High On Amsterdam

Holanđani ne izlaze iz kuće posle 18h. Prosto, na ulicama ih nema, a kuće deluju napušteno, kao da apsolutno niko ne živi u njima. Ipak, usled gomile turista, Ams mi na prvu deluje kao košnica zabave gde je danonoćno žurka, pa je izgleda jednostavnije nabaviti lake droge & intimne usluge nego hleb & mleko. Ovde dolazim prvi put, na koncert Rolling Stonesa, a pošto sam zaljubljena u Kopenhagen, računam da će mi se dopasti i Amsterdam  (iako baš ne volim poređenja – ni ljudi ni gradova). Naravno, ulične dame & trava nisu jedina zanimljiva stvar ovde (ako se to uopšte smatra zanimljivim). Uglavnom, evo mojih pet dana ovde (od 11-16 juna ’22) + skrolujte za preporuke na kraju teksta šta obići & gde klopnuti.

Prvi dan: Ams je haotičan i uređen i umiljat i premazan

Od Weesp-a do Amsterdam Centraal-a dolazi se vozom za 15ak minuta. Weesp je recimo Kotež, a od skoro i zvanično deo Amsterdama, priča moj drug Dule koji mi je ustupio stan na korišćenje ovde. Weesp je zaista presladak: miran, stidljivo šarmantan sa kanalima i kućicama kao sojenicama na vodi (čija je cena cca 450 hilj eur po kućici). Naravno, željna sam da upoznam „pravi“ grad pa brzo sedam na voz do Amsterdam Centraal, glavne stanice u Amsu, i možda i najključnije tačke ovog grada.

Subota je, i u centru je gužva bučnih i nesmotrenih turista, koji me iskreno nerviraju. Ne sklanjaju se biciklistima, vidno su pijani, deru se i dođe mi da ih prevaspitam. Pošto Holanđane ne vidim, nekako mi fali autentičnosti jer je previše jezika koji nije holandski. Zaboravila sam da spomenem, ovde sam sa mamom, pa ne mogu i sama da uzmem bajs i odlepršam u istraživanje grada na 2 točka.

A friend in need is a friend indeed, a friend with weed is better – Placebo

No, sunčan je dan,i ja sam prvi put u Amsterdamu i nema razloga za sekiraciju. Iako uvek donesem sunce gde god odem, od Duleta sam (pored stana) pozajmila i džemper, jer dok je u  Beogradu 30C, a u Amsterdamu je hladno – čak i u junu. Treba vam jakna, kišobran i strpljenje da se naviknete na ćudljivost prognoze. I eto – ko kaže da ne bih živela bih ovde, već sam se stopila, 2XL crna minimalistic džemper/majica, i volim sir a i kanali su super, ali stvarno baš super. Idu u ringovima po celom gradu, a uz njihove specifične kućice, ceo grad liči na bajku. Prosto je čudno da je ovo grad legalne prostitucije i marihuane – iako mu ova činjenica dodaje crtu intrigantnosti.

Ovaj dan je samo za šetnju, bez stresiranja da li ću nešto bitno videti. Što više putujem, više sam u fazonu da se opustim i odredim veoma malo stvari za must-see, a čak i njih osećam da ne moram i tako se najbolje provedem. Zato šetamo i upijamo Ams, a za ručak sedamo na pizzu u Verona Ristorante Italiano – na verovatno jednu od najboljih carpaccio pizza u mom životu (lazanja im nije nešto, vratila sam se). Posle toga odlazimo da probamo tradiconalne holandske vafle – nešto kao spljoštene galete – u Van Wonderen Stroopwafels. Prave ih na licu mesta i čeka se red, a na vafle možete staviti mnm’s, brownie, slanu karamelu i sl. (manji je 7 eur) – iako ih ja volim i bez dodataka.

Nakon toga idemo da prošetamo u Vondelpark, u kome se nalazi jedina Pikasova skulptura na otvorenom – ali ja je nisam videla jer nisam ni znala da je tu. Svakako je park pun mladih ljudi koji sede na travi, apsolutno prepun, i ovo izgleda kao neka fora. Posle šetnjice se vraćamo u Weesp, a u 22:28h shvatam da ovde još nije pao mrak.

Drugi dan: džoint, crveni fenjeri, um(etnost) & telo

Vozač tramvaja mi kaže da ako se predstavim kao Tadićeva rođaka, da će me svuda tretirati kao kraljicu. Mnogo je uradio za Ajaks, zato i znam za Srbiju. Jutros smo krenule u muzej, i koliko god mi je žao da razočaram vozača, ovu nesuđenu rođaku više zanima umetnost, pa trčim do Rijksa i utapam se u platnima. Ispred muzeja ima neki najlepši vrt ikada (gde nije dozvoljeno pušenje), pa obavezno uđite. E da, ako se nekada nađete u nacionalnom muzeju Holandije, važno je znati da ne morate da vidite ama baš sve, i nema šanse da vidite sve. Moja vam je preporuka da idete na drugi sprat i vidite ono glavno (npr Noćnu stražu) – ili pitajte na portirnici šta je the best i vodite se time. Kao i u Pradu u Madridu, ima mnogo stvari vrednih gledanja, ali zašto biste se iscrpljivali po muzejima ako ne morate (trust me, ne morate).

Inače, većina muzeja se nalazi u muzejskom kvartu Museimplein, što će reći: širokoj poljani punoj muzeja. U Rijksu su verovatno najvažniji Vermer i Rembrant, ali obavezno uđite da se divite i biblioteci a na mene je utisak ostavila i jedna kućica za lutke, pravljena po hiru bogate plemkinje, kao i atelje u kome možete da se kreativno izrazite i slikate tj crtate po uzoru na slike velikih umetnika. Svakako, rezervišite kartu par dana unapred (da bi je uopšte i bilo), kao i ranije termine kada nema gužve a i odmorniji ste.

Blizu Museimplein-a je i De Pijp, najkul kvartu ovde, sa gomilom restorančića i barova, gde nastavljamo šetnju. Pored pristojnog zalogaja u De Wasserette, ovde nalazimo i Massimo Gelato, gde se čeka u redu za sladoled. Nisam sigurna da je hajp opravdan, ali ova je razmažena guzica previše vremena provela u Rimu. Svakako, cene po restorančićima su pristojne (cca 10-15 po porciji), ali je jelovnik uglavnom nekako štur i bez mnogo izbora – svuda gde smo sele izgledalo je kao da je hrana spremljena s nogu.

Za kraj dana, krećemo na vrh Adam Lookout-a odakle se vidi ceo Amsterdam. Do ovog dela koji se nalazi iza Amsterdam centralne stanice se dolazi trajektom za dž, koji vozi svako malo (trajanje vožnje je par minuta), pošto ovaj deo grada nije spojen sa ostalim. Adam Lookout je lounge tj restoran odakle je divan pogled, plus imate terasu. Uglavnom, najinteresantnije na Adam Lookout-u je mogućnost da se ljuljate na ljuljašci koja prelazi ivicu zgrade. Ulaz je 16.5 eur za pogled (bez restorana) + 6 eur za ljuljašku. Nisam sigurna koliko je restoran ok, jer je kad smo došle bilo je previše bučno. Što se tiče ljuljaške, želela sam da probam iako znam da bih umrla od straha, ne volim visinu a u isto vreme jbt daj pa kad ćeš imati priliku. Ipak to nije bilo sad jer preveliki je red, čeka se 2h i ako vam je ovo fora, rezervišite dan, dva unapred.

They see me rollin’, they hatin’ – Chamillionaire

Nakon ovoga, tražim kvart crvenih fenjera (najpoznatiji se zove De Wallen, ali ih ima još po gradu), tačnije želim da vidim izlog i to je izopačena znatiželja, znam. Suštinski: izlog, ženska, fenjer; no big deal. Pošto nije još 21h, vidim tek dve u izlogu, prostori izgledaju kao neki kozmetički saloni, a same prostituke, pa, onako (da ne kažem, loše). Pošto je nepisano pravilo da se izlozi kojih ima preko 400 ne slikaju, ispred svake ove „radnje“ stoje najsumnjiviji tipovi  ikad koji će očigledno smrskati vaš telefon ako pokušate da škljocnete. Fenjeri su nekako neupadljivi, i da ne znate šta da tražite, možda biste ih i omašili (iako doduše, ja ne izlazim posle 22h u nepoznatim gradovima). Negde sam pročitala da plavi fenjeri označavaju osobe koje nisu rođene kao žene, ali ih nisam videla. Koga zanima nešto na tu temu, pročitajte više ovde.

Nakon polu-uspešno zadovoljene znatiželje za prostitukama, odlučujem da je ovo dan za poroke i tražim specijalizovani coffee shop. Mislila sam da se prodavnice marihuane svuda, ali ovi „kafići“ nisu baš na svakom koraku. Svakako, nalazim jedan i kupujem svoj drugi džoint u životu; sad mi je manja frka nego u Kopenhagenu jer kofi šopovi su suštinski balkanski zadimljeni kafići, samo umesto pljuga miriše vutra. Proces je jednostavan, možete da kupite do 5 gr hašiša ili marihuane, imate i razne izbore tu, a ja sam se odlučila za jedan mix već unapred srolanog džointa za 5 eur. Možete da pušite u samom (zadimljenom) kafiću ili napolju – a da znate da svi duvaju napolju i da miriše na travu po celom gradu. Nakon toga spavanjac u Weespu, sutra je koncert najvećeg benda na planeti – the Rolling Stones!

Treći dan: spavaš li mirno Džegeru Miče?!

Oh, ne, ne, ne – danas je trebalo po peti put da se vidim s Mikom Džegerom, al’ me je u poslednji sekund ispalio zbog – šatro – korone. O tome malo kasnije, ali da dan nije bio potpuni fejl govori i činjenica da umesto Mika, videh Benksija, Vorhola, Baskijata i NFT umetnost kao i centar mog sela Weespa, gde nađoh i vetrenjaču. Hajmo ispočetka.

Dan započinjem u Moco muzeju gde se prikazuje nezvanična Benksijeva izložba (koja i na zvaničnom Benksijevom sajtu govori da je fake izložba – kao i ona u Barseloni); koga zanima, upad je oko 19 eur, u zavisnosti od vremena posete. Moco kućica muzej se isto nalazi u muzejskom kvartu i relativno brzo ćete je obići, mada opet, preporučujem da odete ranije. Ovde ima nekoliko Benksijevih dela, a ako se pitate (kao i ja), kako se zna da su autentična, za to je zadužen Pest Control, nezavisni tim agenata koji preoveravaju verodostojnost. Ono što mene ipak bunilo u celoj priči jeste kako su neka (znači autentična) dela u privatnom posedu?! Ali na (opet zvaničnom) sajtu kaže da se dela mogu posedovati.

The urge to destroy is also a creative urge – Banksy

Pored Benksija, meni je ovde bila najinteresantnija NFT umetnost (Istok je objasnio bolje nego što ću ja ikad). Ove slike koje se nalaze u blokchainu prodaju se za milione dolara (jedna izložena za npr. 69 miliona dolara – na kojoj je „nacrtan“ uhapšeni gumeni meda). NFT pomera sve granice jer slika postoji bezbroj – ali je vlasnik umetnine samo jedan. Svakako je Moco zanimljiv pokazatelj moderne umetnosti, a ovde se nalaze i Haring i Vorhol, pa idite ako vam je to zanimljivo. Iskreno, mislim da je precenjeno ali možda vredi zbog par soba sa instalacijama u kojima je zanimljivo slikati se.

Krenule smo na ručak, ali smo pre toga svratile u prodavnicu gde između ostalog mogu da se kupe pečurke, kao i after-party tablete (osim pijanstva, tu su i after kokain i after amfiteminske tablete). Pečurke su nešto što bih jako volela da probam, ali se plašim kad sam sama, pa možda drugi put. Uglavnom, stižemo u Dignita Hoftuin, veoma dobro skriveni raj gde možete da ručate, popijete piće i uživate. Opet, hrana nije ništa spec, par jela spremljenih na brzinu, ali je ogromna bašta (u kojoj se ne puši), predivna.

Ukratko, ceo dan je bio dobar i taman kas smo otišle da se spremimo za koncert, desilo se ono najgore moguće – u 19h saznali da koncerta nema – jer je Džeger dobio koronu. Dosta razočarane, uputile smo se u otkrivanje našeg Weesp-a. Ceo amsterdamski Kotež je predivan, iako je neviđeno tih, sa čudno mirnim kućama (kao i svaka ovde), a prazni restorani i prodavnice (koje se zatvaraju u 17h), odaju utisak napuštenog mesta. Svakako, u našem smo selu našle vetrenjaču i to nam je malo popravilo raspoloženje.

Četvrti dan: dan kad mi je Van Gog oduzeo dah

Kada sam jednom prilikom priupitala izvesnu Anu (6 god), najfiniju devojčicu na planeti, zašto se uhvatila sa dva buduća delikventa (isto godište), odgovor je bio: zato što je zabavno. U Amsterdamu “zato što je zabavno” dobija novu dimenziju: hajde da legalizujemo plaćanje koitusa & marihuanu, zabavno je. Ali je zabavno i stvarati umetnost, živeti na brodu na kanalu, imati cveće na svakom koraku, i odvojiti crkvu od države. Sve je, prosto, zabavno.
Danas sam videla Van Goga (zabavno), pa otišla na kruz (zabavno), i razmišljala da li bi otkrivanje zagonetke života i ljubavi odmahsadodmah pokvarilo zabavu ili je to u stvari smisao postojanja?

Dakle, dan smo počele od muzeja Van Goga. Muzej je dobro organizovan i lako se snalazite, potrebno je cca 2h da ga obiđete, ali je potrebna rezervacija par dana unapred. Što se tiče utiska, Cvetanje badema me je oborilo s nogu, ali mi Suncokreti nisu bili nešto. Pošto dosta znamo o umetniku, zanimljivo je ispratiti njegov život i stvaralaštvo a u suvenirnici sam pronašla i knjigu sa Van Gogovim citatima, pa izdvajam jedan:

What a riddle life is, and love is a riddle within a riddle – Vincent Van Gogh

Nakon toga smo otišle na krstarenje. Imale smo sreće i zabole smo odličan brodić sa kapetanom koji je bio raspoložen da nam prenese i lokalne dogodovštine iz Amsterdama. Moja vam je preporuka da uzmete manji brod, a vožnja od 1h košta cca 13eur. I u Kopenhagenu i ovde sam kruz ostavila za poslednji dan, i to mi je u oba slučaja dobro zaokružilo priču o svemu što sam videla, pa eto nije loše da prvi ili poslednji dan možda izdvojite za kruz. Kapetan nam je preporučio i jedan restoran, ali o tome malo niže.

Peti dan: I AMsterdam

Sve slike od danas su esencija hedonizma, potkovane godinama izvoljevanja, istančanog ukusa, razmaženosti kao i kilometrima putovanja svako-malo, zbog kojih ispadam trula milionašica, a u stvari sam neviđeno zabavna & snalažljiva & brzopleta, pa samim tim vam je sve na ovim slikama GordAna approved, virtuelni pečat premijum kvaliteta.

Dakle, dan je počeo sa pijacom Albert Cuypmarkt koja se (bar u junu) nalazi duž cele ulice, na otvorenom. Iskreno, nije delovala ništa spec, više kao uredno složena kineska roba, sa tek ponekim štandom sneobične hrane, ali i kapetan sa kruza nas je upozorio da su cene ovde uglavnom više nego u prodavnicama. Zatim smo se zaputile na kafu, tj ja sam guglala da nađem neki dobar kofi šop (sa kafom) i našla sam Scandinavian embassy – i stvarno je kafa bila odlična. Jedino što je bilo glupo što se kao u „bašti“ ne puši a pored vas prolaze kamioni i automobili jer maltene sedite na ulici.

Onda smo se zaputile u Van Stapele, kolačarnicu gde smo snimile red ispred. Ispostavilo se da su to neki najmekši i najčokoladniji keksi na svetu, napravljeni od tamne Valhora čokolade, dok je unutra topljena bela čokolada & chocolate chips, msm stvarno su wow, teraju na greh & YOLO izjave. Kažu da rade sve dok ne prodaju sve kolačiće kako bi uvek bili sveži, što je obično do 15h, pa obavezno probajte ako ste tu.

We’re jammin’, I wanna jam it wid you – Bob Marley

Posle toga smo se zaputile u restoran koji je preporučio kapetan, Hannekes Boom. Restoran je stvarno predivan, na obali, baš hipsterski i pun grafita. Opet, hrana je njah, okej, može da prođe, ali je sveukupan ugođaj da je ovo jedno od najlepših mesta koje sam posetila. 

Nakon toga je već bilo vreme da pakujemo pinkle i zaputimo se za Bg. Amsterdam mi se dopao, ali imam osećaj da treba da se bolje upoznamo da bismo se zacopali jedno u drugo. Npr. zbunjujuće mi je bilo kako se prelazi ulica (bez zezanja), nisam skapirala gde je zebra i gde se prelazi, a biciklisti su nenormalno bezobrazni i kao da imaju prventsvo prolaza svuda (npr u Kopenhagenu nisam imala taj osećaj). S druge strane, htela sam da se saživim sa lokalnim Ams uživanjima, jer to najviše volim na putovanjima, a nisam imala prilike. Opet, kanali i bajkovita arhitektura kao i toliko umetnosti na svakom koraku me je opčinilo.