Gde ćeš dalje?
Vracam se za Valensiju 🙂
(putopis jun i jul 2018 – treći deo)
Kada sam kročila nogom na madridski asfalt, u isto vreme sam izgubila i tlo pod nogama.
Kao i u svaki glavni grad, zaljubila sam se iste sekunde, bezglavo.
Ja sam taj tip. Onaj koji se zaljubi u pevača na koncertu dok ovaj skače po pozornici nesvestan publike.
A Madrid mi je pevao.
Te quiero amor ravno na uvo.
Da budem iskrena, uvek se tako šiparački zaljubim u srce neke zemlje. U Prag, u Dablin, Atinu (oh, Atinu!), Edinburg (to je tek posebna priča), Budimpeštu…
Zavodi me njihova bitnost. Ponos na ono što jesu.
Osećam kako reke koje kroz njih prolaze teku kroz moj krvotok, pulsirajući. Razmišljam zašto su tako posebni. Za mene su ulice i fasade ogledala cele nacije. Pa gledam u prolaznike kao predstavnike naroda, koji govore jezikom cele zemlje: snažno i protivrečno, otvoreno i bučno.
U Madridu koji sam posetila na ovim slikama, kuca jako srce čistokrvnog bika koje je ponosno na sve ono što je preživelo. U ruhu jednog kočopernog, šljaštećeg, zavodljivog toreadora. Mislim, ako je to uopšte moguće: da ti u prsima bubnja neko koga treba da uništiš na kraju predstave… Ili je upravo u tome i poenta, napraviti predstavu vrednu gledanja?
Naravno, Madrid voli svoju ulogu. Ljubomorno čuva svoje poreklo, ali dopušta i sva uplivavanja koja mu dobro stoje; picka i licka sve ono što ga je dovelo do ovog izgleda, ne zaboravljujući odakle je.
Naravno, upitam se tada: a Beograd?
Menja li se njegova kultura kako neko drugi diriguje?
Iz Madrida, premestiću se na čas u Beograd. Pre nekog vremena, nalazila sam se sa M. na Trgu republike u Beogradu. Ona je upravo stigla iz Španije gde inače živi.
“Željna sam domaće hrane… Ali nemaju burek u ni u jednoj pekari ovde” rekla je “Ušla sam u Hleb i kifle i Aurelio… Pa sam na kraju uzela neku imitaciju pite.”
M. patriotski željna bureka, ja pomalo zatečena.
Da, pa ladno iskorenjuju burek, pomislim, kao što su već odavno iskorenili domaću kafu i ratluk. Pa čak i ajvar i gibanicu.
I to u sred Beograda.
Kakvo srce krije moj grad? I u kom je odelu?
Svakako, peva Đorđe Marjanović:
On ljubav svakome da
i vrata otvara sva
k’o stari voljeni drug uvek je on…
Ali da li otvaranje vrata znači i menjanje fasade po ukusu gosta?
U redu, ok ima kafana, i domaća rakija je sve ali ne iskorenjena (jer je bitno da se alkoholišemo). Mada je sve više tih fužn, internešnl, italijan, marokan restorants uz ne-daj-bože na srpskom napisan naziv i unutrašnjost koja je obavezno šabi šik ili industrijal dizajn, golih zidova za upalu jajnika u najavi i najneudobnijih stolica na planeti čisto da se dokrajči i kičma. I dok znam bar 20 mesta gde mogu uvek dobiti pizzu, ne znam baš ni jedno mesto gde u bilo koje doba godine mogu dobiti sarmu (a sarma sigurno prednjači u mom slučaju). Jogurt sa 0,0001 posto mlečne masti, jabuka skuplja od ananasa u marketu i ostali primeri glupiranja.
Zar smo zaboravili ko smo?
I šta smo to prihvatili? U svakom kafiću je dozvoljeno pušenje ali je iskorenjena kafa?!
U Madridu ste mogli jesti i piti ono autentično na skoro svakom koraku, što naravno ne znači da industrijal dizajn nije i kod njih prisutan. Samo me tera na razmišljanje. U redu je da se običaji i jela transformišu sa vremenom. Tradicija je i stil života pa je i logično da je ono što ne valja da se promeni.
Kultura jednog naroda svakako nije statična i treba da se menja. Naslov ovog posta odnosi se na tradiciju kao na iluziju večnosti: apsolutno ništa ne može biti zauvek…
Ali – šta je to što nas vodi? Tražimo bolje? Tražimo drugačije? Mislimo da se to podrazumeva? Stidimo se što je turska? Potrošile su nas sankcije, bombardovanje i trvenja pa hoćemo da zaboravimo? Ako ništa drugo, bila bi to zarada decenije za poslodavca (valjda). A svaka kafeterija u gradu ne služi tursku. Jer zaboga – blam. Ne znam nijedan drugi izgovor da se ne služi, osim tog, kompleksaškog.
Svako od nas želi da ostavi nešto ovom svetu. Zato na svakom koraku niču kafići bez domaće kafe: da se pokaže nešto novo, originalno, do-sad-neviđeno-svetsko-čudo. Da nas prihvate i oni koji nas ne poznaju.
Na taj način svako od nas utiče na kulturu.
Ali: ko smo mi?
I ko određuje šta je naša kultura i tradicija? I čija je kultura i tradicija bitna? Odakle nekoj grupi ljudi pravo da odrede šta će biti očuvano a šta zaboravljeno?
Ne znam odgovore, samo se pitam. Jer nije Madrid ništa više zanosan nego Beograd.
Gde stojimo i gde se pomeramo je ono što nas razlikuje.
Gde si sve bila u ovih 10 dana koji su ovde na slikama?
Bila sam u Madridu 5 dana i onda se vratila za Valensiju.
Kako ste stigli do Madrida?
Blabla car-om (share a ride). Put od Valensije do Madrida kolima traje 3h i košta oko 15-20 EUR u jednom pravcu.
Gde ste bili smešteni?
Našli smo super smeštaj u centru Madrida (puerta del Sol) preko airbnb-a (ako rezrvišete preko ovog linka imate popust).
Madrid ima par velikih trgova i ovo je jedan od njih odakle možete obići dosta.
Šta ste sve obišli u Madridu?
Na samom ulazu nekako smo slučajno nabasali na Retiro park. To je predivan park sa jezerom i muzejima a između ostalih je tamo i Palacio de Cristal (staklena palata) sa fontanom. Nismo se udubljivali pa ne znam da vam kažem šta je šta tačno, ali potpisujem da ako odete da će vam biti jedna od najlepših šetnji svakako.
Isti dan smo pokušali i da posetimo Kraljevsku palatu. Ulaz je u sve muzeje u Madridu posle 18h besplatan (uglavnom)… Osim ako ne čuju da ste iz Srbije pa morate da platite jedini jer niste stanovnik EU. Da, posvađala sam se na ulazu i dosta sam rezignirana zbog ovoga. No, ipak smo uboli datum kada jednom mesečno (prve srede u mesecu u podne) se menja straža ispred palate (to je bila vrste vojne parade) i to je bilo jako lepo.
Zatim smo posetili i pijacu Mercado de San Miguel: bukvalno najkul mesto na planeti; to vam je kao fancy pijaca, gde se prodaje hrana ali u isto vreme razne slastice i pića, pa je super da se sedne tamo ili popije piće.
Naravno, prošetali smo do Plaza Mayor, to je glavni Trg. U vreme kada smo bili bila je u toku gej parada, pa su svuda bile okačene zastave u duginim bojama i bila je žurka u celom gradu.
Zatim smo bili u Nacionalnom muzeju Reina Sofia koji je predivan. Ako idete u Madrid na kraće, savet vam je da posetite samo ovo mesto jer je sasvim dovoljno. Ovde se između ostalog nalaze Pikasova Gernika i Dalijevi Masturbator i Žena na prozoru.
Naravno, svratili smo i do najstarije ćurerije (tako ih oni zovu) San Gine, gde smo probali madridske ćurose (već sam pisala o tome: to su oni njihovi uprženi slatkiši kao mekike). Što se mene tiče, ja ipak glasam za Valor.
Na kraju, obišli smo i Prado muzej ali to je po mom mišljenju bio mega zajeb. Prado je veličanstven i oduzima dah i vi tek onda skapirate kolika je Španija sila jer su sva remek dela na svetu upravo tamo, ali je zaista neophodno mnogooo sati da bi se obišao samo jedan deo (ima preko 100 prostorija!). Savet vam je da preskočite osim ako ne ostajete u Madridu bar 10ak dana (a po mom mišljenju i više).
Gej parada u Madridu?!
Verovali ili ne: 40 (i slovima, četrdeset) godina gej parade u Madridu. Mada ja ne bih to baš nazvala paradom, a oni to zovu Ponos. To je jedan događaj kao što je recimo Exit kod nas (traje ukupno nedelju dana). Apsolutno su svi na ulicama: gej, strejt, trans i svi, i dešavanja su na svakom koraku. Ljudi nemaju nikakve tripove oko seksualnosti i više se zeza i đuska nego što se neko “iskazuje” (bar sam ja takav utisak stekla). Ceo grad je bio okićen (kao da je Nova godina recimo) i baš dosta radnji po gradu je imalo izloge u duginim bojama, kao i većina upravnih zgrada koje su stavile zastavu na vidno mesto. Uveče su koncerti i žurke, a policija je tu kao i na svakom drugom koncertu: čisto da se održi red u gradu. Dosta je drugačije nego kod nas i baš promeni celokupan pogled na sve to. Slogan je bio: voli koga voliš, Madrid te voli. I upravo tako je izgledalo: ljudi su ljudi, a ljubav je ljubav bez obzira na rasu i pol. Čudno je svakako doći sa Balkana na takav događaj.
Kakav je sveopšti utisak o Madridu?
Barsa je starleta, a Madrid Monika Beluči. Mislim, dobro, nije za poređenje ali Madrid je predivan i tek sad vidim šta je Španija. Grad je ogroman (4 mil stanovnika) i svakako sam se zaljubila na prvi pogled i želim da idem opet.
Gde ćeš dalje?
Vracam se za Valensiju 🙂
Gde ćeš dalje?
Vratila sam se za Valensiju 🙂 a zatim i za Beograd.
Do sledećeg putovanja, šaljem srdačni
pozZ
p.s. support my work
