Da li možete prisustvovati digitalnoj konferenciji ukoliko niste tech-geek? Možete. Da li možete da se zabavite? Naravno. Nešto naučite? Itekako. Možete li nešto od naučenog da primenite? Hm. I još jednom – hm.
Ako ste odgovorili na pitanje sa kraja prošlog teksta, izabrali ste da budete digitalni optimisti, skeptici ili agnostici. A kojoj god grupi pripadate, u debati o elektronskom izdavaštvu, mnogi smatraju da, ako se prihvati da je knjiga samo jedan medij, bilo da je elektronska ili štampana, glavno pitanje je razlika između čitanja štampanih i elektronskih knjiga. U svakom slučaju, većina se slaže da elektronsko izdavaštvo ima nekoliko prednosti u odnosu na štampano. Ako bi bilo potrebno izdvojiti najvažnije od njih, to bi bile ekonomičnost, hipertekstualnost, interaktivnost i, kao posledica svega ovoga, demokratičnost.
Duboko u gradu, na trotoaru, ležim sa rukom na stomaku i odbrojavam otkucaje do lovišta. Tri je ujutru i negde daleko, sigurno pada kiša. Nervozna sam i želim da se spustim dole, niz ulicu, da hodam stranputicom. Da vam saspem kamene blokove u lice, da me čujete.
Tajna piramida. Bermudski trougao. Čudovište iz Loh Nesa. Stounhendž. Grad Atlantida. Objavljivanje knjige u Srbiji. Sve su ovo dobro čuvane tajne na koje niko nema pravi odgovor.
Čak ni sveznajući Gugl.
(drugi tekst u serijalu postova čiji je autor moja draga Sonja Ocić – ukoliko ste propustili uvodni post, kliknite ovde za prvi deo teksta.)
Jedna od mogućnosti koje su stvorene usponom Interneta je elektronska knjiga, kao digitalna reprodukcija tradicionalne štampane knjige, koja je mogla biti direktno isporučena korisniku preko sajta izdavača ili autora, ili sajtova za prodaju. Elektronske knjige su digitalizovane, virtuelizovane verzije knjiga koje se mogu čitati preko računara ili posebnih uređaja – čitača elektronskih knjiga (e-reader). Neke od prednosti elektronskih knjiga su: dvadesetčetvoročasovna dostupnost (nije potrebno čekati da se otvori biblioteka ili tražiti rezervaciju, ako je knjiga već zadužena), može im se pristupiti sa bilo kog mesta na planeti i ne mogu biti izgubljene ili ukradene. Mnogi programi koji se koriste za prikazivanje sadržaja elektronskih knjiga omogućavaju čitaocu funkcionalnost na koju je on navikao prilikom čitanja knjiga štampanih na papiru: obeležavanje teksta podvlačenjem, zapisivanje komentara i obeležavanje stranica.
Da sam pratila sva pravila, još uvek bih pratila sva pravila. To sam negde pročitala skoro. Dobar citat (obožavam citate). Poučan. Nisam preterani ljubitelj „opštih pravila“. Ništa se, zaboga, ne mora. I svako je pravilo podjednako primenjivo ili neprimenjivo. Sve zavisi od vaše ličnosti. Upravo zato, odlučila sam da napravim listu saveta koja sve pravila možda ne treba da uzimate doslovno na početku kreiranja bloga.
U Beogradu 37 (u hladu).
Moraću da vas razočaram. Svet nije baš onakav kakvim ga prikazuju na filmovima. Čak Noris nije ubio slepca pogledom. Keri i Zverka nisu živeli srećno do kraja života. Amnezija ne pogađa sve koji udare glavom o sto. Kola ne eksplodiraju. Metkovi ubijaju. Srca se lome. A kreativnost nije jedna lepršava stvar koja se iznenada pojavljuje u poslednjoj sceni kada umetnik, pri iznenadnom pogledu na dete koje se igra, pronađe nit koja mu je nedostajala i završi svoje delo u roku od 5 dana nespavanja.
(ovo je prvi u serijalu postova čiji je autor moja draga koleginica Sonja Ocić, koja radi u izdavačkoj kuči Clio kao sekretar redakcije i menadžer za prava.)
Nestanak knjige u štampanom obliku i ustupanje njenog mesta elektronskoj knjizi je poslednjih nekoliko decenija veoma prisutna tema u razvijenom svetu; najpre kao predmet predviđanja, potom kao tema knjiga, časopisa, sajtova i blogova, i kao predmet naučnih konferencija, okruglih stolova i drugih sličnih okupljanja. Ako uzmemo u obzir najnovije podatke, predviđanja pesimista su se manje-više obistinila. Klasična knjiga još nije nestala, ali je od polovine 2011 izgubila primat. Amazon, najveća knjižara na svetu, u svakoj sekundi proda deset elektronskih knjiga tj. preko 310 miliona na godišnjem nivou. Takođe, Američki nacionalni institut za standarde i tehnologiju predviđa da će do 2018. godine blizu 90% prodatih knjiga biti u elektronskom formatu. S druge strane, elektronsko izdavaštvo kod nas, i samo po sebi i kao tema, mnogo je manje zastupljeno.
Ne, još uvek ne spavam sama. Elina… Ona i dalje leži u mom krevetu. Pričamo uveče, ja joj tiho šapućem da je gotovo, ali me ona tvrdoglavo ne sluša i okreće glavu:
– Pusti me da spavam…
I ja je pustim, govoreći sebi – još samo noćas. Legnem i posmatram je kako diše i nisam sigurna da li treba da je pokrijem ili da joj stavim jastuk preko glave. Ne želim da ode. Ali ni ne želim da ostane tu zauvek. Drugi likovi već čekaju na svoj red. Zato je dugo mazim po kosi i tepam joj, ona uspavano uzdiše poluotvorenih usana, pa i sama zaspim, uvek iznova očarana prizorom sopstvene kreacije.
Pare i poezija. Razumem. Na prvi pogled, nema veze s vezom. Nema para u poeziji. Ali, (pazite sad!) nema ni poezije u novcu. Jako je prosto. A ukoliko se među vama nalazi neka jadna neshvaćena pesnička duša – ovo je tekst za vas. I za sve one koji ne mogu da vas skapiraju.
Kratke priče, iTunes 2015
Kupite odmah: Priče, Ana Gord na iTunes ili poručite preko kontakt strane
Ove četiri kratke priče (za čitanje i pričanje) govore o ljubavi, tačnije o strasti, ljubomori, nesigurnosti i svim ostalim propratnim “sadržajima” ljubavi.
VEOMA VAŽNO: NE RADIM POSTAVLJANJE VAŠE KNJIGE NA AMAZON NITI POZNAJEM IKOGA KO TO RADI.
Da, naravno da znam da sam već napisala tekst na blogu o tome kako objaviti elektronsku knjigu na srpskom jeziku (i crnogorskom, bosanskom, hrvatskom). Ali ovde ću se fokusirati samo na Amazon i kako objaviti knjigu za Amazon – i u elektronskom i u papirnom obliku! Usput ću dati par informacija o prevođenju i reklamiranju knjige i otkriti kako da objavite e-knjigu na srpskom (i ostalim ex-yu jezicima). Naravno, uz ograničenja.
Koja ludačka sreća da je Bar Rafaeli pristala da se slika za (moj omiljeni časopis) Esquire. Jer ja sam guglala i guglala i guglala. Evo, probajte i sami. Sexy writer. Cute writer. Hot writer. (Da ne spominjem pretrage na srpskom). Nema pa nema. Broj zadovoljavajućih slika = 0. I slovima – jednako nula. Zato srdačno zahvaljujem Bar što mi je obezbedila naslovnu sliku.
Jer biti pisac prosto nije sexy.
Beta čitaoci (beta readers) su osobe koje čitaju vaš tekst/knjigu/scenario pre nego što bude objavljen (ili pre nego što ga odnesete kod književnog urednika ili lektora). Beta čitaoci ocenjuju vaš rad sudeći isključivo prema subjektivnom utisku o vašem radu. Nakon pročitane knjige, oni vam pružaju povratne informacije (jeste, feedback) i govore šta misle o likovima, ima li nešto što ih nervira ili zbunjuje, da li je vaša knjiga dosadna itd itd. Beta čitaoci su zapravo najobičniji čitaoci koji vam ne govore šta bi ispravili već samo daju svoje mišljenje o pročitanom. Tako je, vi praktično tražite od nepoznatih ljudi da vas kritikuju i traže greške u vašem radu.
Ali, ali, ali… Da. Razumem, razumem. Zašto bi iko zaboga želeo da ima (te odvratne) beta čitaoce?!
Neverovali ili da, u Americi se već godinama (u celoj zemlji) ne uče pisana slova. Kurziv, doviđenja prijatno. Da nisu samo Ameri poludeli, kazuje i činjenica da u školama u Finskoj roditelji biraju da li će njihova deca uopšte učiti da pišu. Dakle uzeti olovku i naučiti da pišu. Ali pre nego što uspete da se začudite, iskreno odgovorite na pitanje kada ste poslednji put nešto zapisali rukom (i ne, potpis se ne računa).
Možda samo još na našim prostorima, kada se počne priča o čitanju knjiga na elektronskom uređaju (e-čitaču), neko obično odmah stane u odbranu papirnih knjiga:
– Ništa ne može da zameni papir i pravu knjigu!
– Šta može da se uporedi sa osećajem listanja i držanja knjige u ruci?!
– Jako je teško čitati sa kompjutera i to užasno umara oči!
I, zatim najčudniji, a obično i najveći argument je sledeći:
– Kakvo je to čitanje gde ne možeš da osetiš miris knjige?!
U susret svakom prošlom i narednom Sajmu Knjiga, evo jednog posta od mene za sve književnike (na kome mi nijedan izdavač neće biti preterano zahvalan). Kako sličan tekst sa bitnijim informacijama nisam pronašla, odlučila sam da podelim kako se izdaje knjiga u elektronskom obliku za iTunes (iStore, iBooks, iConnect – ovde ću sve to zvati Apple uglavnom). Da, na srpskom jeziku (a ovo verovatno važi i za crnogorski, bosanski i hrvatski…). I da, zaista besplatno.
Otkad niste napisalli jednu? Davno je to bilo jel’ da? Obavezni šareni kartončić koji proputuje hiljade kilometara samo da bi došao u prave ruke, dugo je već zanemaren i zamenjen drugim (neosporno lakšim) vidovima komunikacije. S druge strane, teško je pisati o Barseloni. Nema toga što nije napisano. Zato sam se i odlučila za razglednice. Za intimni doživljaj grada, kratki dah Španije opisan sitnim rukopisom na ograničenom prostoru. Bez previše reči, mada ne baš one: puno toplih pozdrava iz, već poslate iz srca, sa poljupcima i namerom. A bilo ih je nekoliko… Dakle, vamos!
Kada ste poslednji put promenili nešto u vašem životu? Ne mislim na okolnosti koje su vas naterale da nešto promenite. Već svojevoljno, vi, kada ste rekli: e danas ću da probam ovo – dosta je priče! U sportu konkretno, kada dugo trenirate ili kada uopšte ne trenirate – treba vam promena. Da iskusite nešto novo. Zanimljivo. Inspirativno. A fizička promena utiče na stanje svesti. Zato je (bar kod mene) uvek sjajna stvar kada probam neki novi vid fizičke aktivnosti. A ovaj put je to bio neverovatni Aerial hoop!
Aerial – šta?!
Dobro veče rekao je sa nikad ne zaboravljenim usnama, a šta je tu bilo dobro? Bolela me glava od pritiska njegovog prisustva, kucalo je jadno, davno izgubljeno srce. ‘Veče, jer zaista, veče je i bilo. Šta, gde, kako i s kim, a šta ja da mu kažem pa nastavljam da pričam u prazno prazne priče: Dobro je, dobro i tako samo potvrđujem njegovo dobro. Ima, kako nema i tako te laži koje su više vređale usne nego mozak; usne jer su prljave, usne jer su loše kad umeju da izmisle takve stvari. Davno je već počelo da urliče telo od želje za telom, uzdah i oči da se magle pod slepilom prejakih otkucaja u stomaku. Uspeo je da zada i poslednji udarac: nasmejao se, onako, onako, onako… Kao onda, davno, davno. Kao na ogledalu, iscrtavala sam na licu svoj osmeh, ne bih li pokazala da se ipak sećam kako se to radi. Pozdravio se i uradio ono što je oduvek znao najbolje – otišao.
Ne. Ne. Ne. Ne. Hajde da – ne.
Koji je tvoj posao uopšte? Koja je poenta mog sadašnjeg NE? Više dobro? Jer ovo sadašnje DA izgeda da zna šta radi, a to NE zarad budućih zasluga deluje tako nebitno. Da li se mora reći NE? I ako se ne mora, zašto se govori NE?
Teško je biti objektivan u stvarima kojima ti se dopadaju. U pitanju je ipak tvoj ukus i ono što se tebi dopada. Zato su ovo i samo moji subjektivni predlozi. A ovaj put u (sve redovnijem) postu Beograd 1, 2, 3 našli su se jedan kafić, jedna YouTube emisija i najveselije i najšarenije kecelje u gradu. Pa da počnem 🙂
Ja
Ja mislim da ćeš me spasiti
Pa pristajem na svet kakav vidim
Obilazim nadu i snove, redovno
Habam obuću
–
Priča koja počinje sasvim (ne)obično: Liz ima savršen život – divnu kuću, dobru karijeru i pristojnog muža. Međutim, Elizabet ne želi dete. Ne želi. I kida se zašto ga ne želi. Kada ga toliko ljudi žele, kada se toliko ljudi trudi da ga dobije. Trebalo bi da svi žele da imaju decu, zar ne? Pogotovo kad su svi drugi preduslovi tu. Šta je zapravo njen problem?
Dugo mi je trebalo da svarim da je koža najveći čovekov organ. Organ. I zato treba da se odnosim prema njoj pažljivo i nežno. Pogotovo prema licu. Da ne pominjem činjenicu da od milion preparata na tržištu treba izabrati onaj koji mi odgovara i koji je kvalitetan. Zato sam ovde sam napravila malu listu preparata koje koristim za osnovnu negu lica, a kako sam zagovornik što prirodnije kozmetike, trebalo bi da odgovaraju većini tipova kože. Pa da počnem 🙂
Glasno, glasnije
Smeju mi se mačke
Ispod prozora
Daleko stoje tvoje reči
Od mog uzdaha
Boli me silina tuđeg mirisa.
–
Beograd u 3 koraka. U 1, 2, 3 uživanja: prostor za šaputanja, detalj koji upada u oko i hrana za dušu. Često se tako desi, najlepše se ostavi za kraj, a meni izgleda da Beograd u svakom ćošku krije nešto drugačije i novo. Tako sam pronašla divne leptir mašnice, neverovatnu izložbu a tu je i jedan od mojih omiljenih kafića. Pa ako nemate ideju gde da cunjate ovih dana, evo predloga šta da radite 😉
(završeno!)
Oduvek me je oduševljavala dekupaž tehnika i sve što može od nje da se napravi, a današnji post je posvećen dekupaž tašnama. Uvek ih pronađem na sajmovima rukotvorina i iznenadim se kako fenomenalno izgledaju i što je svaka unikat. Pune su boja i mogu da se kombinuju ne samo uz večernju, već i uz dnevnu varijantu, a super su zgodne za mobilni i ostale ženske stvarčice. Zato sam danas, zajedno sa Marinom koja pravi ove divne torbice, spremila i specijano nagrađivanje…
Ponekad mi se čini da Beograd vešto skriva svoje najbolje delove, ili ljudi ne primećuju koliko dobrih stvari ima da se radi u gradu. Već neko vreme sam htela da postavim ovaj post preporuke, a mislim da će postati i redovni 🙂 Tema je 3 stvari koje su zanimljive u Beogradu, npr. kafići, restorani, predstave ali i sajtovi, knjige… Za sada sam odabrala nešto o čemu sam ranije želela da pišem, a znam da će biti zanimljivo!
Volim da treniram. Ne, obožavam da treniram. Probala sam razne aerobike, hidrobike, kik-boksove, pilatese, zumbu… i čini mi se da bi sledeće bilo boćanje 🙂 A onda sam napokon našla pravi aerobik koji mi je u potpunosti odgovarao – 3x nedeljno & sjajan trener. Jedino što nije bilo sjajno je glupi termini, večita gužva u grupi i čekanje na svlačionicu. Ali avaj, onda sam počela da radim više poslova… I svaki moj pokušaj da stignem na trening je propao 🙁
Većina devojaka (i neki momci) obožavaju da nose štikle kada izlaze, ali i inače jer štikla zaista daje poseban osećaj dok hodate u njima (da ne spominjem da noge izgledaju duže i tanje). U isto vreme, često se dešava da stopala još na početku izlaska počinju da bole ili se prsti na nogama koče. A bez obzira na to kako se dobro provodite negde, veče lako može da vam se pokvari ukoliko preti opasnost da odhramljete kući.
Međutim, ne morate da izbegnete da nosite svoje omiljene štikle samo zato što osećate bol – niti je to cena koja baš mora da se plati. Evo nekih trikova koji vas mogu spasiti od šepanja pri povratku kući (ili čak i ranije), jer čak ni Louboutin cipele ne mogu da izgledaju dobro kada ih nosite u rukama.
Zima dolazi (da, baš kao u Game of Thrones) pa želim da pokažem 10 modnih trendova koje su dizajneri predvideli za predstojeću hladnoću! Pripremite se da nosite mnogo kaki boje, krznenih stvari, zlatkastih elemenata, ali proverite i koje cipele mogu idealno da idu uz određeni trend! Slede i slike…
Godine 1975. Alenka ima 12 godina i leto provodi na ferijama kod bake i deke. Dani joj prolaze u društvu dvojice dečaka, u pejzažu slavonske varošice B, i oko niskog spruda na reci (popularno nazvanog Teksas). U svega par nedelja devojčica (ne)osetno sazri. A odrastanje se uglavnom tako i desi. Preko noći. I onda ljudi ne primete da si postala devojka, pa ti se obraćaju kao da si dete. Ili još gore, upoznaju te kao devojku (koja je odrasla iznenada) i ne shvataju da si još uvek dete.
Kad god spomenem da obožavam tatar biftek, ljudi često govore da nikada nisu ni probali jer im je gadna i sama pomisao da jedu „živo meso“. Iako mi to nikada nije bilo jasno (meni je nekako bilo logičnije da jedem živo nego prerađeno), uvek mi je bilo krivo što sa prijateljima neću podeliti mamin najbolji recept. Ali mama ne bi bila Mama kada ne bi smislila i alternativu. Umorna od našeg upornog izbegavanja mesa iz supe (i po njenom mišljenju „ostavljanja onog što je najzdravije“), mama je rešila da ostatak mesa iskoristi i od njega napravi nešto slično tatar bifteku. Rezultat? Supa se kuva svake nedelje, samo kako bi mama obradila juneću rozbratnu u stilu a la tatar biftek (ili kako smo ga mi prekrstili – šatro biftek).
Banja… Zvuči tako, tako… Gerijatrijski i dosadno zar ne?! Ko još ide u banju? Eventualno baba-tetka s mamine strane koja je povredila kuk zar ne? Ali stvari su se promenile. Banja je postala sinonim za wellness, i znači spa (fensy naziv za banju) predstavlja jedan od najboljih načina da pobegnete iz Beograda (ili Srbije) za vikend. Gde možete potupno se opustite u fenomenalnim bazenima sa termalnim vodama i zaboravite da postoji zastoj na Gazeli, ekran od kompjutera, gužva u autobusu, zvonjava mobilnog ili čak fiksnog gde vam nude besplatni sega mega jastuk koji dobijate džabe čim date sedam plata na dušek… Ne, u banji Morahalom ste bitni samo vi, i dok se gegate od jednog bazena u drugi, možete sebi da priuštite i super masažu, ručate mađarske specijalitete u priuštivom bifeu, svratite na mekike i palačinke, opustite u sauni ili spustite niz tobogane.
Samo što uzeli telefon da slikate nešto, kada shvatite da je prazan jer je ste bili na internetu (čitavih!) sat vremena. Ili ga niste čuli da zvoni (opet!), pošto je izgubljen negde duboko u torbi. Ili niste poneli USB koji vam očajnički treba a koji je trebao da bude u džepu (ali nije!). Ili želite da proverite puls dok vežbate, ali se ne sećate gde da stavite prste (kako beše, zglob, vrat… I šta tačno treba da brojite?!). Zvuči poznato? U ovim situacijama može pomoći tzv modna tehnologija koja predstavlja tehnologiju napravljenu za modnu industriju. I ne, modno tehnološki proizvodi nisu ružni, glomazni i teški za nošenje.
Savetnik je film rađen po scenariju dobitnika Pulicerove nagrade Kormaka Mekartnija. Reditelj Ridli Skot. Glumačka ekipa (neverovatna): Majkl Fasbender, Penelope Kruz, Havijer Bardem, Kameron Dijaz i Bred Pit. Zaključak? Očekivano je da film mora da bude fenomenalan. Ali… Zašto onda Savetnik ima jedva prolaznu ocenu na IMDb-u?!
Moram da priznam da je ovo gift shop koji drži moja dobra drugarica, ali to nimalo ne umanjuje njenu fenomenalnost! Ova mini galerija zove se Srećica i nalazi se u Borči, a pošto nije baš blizu centra grada, cene su i više nego povoljne! Kad uđete prosto ne znate šta biste pre pogledali, pipnuli i pomirisali – neverovatan izbor zaista sjajnih stvari za svaku priliku.
Kada sam birala o kojoj bih knjizi prvo želela da pišem, setila sam se Hju Hefnera. Da li je večiti mladić u bade mantilu znao da će mu slike Merlin Monro u prvom izdanju časopisa Playboy doneti toliku popularnost? Gledala sam jedanput, Hju je pričao o Merlin s neizmernim poštovanjem, a prvo što je uradio kada je zaradio malo para jeste kupio grobnicu tik pored njene i rekao nešto u stilu: „Njoj dugujem svu svoju zahvalnost“. Ovde me ne interesuje toliko popularnost muškog magazina br. 1, koliko sam njegov izbor. Prvo izdanje MORA da bude fenomenalno! Da privuče pažnju! Da se o njemu govori i da se pamti! Zato i prva knjiga o kojoj pišem ne bi smela da bude obična… I dok sam razmišljala koji je to roman koji mora da ostavi utisak na svakoga, setila sam se Froma i Umeća ljubavi.
Pogodak!
Slučajno sam probala ovaj osvežavajući recept sa granolom u Pastisu na Dorćolu (odličan kafić sa divno uslužnim konobarom!). Zatim sam ga probala još jednom u Passenger-u (opet na Dorćolu) i toliko mi se svideo, da sam odlučila da ga sama napravim.
Ispostavilo se da se ovaj prijatan, osvežavajući i hrskav, relativno zdrav “slatkiš” može napraviti za manje od 5 minuta i da ne zahteva nikakve kulinarskih super moći 😉
U očajničkoj potrazi za nekim treningom, preturala sam satima po internetu tražeći joga studio koji bi mi se dopao. My dearest Gugl je odjednom izbacio Bikram yoga, a pored svih imena joga koje nisam baš pohvatala, želela sam da saznam koja je i ova. Ispostavilo se da je jedina razlika u tome, što se Bikram joga radi – na 40 stepeni C. Wtf?!
Ja sam reči ja sam nečije reči skupljene na papiru koje se nalaze van papira, ja sam hrpa slova koje ostavljam za sobom, ja sam samo trag u svemiru koji će netragom nestati, koji će možda ponovo postati, ja sam zarobljena u svakoj knjizi zarad tela mog sazdanog od slova, vi me nećete upoznati ukoliko me ne pročitate a ja sama sebe neći spoznati usled toga što se ne mogu do kraja isčitati, icrpeti, stoga što sam ja samo ta jadna hrpa slova, uvek ista, ograđena sa 30 karaktera, u nekom jeziku više, u nekom manje, ja sam sama i uvek sa nekim, ja sam zaljubljena u sebe previše, u svoja slova i stranice i nemam granice, osim tih slova, ali putujem preko veze sa rečenicama, nadovezujem se bez veze sa rečima, ja sam uvek zagledana u tačkicu na i i tačkice tri na kraju misli koja je bez kraja a ako mislite da je ovo do jaja kako ćete tek reagovati na nešto što pišem van sebe i svojih slova van svake veze sa realnošću, kako ćete me ostaviti i pustiti da odem zauvek kada gledate u ova slova i ne možete prestati da me čitate…
