(guest post Biljane Stanojčić)
Elektronske knjige u Srbiji, dok pišem ovo, ne može se reći da su zaživele. Neke izdavačke kuće imaju i svoje čitačke aplikacije i elektronska izdanja njihovih knjiga. Na najpoznatijim svetskim čitačkim platformama, međutim, ne mogu da se čitaju knjige na srpskom jeziku ili se ne mogu kupiti iz Srbije.
Međutim, mnoge druge mogućnosti svakako postoje. Elektronskih knjiga na srpskom jeziku ima; a mnogi čitaoci mogu da čitaju i na engleskom jeziku.
Pa ipak, kako je na ovom blogu već pisano o elektronskom izdavaštvu u Srbiji, elektronske knjige se kod nas slabo čitaju a iz ličnih razgovora sa ljudima na tu temu, možemo još jednu važnu stvar zaključiti:
Čitaoci ne znaju tačno šta je elektronska knjiga i uglavnom se smatra da je elektronska knjiga – knjiga u .pdf ili .doc formatu.
Istina: Profesionalne elektronske knjige se (uglavnom) ne nalaze tek tako na Internetu u nezaštićenim formatima, uz dozvolu autora i one imaju svoj posebni (elektronski) format.
Dakle – elektronske knjige su u .epub formatu. One se kupuju u onlajn knjižarama (što nije isto što i sajt fizičke knjižare koja prima narudžbine preko sajta), koje zovem čitačkim platformama i na tim platformama knjiga se plaća (deviznom, Internet) platnom karticom ili preko Paypala. Naravno, platni podaci su strogo obezbeđeni i izuzetno sigurni (ovo se mora spomenuti zbog domaćeg nepoverljivog mentaliteta).
Užitak čitanja knjige u čitačkoj aplikaciji neuporediv je sa čitanjem pdf dokumenta i tekst na tu temu takođe postoji na ovom blogu gde možete videti sve razlike između papirne i elektronske knjige. Tamo imate sve detaljno opisano, a ja ću ovde samo reći da na čitačkoj aplikaciji možete da podešavate font i osvetljenje kako želite, aplikacija pamti dokle ste stigli pa ne morate svaki put da tražite ispočetka i postoji simulacija listanja strana. Iz tog razloga, čitanje elektronske knjige u čitačkoj aplikaciji sličnije je čitanju štampane knjige, nego čitanju pdf dokumenta.
Ukoliko želite i kupite .epub knjigu, ona stiže na direktno na vaš nalog. Ovaj nalog je nešto slično kao fejsbuk nalog, samo umesto selfija, tu vam stoje knjige i to je Vaša elektronska biblioteka. Na taj isti nalog možete da se ulogujete i sa drugog uređaja na kome imate instaliranu čitačku aplikaciju platforme odakle ste kupili knjigu. I sa trećeg. I tako su vaše knjige uvek tu, sa vama.
Ako knjige nemaju DRM (iliti Digital Rights Managmnent) zaštitu, mogu da se čitaju i u nekom programu. Ali, iz sramnog iskustva znam da knjige gotovo uvek imaju i DRM zaštitu. To znači da se ne može umnožavati i ne može čitati van vašeg naloga.
Što me dovodi do drugog zaključka gorepomenute ankete:
Digitalni sadržaj, naročito ako je na Internetu, smatra se javnom imovinom.
Istina: digitalni sadržaj je privatno vlasništvo. I o tome imate tekst na ovom blogu, zove se autorska prava elektronskih knjiga (zvuči suvoparno ali je zapravo veoma zanimljiv, preporučujem). Svima nam je jasno da je skidanje filmova, serija i muzike preko torenta – piraterija krađa. I zato isto važi i za knjige.
Da, mnogi se klipovi i tekstovi objavljuju javno. Sve što je javno, može da se spodeljuje sa navedenim imenom autora i linkom preuzimanja i uz izričitu dozvolu autora. Osim ako sam autor na sajtu nije drugačije naveo.
Da, mnogi su autori na svojim sajtovima postavili svoja dela sa mogućnošću besplatnog preuzimanja. Međutim, besplatno ne znači i bezuslovno. Obično pri takvim preuzimanjima mora da se da svoja imejl adresa, ili da se prijavimo na njuzleter, ili da se učlanimo na sajt. Sadržaj dobijen na taj način, nije u redu slati prijateljima, a još manje objavljivati.
Autor je uložio mesece ili čak godine truda i znoja u svoj proizvod – da, da, knjiga jeste proizvod. To je vreme, možda, odvojio od svoje porodice. Autora (khm, khm) verovatno izdržava supružnik od svoje jedne plate, i to mu nije sasvim pravo, pa hoće da svojim radom – da, da pisanje jeste rad! – doprinese kućnom budžetu. Autorov supružnik je morao da se nosi sa neopranim sudovima i gomilama veša, jer je autor insistirao da mu se omogući vreme za pisanje.
Verovali ili ne, izdavačko tržište je izuzetno zasićeno, što može da ima pozitivan uticaj na kvalitet pisane reči, ali otežava autorima da na njemu nađu malo mesta i za sebe. Kao u Crnoj Gori u julu. Takođe ima nepovoljan uticaj na procenat zarade koji izdavač da autoru. Jer, ako on neće, ima ko hoće.
A autor je dobio optimistične komentare na svom blogu. Autor veruje u svoje ideje, smatra ih važnima i želi da dopre do što više ljudi. Neki su čak i šerovali njegove tekstove na Fejsbuku. Autor se nada da, pored tapšanja po ramenu, da će njegovi čitaoci želeti da plate za njegov kvalitetan proizvod.
Što me, pak, dovodi, do trećeg zaključka:
Nismo svesni svoje moći kao potrošača.
Istina: ako platimo piscu za njegovo delo, on će nastaviti da piše. Videće uplatu na svom nalogu, biće bolje raspoložen, bolji roditelj svojoj deci i ljubazniji komšija.
U zavisnosti od izveštaja na njegovom nalogu, kao i rezultata kada na Guglu ukuca naziv svoje knjige, autor će doneti jedan od ova dva zaključka:
- Gle, pa ovo konačno ima nekog smisla! Nisam uzaludno ulagao svo to vreme, ogoljevao svoju dušu, zanemarivao druge obaveze i svoje fiziološke potrebe! Svojim časnim radom sam zaradio, i sad mogu da sebi priuštim kol’ko god trešnji i jagoda mi duša ište. Moje ideje i stil su u međuvremenu još sazrele. Za moje čitaoce, napisaću još jednu, još bolju knjigu!
Ili:
- Nema `leba u ovome. Koja sam ja budala. Bolje da se ja primim nekog pravog posla. Evo ovde traže kol agenti za noćnu smenu. Ura! A ti, pišče u meni, da pisn’o nisi!
Neki će prigovoriti da se štampane knjige mogu pozajmljivati i (neovlašćeno) kopirati. Vi svakako možete da date supružniku ili prijatelju login podatke za čitačku platformu koju koristite. To je, čini mi se, prava paralela: kao što ne možete da garantujete u kakvom će vam stanju prijatelj vratiti pozajmljenu knjigu, takođe ne možete biti sigurni šta će on raditi sa vašim nalogom. Srećom, neke platforme čak imaju i opciju porodične biblioteke, kako bi zadovoljili i najveće kritičare.
Dok se na Internetu može naći bogatstvo informacija, ne znači da sve što je na njemu pripada nama, da njime raspolažemo kako želimo.
Da završim moralisanjem kao što sam i počela – šerujmo odgovorno.
Biljana je filolog i domaćica, koja svojim pisanjem i vaspitanjem dece ne namerava ništa manje nego da doprinese spašavanju sveta i planete.
p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu 
