Dobre Vesti

– A da se preseliš u Portugaliju i pišeš knjige? – rekao mi je polu nasmešeno, i ja sam već videla kako grizem njegove višnja usne, kako se smejemo njegovim surferskim pokušajima, kako se volimo na podu naše kuhinje, na pločicama koje dodiruju moja izgorela leđa, ja sam već videla iz jedne preseli se u Portugaliju rečenice, sve što je obećavao i želeo njegov pogled.

Rekla sam mu da je to odlična ideja, a onda je usledilo oni izdajničko ali, najgluplje moguće ali, koje je navelo sve razloge zašto to nikako ne može biti, a koje je u sebi sadržavalo uistinu razloge zašto mi nikako ne možemo uspeti.

I sada, dok napolju dosadno lupa kiša po krovovima automobila, kroz mene prolaze nemiri koji na papir pljuju što usta nisu smela da kažu a to je možda bi mogao da svratiš, da pokisnemo zajedno, da nam se majice lepe na grudima i jezikom prelazim ispod njegove gornje usne, na rubu onog malog ispupčenja koje sam videla dok sam ga krišom gledala. I da možda zaista nije loša ideja da ostavimo ovo sve iza nas, sve taskove i svo moranje i rano buđenje, i da obećavam da će moja bedra izroditi svu njegovu decu, koja će u rupicama na obrazima nositi njegov pečat. I već sam se videla na plaži u Portugaliji sa njim, a on se smejao i skidao odeću dok je nemarno trčao u talase i prskao me, vukao za sobom u more, i jurio moje butine da se na njih nasloni, a zatim najpažljivije moguće mazio moju kosu kako bi odmrsio ono što je voda upetljala, i pokrio me uveče pred spavanje, pribijajući se uz mene kao dete.

Prevrnula sam se na stomak još jednom, i jastuk spustila preko glave kako ne bih slušala kišu, i kao po naredbi opet ponovila sebi sva ona ali kako bih se umirila. Takođe sam napomenula sebi, da dobro zapamtim da neko mojih godina zaista ne treba tako da razmišlja, niti tako da se ponaša, da mi slučajno ne prostruji ludilo kroz žile, jer ono je za budale a ja moram sutra rano da ustanem, kako bih se prehranila. I ja sam odlično znala gde mi je mesto a život u Portugaliji nije dolazio u obzir, jer tamo se peva fado i govori portugalski koji oboje ne razumemo, tako da nema ni reči o tome. Pisanje knjiga je tek posebna priča, i možda je trebalo i da se naljutim što je toliko drzak da me to uopšte pita. Ko još piše knjige u današnje vreme.

Tako da ljudi, dobre vesti – ne selim se.

Vidimo se sutra na poslu.