Samokontrola

Ne. Ne. Ne. Ne. Hajde da – ne.

Koji je tvoj posao uopšte? Koja je poenta mog sadašnjeg NE? Više dobro? Jer ovo sadašnje DA izgeda da zna šta radi, a to NE zarad budućih zasluga deluje tako nebitno. Da li se mora reći NE? I ako se ne mora, zašto se govori NE?

Šta je u stvari, samokontrola? Skoro sam pročitala da u životu možete da kontrolišite samo jednu stvar – sami sebe. Ni vreme. Ni posao. Ni druge. Samo sebe. A onda se postavlja pitanje zašto? Jer evo sledi gomila onih fraza: uživaj u trenutku, jednom se živi, nek ide život itd. Mislim da sam predugo govorila životu da ide dođavola da prosto moram da zastanem da se zapitam zašto.

U redu. Razumem. Imam tu disciplinu – radi vežbe i imaćeš trbušnjake. Iskreno, nije ni do trbušnjaka (iako ih nije loše imati). Stvar je glave koja se posle određenog fizičkog napora prosto oseća dobro. Koja se vojničkom disciplinom naterala da uživa u bolu. Nije ni bol. Verovatno se luči dopamin i ima tu hemijske reakcije bla, truć (ko zna šta je u pitanju, ne mora da mi dalje objašnjava – kapiram). Get comfortable with being uncomfortable.

Kako onda znati kada tačno reći NE?

Sladoled na prekomernu kilažu? Ne. Ne. Ali svi jedu. Uzmi što si sisa i ti fazoni. Ali ne (ovde se dakle NE pretvara u DA). Bar ja ne umem da odbijem (možda zato i vežbam). Jer izgleda da se tim DA određuje stepen uživanja (slatkog greha).

A ko ili šta određuje uživanje? Da li je stomak prepun trnaca taj koji nas tera na stalne padove? Na cigaretu, čašu, kocku, pa čak i preljubu? Da li su male varnice instant sreće one koje plaćamo glavom kasnije? I kakva su to iskušenja? Da li je iskušenje – uživanje? Koji je tačno određeni balans onoga što smemo i ne? 10 cigareta? 5? Pauza od nedelju dana nefizičke aktivnosti? Samo flertovati?

Upravo zarad samokontrole, uvek je potrebno imati određenu svrhu ili cilj (npr. smršati do leta). Pritom, dobro je imati plan i strategiju za samokontrolu (npr. izbaciti slatkiše i raditi vežbe 3x nedeljno). A zatim dolazi do gutanja privremene neprijatnosti koja vodi do viših ciljeva umesto pristajanja na trenutno nagrađivanje. I eto ga – onaj sekund u kome prelomite da izgovorite NE i zadržite to svoje NE sledećih par minuta, određuje vašu samokontrolu. Onih sat vremena dok curi znoj sa vas i pitate se zašto vam je u životu sve ovo trebalo, određuje stepen vaše posvećenosti. Disciplina. Rušenje ustaljenih navika. Samo… Ne znam da li sam naučila koliko je važna. Ne znam da li ću ikada naučiti. Da li dugoročni planovi uopšte imaju uticaja na mene. Da li to znači da sam nezrela? Ili samo znači da se samokontrola vežba ceo život?

Obećanja. Ponedeljkom. Sutra. Još samo ovaj put. Neću više nikad. I meni najteži momenat – pronaći taj razlog zbog koga bi se reklo NE. Zbog koga bih odbila taj prokleti, kremasti, ukusni sladoled koji se topi u ustima.

Izgleda u stvari da je samokontrola izbor emocija. Da, osećaću se dobro dok radim vežbe jer znam da je to dobro za mene. Biću ponosna što sam odbila izazovnu poslasticu. Jer kad pogledam unazad nakon svega, videću koliko se moje NE isplatilo. Možda to ne vidim odmah, ali ne znači da neću. Samokontrola je perspektiva. Uviđanje perspektive dok se još apsolutno ništa ne oseća osim “bola”.

I eto valjda poente. Ono što liči na bol ili izaziva trenutnu frustraciju zbog nemogućnosti, samo je privremena prepreka do boljeg sutra. Treba reći NE zbog sutra. Da bi sutra bilo bolje. Da bi sutra bilo 100x lepše nego da ste odmah rekli DA. Jer je uživanje bolje nakon 100 dana nejedenja sladoleda. Jer je nagrada veća nakon odricanja. Nakon uspostavljenje kontrole nad samim sobom. Nakon znanja da imamo moć konačno nad nečim. Nad svojim NE i svojim DA. Nad odlukama koje će nas i sutra obeležiti.

Zato danas umesto što da ne – hajde da kažem NE. Sladoled će biti ukusan i sutra. A ako ga ne bude, propustila sam ga zbog sebe. Jedine osobe koju treba da ispoštujem u životu.

p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu