Uvek me je fascinirala činjenica da lekar koji završi studije, zapravo i nije nikakav lekar, već svršeni doktor medicine koji je 5 (ili više) godina studirao razne bolesti, i da nakon godina učenja sledi još decenija učenja kroz praksu, kako bi uopšte postao dobar u onome što radi. Iz te perspektive, danas postavljam pitanje zašto (zaboga) onda ljudi koji napišu 4 retka misle da su pisci?! Nemojte da mi klimate glavama, to važi i za sve vas koji imate objavljene 2-3 priče ili čak i celu knjigu.
Ne znam da li ste svesni činjenice da pisanje na početku potpuno obmane čoveka. Slično je kao i sa bilo kojom drugom veštinom: na prvi pogled izgleda izuzetno lagano dok ne probate to da uradite. Recimo da je u pitanju vožnja aviona (pogotovo ako ste pogledali previše filmova u kojima svako ko ume da drži volan uspešno prizemlji avion koji pada), dok u stvari tek kada sednete na mesto pilota, shvatite da i nije baš tako kako se čini. I dok vožnja aviona može ostaviti fatalne posledice na vas i vaše saputnike, pisanje je dosta suptilnije: vaša prva priča može delovati sasvim u redu (naročito ako ste pismeni), iako je sa kasnije tačke gledišta najverovatnije dosta slaba.
Naravno, pošto ste na mom blogu i interesuje vas pisanje, vi verovatno imate svoje “razloge” zbog kojih pišete. U uvodnom delu ovih tekstova koje imaju kreativne vežbe (koji je usput i džabe), odgovorili ste sebi (a poneko i meni) zašto pišete; imate sjajne ideje za knjige, oduvek ste bili dobri s rečima, pisanje je vaša strast ili imate već neki drugi razlog.
Međutim, da li vas ovi vaši razlozi čine piscem?
Na žalost – NE. Biti pisac nije jednostavan posao tipa volim da pišem ergo ja sam pisac (osim ako niste wunderkind, ali onda i ne čitate ovo). Da, pisanje jeste umetnost, ali se (kreativno) pisanje mora prvo savladati kao veština.
Vi posedujete talenat, imate želju i povremene napade inspiracije, ali da biste naučili da pišete kao pisac, biće vam potrebno i – vreme. Naravno, ovo nisu baš tako loše vesti kao što se u prvi mah čini. Da je pisanje lak zadatak, verujte mi da bi moja knjiga bila bestseler i ne bih ni vodila blog. I svi bismo bili srećni i zadovoljni pisci koji dobijaju po milionče za svaku priču koju objave. Ali tada bilo koja nova knjiga apsolutno ne bi imala nikakvog značaja, i naš spisateljski učinak ne bi ni postojao.
Pisanje je, prosto rečeno, kao i bilo koje drugo zanimanje. Ne, ne postaje se pisac preko noći. A za to su najviše krivi upravo inspiracija i motivacija, za koju mnogi autori kažu da im svakodnevno nedostaju. Ali, kao što naslov ovog teksta govori, kakva crna inspiracija?! Iako ne poričem da ću moguće jednog dana napisati tekst na temu kako pronaći motivaciju za pisanje, motivacija nije ništa drugo nego navika. Zato stvorite naviku da pišete i time ćete stvoriti motivaciju, a sa dolaskom motivacije dolazi i – inspiracija.
Uvod u zadatak
Da li idete kod zubara 2x godišnje a vaši zubi izgledaju fenomenalno? Ne, već ih perete svaki dan. Da li uradite 5 trbušnjaka i imate pločice na stomaku i izgledate kao Bred Pit u Fajt Klabu? Ne, već idete u teretanu 4x nedeljno. Ti mali, svakodnevni, dosadni zadaci su ono što čine da vaši zubi i vaše telo izgledaju fantastično. Ne postoji dobra genetika, niti je telo Danijela Krejga u Džejms Bondu nasleđeno (slobodno zamenite glumca i tip tela po sopstvenom nahođenju). Isto važi i za vaše pisanje. Ne postoji nesvakidašnji talenat niti pišem kad imam inspiraciju. Morate biti uporni i pisati, pisati, pisati… I još pisati. Savršen suprug nije onaj koji svojoj ženi kupi buket za rođendan i odvede je u restoran za Dan zaljubljenih. Ne, savršen muž je onaj koji govori svojoj ženi dobro jutro ljubavi pre nego što pogleda u telefon. Onaj koji joj otvara vrata i nosi kese iz prodavnice. Onaj koji je sluša kad joj je teško. I zato ne, pisanje nije nešto što se dešava preko noći. To je nešto što se gradi godinama a rezultat se dobija kontinuitetom.
To naravno ne znači da vi sada “loše” pišete. Naprotiv. Za razliku od vožnje aviona, za pisanje vam je potrebno svega malo pismenosti i malo vežbe. Zapitajte se – šta želite da postignete sa pisanjem? Gde ste kao pisac za godinu dana a gde za pet? Zapišite vaše ciljeve u dnevnik ili planer. Šta možete da postignete za mesec dana? Koje su prepreke na koje nailazite? Šta vam olakšava pisanje (pored čitanja ovog neviđenog bloga)? A da bih vam pokazala kako ćete za samo mesec dana biti u (naj)boljoj spisateljskoj formi, evo potpuno ludačke vežbe.
Zadatak: Improvizacija Inspiracije
Tip vežbe: zahteva feedback
Dužina: 500 reči
U sledećih sedam dana, pronađite dnevno 20 minuta za pisanje. Svaki dan napišite tekst od 500 reči na bilo koji od sledećih naslova:
Cilj vežbe
Da, dobro ste pročitali. Vežba traje nedelju dana i zahteva od vas da pišete svaki dan! Neki od ovih naslova su vam iskustveno poznati (npr. adolescencija), dok su vam neki potpuno strani (npr. 13 načina gledanja u dlan). Poenta vežbe jeste da razvijate koncentraciju i improvizaciju, kao i da razvijete naviku pisanja; nešto slično učenju nota pre nego što osmislite sopstvenu melodiju. Kada završite vežbu, možete produžiti izazov do mesec dana ili osmišljavati i sopstvene naslove – ili čak par tekstova sklopiti u priču. Iako možda niste još uvek (pre)poznat autor, bićete bliže cilju i videćete sopstveni napredak… A na kraju nedelje, imaćete završenu čak 7 priča! Ili možda i 31 🙂
Iako ova vežba traje nedelju dana, pozivam vas da u komentarima podelite bar jedan tekst na neku od ponuđenih tema. Takođe, NAKON što napišete svoj tekst, ocenite tekst nekoga ko je već ostavio komentar i potrudite se da ostavite smislenu sugestiju; nabrojite šta vam se dopada u onome što ste pročitali a šta ne zvuči baš dobro, obrazložite zašto i predložite izmene. Takođe, ukoliko vam se ovaj tekst svideo, slobodno lajkujte, šerujte, pinujte, komentarišite, sponzorišite blog, donirajte organe, dajte krv, odnesite stare stvari nekome kome su potrebnije, pozovite nekoga koga dugo niste čuli ili se nasmejte… Čisto da dokažete da se inspiracija može improvizovati i pretvoriti u lepu akciju 😉
PozZ!
p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu 
4 Comments
Pozdrav, Ana.
Jučer sam napisala pričicu prema Improvizaciji inspiracije, tema br. 1- Putovanje kroz spavaću sobu
Vidim, nitko još nije zagrizao 😉 i imam čast probiti led prva.
„Udrite me muški“!
Putovanje kroz spavaću sobu
Savladao sam sve prepreke ispred sebe. Sva ta preživljena muka ispunjava me ponosom. Takve stvari ljudi pričaju unucima, ali ja nisam čovjek. Idući prema cilju, nijednom nisam pomislio na barijere. Zato sam uspio.
Pretrpio sam gadan pad na leđa. Sve me zaboljelo, no ignorirao sam žiganje, i nastavio penjanje. Proklizivao sam, ali inat da se uspem preko strmog brda, napunio me dodatnom snagom. Čuo sam da je iza njega neizmjerno bogatstvo. Bio sam uporan. Nisam znao da li je put dugačak ili kratak. Nije to ni bilo bitno, nisam mario.
Ravna površina prevladavala je svuda oko mene. Valjalo mi se pričuvati, jer su čula osjetila vibraciju nečijeg prisustva. Pogledavao sam svuda ali ne vidjeh nikog.
– Bolje ne gledaj, ne misli na nebitne ometajuće stvari – obratio mi se unutarnji glas. Ticala su pulsirala sve snažnije, tlo je počelo podrhtavati. Uhvati me neugoda.
Što je to? – pomislih, dok sam u daljini napokon vidio nešto. Fatamorgana? Da, nalik je šumi u pustinji. Bio sam brži do tamo od živog lupanja srca i spasio se, barem na kratko. Kiselina u meni se počela stvarati, to je podsvjesna radnja kod nas mrava.
U sekundi, uz intenzivan tresak, pored mene se spustila ogromna noga. Uspaničen, otrčah što dalje od grdosije. Bez osvrtanja. Izašao sam iz tepiha i upao u spasonosni jarak između pločica. Slobodno sam se kretao, ali mi nije bilo do šetnje već da čim prije skinem teret brige hoće li me div zgniječiti.
Nije mi naudio, a stigao jesam do mjesta koje me u mašti mamilo. Raskoš mi je oduzimala dah. Nisu lagali da ima svega, niti sam mogao odlučiti što bih prvo okusio. Komadići voća, mrvice kruha, sjemenke, čokolada. Pomislio sam na Raj i poželio ovdje ostati.
No želje su jedno, stvarnost drugo. Ja sam osobni izviđač naše Matice Majke, koja trenutno polaže jajašaca. Ako se ne vratim, izgubit ću ugled u združnoj zajednici. No, ono što ne bih podnio je da moja kraljica gladuje.
Natrpao sam na leđa svega pomalo i uzdahnuvši, očima se oprostio od poda u dnevnoj sobi. Vraćao sam se hodnikom prema spavaćoj sobi, gdje je iza ormara prolaz ka tunelu u zemlji do našeg utočišta, što su moja vrijedna braća mjesecima kopala. Planirao sam u njega ubaciti hranu i potom dio po dio odnijeti Njoj.
Na pola hodnika, nastupi tutnjava. Nisam bježao. Odlučio sam mirno nastaviti do sobe. Počeo me uvlačiti vjetar, zanositi me u naletima a pola stvari mi je popadalo na tlo. Dizao sam ih, borio se kao lud.
Moram u tunel – mislio sam – hoću uspjeti. Blistav pod spavaonice sada je bio mokar i lijepio sam se za njega. Promijenio sam rutu. Nije bilo onog brda. Klonuo sam priljubljen uza zid hitajući prema ormaru. Naletio sam na pauka, isprskao ga iz žalca razarajućom tekućinom ravno u ogromnu glavu, koja mu izgrize sva četiri oka, a ja bezbrižno šmugnuo pokraj njega.
Pobijedio sam. Donio sve, nahranio Maticu. Umoran i sretan, odlazim na počinak iz ljudske u mravlju odaju za snove.
Pa ja sam oduševljena 😀 Meni se baš dopada, znam da sam rekla da neću da komentarišem, ali eto, omaklo mi se 😉 Sjajno za ideju koja prevazilazi okvire teme! Narativno naravno uspešno i zanimljivo za čitanje 😀
U potpunosti se slažem s navedenim. Bez iskustva na nekom polju ne možeš biti uspješan, pa čak i tada, ako nemaš ono nešto (x faktor) nemoj misliti da si najbolji, možda sa prizvukom „dobar“.
Hvala Azemina na komentaru 🙂