da se spremimo za put u Bangkok sutradan.
5 jan: traume za ceo život
Iskoristile smo jutarnju kafu i doručak na plaži na Ko Taou a onda je usledio put za Bangkok. Dakle, spead boat (ponovo) ali ovaj put horor film, ne znam kako je u ratu, ali mogu da potpišem da je spead boat na Tajlandu vrlo sličan. Katamaran, ogromni talasi, želudac koji je u grlu, ne možete da stojite jer se brod ljulja levo-desno, osoblje koje dodaje kese za povraćanje, apsolutno svi povraćaju i čuje se zvuk povraćanja non stop, o mirisu da vam ne pričam, i ja ne znam da li mi je bolje da povraćam ili ne (nisam), ali znam da ako ovo preživim, da nešto treba u životu da uradim, nešto baš veliko, jer zašto bih inače prolazila kroz ovaj pakao? Kada smo nakon 2h najgoreg iskustva mog života (not joking) stale na obalu, ja sam zaista htela da poljubim tlo na koje smo zgazile i ništa mi nije bilo jasno zašto su ovi brodovi tako traumatični. Posle toga sledi autobus koji nas odvozi u Bangkok.
Stižemo nakon 14h u Bangkok i ipak uspevamo da iskoristimo malo večeri. Odemo na noćni market, šetamo se i probamo kuglice sa škampima i lignjama, usoljenu ribu (10 od 10), i sladoled od kokosa poslužen u ljusci od kokosa. Za kraj večeri, u hotel se vraćamo tuk-tukom, forom od prevoza ovde, a sutra je Ani rođ, i ispostaviće se, jedan od najluđih dana na Tajlandu.
6 jan: pojela sam crva na badnji dan u Bangkoku… i krokodila
Dan smo započele sa bazenom koji gleda na Bangkok, onda videle komodo zmaja u parku, otišle na tuk tuk turu, jele crve u Chinatown i završile na krokodilskom mesu, i ne znam da l su crvi i krokodili posni, ali znam da je ovaj divan dan bio prezabavan 🙂 Da krenem ispočetka 😉
Ani je danas rođ i ona ima želju da idemo na infinity pool koji gleda na Bangkok te stoga je ceo dan samo gala, hedonizmi, izvoljevanja i razmaženost 🙂 Idemo u SO hotel koji ima bazen i malo je samo bzvz što je bazen u hladovini, i što voda nije topla, ali je generalno ugođaj. Kada se ovde iskupamo, islikamo i izuživamo, silazimo u čuveni Lumphini park koji je odmah ispod. Park je generalno pust, ali nailazimo na Komodo zmajeve za koje wikipedia viče da su užasno gadna i opasna stvorenja koja napadaju ljude, mada oni samo kuliraju u parku. Ono što je lepo u parku jeste jezerce gde imate pedoline koje možete da koristite za dž.
Nakon toga, imale smo zakazanu tuk-tuk turu kako bismo obišle što više znamenitosti u gradu od cca 12 miliona stanovnika, koji je stvarno ogroman. Na turi, sa vodičicom koja priča engleski tako da je niko ne razume, razlučimo da Bangkok ima najveću Kinesku četvrt na svetu, svratimo na čuveni Flower market koji je otvoren 24/7, gde ljudi dolaze da kupuju cveće za (naravno) kralja pa tek onda za Budu i saznajemo da se uče savijanju latica lotusa u školi. Posle toga nas vode na vidikovac koji gleda na Down temple, neobičan, a zanimljivo je da su Tajlanđani prešli (najlaganije) iz hinduizma u budizam pre 150ak god. Onda odemo da vidimo hram Loha Prasart, Wat Ratchanatdaram (poznatiji kao metalni zamak) iz 1846, koji je izgradio Rama II. Tu odmah se nalazi i ogromna ljuljaška koja je korišćena u brahmanskoj ceremoniji godinama, ali nakon ne znam koliko pogibija, konačno je car zabranio njenu upotrebu. Možda ovde nabacujem informacije, ali to je sve što sam uspela da zapamtim :/
Onda idemo u Kinesku četvrt, gde je hrana drugačija od Tajlandske pa ovde imate sve od pečenih škorpija, crva, paukova pa do krokodilskog mesa. Tad smo probale dim sum (gjoze, tj dummlings), crve (imaju ukus kao čips), i mango sticky rice, njihov čuveni slatkiš, koji ima ukus kako mu ime kaže, slatke lepljive riže sa mangom (nisam bila bog zna kako oduševljena).
Uveče smo otišle u čuveni bekpekerski kvart, Khao San Road, jedan preludi market sa svim i svačim na otvorenom. Ovde imate kafiće, klubove, prodaje raznorazne hrane, suvenira i masaže odmah pored preglasnih barova, dosta je živo i prepuno turista. Tada smo probale čuveno krokodilsko meso, tj ražnjić nekog mesa (kaže čovek, sveže ulovljeni kroka sa farme jutros, ali ko to zna), i uglavnom imalo je ukus između belog mesa i ribe i meni se dopalo. Na kraju smo ovde popile i pićence i ovo je možda market i doživljaj (a bogami i dan) koji je bio prepun utisaka.
7 jan: bilo je ovo jedno savršeno gubljenje
Znam da je Japan inspiracija za Blejd ranera, ali ladno je mogao da bude i Bangkok, sa ogromnim led reklamama, uličnim prodavcima voća i različitog mesa na štapiću, ljutog do zla boga naravno, užurbanošću i vlagom, po krovovima je mogao da trči Ruter Hauer i dokaže mi da je AI ipak čovek, ionako smo došli do toga; nego, uvek ja daleko od teme.
Poslednji dan na Tajlandu malo usporavamo i većinu dana provodimo po nekim brodićima koja vozi po reci Čao Praja. Vozimo se po kanalima i vožnja je meni interesantna jer Float market (market na vodi gde kupujete iz čamca) ali i vidite sojenice koje su uglavnom loše tj siromašne konstrukcije i naiđemo i na prodaju iz čamca u čamac. Posle vožnjica smo svratile u Iconsiam, ogromno ludački tržni centar, ali i otišle u grafiti kvart Talat Noi (okej je, ali ne baš wow). Na kraju večeri, na improvizovanim restoranima sa plastičnim stolovima i stolicama kojih ima na svakom koraku, jedemo pad thai shrimp.
To vam je to od dogodovština mace, a ako treba neki zaključak: evo idite na letnje vreme zimi, na Tajland na ostrva i skroz daleko da probate da se nađete ali ćete se samo izgubiti, no biće to dobro gubljenje, verujte ovom neumornom pundravcu koji uvek na putu shvati da ništa ne shvata ❤️
Moje preporuke ako idete na Tajland:
Ovo će biti malo drugačije preporuke nego inače jer neću navoditi kulturne znamenitosti i imena restorana. Dakle, za Bangkok vam treba minimum 3 dana jer je grad preogroman, a ako idete na ostrva, slobodno idite na sva 3: Ko Samui (tamo nismo bile), Koh PhaNgan (3 dana) i Ko Tao (2 dana). Obavezno probajte sve što vam se nudi na ulici, sve je čisto i sve je jeftino (ali se pazite ako imate osetljiv želudac i ako ne volite ljuto kao ja). Dalje od ovoga mislim da vam ni ne treba 😉
I za kraj – korisne info tj tehnički deo
*Disklejmer: ovo pišem u januaru 2025.
Ne morate ovo da čitate ako ne idete baš sutra na Tajland, ali je korisno znati:
- Avio karte smo uzeli preko avio kompanije FlyDubai koja leti preko Dubajia do Pataje (iz ove perspektive, uzela bih Bangkok). Karte možete da nađete i za 600e povratnu, mada smo mi išle za NG i platile smo je 800e.
- Let traje oko 13h.
- FlyDubai konkretno daje carryon na avion, a pošto je na Tajlandu 30c, svakako vam ne treba (barem meni) više od toga. Meni su oni kao prevoznik bili skroz korektni.
- Pre ulaska u avion u Beogradu, tražili su mi putno osiguranje uz reči da je obavezno (nije obavezno i to mislim da je radila neka devojka koja je tek počela da radi), ali da se ne biste svađali s njima, a i svakako nije zgoreg imati, najjeftinije vam je osiguranje preko RFZOa (koje da, ima i za inostranstvo).
- Viza košta 70 eur za 2 nedelje i može da se izvadi čim sletite (mada mislim da je bolje unapred).
- Birajte deo godine kad ćete ići da ne biste zaboli kišu, a ako želite da idete za Novu godinu kao i mi, Koh PhaNgan je baš doživljaj sa žurkom na plaži i to toplo preporučujem.
- Što se tiče smeštaja, cene su relativno povoljne svuda, a za The Cabin na Koh PhaNganu imate moju preporuku.
- Da li je Tajland skup – ne, povoljniji je nego bilo koje drugo mesto na kome sam bila
Cene po prodavnicama odeće i marketima su niže nego kod nas.
I to vam je to mace moje malenice, ko je pročitao ovaj najduži tekst na svetu nek se javi da ga vodim na sladoled po želji, a meni se smeši jedan Berlin ponovo u skorije vreme, so stay tuned 😉
pozZ
