Između dolaska i odlaska iz Valensije mi se izdešavalo toliko nekih gluposti da sam zažalila što sam uopšte i otišla. Nakon par dana, htela sam nazad, u Beograd, gde bi dnevna kolotečina konačno ubila niz kretenskih događaja.
Ali – ti si bila u Španiji! Zar ne treba da uživaš?!
Paaaa, nije baš tako. Biti freelancer znači da kad negde odete, onda i radite. Ponekad i 12h. Sami ste po cele dane. Često i ne izađete iz kuće. Ne kukam, samo kažem da nije savršeno kao što se u prvi mah čini.
Još pre poletanja, posvađala sam se na aerodromu, ma duga priča šta i kako – uglavnom, teško pada da se svađam s nekim. Nisam ja taj lik odmah da se razumemo, ali nemam sad vremena da vam to i dokažem; moraćete da mi verujete. A kada sam nekoliko dana kasnije htela da se vratim iz Barselone za Valensiju, Blablacar vozač me je ispalio u poslednjoj sekundi i morala sam da prespavam u Barsi što apsolutno nisam želela ni planirala i što mi se obilo o glavu sa dodatnim poslom (i neizlaženjem iz kuće).
Bila sam sama nekoliko dana i radila po ceo dan. Bilo mi je teško i nisam spavala noću. Došla mi je drugarica 5. avgusta ali ne i plata… A taman je trebalo da mi počne odmor. Onda smo otišle u Madrid, gurajući se u Blabla automobilu, nas petoro… Dok je osoba pored mene prdela sve vreme. Prekrasnih 4h uz nečiji telesni smrad.
Onda se ispostavilo da je smeštaj preko Airbnb-a bio klaustrofobični podrum pa smo bile primorane da ga menjamo i izgubile 2 dana odmora. Opet, do sad nikad nisam imala problem ni sa Blablacarom ni sa Airbnbijom… Ali očigledno da za sve postoji prvi (i drugi, i treći) put. Onda smo se vratile u Valensiju, 5 dana jurile neki izlet na koji smo želele da odemo i na kraju su nas ispalili za izlet i nisu nam vratili pare uprkos 2 dana svađanja. Plata je stigla tek 13og.
Onda smo probale da nađemo Blabla za Barsu. Čovek prihvati da nas vozi ali se na kraju ne javi, pa u poslednji sekund odemo autobusom. Smeštaj blaga katastrofa u Barsi – a košta 120 eur noć (ko ume da nađe jeftinije, neka mi javi). Onda se vozač iz Blabla za povratak u Valensiju javi da je došao 4h ranije od planiranog polaska + kaže da vozi već 2400 km (?!) pa moramo i to da otkažemo ali ipak nekako stignemo nazad. Onda smo pogrešno rezervisali drugarici autobusku kartu i zamalo da zakasni na avion iz Barse. Mislim da mi je kartica imala jedno 18x povraćanja novca za sve vreme boravka u Španiji.
Bila sam iscrpljena.
Želela sam da samo sve te situacije prestanu. Htela sam nazad u Beograd, iako sam znala da me čeka ponovo posao i sparina asfalta. Htela sam prosto da nekako negde pripadam, makar telesno. Ostalo mi je samo 3 dana u Valensiji i konačno sam mogla kući. Bila sam u fazonu: daj samo da se spakujem i odem pošto vidim da se ceo planetarni retrograndni sistem obrušio na mene.
I onda… Jbg, ne znam, tako valjda to ide.
Po preporuci, pretposlednji dan sam našla savršenu plažu na 45 min od Valensije. Onakvu kakvu nisam verovala da postoji na ovoj strani planete. Tirkizna voda (u Valensiji i Barsi je muljava i braon). Milion oblutaka koji ritmično lupkaju dok ih talasi kotrljaju. Savršeni prizor raja a nigde nikog. Zanemela, samo sam ušla u vodu i onda zaronila i izronila nebrojeno puta. Ali stvarno – bezbroj puta.
Kada sam izašla, prišao mi je spasilac. Da vas ne lažem, bio je sav u mišičima. Imala sam osećaj da nas svi gledaju. Možda zato što je on bio zgodan a ja plava, ne znam (nema toliko plavuša u Španiji). Mirisao je na limun. Na nešto sveže, dobro.
Rekao mi je da imam jako lepe oči. Ruke i šake. Usne. Osmeh i rupice (ne znam otkud mu to, nemam rupice, ali dobro). Da sam zgodna. Ne znam, davao mi je komplimente.
Smejala sam se i rekla mu da nisam zainteresovana i na kraju je otišao. Jer ja sam samo želela da gledam u to tirkizno more i plivam. Htela sam samo da uživam. Da slušam oblutke kako lupkaju. Da zaranjam i izaranjam, iznova i iznova.
Jer je nestao ceo svet. Svi su nestali i taj osećaj je bio tako oslobađajući. Bili smo tu samo more i ja kao jedno.
A dok sam zaranjala i izranjala iz vode, shvatila sam svoje feniks ponašanje: moguće je spaliti se i ponovo se stvoriti. Jer ćeš se kad-tad ponovo spaliti i ponovo morati da izroniš iz sopstvenog pepela. Nije bila fora u spasiocu – iako je svakako doprineo mom unutrašnjem katarzičnom osećaju. Fora je bila u moru koje me je probudilo. U meni. Setila sam se pametnih reči Tijane T (naše DJ-ice koja je proputovala ceo svet zbog turneja): toliko sam putovala da mi je dom na kraju postao jedan plavi džemper. Jer je osećaj pripadanja u nama. I jer pripadamo samo i jedino sami sebi. I zato jeste: sea la vie.
Odlazak kući je bio kao san. Začudila sam se da imam psa, i porodicu i obaveze i da postoji išta drugo osim mene. I pravo da vam kažem, bilo je dobro vratiti se sebi. Makar i na taj jedan dan.
Slike su iz Valensije, Barselone i Madrida. Bilo je divnih trenutaka stvarno, pa sam te i izdvojila.
Ako vam treba preporuka za Airbnb, evo popusta za prvu rezervaciju a i stvarno je ok (uprkos nedaćama u Madridu, stalno ga koristim i nastaviću). Ako želite neke generalne preporuke, pogledajte serijal od prošle godine: Valensija.
Do nekog sledećeg odmora, šaljem srdačni
PozZ
p.s. support my work
