Author

Ana Gord

Browsing

Imale smo ludačku sreću – ili nismo bile baš najbistrije. Nemam pojima, zavisi kako ko gleda na koronu. Nećemo da ulazimo u to, pliz.

Jer mi smo se 28. februara 2020. zaputile u Italiju, dok je u Milanu besnelo sa brojkama. Ali nas nije bilo briga (iako smo se pravile da jeste). A u Beograd smo se vratile 5. marta – baš na početak haosa. Tada se još letelo bez maski i šetalo bez maski… Praistorija.

Na dlanu
Topla krv
Tek raspuklog srca
Iz njega se cede obećanja
Obrišem ruku o butinu
Imam i rupu
U stomaku
U obliku tebe
A opet, labaratorijski nalazi su mi
Sasvim u redu
Vitalni organi stabilni
Neka uđe sledeći
Moraš dalje, ubeđuju me
Valjda je to jedina fraza koju znaju
Kao da blizina ima veze sa prisustvom
Jer, ti si tu
U svakom pozivu koji nije od tebe
Na posteljini sa druge strane
kreveta
Ljubav je glupa
Ili ostaješ ili nedostaješ
A najsmešnije je
Ako ima bilo šta smešno
Što mi najviše fale
Naše tišine
Da se ti češljaš
Nazigled besmislene sekunde
Dok tražiš čarape
Zato slušaj, hajde, dosta je bilo
Vrati mi se
Grliš mi se
I, ne bih kući
Bez tebe

(Santorini (poznat još kao Tira) je grčko vulkansko ostrvo koje se nalazi u Egejskom moru, prstenastog oblika. Njegovi najpoznatiji delovi (gradići) su Ia i Fira. Usled vulkanskog porekla na ostrvu postoji kaldera (litica tj ivica nastala pri urušavanju vulkana) a pesak na ostrvu je izrazito crne boje. Jedno je od turistički najposećenijih mesta u Grčkoj najviše poznato po svojim neverovatnim zalascima sunca.)

Između dolaska i odlaska iz Valensije mi se izdešavalo toliko nekih gluposti da sam zažalila što sam uopšte i otišla. Nakon par dana, htela sam nazad, u Beograd, gde bi dnevna kolotečina konačno ubila niz kretenskih događaja.

Ali – ti si bila u Španiji! Zar ne treba da uživaš?!

Mirišeš
Na oktobar
Lepiš se za prste
Za bokove
Padam, želim da padam
Boli me od sreće u grudima
Ti me držiš
Čvrsto
Sklanjaš mi kosu iza ušiju
Nežan si dok ti prste drhte
Šapućeš
Noćas si moja deformacija
Gladan si života
Krhki
Otkucaji
Dva srca
Razdvojena kožom
Ljubav je ovaj sekund
Kunem se
Zauvek, dodaješ

Ako čitate ovaj tekst, velika je verovatnoća da ste napisali knjigu ili ste možda već i prošli kroz ceo mukotrpni proces objavljivanja – bilo preko izdavača ili u samostalnoj verziji… Što je, znam vrlo dobro, oduzelo ne samo dosta vremena već i sve vaše živce. A taman kad ste pomisli da je konačno došlo vreme da opustite se na plaži uz koktelčić dok milioni čitalaca jedva čekaju da vam postave ono čuveno pitanje: odakle ti inspiracija za ovo?! – tresne vas stvarnost po sred nosa.

Od plaže ni traga ni glasa.

Nemate ni za koktelČE- eventualno za neko vinjaČE sa trafike.

Ah, ni čitaoci se ne javljaju. Ni knjiga se baš ne prodaje. Ok, onih 3 primerka što odavno sumnjate da ih je mama kupila. I najstrašnije – nemate ni sekundu slobodnog vremena.

Ali – gde ste tačno pogrešili?!

Do ne tako davno, tradicionalno (papirno) objavljivanje knjige značilo bi da ste objavili „pravu“ knjigu, a ako doživite neviđen uspeh – ili imate neviđeno mnogo vremena na raspolaganju – moglo se desiti da uz to objavite i elektronsku verziju. U današnje vreme „objaviti“ knjigu već znači da ste je na neki način obelodanili publici, i sve je više onih koji se odlučuju za samostalno objavljivanje knjige – u bilo kom obliku. Hajde da vidimo onda šta je pametnije od ova dva (tj tri, četiri) načina – i da li uopšte ima razlike u formi kada izdajete knjigu.

Često mi ljudi postavljaju ovo pitanje, i pravo da vam kažem, malo mi je muka od objašnjavanja, pa rekoh hajd’ da napišem ceo tekst na ovu temu. Ne, ovo neće biti nimalo zabavan šalalala tekst, već ozbiljan (na momente i pravni) pristup ovom problemu.

No, da bih mogla da dođem do suštine, moram da vas prvo upitam nešto: zašto bi iko vama, dođavola ukrao tekst?! Znate li koliko je vremena potrebno da se samo pročita neki tekst? Tako je, mnogooo vremena.

Želim da te radim radim radim
K’o što ti mene radiš radiš radiš
Da ti uđem u nos
u grlo
u dušnik
Da te sapletem i prevrnem ti želudac
Da ne jedeš
Da ne spavaš
Da to zoveš pravom ljubavlju i
jedinom
Da te radim
da me radiš
da se radimo
Lupamo po nervnim završecima i pečemo pri dodiru
Jer samo tako radi radi radi
Ljubav tako radi bejbe reci tako je

(ili da li mi je potrebna lektura, kako se pišu sinopsis i biografija, gde da napravim dizajn korica & kako dođavola da objavim knjigu + koliko će to sve da me košta?!)

Iako je najčešće pitanje koje mi čitaoci postavljaju verovatno – a šta da radim kad završim knjigu, tu su i mnoga druga: kako da je objavim? Koliko to košta? Da li mi treba lektura? Kad će ti milioni dolara? I ostala krucijalna životna pitanja 😉

Kada počinjete blog, obično počinjete iz čiste ljubavi i entuzijazma: oh, kako je lepo deliti svoje mišljenje i stavove sa svetom! Ali tamo negde oko desetog teksta (ili desetog meseca), počinjete da se pitate ime li sve to smisla i kuda ide svo to vaše baljezganje (jer da se ne lažemo, na početku to obično i jeste baljezganje 😉 ) A ako vas drži blogovanje, ono što je počelo kao hobi ili zanimacija, može da donese i neku lovu. Samo – kako tačno napraviti biznis od bloga? Kako povećati interesovanje kod ljudi (i kompanija) za ono što radite i kako, zaboga, nešto i zaraditi?!

(za blogere & influensere)

Kako da neko kome na čelu piše nemam-hiljade-pratilaca dobije svoj prvi posao? Jednostavno! Lepo sedneš ispod drveta na pun mesec i čekaš da uspostaviš telepatsku vezu sa direktorom Poršea. Nakon par sekundi, dobijaš multimilionski ugovor + ponudu za ulogu u najnovijem Džejms Bondu i od sutra radiš kao zaštitno lice ove kompanije.

Ili možda ipak ide malo drugačije?

Umesto na usne
Šaljem ti poljubac na dlan,
Da ga razmažeš svuda po sebi
Jer se sa šakom češljaš
Jer se njome kupaš
Trljaš ispod pazuha
Diraš se
Da ti se moji poljupci zakače za telo
Kao pijavice
Treba mi tačno tri kapi da ih na mlad mesec pomešam sa krilom šišmiša
Da budeš opet moj
Da budeš opet moj

4 januar, subota
subota
mogla bi da bude i nedelja
ili bilo koji drugi dan
prestala sam da osećam subotu
prestala sam da obraćam pažnju na subotu
prestala sam da obraćam pažnju
dubi du ap
pa pa pa ra
dubi du

Volim Nove Godine. I rođendane. Za mene su to dirljivi trenuci. Izvor dobre zabave i trenutak kada vidiš sve koje voliš.

U isto vreme, ovi datumi su i dobar pokazatelj gde se nalazim sada i gde sam u isto vreme prošle godine bila. Hoću zato da (sebi) napišem odakle sam počela. I hoću da (sebi) napišem kuda idem sa ovim blogom.

#dostojevskisucksmyballs #pazivoz #ana&vronskicopuplegoalz #sotomakeashortstorylong

Ne znam za vas, ali ja ga već čujem u glavi.

Lav: Juče sam imao 5345 followera, a danas 5234! Jbt, da li je moguće?! Gde grešim?! Da li koristim dobar filter?

Na dnevnom nivou, on sa Sofijom nastavlja ove visoko-intelektualne razgovore:

– Sonjuška, jesi postovala današnji ručak?

– A šta misliš, da li mi se ova sa košenjem uklapa u feed?

– Ne verujem da se deca vide a da si mene isekla na slici!

– Čekaj da li mi se čini ili si izbelila sebi zube a ne meni?!

I kao najvažnije, Lav bar jedanput dnevno Sofiji gura telefon u ruke i naređuje: slikaj tako da izgleda da se ludo zabavljam.

Volela bih da sam zapamtila više… Eto tako se uvek osećam. Uvek obećavam da cu pisati o putovanjima, da ću reći sve što mi je u glavi.

Dan se ispreči ispred mene.

Beograd se ispreči ispred mene.

Ja se isprečim ispred sebe.

Sve je trenutno bitnije – ali hajde da probam.

Probudila sam se u 4 ujutru, od nervoze pred put, kao i uvek. Krenula u pola 7, stigla u 15h na obalu Istre, u Rovinj.

Eto, pišem.

Gde ćeš dalje?

Vracam se za Valensiju 🙂

(putopis jun i jul 2018 – treći deo)

Kada sam kročila nogom na madridski asfalt, u isto vreme sam izgubila i tlo pod nogama.

Kao i u svaki glavni grad, zaljubila sam se iste sekunde, bezglavo.

Ja sam taj tip. Onaj koji se zaljubi u pevača na koncertu dok ovaj skače po pozornici nesvestan publike.

A Madrid mi je pevao.

Te quiero amor ravno na uvo.

(putopis jun i jul 2018 – drugi deo)

Dok se šetam, imam često istu sliku u glavi: umesto mobilnih telefona, ljudi u rukama nose televizore od 20 kilograma, stare telefonske aparate sa brojčanicima, velike fotoaparate sa stativima kao i razne druge stvari: kompase, časovnike sa sve kukavicom, zidne kalendare, albume za slike, aparate za merenje vazdušnog pritiska, flopi diskove, nezgrapne mape gradova, diktafone, beležnice od hiljadu listova, video kasete i audio kasete, digitrone, muzičke stubove i zvučnike, poštanske sandučiće i još koješta.

(putopis jun i jul 2018 – prvi deo)

Nekada dani traju kao godine. Na putovanju naročito. Vreme se izdeformiše, zgusne, minuti postaju meseci i jutro naveče izgleda kao da se dogodilo nekada davno, pre više godina.

A čim spustim stopala na domaće tlo, čini mi se da je proletelo, da se su svi ti vekovi vremena dogodili nekome drugom, da su otišli prebrzo.

Strah me je toliko obuzeo pred preglasnom prirodnom katastrofom da sam, između ostalog i pomislio: ,,Bože, neću više nikada varati Jelu, molim te, nemoj da me kažnjavaš, evo kunem se svim svetim, nikada više!” Nisam mogao da se setim ničega više što sam loše uradio, bar ne večeras. Vratiću i pare kumu, dugujem ih preko godinu dana… A ako me pitate šta se desilo, evo.

Limbo – Ana Gord

Nedelja 5:53

Kiša je ostavila sparinu.

Sedim na terasi samo u gaćicama.

Sama.

Podigla sam stopala na ogradu i ispustila dim kroz nozdrve. Mačka mjauče u prizemlju.

Toliko smo se puta posvađali, da mi je bilo sasvim svejedno.

Bacila sam pogled na krevet. Posteljina je bila zgužvana još od jutros.

Konačno imam mesta da se ispružim.

Postala sam ljuštura.

Pretvorila sam se u kosu, ten, nokte, pedikir, u sve ono što nije imalo 3 blage veze s mozgom; u velike grudi, zategnuto dupe, u dan za danom i dan za danom i dan za danom…

(ili kako dođavola pronaći vremena za pisanje)

Ako imate vremena da pročitate ovaj tekst, imate vremena i da pišete 🙂 No nemojte da vas grize savest ako su vam pored ovog posta otvorena još najmanje 23 taba sa snimcima beba životinja i tekstova koje naprosto “morate” da pročitate.

Ili što uopšte čitate ovaj tekst kad možete raditi nešto drugo.

Jer ja vas razumem. Vaša glavna briga jeste kako da oslobodite vreme da se bavite nečim što silno želite.

– A da se preseliš u Portugaliju i pišeš knjige? – rekao mi je polu nasmešeno, i ja sam već videla kako grizem njegove višnja usne, kako se smejemo njegovim surferskim pokušajima, kako se volimo na podu naše kuhinje, na pločicama koje dodiruju moja izgorela leđa, ja sam već videla iz jedne preseli se u Portugaliju rečenice, sve što je obećavao i želeo njegov pogled.

(ili super recept za uspešno pisanje & blogovanje)

Jedno od najčešćih pitanja u vezi sa blogovanjem sigurno jeste: koliko često objavljivati tekstove? Ili ako ćete drugačije: kako redovno pisati. I mene je ovo mučilo. I to dve godine ako ćete iskreno. Ali sam pronašla isproban recept koji (meni) radi.

(Ili knjiga zasnovana na stvarnom događaju – kako napisati istinu bez kršenja autorskih prava?)

Da li ste ikada čuli ili doživeli nešto što ste poželeli da pretočite u priču ili roman? Ako jeste, razumem vas potpuno; bilo da je u pitanju neki neverovatan događaj kome ste prisustvovali ili intimna ljubavna priča, pisanje zasnovano na istinitim događajima može izgledati veoma (veoma!) primamljivo. Ah, da mi je samo dinar za svaki put kada sam čula: “e mogla bi da napišeš šta se sve meni u životu dogodilo”!

Podvlačimo crte pred Novu Godinu. Bar ja. Iskoristim jedan jedini trenutak da se okrenem.

I evo me.

34 posta, 1 online priručnik i 2 (lična) predavanja kasnije. I jedna knjiga za (buduće) pisce na putu ka objavljivanju.

Ukradu meni jaknu u teretani.

Jeste, ovu lepu sa slike.

Izlazim iz tuša, gledam u čiviluk – gleda i on mene. Prazan.

Pet minuta stojim i gledam, i naravno ne verujem.

„Što si prazan?!“ pitam iznervirano. Čiviluk ćuti. I dalje ne verujem. Srećom pa nije bio onaj zapekli minus, nego se temperatura podigla do nultog podeoka pa dok stojim i čekam taxi da me odveze u džemperu kući, šanse za meningitis se smanjuju. Valjda.

(ovo je putopis u više delova, a prethodni deo je: Otkucaji U Ritmu Barselone)

Protesti su i dalje u toku na ulicama Barselone. Još uvek nepriznati Katalonci žude za svojom državom i prvo organizuju izbore da bi se za to izborili, a zatim stojički brane izborna mesta od policije i vlasti. Glasni su, ali i veoma mirni. Mi kao (i svi ostali) turisti ne hajemo mnogo, sve do poslednjeg dana. Mi želimo da se najedemo umetnosti i španskih prizora i skrećemo pogled na lepotu. Naivni smo. Ili ipak nema ni razloga za brigu? To sada nije ni bitno.

Jer.. još samo par dana smo ovde.

(Ako ste propustili neki deo, vtatite se ovde: Valensija Na Dlanu)

Tog 27. septembra stojim i gledam kako ofarbani 74godišnjak trči, skače i pleše kao lud – i nimalo mi nije smešno već se naprotiv, divim. Njegova tri drugara istih godina, pleze se i podržavaju ga, usput se međusobno prozivajući. U poslednjih godinu dana, ovaj 74godišnji dečak je postao ćale po osmi put (iako je već nekoliko godina pradeda), kao i ovde prisutni njegov mlađi kolega koji je dobio bliznakinje za svoj 69. rođendan. Ipak, ove trivijalnosti nisu smanjile moju zadivljenost. Da, sva četvorica su milioneri. Ali mogli su da se povuku još pre 30 godina. Čak i 40. Zaista nisu morali da se glupiraju na sceni više.

Međutim, oni su Roling Stonsi. And the Stones just have to keep on rollin’…

No, da počnem ispočetka.

(Ukoliko ste propustili početak ovog putovanja, vratite se na: Izgubljena u Valensiji)

“Trebate pomoč?”

Upitale su jedne tople oči taman kada smo konačno pronašli centar grada, a onda ipak shvatili da smo na pogrešnom putu.

“Da!” uzviknula sam sa olakšanjem kao da nam je neko ponudio vodu a mi smo upravo prepešačili Saharu. “Da” rekla sam, a nisam ni videla ko me je to pitao, ali sam videla te oči koje su nas zainteresovano posmatrale i 5 minuta ranije, negde u gužvi. Ta dan je počeo davno, pre nekoliko vekova činilo mi se, i sad oko 20h, to jednostavno “trebate pomoč” izgledalo je kao ono što sam želela da čujem svih ovih dana u Valensiji.

(Ukoliko ste propustili prvi deo ovog putovanja, pročitajte: Kako se nisam zaljubila u Barselonu baš na prvi pogled)

“Nećete valjda da idete autobusom do Valensije?!” zabezeknuto je upitao moj prijatelj Katalonac, sa izrazom lica koji je bio na rubu infarkta usled ovog saznanja. Strpljivo sam mu obajsnila da nisam zainteresovana za avion i super-brzi voz i da je autobus “just fine”, a on je i dalje nepoverljivo bukirao kartu online s jednom podignutom obrvom, ponavljajući da li sam sigurna. Usput me je pitao šta ćemo uopšte da radimo u Valensiji “toliko dugo”, a ja nisam imala srca da mu kažem da ne mogu da sedim u Barsi 2 nedelje i da želim da vidim još nešto od Španije.

(preporuka: lagana knjiga, film za razmišljanje & joga za kod kuće)

Ležim na plaži i pod kapcima vidim svetlost sunca. Ispod mene je pesak. Uživam dok mi se kapi mora suše na koži. Uživam čak i dok mi se graške znoja skupljaju po čelu i ispod miške i lagano klize na peškir. Jer volim toplotu. I leto. I talase, i decu koja se prskaju, i suncobrane, i barke i njihove upetljane mreže i ribice koje grickaju stopala u plićaku. Kada otvorim oči ipak, nisam na plaži. Nije ni naročito toplo. U Beogradu je promenjivo oblačno, sa povremenim pljuskovima i grmljavinom. Ali leto je još tu. I dok se svi raduju jeseni i jedva čekaju da nazuju čizme kojih sam se otarasila tek prekjuče usled zimogrožljivosti, ja bih da sanjarim po ceo dan i nosim japanke i razmišljam na koju ću plažu sutra. Zato sam odlučila da ne popustim ovaj put. Ako je ostalo još 5 dana leta – slaviću još tih 5 dana i praviti se da mi nije hladno kad izađem napolje u kratkim rukavima. I čitaću samo lagano štivo i gledati limunade. U to ime, 3 preporuke iz mog (nedovoljno čuvenog i nepravedno zapostavljenog) serijala Beograd 1, 2, 3. Pa da uživate i vi u toploti 😉

Sinoć sam sedela na stanici čekajući prevoz, i naravno po (glupoj) navici uključila telefon besciljno tražeći “nešto”.

Jer kao nemam šta da radim osim da čekam. Kao da je čekanje glupo i nedopustivo i potreban mi je telefon da me zabavi jer smo mi ljudi iz XXI veka pametniji od onih koji su hiljadama godina ranije čekali, i konačno je to čekanje dolijalo i pronađen je lek u obliku telefona. Kada sam shvatila šta sam uradila, ljuta na sebe, spustila sam telefon i isključila ga.

Podigla sam pogled.

Na kraju leta stoje mladići sa punim, mekim, mesnatim usnama, preplanuli, i mirišu na sunce.

I ja, prljava od grada.

Krupnih očiju i krupnih osmeha, smeše mi se.

Bezvoljno uzvraćam, bleda od smoga.

Umorno grizem njihove usne kao breskve i, dok koža puca pod zubima, upijam slatkasti, tečni ukus.

Da se nahranim zracima.

(guest post Biljane Stanojčić) 

Elektronske knjige u Srbiji, dok pišem ovo, ne može se reći da su zaživele. Neke izdavačke kuće imaju i svoje čitačke aplikacije i elektronska izdanja njihovih knjiga. Na najpoznatijim svetskim čitačkim platformama, međutim, ne mogu da se čitaju knjige na srpskom jeziku ili se ne mogu kupiti iz Srbije.

Međutim, mnoge druge mogućnosti svakako postoje. Elektronskih knjiga na srpskom jeziku ima; a mnogi čitaoci mogu da čitaju i na engleskom jeziku.

Na krajevima šarene marame zveckaju
zlatni novčići
u ritmu mojih bokova
i plešu na zapovest mračnih bogova

Oko zglobova zvone
narukvice
Dok pete lupaju po pesku
A mesec umočen u ludilo koji se spušta
iza oblaka,
naređuje mi da nastavim

(pišu Jelena & Ana)

 Kako je već napisano u tekstu ovde, žudeti da postanete gospodar Instagrama (a time verovatno i sveukupnog univerzuma), pomalo je iskrivljen cilj i odmah da znate da ovaj tekst definitivno nije za vas. Ako vas pak zanima kako da poboljšate izgled vašeg feeda, ili da saznate fore koje ne zna svako, onda dobro došli dragi štreberi i uživajte u postu jer ćemo danas sa vama podeliti par caka za koje do sada verovatno niste čuli! 😉

This is the perfect time of the year to visit some of the most beautiful Serbia Best Spas as most of them are located in the natural environment, surrounded by forests, meadows and fields with lots of springs of thermal and mineral waters. They are a perfect getaway from the noisy city where you can relax any time of the year, and enjoy in sports, cycling, hiking, fishing or pamper yourself in some hot spa centers with massages, pools and saunas. Surroundings of Serbian spas are also beautiful with lots of lakes, waterfalls and mountains, so you can go sightseeing or get to know Serbian couture by visiting some of monasteries, churches, ethno houses or other historical spots. There are many spas in Serbia, any every spa has its own benefits, but today I will tell you about my 3 favorite spas and why I think they are great place to go to anytime of the year, and what you can do and see there. This is my personal choice, so feel free to leave comment bellow if you like some other spa better 😉

(današnji guest post priredila je Jelena Rašić, freelance mag za društvene mreže)

Većina nas je već apsolviralo da TV, radio i novine nisu više najbolja opcija za reklamiranje, a mnogi od nas su shvatili da su društvene mreže pun pogodak. Svako malo čujete nešto o tim famoznim društvenim mrežama, jeftinom reklamiranju, brzom i lakom targetiranju ciljne grupe i naravno personalizovanom odnosu sa istom. Mnogi pričaju o tome kako to treba raditi i zašto televizija nije ono što je bila, zašto ljudi više ne kupuju novine i sve se češće informišu preko društvenih mreža. Ono što mogu da primetim jeste da u celoj toj priči ima mnogo više kako, nego zašto i svi nekako zaobilazimo najosnovnije početne stvari, a baš to je jedan od razloga zašto sam odlučila da napišem ovaj tekst.

Kit je ispred bine već nekoliko minuta divljački mahao kroz vazduh ogromnim drvenim štapom neobičnog oblika, za koga je bila privezana crvena marama. Niko nije bio preterano iznenađen. Znali su da gitarista najvećeg benda svih vremena na ovaj način pokušava da umilostivi bogove kako u sledećih par sati više od 80 hiljada ljudi ne bi pokislo.

U Brazilu, ipak, ludačko vitlanje nije sprečilo kišu da pada.

Mađutim, nije ni kiša sprečila Stonse da održe još jedan fenomenalni koncert.

U stvari, poslednjih par decenija apsolutno ništa nije sprečilo Stonse da održe fenomenalan koncert.

Kako je to moguće?

Ah, the magic of Belgrade! A place where you can dance until sunrise seven days a week, where the most beautiful women live and where you always feel like you’re home no matter where you’re from. Needless to say, the Serbian capital is a perfect destination for anyone looking for an adventurous holiday, where hospitality crackles in the air and people are overwhelmingly friendly. So the good thing is that you don’t need your selfie-stick; passers-by will be more than happy to take your photo, guide you in the right direction and have a friendly chat. But – what if you only have 48 hours in Belgrade?

Kopita divljih konja
Bubnjaju ispod tvojih grudi
Tik ispod mesta
Gde stoji tvoja velika,
Snažna šaka
Glomaznih prstiju.
Ležiš nepomičan,
I izbacuješ magličasti dim kroz nozdrve
Nepokretan,
Dok konji ti galopiraju u grudima pod rukom.

There are a lot of “what to do in Belgrade” texts, but I think none of them focus on what you can do when the weather is really bad (or freezing cold like now). While most of the tourists (and locals) think it’s best to sit inside the warm house under a big blanket and a bag of popcorns, I think there are a lot of interesting things you can do for fun in Belgrade in the wintertime.

Here are my top 5 🙂

“Ako još jednom budeš stala da slikaš, roknuću se” gunđa S na moje ko zna koje vađenje telefona iz džepa i zastajanje ispred još jedne sive, dorćolske fasade. Nasmešim se i čekam da okrene leđa a onda krišom ponovo škljocnem u zrak pa ubrzavam korak za njom.

Ona žuri.

(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; ovaj put Sonja u tandemu sa autorkom ovog bloga)

Bez obzira na pozitivna iskustva onih koji koriste elektronske čitače, izdavači tvrde da njih u Srbiji ipak nema dovoljno i zbog toga se izdavačke kuće u našoj zemlji ne odlučuju na masovno e-izdavaštvo jer to za sada ne bi bilo isplativo. Nedovoljna potražnja na tržištu ne bi pokrila ni osnovna ulaganja, regulisanje autorskih prava, prevod, lekturu i dizajn, a tu su i problemi sa piraterijom i nelegalnim distribuiranjem koje većina izdavača u Srbiji navodi kao glavnu prepreku za razvoj elektronskog izdavaštva. Pojedini autori, pak, smatraju da je taj strah neutemeljen, jer knjiga preuzeta sa Amazona zaštićena je takozvanim DRM (Digital Rights Management) sistemom i ne može se kopirati tek tako sa uređaja na uređaj. Kao još jedna bitna prepreka za razvoj elektronskog izdavaštva u Srbiji navodi se činjenica da su u našoj zemlji računari još uvek nedovoljno rasprostranjeni i da je broj korisnika Interneta nizak.

Već sam pričala o tome kako objaviti knjigu (u Srbiji) i kako objaviti elektronsku knjigu, a sada je vreme za grand finale: kako objaviti knjigu bez izdavača! Ovaj vid izdavanja podrazumeva da budete sami svoj izdavač što nije teško, a verovali ili ne, čak nije ni skupo. Naravno, neophodno je da uradite par stvari pre nego što krenete da plivate u svom prvom miliončetu.*

*samoobjavljivanjem milioni nisu zagarantovani i samo od vas zavisi da li će se ovaj vid izdavanja isplatiti ili ne 😉

Već sam jednom govorila o korisnim spisateljskim linkovima, a zašto sam se odlučila da napišem tekst o obaveznoj literaturi za blogovanje, ne znam, mada je najverovatnije razlog taj što me mrzi da ljudima objašnjavam uvek sve iznova i šaljem linkove. Na ovaj način ću sebi olakšati život i slati samo jedan link koji u sebi sadrži sve neophodne stvari koje se tiču toga kako napraviti blog a pored toga, ovde stoji i gomila stvari koja govori kako svoj blog poboljšati pa je ovo idealna literatura i za one koji su malo iskusniji.

Verujem u okretanje nove strane. Ali isto tako verujem i u vraćanje na stara poglavlja, kako bismo još jednom potvrdili ono što (ne) znamo.

I to je otprilike to, od moje vere.

Nisam sigurna da u bilo šta drugo i verujem.

Ili napred – ili nazad.

(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; guest post Sonje Ocić)

Tradicionalni modeli biblioteka, zasnovani na principima prikupljanja i čuvanja štampanih publikacija, postali su krajem dvadesetog veka relikti prošlosti, koji nisu mogli istom brzinom da odgovore tehnološkim promenama. Javila se potreba da se biblioteke sa izgradnje i bogaćenja svojih fondova više okrenu ka obezbeđivanju pristupa informacijama, koje više ne moraju biti locirane unutar fizičkih biblioteka, niti su obavezno deo njihovog fonda. Tu spadaju knjige koje se čuvaju u svetskim bibliotekama, svi tekući i raniji brojevi časopisa, dnevne novine, izvori s globalne mreže, izveštaji, leci, patenti, fotografije ili video zapisi, audio zapisi… Jedan od zadataka biblioteke je da osmisli taj univerzum za svoje korisnike, tako što će ga mapirati i šifrirati, i izabrati delove za koje će verovatno postojati interesovanje.

(ili 7 smrtnih grehova postovanja na društvenim mrežama i kako ih okajati)

Dobro, ne baš smrtnih, preživećete. Ali vaša strana možda i neće.

Nego, da vas pitam ja nešto.

KOJA JE POENTA VAŠE FEJZBUK STRANE? 

Šta pokušavate da postignete? Šta vi tačno radite na društvenim mrežama?

Ukoliko ste zamucnuli (ili čak i oklevali) pri odgovoru, logično je da je vaš pejdž u nevolji.

A da li ćete imati odgovore na ovo pitanje do kraja teksta – zavisi isključivo od vas.

(post o dešavanjima u Beogradu začinjen šarmom Milice Ristović)

Davno nije bilo reči o stvarima koje su zanimljive u Beogradu, a davno planiram i to da promenim, pa evo posta o Beogradu i u 2016 🙂 Ko nije upućen, serijal Beograd 1, 2, 3 govori o 3 interesantne stvari koje se u Beogradu dešavaju, a ovaj put tu je za vas jedna izložba, jedan festival i jedan kafić koji preporučuje Milica 🙂 Pa – da krenemo 😉

(ili zašto ne pišete i koji su najveći izazovi prilikom pisanja)

Kao što sam govorila u prošloj epizodi, najveći izazov svakog pisca jeste upravo pisanje; završiti tekst, napraviti uverljive likove, izbalansirati stapanje stila i ideje i kreirati uverljivost. Svi imamo svoje razloge zašto (ne) pišemo i zato danas govorim o neprijateljima – ali i saveznicima – koji mogu uticati na vaše pisanje.

(šta je to ghostwriting i kako pronaći posao kao ghostwriter)

Ok, prošle su vas konačno sve faze odrastanja! Odavno ne želite da budete muzičar, lekar, pilot ili astronaut (bilo je svega, priznaćete), i konačno ste shvatili šta je ono čime zaista želite da se bavite. Ako je to Pisanje, sa velikim P iz poštovanja prema svemu kroz šta ćete proći, onda vam u isto vreme čestitam i saosećam sa vama. Rodila se u vama ta romantična misao da celoga života živite od mašte i olovke, i pre nego što shvatite, ta misao će postati životni san.

Ko me prati na društvenim mrežama, možda je već ranije pročitao reči Uroša Petrovića koje sam čula na BookTalk-u. Naime, na jednom od predavanja, dok su svi živo raspravljali i mudrovali o književnosti, autor Petog Leptira je izjavio sledeće: „Možemo mi svi ovde sedeti i pričati najbolje što umemo, kao neki Ciceroni, ali svi ćete naše reči zaboraviti za manje od nedelju dana. Prosto, mozak se budi kad je nešto neobično. Npr. da se ja sad dignem i počnem da pevam pakistansku himnu unazad, to bi se godinama prepričavalo. Ali ova naša priča teško. Isto je i u književnosti. Malo je pisaca koji zaista umeju da probude tuđi mozak u svom delu.“

Moram priznati da je ovaj naslov pomalo navlakuša, jer lično ne verujem u koncept greške prilikom pisanja i mislim da kako god da pišete – sjajno pišete i sve je sasvim u redu. Takođe, prilikom pripreme za ovaj tekst, pogledala sam ne znam koliko videa na ovu temu, pročitala bar 10 tekstova i konsultovala 2 knjige i mogu vam reći da su to sve budalaštine. Svaki od tih saveta je uzak, ograničavajući i mislim da bi bilo kog pisca u pokušaju ubio u pojam, a neka od najvećih spisateljskih imena bi opovrgla bukvalno svaku grešku. Moj tekst je zato potpuno drugačiji, i khm, ne znam baš da li bih se usudila da kažem merodavniji, ali recimo jedini dobronameran koji ovoj temi prilazi s oprezom kako ne bi povredio fragilne dušice i inače preosetljivih spisatelja.

Uvek me je fascinirala činjenica da lekar koji završi studije, zapravo i nije nikakav lekar, već svršeni doktor medicine koji je 5 (ili više) godina studirao razne bolesti, i da nakon godina učenja sledi još decenija učenja kroz praksu, kako bi uopšte postao dobar u onome što radi. Iz te perspektive, danas postavljam pitanje zašto (zaboga) onda ljudi koji napišu 4 retka misle da su pisci?! Nemojte da mi klimate glavama, to važi i za sve vas koji imate objavljene 2-3 priče ili čak i celu knjigu.

(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; guest post Sonje Ocić)

Danas ćemo se baviti pojedinim vrstama elektronskih publikacija kao što su elektronski časopisi i novine jer se pokazalo  da je prelaz sa štampanih izdanja na elektronska bio najbrži u izdavaštvu stručnih časopisa i da sva štampana izdanja novina, bilo dnevnih bilo nedeljnih, danas imaju svoj pandan u elektronskom obliku. U drugom delu teksta tema je blog kao forma elektronskog izdavaštva. Za nas su naročito interesantni književni blog i blogerska književnost – pod književnim blogom smatra se blog na kojem autor objavljuje originalnu poeziju i prozu, ali i eseje, recenzije pročitanih knjiga, odlomke omiljenih dela i tome slično, dok je blogerska književnost sve prisutnija originalna književnost. Šta su prednosti ove nove forme i da li predstavljaju gubitak ili dobitak za izdavačku industriju?

(tekst koji će vam pomoći da se odlučite za dobar kurs kreativnog pisanja i pokazati kako da se edukujte u samostalnoj režiji)

Ne znam kada se tačno rodila ta ideja (mada znam da sam dnevnik počela da pišem u trećem osnovne), ali oduvek sam htela da postanem pisac, pa sam tako upisala i fakultet koji je, po mojoj logici, trebao mene da nekako napravi u pisca. Međutim, završim ja fakultet na odseku za svetsku* književnost a da p od pisanja videla nisam, ako ne računam ona bedna 4 seminarska rada, koja ionako veze imala nisu sa kreativnim (a bogami ni akademskim) pisanjem.

Odlučila sam da umrem. Nego kako, da ga kaznim za sve ono što mi je priredio! On će meni da sam ja kokoška! Ako sam ja kokoška, onda je on, onda je on jedan, jedan, jedan… Jedan pevac! Tako je! Pevac! Videće on! Odlučila sam, samoubistvo u dva laka poteza! Već vidim, ima da plače i da kuka i da ga sram bude što mi je svašta rekao! Krelac! Nije pevac nego krelac!

(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; guest post Sonje Ocić)

Iako su izdavači i urednici duboko uključeni u prenos znanja i imaju veoma važnu funkciju, izdavaštvo jeste i verovatno će i ostati biznis, mada biznis koji snabdeva čitaoce štampanim ili elektronskim knjigama koje obrazuju, informišu i zabavljaju. Pri tom, izdavaštvo je i prilično veliki biznis. Na primer, godine 1999. u Americi je objavljeno 119.357 novih naslova; 2001. objavljeno je 141.000 novih izdanja, a 2002. godine 150.000. To znači da je 17.12 novih knjiga ugledalo svetlost dana svakog sata u danu, uključujući i vikende i praznike.

(ili kako se nasmešiti na loše reči o vama i vašem pisanju)

Da li u svom životu imate osobu koju prosto obožavate ali ima neku malu manu koja vas (možda i svakodnevno) dovodi do ludila? Ta osoba, bilo da je mama, drug, suprug ili koleginica, bajna je i sjajna, ali npr. redovno kasni, sve zna najbolje ili ostavlja svoje stvari na pogrešnom mestu. Ako pogledate čak i 3 drage osobe u vašem okruženju, sigurna sam da biste kod sve tri vrlo lako našli nešto što vam ne odgovara, čak i ako je ta osobina nešto što neko treba da zaista da promeni (npr. koleginica stalno kasni i zbog toga može da izgubi posao).

Piece of cake, right? Ok, ‘ajmo sad na teži deo – da pređemo na vas same. Da li možete da pronađete svoje mane? Probajte, nabrojte bar dve svoje navike koje nisu baš najsjajnije.

(ili elektronsko izdavaštvo – izazovi i granice; guest post Sonje Ocić)

Šta se promenilo u izdavačkoj industriji sa razvojem elektronskog izdavaštva?

U principu, izdavačima je bitno da oni prodaju knjige. U kom mediju su te knjige, za njih je manje važno. Da li je knjiga štampana ili audio ili elektronska, njima je svejedno dokle god se prodaje. To ne znači da izdavače ne muče drugi problemi. Jedan od većih problema je kako zaštititi autorska prava i odbraniti se od piraterije.

(ili Click & Learn – Korisni (Spisateljski) Linkovi)

Često poželim da podelim neke linkove na društvenim mrežama, ali mi prosto bude žao da se izgube na „lajni“, u moru drugih informacija – možda najviše i zbog činjenice što ne mogu da objasnim koliko je neki link koristan. S druge strane, kada hoću da nađem neki link na FB, to se obično pretvori u nemoguću misiju i lupanje glavom o zid u stilu „o zašto bože ga nisam onda sačuvala“. Stoga na blogu danas stavljam 3 itekako korisna linka, da stoje za vjeke vjekova, koji će biti sigurno zanimljivi piscima, ali i svima onima koje pisanje i čitanje manje zanima.

(ili travel scriptum: Crna Gora u predsezoni)

Volim pokret. U bilo kom obliku. Volim hodanje. Volim da se vozim kolima. I obožavam da vozim. Bilo gde. Bilo kad. U vreme najveće gužve. Ne smeta mi. Naprotiv, opušta me. Dok svi trube oko mene i psuju nečiju nedužnu majku, stanem i pomislim kako je lepo zastati. Jer koliko puta dnevno zaista imaš priliku da staneš i pogledaš oko sebe?