Dani Puni Žutog Sunca, Muzike I Smeha

Volela bih da sam zapamtila više… Eto tako se uvek osećam. Uvek obećavam da cu pisati o putovanjima, da ću reći sve što mi je u glavi.

Dan se ispreči ispred mene.

Beograd se ispreči ispred mene.

Ja se isprečim ispred sebe.

Sve je trenutno bitnije – ali hajde da probam.

Probudila sam se u 4 ujutru, od nervoze pred put, kao i uvek. Krenula u pola 7, stigla u 15h na obalu Istre, u Rovinj.

Eto, pišem.

Dan prvi – sve je totalno kul

U 15h dakle, stigla sam ispred vile Dobravac, naš smeštaj u sledećih 5 dana. Ovo je porodična vila i na zidu stoji porodična slika. Ako vam ikada zatreba smeštaj, this is the place to be. Nije u pitanju samo savršeni smeštaj, već i atmosfera i porodična proizvodnja maslinovog ulja, vina i voća i povrća. Kućica u kojoj smo smešteni je tu odmah, iza glavne vile. Ispred kućice, niska terasa tj veranda. Ne postoji nastrešnica već je iznad moje glave gusto, gusto isprepletena vinova loza kroz koju se jedva prelama svetlost. Tu su i sto i stolice kao i plava vreća za ljuljanje. Hemok je totalno kul.

Kad malo bolje razmislim, sve je totalno kul. Ta veranda, isprepletena loza, pogled na Rovinj koji je na 7 min hoda odatle i plavo more koje je na 10. Zatim iznad garaže druga isprepletena loza (ok možda nije loza) na kojoj raste kivi. Kivi se bere tek u jedanaestom mjesecu. Tako oni govore na hrvatskom, a meni je zanimljivo kao srpskohrvatskom učeniku da sve naše reči poredim. I džip je bio kul sa kojim smo se vozili (ali o tome kasnije). I vespa, o njoj možemo odmah, za par pasusa. I porodična vinarija sa najlepšim vinom ikada (a ja ne pijem). I njihovo mirisno, predivno maslinovo ulje.

Sve je to kul.

Čim sam stigla, htela sam smesta da odem na plažu.

Uvek je prvo što želim kada stignem na more da osolim guzicu. Taj izraz koristi moj brat. Sjajan izraz. Iskazivao je svu moju nestrpljivost za ulaskom u more. Iskazivao je svu moju bahatost kad je more u pitanju.

Jer bih ostavljala sve samo da osolim gluteus.

Ali zaista sve.

Plaža je na 10ak minuta hoda od Vile Dobravac. Tj ne baš plaža već pre stenje ili kako da to već nazovem – jedan kameni deo gde ima par uvalica a iza je ulica gde prolaze traktori i automobili. Zato su oni pitali hoćemo na more a ne hoćemo na plažu kada krenu na kupanje. Jer plaže praktički su pre stenje i izlivene ploče nego pesak i more.

Dolazim sam do spomenutog stenja tj uvalica tj kako već.

Ne mogu da verujem da imam baš toliko sreće.

Sunce je taman kako treba.

More se prostire preda mnom.

Živote, volim te što me voliš.

Živote hvala ti.

To sam ponavljala uporno.

Bilo je žutog sunca i toplog mora, a ljudi skoro nigde; blagodet vansezonskog kupanja.

Nalazim gde da legnem i ponovo se zahvaljujem životu.

Kupam se. More prija. Sendvič koji je preostao iz Beograda prija. Taj najbolji ikad sendvič sa crnogorskom pršutom, grčkim sirom, srpskom paprikom pojeden na hrvatskom primorju. Tako se potrefilo sa sastojcima, donetim iz daleka a zatim ponetim ovde. Zato je u tom trenutku to zaista najbolji sendvič na svetu.

More miriše. More je toplo. Četinari mirišu. So se lepi za kožu. Sve je bilo potaman, ali to sam već rekla. I ekipa oko mene. Bake i deke koje su iskulirano ćakulali. To znači pričali, tj ćaskali. Iz vode vidim dečka i devojku koji jedu sladoled. Pokazali su mi rukom gde su ga kupili. Nije mi jasno da su uspeli da prepešače 200 m i da im je ostalo još sladoleda u ruci. Svakako na moju sreću, jer ne bih znala da postoji.

Uzimam sladoled. Onaj double, sa slojem čokolade, slojem jagode, ponovnim slojem čokolade i unutra vanilom. U pozadini ide Sweet child of mine od Gunsa.

Živote volim te što me voliš.

Ali i to sam već rekla, nekoliko puta.

Kad se vratim s mora, odlazimo do grada da probamo da uzmemo karte za festival. Weekend media festival, onaj što je svake godine u ovo vreme u Rovinju. Pre polaska, prijatelj me je odmerio od glave do pete, ali nekako proračunato, a zatim upitao: hoceš moći ti u toj suknji? Haljina (a ne suknja) je bila dovoljno dugačka za motor. Vespu. Slatku vespu. Sve u italijano fazonu, čak i moja haljina na sitne tufne i tanke bretele. Vozimo se ulicama na vespi.

Ispred ulaza, saznajemo da moramo da sačekamo na akreditaciju.

Idemo da se prošetamo. Jedemo sladoled dok čekamo. Ogroman sladoled. Ne baš sjajan, ali ja izvoljevam, tako da je možda bio i dobar. Sladoled je preogroman, morala sam da bacim pola. Mami bi se srce slomilo da zna da sam bacila sladoled. Vratili smo se do stare tvornice duhana gde se održava Weekend media festival. Na samom ulazu, prijatelju su kartu (tj narukvicu za ulaz) stavile neke devojke, krišom. Moju smo uzeli pošteno, ako se dobijanje akreditacije preko prijatelja računa u pošteno.

Zatim su nam devojčice od nekih 10, 12 godina mahale dok smo se odvozili na motoru nazad ka vili. One su iskreno mahale, sve do jedne, njih skoro deset. Nisu se kliberile niti išta slično i meni je to bilo užasno simpatično. Odmahnula sam im, poprilično vesela.

Vreme je za zalazak. Ako nisam dobro objasnila, parking tj trava ispred vile Dobravac mesto je sa koga se vidi more i ceo Rovinj. Društvo već sedi na travi. Jer u Rovinju se obavezno gleda zalazak sunca. Magičan, hipnotičan, umrljan bojama, svaki put iznova ostavljajući bez daha. A u vili Dobravac konkretno, gleda se zalazak sunca u more uz pogled na ceo Rovinj. Stojim ispred tog prizora. Neopisivo. Sunce ulazi u more. Neverovatno. Ne smeš da gledaš da ti srce ne prepukne od lepote i ne razlije sve te boje u tvoje telo.

Samo malo kasnije u kućici iza vile, daju mi da probam porodično crveno vino a odmah zatim i Suitu, voćno i blago belo u koje se zaljubljujem. Vino mi klizi niz nepce i ostavlja slatkasti trag suncem okupanog grožđa. Prelepo vino.

Par sati kasnije, idemo na žurku na Weekend festival. Unutra je mnogo ljudi, stejdževa, različitih stvari. Besplatne kokice u kojima se davimo. Veliki disko stejdž i veliki koncertni/dj stage (kao da ima neke razlike). Mala podrumska hala gde se meša miris memle i duvana, gde je zagušljivo. Slikamo se u nekom 3d fazonu, gde te slikaju u pokretu i od toga se napravi mali gif koji te prikazuje iz 180 stepeni (nije baš 360). Drugarica i ja se odlučujemo za dirty dancing potez, onaj kad Patrik hvata Dženifer. Malo đuskamo, malo se slikamo, malo jedemo kokice.

Cela noć je mešavina različitih utisaka. Rovinja, weekenda, ljudi. Atmosfere.

Oko pola 4 krećemo kući.

Na putu do kuće, kupujem burek. Saznajem da oni nemaju prazan burek. To im je neshvatljivo kao što je i meni neshvatljivo da ga nemaju. Kakav je to burek? Nije im jasno. Da li sam to isto mislila kad se kod nas pojavio, negde u mom dalekom detinjstvu? Da li su se moji roditelji čudili? Burek koji kupujem je ogroman i služi mi i tad da ga vrelog i lepljivog strpam u usta i da sutradan ujutru utolim glad jer doručak smo prespavali naravno. I to ne samo ja. Komiram se u krevetu jer sam ukupno 24h na nogama.

Dan drugi – magična formula za pisanje knjige

Ustali smo, jeli ostatke mog bureka i krenuli na Weekend.

Pre predavanja, odlazimo na stenu Monte u centru Rovinja sa koje može da se okupa. U vodi je toplo, ali me dodiruje nešto. Nešto tako, kao klizavo i ljigavo. Tek sutradan ću saznati šta je to i da je to bezopasno potpuno.

Kada završimo sa kupanjem, idemo da vidimo kako izgleda weekend preko dana. Završavam na predavanju Kristijana Novaka, ovog što je napisao Ciganina, al’ najlepšeg. Slavi se njegov lik i delo. Sigurna sam s razlogom. Želim odavno njegovu knjigu, ali čekam sajam da je kupim. Na predavanju je dobro. Tj meni je dobro a neki izlaze. Knjigu je pisao 4 godine. Moderatorka je izuzetna i želim to da joj kažem nakon predavanja. Ne uspevam. Niti njega da pitam o tome kako piše. Previše je žena tu. Koje žele pažnju, selfi, potpis. A ja želim da mi on kaže kako da napišem fantastičnu knjigu, pa makar i za četiri godine… Kao da će mi otkriti magičnu formulu.

Moje društvo za to kratko vreme uspeva da odigra pijani fudbal, dobije kristale koji karakterišu tvoju ličnost, provozaju električne trotinete po Rovinju i slikaju se, kao i da popiju smuti i kafu. Gunđam, jer zaista jedina nisam želela na predavanja, a jedina sam otišla. No svejedno mi je super.

Posle ručka, opet idemo na more. Nakon plivanja, gledamo ćutke u more gde sunce zalazi. Kod hotela Amarino smo, ovde postoji nekakva plaža sa oblucima i čak i ležaljke. Zatim otkrivamo mini park u kome ima nekih zabavnih stvari kao npr neki kao satelit u koji nešto šapneš a osoba te čuje na 30 m razdvojenosti. Ok, nije baš 30 m iako su tako napisali. Kada dođe na red na mene da nešto šapnem, ne znam šta bih rekla. Lepo mi je. Kažu mi da izgledam radosno. To i jesam. Mirišem lavandu koja raste tu. Pa opet gledamo kako sunce zalazi.

Zatim idemo do grada na kafu. Savršenu kafu. Sunce je tek zašlo, a ceo Rovinj se ispred nas topi u različitim bojama. Izgleda tako da ti klecaju kolena od miline. Sva sreća pa sedimo. Muzika u pozadini je dobra. Kafa je dobra. Društvo je dobro. Sve je dobro. Rovinj je najbolji.

Rovinj je čaroban.

Nazad u vilu Dobravac. Ponovo pijemo Suitu. Vino je savršeno, hladno i pliva na nepcima.

Kasnije-kasnije, idemo ponovo na weekend žurku. Duplo manje ljudi. Kokice ne rade. Menjamo lokacije, sa jednog mesta na drugi. Menjamo i narukvice za ulaz, a moja je nestala negde u moru zamenjenih može-da-se-ufura-s-ovim narukvica. To mi je kul, plivam u adrenalinu. Osećam se kao svaki put kad sam se ufurala na žurku za džabe. Specijalno dobro.

U nekom trenutku se stacioniramo na dj stejdžu. Krećemo da đuskamo.

Svet staje. Bez preterivanja.

Čagica, tako oni to zovu. Ples. Govorim sebi u glavi, nemoj da se klatiš, daj sve od sebe. Sad si tu, sad. Upij svaki beat. I upijam. Đuskam i baš me briga. Mogu da plešem celu noć. Znam to. Mogu da plešem i sutradan ceo dan. Sutra ne postoji, dj gađa direkt u nerve koji pomeraju udove.

Malo se raštrkamo i oko pola 6 bismo kući. Idemo, gde drugde, nego na burek. Drugarica jede burek i govori da je to najsavršeniji burek u njenom životu. Burek je stvarno dobar, kao i jogurt. Od 3,2 masti a ne ovi nafurani razvodnjeni beogradski jogurti sa 0%. Proseravanje. Hoću uvek takav ogroman i ukusan burek, takvo iskreno uljudno vaspitanje pri usluživanju i takav masni jogurt. Zašto mislimo da smo se poboljšali a u stvari su nas pritisli kompleksi?

Dan treći – savršeni dan, savršena bezbrižnost

Za doručak, ostaci bureka naravno. Ali srećom postoji i Dobravac ručak. Sedimo i prepričavamo momente od noćas. Sve nam je smešno.

Za ručak, buranija, faširane, lazanja od povrća, ćušpajz, juhica koja se jede sa sirom (da, sa narednadim sirom!), predivno njihovo vino, domaća salsa od paradajza, koju oni zovu šalša. I da, čude se jer kod nas se za picu koristi kečap. Kod njih je to skrnavljenje, pa je li moguće nešto drugo nego šalša od paradajaza?! I to domaća, nego kako.

Kada u mojoj čaši nestane Suite, sipaju mi Sonatu, takođe prelepo belo vino koje porodica Dobravac proizvodi. Ovde svaki dan do kraja života mogu da pijem vino. Savršeno vino. Njihovo, domaće. I da se gušim u njihovom stakleno smaragdno zelenom maslinovom ulju, al’ to se podrazumeva. A onda na red onda dolazi tiramisu. Mislim da je tiramisu jedan od retkih slatkiša koje baš ne volim, ali ovaj… ovaj je božije delo u mojim ustima. Ovaj je sve. Taj tiramisu bih jela do kraja života takođe.

Samo malo kasnije, krećemo na plažu. Ok stenje, i to baš pravo ovaj put. Škaraba, tako zovu to mesto gde idemo. Krećemo džipom. Ibiza style. Sve je tako uzbudljivo, taj super kul džip i mi smo super kul jer idemo na plažu. Mislim kako da džip ne bude super kul? Osećaš se kao u najboljem filmu iako je neudobno do zla boga i vetar ti mrsi kosu i čak je pomalo i hladno. Ali to je džip i neviđeno si kul. Nešto slično kao štikle na ženskim nogama, odvratno neudobne ali na nozi izgledaju fantastično.

Do stenja se ide kroz neki park, kroz koji može i da se vozi bicikl. Tu je nekada davno bio i restoran, pa čak i prodavnica jeansa, piše na jednom izlizanom stepeniku da su traperice toliko-i-toliko.

Voda je pretopla i vreme je savršeno. Sve je savršeno. Tada mi ojašnjavaju ko su ljigavci iz vode – neki mali beskičmenjaci koji su došli sa tankera iz nekog mora (boga pitaj kog, jer ja sam zaboravna). Vade jednog iz vode. Providna bezoblična masa u ruci, klizava na dodir. Kažu da ne rade ništa, samo bleje tu. Prolaze pored tebe svojim klizavim telima. Ima ih još više u dubini. Zovu se nešto na r, rašljavci ili slično, ne mogu da se setim. Ne izlazim iz vode. Savršeno je toplo i savršeno je društvo.

Savršen je dan.

Savršena je bezbrižnost.

Hvatamo momenat i mazimo ga, grlimo. A nemamo pojima o tome.

Setimo se da počinje jesen. More je toplo i jesen izgleda kao samo reč. Veoma daleka.

Gledam društvo iz vode, sve njih. Zamišljam da ih slikam za neki fancy brend odeće. Jer sve izgleda savršeno. Momci koji stoje i razgovaraju i slušaju muziku na zvučnik i dvoje koji leže malo iznad njih, na jednom peškiru. U glavi, zamišljam te fotografije i vidim ih u magazinu, dvostrano, na masnom papiru. Iz te slike se oseća se miris mora, vide se zgužvani, mokri peškiri, a stara majica nehajno nabačena na telo izgleda predobro.

Pre-pre-dobro.

Slikam ih, makar u glavi. Želim tako jako da zapamtim taj trenutak.

Samo malo kasnije, džipom odlazimo do Monkodonje, stare arheološke naseobine. Ulazimo sa džipom skroz unutra. Nagađamo koliko je staro ovo mesto. Želim da sednem na taj stari kamen, da se stopim sa kamenom nad kojom je prliven znoj. To uvek želim, da dodirnem nešto što je dodirnuto tako mnogo puta.

Ovde dočekujemo zalazak. Zalazak je veličanstven. Neverovatan, na tragu starih kosti i kuća. Zalazak mi po prvi put pokazuje da sam na planeti koja lebdi u vazduhu i koja se okreće oko sunca. Zalazak me podseća koliko sam mala i koliko sam bitni deo vasione.

Slikamo se na džipu. Jer je džip kul. I mi smo kul.

Kasnije saznajemo da je Monkodonja naseobina iz 1800-1200 pre nove ere. Wow. Sad mi je još draže što sam sedela na kamenu gde je život bio buran davno.

Krećemo nazad ka vili D.

No, jednom kada zađe sunce, nije kraj. Možda je tada i najlepše. Boje se lenjo razmazuju nebom, dok modra tmina pokušava da se uguši rumenilo. Ni na nebu ni na zemlji si tad.

Još imaš vremena.

Malo kasnije, spremamo špagete. Ok to nisu špagete. Ne mogu da se setim kako se zove, ali to je domaća testenina koja se ravno iz zamrzivača ubacuje u lonac sa proključalom vodom.

Vače je mirno.

Idemo na spavanje.

Dan četvrti – opasni su ribari

Ujutru, kiša.

Pljusak tačnije. Jak. Hladno je. Drugarica kaže da možemo da idemo u besplatan obilazak Rovinja, na nemačkom. Znamo da ćemo razumeti. Nekako već. No kiša ne prestaje. Uporna sam i govorim da ćemo ići i u obilazak i da ćemo se danas okupati. Da će se sve namestiti i da ćemo videti i delfine. Jer tako sam zamislila.

Ovo je i prvi put da smo ustali za doručak u vili Dobravac. Naravno, domaća marmelada (najmanje tri vrste), domaće voće, domaće maslinovo, domaći paradajz i još 100 čudesa kao bademovo, pirinčano ili sojino mleko za sva moja izvoljevanja. I kolači da prste poližeš i hleb sa maslinama.

Kiša prestaje. Krećemo da se nađemo sa turističkom grupom. Turisti Nemci svi izgledaju kao preslikani. Prebledeli, crveni u obrazima, loše obučeni, zblanuti ali doduše s poštovanjem slušaju sve što im se govori. Mirni su, poslušni.

Idealni takoreći.

Da li sve nacije liče jedne na drugu? Ili svi ljudi kad omatore liče jedni na druge?

Starost je najteža bolest, lepo kaže moj tata.

Šetamo Rovinjem. Cena kvadrata nekretnina na ulasku u Rovinj jednaka je onima u NY – pd pet do sedam hiljada evra. A i što da ne, sto puta bih više ovde živela nego u Nju Jorku. Milion puta. Grad je do skoro bio Italijanski. Kuće se bojene u drugačije boje da bi ribari koji nisu želeli da plate dodatni porez na ribu noću lakše pronalazili koja je njihova.

Opasni su ribari.

Ulazimo u stari grad. Ima jedan prolaz koji tačno ulazi u stari deo, lavirint uskih bajkovitih ulica i klizavih pločnika. Štirkovi odeće iznad nas, uvek tako romantični, kao da su bog zna šta, čak i kad su na njega nakačene babske gaće. Ali oni valjda pokazuju život. Danas jedna lepa šarena cvetna haljina pokazuje nam ceo svet na štirku. Egzotika. Seks u najavi. Kada se vraćaš sa štiklama u rukama kući i smeješ se sebi u bradu. Celu priču je ispričala ta haljina.

Kafići, male radnje, konobari koji nas ljubazno dozivaju unutra. Ciao bella! Svi pričaju italijanski. I sve reči imaju italijanski prizvuk. Dagnje su pedoći.

Penjemo se do crkve svete Eufemije. To je bila jedna petnasetogodišnjakinja koja je bačena lavovima ali nije pojedena. Zato što je za nju kralj Isus a ne kralj koji vlada u to vreme, Dioklecijan. Njen kameni sarkofag je kasnije doplivao do Rovinja i crkva je u njeno ime sagrađena tu. Sarkofag je ove godine i otvoren, njeno telo je mumificirano. Ulazimo u deo crkve gde se nalazi sarkofag. Na slikama iznad nas, Eufemija je prikazana sa dugačkom, zlatnom kosom i lavovima oko nje. Dodirujem njen sarkofag naravno, kao juče kamenje Monkodonje.

U crkvi palim sveću, kao i uvek. Nebitna mi je vera, bitna mi je tradicija. Volim tradiciju. I naravno da se uvek setim mog druga Srleta koji pali 2 sreće: jednu za zdravlje i blagostanje porodice i drugu za milion dolara. Palim jednu. U sebi izgovaram imena najbližih i krvlju srodnih. Setim se i mrtvih.

Nakon toga, penjemo se na zvonik crkve. Stepenice su drvene i loše. Ustvari, loše bi za njih bio kompliment. Stepenice deluju kao da će se survati pod nama svaki čas. Stanjile su se od penjanja pa rupe između njih čine se idealnim da se stopalo zaglavi i ja padnem na nos. Od svakog prozora duva toliko da svaki put se setim samrtničkih muka od upale sinusa ove zime. S jedne strane naročito duva, to je bura. Ali naravno, kao i svako ljudsko biće mislim da ću živeti 100 godina i muka upale sinusa od koje sam izgubila mogućnost govora, čulo mirisa (mesec punih dana!), naglih pokreta, kao i nesnosni bol u uvetu i desnima, sad mi se čini kao ništa.

Penjemo se i dalje.

Duva i dalje.

Smrt na stepenicama vreba i dalje.

Na samom vrhu, na zvoniku, nestvaran pogled. Vredi svih onih stepenica. Nestvarno nestvaran pogled. Rovinj i more. To je neopisivo.

Grad koji živi pod nama.

Duva kao da će nas odneti, ali pogled nas za sekund odvoji od svega. Rovinj pod nama je sve.

Silazak je još gori nego uspinjanje. Držimo se za drveni gelender kao za goli život. Strah od gubljenja tla pod nogama. Na dnu, nove žrtve drvenih stepenika: mama, tata i beba na tatinim leđima. Ne znam kako je to pametno. Iskulirani tip koji prodaje karte ne upozorava da je strah od smrti na svakom stepeniku i da nije za ljude sa decom. Samo sam dobacila not a great idea. Ali ne želim da ih uskratim za pogled.

Zatim se spuštamo niz klizave rovinjske poločnike sve do rive. Slikamo se na svakom ćošku jer svaki je korak lepši od prethodnog. I svaki korak miriše na marihuanu, to je zanimljivo. I ovde vlada slobodan duh. Smejemo se. Nalazimo predivan ugao sa dve stolice i stočićem. Palimo tajmer na telefonu i trčimo da se slikamo za 10, 9, 8… Lepo nam je baš. Znam da se ponavljam. Sunce je tu ponovo i kupaćemo se popodne. Kamene kuće odaju utisak romatike i kao da je sve ok.

Nije kao – sve je ok.

Bezbriga.

Morska ili rovinjska.

Miriše na leto i mladost.

Nalazimo se sa našim vodičem u Brancinu, restoranu. U restoranu naručujemo – šta drugo – brancin. Mala riba dolazi na tanjiru, sveža ali nedovoljno zrela za pun ukus. Ipak, porcija je korektna i usluga je brza. Naša vodičica je jako slatka. Govori da čovek za života treba da uradi 3 stvari: da odgoji dete, zasadi drvo i napiše knjigu.

Krećemo ka vili Dobravac. Pojedem sladoled usput. Opet nisam zadovoljna i opet su kugle prevelike. Naučila sam lekciju i ovaj put uzimam samo jednu. Pijem savršenu kafu u vili D. U kojoj je sve savršeno.

Razmišljamo gde ćemo na plažu. Opet idemo na Škarabu. Opet džipom. Opet smo kul, ali ovaj put duva vetar kao lud.

Jedemo jabuke i grožđe, sakriveni u steni od vetra. I krofnu. Savršena je ta krofna koju delimo. Krafna kako je oni zovu.

Ljigavaca nema u dubini. Jako duva i koliko god da je prijatno u vodi, neko me upozorava na moguću upalu uva. Opet reagujem isto kao i na zvoniku: neće mi biti ništa, lepo mi je sad. U plićaku, zabavljamo se dopuštajući da nas talasi bacaju dok pokušavamo da sednemo na klizavu stenu. Naravno da ne uspevamo.

Napolju, dečaci hrane galeba ostatkom jabuke. On je proguta u jednom zalogaju. Da li će preživeti? I koliko dana može živeti od te jabuke? Diskusija je u toku.

Galeb je naravno živ i leti gde god pomisli da ima još hrane.

Na vrhu stene, primetim dva čoveka koji gledaju u pučinu i razgovaraju nešto tipa: ma pogledaj ga, sad će skočit, ma vidi kolki je!

Znam ali znam da su delfini. Dupini kako ih oni zovu.

Polako prelazim pogledom po pučini. Studiozno.

Znam da su tu.

Milimetar po milimetar moje zenice idu, od desna ka levo.

Tu su, moraju biti tu.

Negde na pučini sa leve strane, jato delfina.

Jato delfina!

Delfini! Vičem, pa delfini!

Aaaaaa, kažu mi svi, pa prizvala si ih! Znala si da će doći!

Znala sam, znala sam!

Peraja se vrte u krug i ja ih gledam, prezahvalna.

Živote, volim te, volim te, volim te bre!

Delfini, volim vas, volim vas! Oni se vrte i vrte, ne mogu da ih izbrojim koliko ih je, i mi stojimo očarani prizorom.

Na putu nazad, drugarica predlaže da malo ustanemo i ona i ja stojimo u džipu i vetar duva u naše kose.

Mi smo kul. Ceo svet je kul.

Bezbriga.

Uveče se odlučujemo da napravimo palačinke. Mutim smesu, malo mi ispada gušća. Krećem da pečem palačinke, ali kreće zalazak, moram da stanem. Sedamo da pogledamo naš poslednji zalazak u Rovinju. Nema telefona, nema kamera. Mi zaboravimo da ih nema. Samo zalazak postoji.

Sunce ide ka dole brzo, tek tada primetiš koliko je brza naša planeta. Nebo je veličanstveno, boja mora je veličanstvena. Neopisivo. Ili opisivo uz upotrebu psovki? Jbn prelepo. Jbn veličanstveno. Sunce, jarko crveno koje odašilje ciklama roze u tamno more, kao staklo koje na sebi preslikava sve boje neba. Ne, to ne zvuči onako kako je izgledalo.

Sa leve strane, Rovinj. Kao danas delfini.

Tu negde kod srčanog mišića.

Uvlači se u krv.

Nakon zalaska, vraćam se palačinkama.

Pa znaš li ih okrenuti? Upitaju me zabrinuto. Pa znam naravno, kako ne, nego je težak tiganj. Pa ajd malo, nagovaraju me. I ja okrećem palačinku. I setim se da sam zaboravila da se zabavljam u takvim trenucima. Pa da, pa okretanje palačinke! Pa to je život! Dok čekaš, da se zabaviš.

Jedemo ih sa linoladom, domaćom marmeladom, sveže pečenim lješnjacima i bananom. Marmelada je možda bolja od linolade.

Ne slikamo se. Uživamo. Živimo. I pijemo Sutu naravno. Jer kako drugačije?

Pričamo. Teme. Filozfoske. O ljubavi. Muškoženskim odnosima.

Odlazimo na spavanje oko ponoći.

Kada legnem, čujem svaki šušanj. Ne mogu da spavam. Znam, ne ide mi se sutra. Ali ne priznajem sebi ovo kao razlog nespavanja, već krivim pun mesec.

Dan peti – živote, ma volim te beskrajno!

Opet doručak. Domaća rukola i najukusniji čeri paradajz koji sam probala u životu. Neobjašnjivo dobar. I naravno kava.

Idemo do grada da kupim kuglicu, moj nezaobilazni suvenir na svim putovanjima: snow ball sa natpisom grada. Ne možemo da je nađemo, ali nalazimo besplatnu vožnju oko Rovinja na brodu Nemo. Momci pitaju da li hoćemo i da, naravno da hoćemo! To je taj savršeni poslednji dan koji mi je život obezbedio jer sam ga mnogo volela ovih dana.

Dok čekamo da brodić pođe, nalazimo i kuglicu, sve se namešta.

Sedamo gore na brod. Bord ima providno dno.

Jao živote, živote, ma volim te beskrajno! Vozimo se oko Rovinja, sat vremena. Do Crvenog. To je ostrvo, a ja se setim i da na Cresu postoji Crveni, ali svetionik. Duva kao ludo, ali muzika je sjajna. Uživamo… guštamo. Postojimo na jednom brodiću sa providnim dnom koji plovi oko Rovinja sat vremena. Koji se zove Nemo pritom. Obožavani Nemo.

Nakon savršene vožnje, popijemo savršenu kafu. Kafa je jednako dobra kao i svuda u ovom gradu. Kafa kao da ne sme da bude loša.

Idemo nazad ka vili Dobravac, radosni. Lep je dan.

Hoću na kupanje po svaku cenu. Drugarica i ja otrčimo do onih stena, uvalica, na 10 min hoda od vile.

Voda je topla. Duva, ali more je mirno i toplo. Zaranjam. Nestajem i postajem, sve u jednom.

Na brzinu se spakujemo i idemo ća. To znači kući.

U Beograd.

Kupim paket vina domaće prozivodnje Dobravac. Suitu i Sonatu. I maslinovo ulje.

Kombi stiže po mene.

Pozdravljamo se. Mama Dobravac me ljubi tri puta u obraz, kaže: ti mene dva puta kada si došla, ja tebe tri kad odlaziš; svakom svoje. Grlimo se iskreno, duboko. Dugo.

Rovinju, Rovinju…

Mašem.

Krećemo. Gledam u more.

Gledam.

A što bih plakala za gluposti?

Mio (a)more…

Do sledećeg putovanja, šaljem srdačni

pozZ

p.s. support my work