Mini-priručnk, Ana Gord, blog 2017
Besplatno za preuzimanje
Korišćenje priručnika je veoma jednostavno: svaki dan imate po jednu temu na koju treba nešto da napišete – i tako 10 dana.
Kako postati (bolji) pisac?
Odgovor je veoma jednostavan, a opet, veoma, veoma težak. Sve što je potrebno jeste – pisati. Ali da je pisanje lako, (pažnja sledi rima) – pisao bi svako. Zato za sledi jedan PDF priručnik koji će vam pomoći da (bolje) pišete 🙂
Priručnik čak možete i da odštampate i da pišete po njemu a svoje priče ili pesme na zadatu temu možete ostavljati i ispod ovog posta. I to vam je to! Za samo 10 dana, imaćete završeno čak 10 tekstova što će to sigurno biti korak ka vašem (boljem) pisanju.
Knjigu možete besplatno preuzeti klikom na omot knjige ispod 🙂
Naravno, ukoliko vam se priručnik dopao ili znate nekoga kome bi koristio, slobodno lajkujte i podelite ovaj post 🙂 Takođe me možete pratiti na nekoj od socijanih mreža kao što je npr. Facebook 🙂
Srećno vam bilo!
PozZ
p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu 
63 Comments
Pingback: Kuda Plovi Ovaj Blog - Ana Gord
Pingback: FAQ - Ana Gord
evo me opet 🙂
Žena ptica i mladi vuk
Umrla sam odjednom, bukvalno u deliću sekunde. Ne znam da li se može reći da sam poginula, jer je način umiranja bio prilično neuobičajen. Bar ja nisam do sad nikad tako umrla. Cap, i gotovo.
Sećam se, bilo je to u sali dok sam igrala. Sećam se i da mi je taj dan bio pomalo bezveze. Bila sam frustrirana što ne mogu da nađem ozbiljan posao na kom bih gradila karijeru, i bila srećna i zadovoljna do kraja života. Zato sam igrala jako. Jer se tako oslobađam stresa. Skačem, okrećem se, vilenim okolo jer ima mesta, i plafon je visok, a tu je i veliko ogledalo. Nije ono preko celog zida, jer ne volim da se gledam dok vilenim; to mi skreće pažnju sa muzike. Ali, ipak mora da postoji. Zbog efekta. Sećam se i da sam jako volela sate koje provodim tako.
Oduvek sam odmah počinjala svoju igru, bez prethodnog zagrevanja, tako da nisam stvorila tu naviku. Bez ikakve najave rukama i nogama počinjala bih solo. Sigurno se nisam ni ovaj put zagrejala, dok sam bila u sali, jer me capnulo. Odjednom, sad ono meni bez najave. Telo je odgovorilo, naljutilo se i prestalo da radi. Zbog toga sam morala posle nekoliko trenutaka da izađem odatle, jer nikako nisam uspevala da ga ponovo pokrenem. Ne sećam se tačno u kom momentu je prestalo da radi, ali znam samo da je muzika odjednom stala. Ništa više nisam čul, ni osetila.
Kad sam izašla, imala sam šta i da vidim. Neko telo ukočeno leži na podu, sigurna sam da je to baš ono u kom sam do malopre vilenela. Nema koje drugo da bude, ovo je jedino ovde.
Pa dobro, šta sad. Ne mogu da ga oživim, capnulo je. Samo… kako tako naglo?! Ne znam zašto me to zanima, ali sad se nosim mišlju da istražim to. Možda bih mogla da pozovem nekoga da dođe i vidi ovo telo ovde. Da ga nosi, i da provali zašto je prestalo da radi.
U tom momentu je u salu ušla neka mala žena sa metlom, pa sam pretpostavila da je to čistačica sale. Imala je i ona šta da vidi, ali tek kad se približila. Možda je bila slabovida, primetila sam da nosi prilično matoro telo. Malo se uspaničila, ali je brzo pozvala nekoga kome je uz prekidanje glasa izgovarala: „Izgleda mr.t.vo, dođi.te brzo, moli.m vas!“.
Mogu da razumem kada neko ko je voleo telo koje je poznavao, pati. Ali ne mogu da razumem da se uznemiri neko ko uopšte nikada nije ni video, niti progovorio reč sa onim telom koje više ne radi. To je ionako samo telo, a ono što ga pokreće je ok. Ono nije prestalo da radi, niti će. Dobro, možda je malo jezivo što leži tu tako nepomično i bledo, ali ipak…
Brzo je već neko došao po to telo, a kad su kasnije otkrili uzrok smrti, bilo mi je totalno neočekivano ono što su rekli. Govorili su stručnim rečima, a kad sam povezala kockice shvatila sam da je srce odjednom prestalo da kuca i zbog toga sam umrla. Čudi me to, jer sam ja unutra bila prilično živa i još nekoliko sekundi potom vibrirala.
Bilo kako bilo, više ništa sa njim nisam mogla da uradim. Nema ga više, a ja moram nastaviti dalje.
Zašla sam za ćošak i odjednom je moj vidokrug postao sasvim drugačiji. Bukvalno odjednom! Sad vidim malog sivo-belog vuka. Zapitala sam se šta će on tu, i zar ja nisam u gradu? Pogledala sam oko sebe i videla mnogo drveća sa leve strane, a sa desne liticu sa koje se pruža predivan pogled. Ni sama ne znam kako sam dospela tu tako brzo, u tren oka. Do malopre sam slušala šta je uzrok moje smrti i bila sam okružena ljudima. A sada se odjednom nalazim ispred malog, možda nekoliko meseci ranije rođenog vuka koji me gleda svojim okruglim očima nalik na dugmence. Tačno gleda u mene, tako da sam sigurna da može da me vidi. A meni je sve isto kao da sam u telu, odjednom više nije onako lagano. Pomislila sam na jedno mesto, ali se nisam tamo pojavila kao što sam mogla do malopre. Čak i ovog vuka vidim nekako kao da smo slične visine. Znam da je mali, jer izgleda prilično mlado i gleda me pomalo radoznalo. Pogledala sam i ja sebe, barem ono što sam mogla da vidim. Izgleda da sam sada u nekom drugom telu, jer imam krila i noge su mi drugačije, kao kod neke ptice. Ako je ovo moje telo sada, onda mi je još čudnije da sam tako naglo prešla u njega, bez ikakvog odmora, bez ikakvog puta, ništa. Puf, i neka ptica sam.
Izgubila sam se u razmišljanju o tome, a kad sam se povratila primetila sam ogroman nalet adrenalina i poželela da raširim krila. Nisam još uvek saznala kako se kontroliše ovo telo, ali imala sam jaku potrebu da poletim. I još nešto – sasvim je neobično što sam odjednom velika ptica, i što osećam kao da već znam da letim. Možda sam prošla kroz nekakav portal iza onog ćoška i stopila se u pticu koja stoji ispred malog vuka… Jer, sve je odjednom drugačije, i to bez ikakve najave.
Da li da novo iskustvo u sasvim drugačijem telu da shvatim kao da treba samo leteti i istraživati svet, ili kao kaznu što su mi sada hrana i preživljavanje jedina briga, i to što ću morati da jedem bube i crve i… Nisam još saznala šta ja to jedem. Ali, sigurno mi se neće dopasti, jer se svega sećam kad sam bila čovek. Sećam se i ukusa hrane koju sam tada jela. Ali, kakva god bila ta hrana, ipak nije bila živa.
Morala sam da prestanem da mislim na žive crve u mojim ustima… u mom kljunu zapravo, pa sam pogledala u malog vuka i počela da mislim o njemu. Zaista nisam znala šta on traži ovde i šta hoće od mene. Šta god da hoće, ja imam krila i ne mogu više da ignorišem potrebu da odletim. Nisam se ni pozdravila sa njim, a već sam zatekla sebe u vazduhu. Kao da sam počela da se stapam u jedno sa vetrom, mogla sam da mu osetim svaki dašak. Kako sam se odmicala od malog vuka tako sam osećala vazduh sve jače i jače. Kao da me čisti, osećaj je čaroban. Odmah sam zavolela letenje, i zbog njega ću da se naviknem na odvratnu živu hranu. Nema veze, ovaj osećaj je suviše dobar da bi se izgubio. Prihvatam da sam ptica i više neću ni da mislim, jer sad bar i nemam neku posebnu potrebu za tim. Nema puno stvari koje mogu da me zabrinu. Izgleda… kao da sam slobodna… A i mali vuk je, u neku ruku.
Zanimljivo 🙂
Hvala ❤
Da li ovaj kurs još traje, kad je počeo i mogu li se „priključiti“? Ništa ne mogu da pohvatam od ovih silnih linkova, valjda uspem u sledećih nekoliko dana :). Evo i gešku sam napravio, pitanje sam postavio ENJOYINBLOG korisniku, umesto Vama. Izvinjavam se zbog greške.
To je priručnik koji može besplatno da se preuzme i onda po njemu radite 🙂 nema kursa, već je u pitanju vežbanka takoreći 🙂
To je priručnik koji može besplatno da se preuzme i onda po njemu radite 🙂 nema kursa, već je u pitanju vežbanka takoreći 🙂
Da li ovaj kurs još traje, kad je počeo i mogu li se „priključiti“? Ništa ne mogu da pohvatam od ovih silnih linkova, valjda uspem u sledećih nekoliko dana :).
Poslednja za večeras 🙂 Imam još dve sa ovog priručnika, ali njima ću neko drugo veče da te izbombardujem 😉
Istina o mojoj porodici
Mislim da je celo ovo prokletstvo započela moja baba. Kad je moja majka bila trudna sa prvim detetom, njena majka joj je utrapila petla u ruke da ga drži nekoliko minuta uz uverenje da će, ako izdrži i ako se petao ne bude migoljio, ona roditi muško dete. Moja baba nikada nije volela žensku decu, iako je i sama žensko. A moja majka nikada nije bila dovoljno hrabra da se suprotstavi svim babinim bubicama. Zato sam ja u tome prilično izveštena. Zapravo, suprotstavljanje mi dođe kao neko srednje ime.
A moja baba je jedan od razloga zbog kog ne osećam više nikakve emocije prema široj familiji. Više mi čak ni dede nije žao. Baba ga je omađijala, i toga sam potpuno postala svesna tek pre neki dan…
Ta žena se nikada nije dovoljno obrazovala, čak se može reći da nije dovoljno ni pismena. Ali, itekako je sujeverna i podložna kojekakvim čarolijama. Indirektno, preko svojih prijateljica, jer ona čak nije ni dovoljno pametna da bi se sama bavila time. Nije dovoljno ni strpljiva dok ne prouči sve načine. Ali, dovoljno je licemerna da ode u crkvu i zapali sveću, da se prekrsti i da slavi slavu.
Moj deda je bio čovek na mestu, čovek koga nikada nije bilo lako preveslati. Dok se baba nije pojavila sa idejom da ga zarobi, da deda bude samo njen čak i u mislima. Mnogo je nazadovao, više nije čak ni mudar kao nekada. Žalim ga, ali ne mogu mu pomoći. On mene gleda kao dete koje ne zna mnogo o životu…
Zapravo, kad se malo prisetim porodičnih priča, moguće da je sve u stvari krenulo od prababe. Babine majke. Ona nije dugo mogla da ima decu, pa su usvojili jednu devojčicu koja se kasnije udala i otišla u neko drugo selo. Pre nego što je ona stasala, rodila se moja baba. Prababina biološka kćerka. Ali, rodila se pod prilično sumnjivim okolnostima. Naime, prababa je posećivala vračaru iz susednog mesta i molila je da joj spravi čaj od koga će ova postati dovoljno plodna. Morala ju je poslušati za svaki sitan korak da bi cela magija uspela.
Otišla je kući. Čaj bi pila u malim gutljajima tokom celog dana, muža bi pomazila po glavi svako veče pred spavanje i ne bi mu se dala, već bi spavala u drugom krevetu. Sutradan bi opet odlazila kod vračare po novu dozu čaja. Čaj je morao biti svež i nikako iz frižidera. Prababa je očajnički želela dete i nije htela da prihvati činjenicu da njoj jednostavno nije suđeno da bude majka. Upirala se svom silom da ispuni ono što je naumila, a da nije dublje razmislila. Nijednom. Kažu da je bila retko pametna žena, iako nije završila ni osnovnu školu. Bila je prirodno inteligentna, samim tim je još čudnije kako je mogla da se usudi na ovako nešto.
Nakon deset istih večeri i deset istih dana, prababa je umesto da pomazi muža pred spavanje, legla sa njim u krevet. Vračara joj je izričito zabranila bilo kakve emocije tokom odnosa i naglasila joj je, kao da je od prevelike važnosti, da se nikako ne skida cela, nego da ostane u spavaćici i da samo legne na bok i dozvoli mužu da sve uradi sam. Prababa ništa nije pitala, jer toliko je želela da oseti kako je to imati sopstveno dete i dojiti ga.
Osam meseci kasnije rodila se moja baba. Bilo je to u suton i svi su se iznenadili, jer je došla malo ranije nego što je trebalo. Rodila se majušna i slaba, pa je prababa bila preokupirana da ojača svoje dugo očekivano čedo, toliko da nije zapisala ni datum njenog rođenja. Porodila se u kući, nije stigla ni do bolnice da ode. Prisutna je bila na porođaju i ona vračara. Čak joj je i pomagala menjajući peškire. Kasnije i oko jačanja bebe. Svaki put kad bi je prababa ostavila samu sa malom bebom ova bi ispuštala čudne zvukove. Očigledno je da je nečim trovala. To je sada moja baba, odavno već matora žena. Zapuštena i lenja za sve oko sebe osim za svoje koze. Ranije su bile krave, sad su koze.
Dakle, kako je baba rasla u okruženju žena koje su se bavile magijom, i kako je na nju takođe nešto nabacano, tako je i nastavila da živi. Možda i ne bih trebala da budem toliko ljuta na nju. Možda nije znala za bolje.
U to vreme, krajem 60ih godina, baba je upoznala dedu. Bila je obećana za jednog vojnika koji je tih dana bio odsutan, a kako ga ona nije volela nešto je morala da izmisli samo da se ne bi udala za njega. Tako je sa svojim prijateljicama skovala plan kako će da za tačno sedam dana osvoji najzgodnijeg i najpametnijeg tipa u selu i kako će imati venčanje iz snova. Posedale su sve četiri u krug, uhvatile se za ruke i počele da se njišu levo-desno. U sredini kruga je ležala dedina slika. Ne znam odakle im, mora da su ga krišom negde uslikale. Jer, da su upale u njegovu kuću da bi ukrale jednu sliku, mogle su da ukradu i komad odeće, pa bi im čarolija bila lakša. Zato mislim da nisu ukrale ništa, dobro su one znale za sve načine mađijanja nad željenom dušom.
Ne znam tačno kako se odvijao čitav obred, jer moj um odbacuje takve informacije, pa nisam uspela da zapamtim kad su mi prepričavali. Ali, nakon što su završile otišle su svojim kućama. Bez reči i bez pozdrava. Njihova vera je bila toliko snažna da su sve četiri bile ubeđene da je jedan obred završio sve. Pozvale su nekakve sile da im priteknu u pomoć i prepustile su njima čitav plan. I bile su bezbrižne, posebno moja baba. Kako sam već napomenula, nije preterano bistra.
Toga dana, u vreme posle ručka, na babina vrata je zakucao moj deda. Nikada ranije nije dolazio kod nje, nije imao razloga. Ni sada zapravo nije imao razlog, nije čak ni znao šta on uopšte traži tu. Baba ga je izgleda očekivala, jer bila je sređena. I nije se nimalo iznenadila što ga vidi na vratima. Odmah ga je uz širok osmeh pozvala da uđe unutra, sipala mu kafu koju je već skuvala i prinela stolicu bliže njemu da oseti miris omađijanog tipa. I svidelo joj se, strašno joj se svidelo. Nije se nimalo uplašila posledica. Zapravo je i ona sama od početka života bila ukleta, pa joj nije smetalo ni tuđe prokletstvo. Samo je sa prokletim i mogla da vodi nekakav život. Život koji je vodio u sigurnu smrt, Ne smrt tela, ne tako običnu smrt. Nego jednu malo goru, totalno zaboravljenu.
Deda je izgradio dve kuće i jednu vikendicu tokom godina koje su živeli zajedno. Dobili su tri kćerke, od kojih je jedna i moja majka. Deda je učestvovao u njihovom vaspitanju mnogo više nego baba. Ona je uživala sve pogodnosti, imala je sve što bi iko mogao da poželi. A kada je sve dobila, kada joj je ponestalo potreba i kada je već omatorila, počelo je da se primećuje koliko je deda izgubio snage. Kao da joj nije više potreban, prestala je čitava magija snažnog i visprenog čoveka spremnog na sve. Kao da je jedva čekala da je napusti, da umre. Kao da ga je omađijala da mu ubrza odlazak.
A on, kao da je izgubio svoju volju. Deda je sada sušta suprotnost onom mladiću, obrazovanom i pametnom. Deda sada nema šta da kaže i od svega diže ruke. Po ceo dan sedi na svojoj stolici gledajući u televizor. Više nema ni coktanja na vesti, nema neodobravanja ni na šta. Kao da mu je postalo sasvim svejedno, kao da i on jedva čeka da ode sa Zemlje. Kao da njegova duša vapi za oslobađanjem. Kao da i sam oseća da sve vreme nešto sa njim nije bilo sasvim u redu. Tih, ni sa kim više ne govori.
A baba je samo sa kozama. Sa njima priča, sa njima se smeje i njima daje da jedu. Dedi više ništa ne daje. A kada sve njene koze zaspu, ona sedne i gleda u jednu tačku. Zaboravi na upaljenu ringlu, zaboravi na unučad, zaboravi na kćerke i na muža. Zaboravi na sve, jer njene koze spavaju. A kao da i ona čeka nešto, ili možda nekog da dođe po nju. Samo sedi i ne miče se. Retko i udahne. Ponekad pomislim da se zbog svega kaje, a onda se setim da ona nije svesna šta je uradila. Da je ona od početka u tom svetu, i da ne zna za bolje. Ne zna ni za gore. Jednostavno, misli da je to u redu, da sve to tako mora. Ona misli da nije imala drugog izbora. Da nije ništa od toga uradila udali bi je za onog vojnika i život bi provela u kuhinji. Ovako ga je provela u štali.
Mislim da ju je sve sustiglo, još uvek živu. Mislim da neće skoro dočekati smrt i oslobođenje. Mislim da je čeka još dosta nevolja. Mislim da će na kraju ostati sama, mislim da ni koze čak neće imati. Mislim da će deda uskoro otići. Jer, iako se nije trudio da se bori protiv toga, iako je digao ruke misleći da drugačije nije moglo biti, ipak je dobar. Ipak, on nije bio uklet od početka. On je trebao da živi srećnijim životom.
Babino prokletstvo prenelo se na moju majku, a ja stavljam svoje stopalo na ivicu tog kruga. Sa majke sam prenela na sebe, a sa mene neće ići dalje. Ja decu neću imati, a moja sestra nek je srećna. Krug se mora prekinuti, pa neko to mora učiniti. Mislim da sam dovoljno hladna i mislim da bih to mogla biti ja. Mislim da imam debeo štit, i da mi ne mogu ništa.
Samo napred, raduju me tvoje priče, uživam 🙂 a nadam se da i tebi pomaže ovo pisanje 😉
Pomaze, kako ne ☺ obradovala si me kad sam nasla ovo i sad te cesto reklamiram. Nemam neku veliku publiku, al dobro xD Super je ovo vezba za mozak i prste ???? drago mi je da uzivas, to je onda prava stvar ????
Hoću da ispričam jednu priču
Čitam ‘Nauku o samospoznaji’ od Prabupade i naišla sam na nešto što me uznemirilo. Radi se o poglavlju ‘Svetačka samilost’. Tu Prabupada prepričava priču iz Veda, a ona govori o jednom Bramanu koji je bio podložan svim grešnim delima, ali je spašen spoznajom Boga. Tu su Gosvamiji opisivali paklene planete, pa je Parikšit Maharadža… Uf, moram ovo drugačije da sročim…
Postoje Vaišnaviji. To je ime za dušu koja ne brine za svoje oslobađanje posle spoznaje Boga, već više brine za oslobođanje ostalih duša koje je zavela iluzija. Sa poglavljem ‘Svetačka samilost’ sam se poistovetila. Od kada znam za sebe, jedini osećaj koji me istinski ispunjava i diže je taj kada pomognem nekom drugom. Ali ne materijalno, već kada razgovorom uspem da doprem do te osobe da bi se ona trgla i da bi se njeni tzv. problemi rešili. Od kada sam našla potvrdu u hiduističkim knjigama na sva moja pređašnja razmišljanja, u meni se probudio još veći osećaj da nekako treba da pomognem čovečanstvu, ili bar pojedincima. Ali, umorna sam. Zapravo, ova rečenica me potresla i naterala suze na oči:
“Gospodine moj, nije meni potrebno oslobođenje. Ne idem dok ove budale ne povedem sa sobom.”
Maharadža odbija da uđe u carstvo Božije dok ne povede sve pale duše sa sobom. To je Vaišnava. “Ja jednostavno želim da ih naučim kako da ti se predaju. To je sve. To je moj cilj.”
A onda sam zajecala sa rukama na licu, jer mi je u deliću sekunde postalo jasno zašto ceo život imam ovaj osećaj koji imam, i zašto se toliko dajem za druge. Koliko li sam života proživela kao ljudsko biće ako sam već sada tako umorna od svih ljudi i celog sveta?!
Danas stanje nije ni blizu isto kao pre par hiljada godina kada je Maharadža postavio sam sebe na to mesto. Sada ima mnogo više ljudi, mnogo više ateista, gnostika, i mnogo više duša koje ne žele izbavljenje iz kruga rađanja i umiranja. Kako ja onda da ispunim zadatak Vaišnave?! Kada god pokušam da priđem ljudima, na različite načine, ja bivam neshvaćena, smatraju me šenulom.
Gledaju me kao malo dete.
Umorna sam…
Ne mogu reći da ne želim više da pomažem nikom, jer želim. Svim srcem i celim bićem to želim. Najsrećnija bih bila kada bi svi shvatili i progledali. Ali, vidim da nikada neću to postići, jer Bog ima plan za svakog od nas pojedinačno. Zašto se moja duša tako zadrto odvojila i zašto je toliko ubeđena da će je iko čuti?! Nikada se neće desiti izbavljenje svih duša odjednom, jer nije svaka zarobljena. Niti je svaka na istom stupnju. Ko sam ja bre da se bunim?!
Sad mi je malo lakše kad sam ti ispričala ovu priču i pitala te pitanja na koja zapravo nema odgovora. Nije priča neka standardna, nema likove i nema nikakav događaj oko kog se vrte reči. Samo mi je ležala na grudima, potiskujući me kao težak kamen. Sad je bolje, kao da se lakše diše. Pa, moram da ti se zahvalim. Jer, sa tobom mogu o svemu da pričam.
Pet laži koje govorim drugima
Ali, ja ne lažem. Ja izmišljam. Imam umetničku slobodu i dozvolu od Univerzuma da izmišljam. Bilo šta. Ja sam posebna miljenica. Potičem iz mesta jako lepog. Sva ti čula tamo ožive, jer prelepo miriše. I jako mi je bilo žao kada sam odlazila, toliko da skoro i nisam htela da odem. Svi su osetili moju tugu i zato su mi obećali da će biti uz mene zauvek. I zato sam im miljenica. Zato smem i da izmišljam.
Dobro, to su četiri laži. A peta? Peta bi bila da mi je ovde super. Mislim, ovde na ovom svetu. Da mi je bolje nego na onom. Peta laž bi bila da mnogo uživam i da mi se ne vraća kući.
I, ti si prvi čovek kom pričam ove laži. Drugima izmišljam neke leve, koje baš i nemaju veze sa ovima. Nešto mi je došlo da te ovako slažem, ne znam zašto. Možda, jer se i ti slično osećaš?
Nešto detinje xD
Kvadratni metar moje duše
Vidi mali, opet su se kazaljke poklopile. Pitam se da li ti je dosadilo čekanje u tom ćošku moje duše gde se vešto kriješ?
U pravu si, patetična sam klinka. Ali samo u tom ćošku gde si ti. U svakom drugom glumim ludilo odrasle žene koju baš i ne zanima mnogo nekakva savršena ljubav. Znaš, u svakom drugom ćošku zavaravam i sebe i druge da mi ne trebaš, i da me ne interesuje ništa u vezi tebe. Iskusno sve prevarim i zaista, zaista izgleda kao da mi ne trebaju tvoji zagrljaji.
“Ma, kao da je važno” – pomislim svaki dan – “Jer, ionako sam rođena sama. Mogu sama i da umrem.”
Ali, kad opet zađem u taj skučen ćošak ti me dočekaš. Više mi se ni ne smeješ, samo me gledaš tim krupnim očima. Kao da hoćeš da me pitaš sudbonosno: “Dokle bre više?”
Ne odgovaram ti nikad na to pitanje, već i ja tebe samo gledam. Teško padne to gledanje, pa se okrenem i odem od tebe. Ostavim te samog u tom ćošku da čekaš momenat kad ću te izvući odatle. A odlažem već dugo iz nekakvog straha. Ne znam kakvog i čega to zapravo imam da se plašim.
Dobro, ajde priznajem. Sve je moj um izmislio. Iz dosade, tako je. I tebe je izmislio, i taj strah. Ma, baš sve. Izmisliće još puno toga, ni sama ne znam šta sve. Dok čeka smrt i taj kvadratni skučeni metar moje duše dok ne ode u etar. Bez povratka. Jer, to je zapravo ono što želi cela moja duša. Ne samo taj metar, nego baš cela duša. Da odleti, i nikad više ne sleti. Jer, zaista je dosta svedočila izmišljanjima i svim situacijama.
Viče ona glasno: “Dosta je bilo!” i metar se širi. Postaje dva, pa tri i na kraju konačno odleće.
“Zbogom! Zbogom! Zbogom…” – čuje se sve tiše i tiše.
Um je ostao sam, bez metra, dva il tri. Totalno sam, pa nek sad izmišlja do mile volje. Jer, nema ko da mu svedoči više. I nije mi žao. Nije ni njemu bilo žao dok se duša trudila da isprati svaku novu izmišljotinu. Na kraju krajeva, morao je da ostane sam ne bi li shvatio kako je naporan. Pa, kad i ako shvati, možda mu se i vratim. A, možda i ne…
<3 bravo :)
???? hvala ????
Evo me opet 🙂 Još samo 6 komada 😀
Prava stvar
Nešto se mislim… Sedim u stanu svaki dan, ponekad odem napolje, čak i radim u stanu… Kao da sam u nekakvom zatvoru, sam sebe zarobio. Niko me nije naterao da ovako živim. I pitam se, kakav bi život mogao da mi bude ako odem na selo. Da mi bube budu drugari i leptiri mi sleću na dlan. Razmišljam često o tome da li bi to bio pravi život za mene. Da se maknem iz ovog grada, da prestanem da udišem smog ovih automobila. I da ne slušam više njihove trube. Pitam se da li bi mi brzo dosadila tišina i orkestar cvrčaka uveče…
Kad iz ove perspektive mislim o tome, čini mi se kao da to zaista jeste prava stvar. Da takav život ima smisla, u skladu sa prirodom. Mada, ne bih mogao kompjutera i interneta da se odreknem. To me sada čini pomalo licemerom, ali ako napuštam grad ne moram i posao koji tako volim. Moglo bi to sve da se izvede, mislim se. Moglo bi, zaista.
Jutro bi mi počelo kafom na verandi, a zvuci koje bih slušao na početku svakog dana bili bi zvuci ptičica. Njihova pesmica i klepetanje krila dok lete sa drveta na drvo bili bi muzika za moje uši. Drveća bi oko mene bilo mnogo i miris njihov bi mi ulepšavao svaki udah. Ne bih imao cveće, ono šareno koje svaka baba ima u dvorištu. Ne, to mi se ne sviđa, jer bi bilo dosta pčela. Još uvek vučem traumu iz detinjstva kad me napao njihov roj. Zapravo su me samo jurile, nisu mi ništa uradile, ali ih se i dalje plašim. Verovatno su se samo igrale sa mnom. Kako god, ipak ne želim pčele u svojoj blizini. Zato bih imao samo drveće. Uglavnom četinare, jer oni baš dobro mirišu ujutru. Tako da bi mi i ptice i miris borova ulepšavali svaki dan, pa bih onda s mirom počinjao rad. Sedeo bih za svojom tastaturom i pisao bih o bilo čemu. Zapravo, o svemu. Ne bih prezao od mišljenja drugih ljudi, jer ne bih ni bio u kontaktu sa njima. Samo, pitam se do kada bih mogao tako, bez ljudi. Samo sa životinjama, insektima i drvećem.
U suštini volim ljude, samo su mi malo dosadili. Dosadile su mi sve priče o drugim ljudima, jer kad god se sretnem s nekim samo se o nekom drugom govori. Zbog toga bi mi prijala priroda. Mada, možda bi mi dosadila ubrzo. I onda bih se trkom vratio u grad, da nađem neke nove priče, nove inspiracije…
Bilo bi super da nađem nekoga ko mi ne bi pričao o drugima, već o idejama. Čak me i priča o smislu života dotuče. Previše puta je ispričana. Ali, nove ideje… To je ono što mi treba. To bi u stvari bila prava stvar! Da upoznam nekoga ko je pun ideja, i ko se ne plaši da ih sprovodi u delo. Ideje za bolji život čitave civilizacije, na primer. Ideje o bilo čemu, o svemu.
Imam ja svoje ideje, ali bilo bi lepo čuti i tuđe. Bilo bi lepo kad bih znao da postoji još neko kome je muka od razgovora o drugim ljudima, o prepričavanju situacija koje su ih tobože povredile, a odmah sutradan kao da se ništa nije desilo. Ne korim to, svestan sam da je svaki novi dan nova šansa. Da, ako se probudiš ujutru sa novim mislima, juče zaista prestaje da postoji. I kažem im ja to uvek. Zapravo ih podsetim, jer oni to već odavno znaju, samo su zaboravili. Iz nekog nepoznatog razloga njima je zanimljivije da previru po prošlosti i po tuđim životima. A meni je toga tako muka.
Želim ideje, želim osobu sa kojom bi mi tišina lako pala. Osobu sa kojom bih mogao da odem u prirodu i da ne primetim nijednu bubu. Zato što bismo se izgubili u razgovoru o nekim pravim stvarima.
Kako bi bila lepa ta osoba! Čak bih i ja pored nje postao lep…
Nisam dobra, ne pišem svaki dan xD Ali, evo uhvatila sam vreme u pola noći da prosledim razgovor koji se zaista dogodio 😀
Razgovor sa bliskom osobom
Našli smo se posle nekoliko meseci u kojima nam se oboma svašta izdogađalo. Sedeli smo negde na kafi i udubili se u priču o nečemu čudnom, što nam se ranije nije dogodilo, te smo pokušavali da nađemo razloge i pročitamo znake.
“Bukvalno me sama prostorija gušila. Bila sam sa nekim ljudima i otišli smo u piceriju. Hteli smo da sednemo za sto i naručimo pizzu, naravno. Nije mi to bio prvi put da sam tamo, ali ovaj put sam imala nekakav osećaj kao da je vreme stalo. Ljudi su se usporili, skoro se nisu ni pomerali, a i atmosfera je postala jako teška. Počela sam da se gušim, i morala sam da izađem napolje. Laknulo mi je kad sam izašla na vazduh, a ostali su izašli za mnom, jer sam izjurila. Bilo je očigledno da nešto nije u redu, ali nisam htela da im se objašnjavam, već sam ih zamolila da odemo na neko drugo mesto. Kada smo ga pronašli, osećaj nije bio isti kao u onoj piceriji. Taj osećaj tamo nikad neću zaboraviti. Od tada se više ne pojavljujem na određenim mestima. Ne znam tačno zbog čega, ali kao da sam druga osoba. Povučena i nezainteresovana za čitav svet oko mene.” – ispričala sam mu najčudniji osećaj koji sam ikada imala, a njega nimalo nisam iznenadila time.
“A pa, krenula je ta promena. Iskren da budem, očekivao sam to.” – rekao mi je nekako odsutno, kao da je imao još mnogo da priča o tome, a nije bio siguran da li je to potrebno.
“Ja od tada ne mogu da se opustim na žurci, nije mi prijatno na nekim mestima i sa nekim ljudima, nisam više napolju, na ulici. Nekad mi odgovara, ali mnogo češće mi ne odgovara tako nešto. Ranije sam volela sva ta mesta i sve ljude, a sad…” – pomalo tužno sam to kazala, jer mi nedostaju sve klinačke ludosti koje sam živela do pre neku godinu.
“Pa da. Zato što smo mi u suštini još klinci, razumeš.” – nasmešio se.
“Pa dobro, ali… Ma daj, to bi značilo da matorci ne smeju da požele da odu na neku žurku, na primer. Kažeš to kao da se samo u određenim godinama rade neke stvari, a posle ništa.” – bockala sam ga, iako sam znala na šta je zaista mislio. -“Pravo da ti kažem, ne želim da odrastem. Ja bih večito da ostanem klinka, zato se ovako i ponašam…”
“Naravno… Eto, šta na primer rade takozvani ozbiljni ljudi. Mnogo veće gluposti nego deca. Da stvar bude još žešća, tako nezreli ozbiljni ljudi naprave nove živote i njih uče istim greškama. Nisu svesni svoje nesvesti…” – samo je zagrebao po površini, jer ne bi mogao da se zaustavi da je ušao u dubiozu.
“Mhm… Možda su im isprani mozgovi.” – našalila sam se, ali zapravo nisam bila daleko od istine.
“Hah, da! Podsetila si me time na jedan dan kad sam se vraćao sa predavanja. Idem ulicom i vidim ljude, ali to nisu bili ljudi. Više su izgledali kao neki roboti, ispijeni i sivi. Svako je išao nekim svojim putem, ali kao da su bili prazni, izgledali su kao da im je neko naredio da tamo idu, da tako izgledaju i da na taj način hodaju. Ne primećuju stvarnost oko njih, vidi se da nisu u sadašnjosti. Posmatrao sam ih skoro pola sata, sve se nadajući da će proći neko pun života i sa osmehom na licu. Ali, nije.” – govorio je pomalo iznervirano.
“Hmm… sećaš li se da je to baba Vangino proročanstvo; da će ljudi biti zombiji i svetom će vladati mali žuti ljudi?! Čini mi se kao da je ovo tek početak.” – inače ne verujem u takve stvari, ali već se ostvarilo dosta toga što je ta baba rekla. I zaista mi se čini kao da se sve to događa već neko vreme unazad.
“Jašta. Mada, neki će da budu zombiji , a neki nećemo…” – namignuo mi je kroz smešak, jer smo oboje počeli da se nerviramo zbog takve priče, pa je hteo da promeni temu.
Morali smo da izađemo iz lokala, jer smo odavno popili svoja pića, a i hteli smo da protegnemo noge dugom šetnjom. Nakon par rečenica kojima smo se zadirkivali, setila sam se da mi je jednom davno rekao da će ti se svaka želja ostvariti ako je poželiš dovoljno jako, a onda na nju potpuno zaboraviš. Zato sam ga pitala da mi to objasni malo podrobnije.
“E, setila sam se! Daj objasni mi malo ono što smo pričali pre milion godina; poželim i dobiću – zaboravim na želju i ostvariće se. To mi se dešava, jako često, ali izgleda nesvesno.”
“Pa eto ti. Nemam šta da ti objašnjavam, sve si sama rekla.” – kao da nije hteo da priča o tome.
“Ne znam kako da to objasnim nekome ko me pita, na primer… Mada ti u principu ne možeš ništa nikome da objasniš do te mere da mu bude sasvim jasno. Jer, taj neko mora sam da dođe do svojih zaključaka. A ja čim nešto saznam, ja bih to da podelim sa celim svetom i ako sam videla da je čoveku bolje od tog nekog saznanja, bude mi krivo što neće svi to da praktikuju…” – pokušala sam nekako da mu dočaram koliko mi je važno da znam kako to zaista funkcioniše.
“Ok, priznajem da ne znam kako to da ti objasnim na način koji želiš. Moraćeš sama da prokljuviš.” – znam da mu nije bilo nimalo lako to da kaže, jer ne voli kada nešto ne zna i retko kada priznaje da nešto ne zna. – “E, čitao sam nešto o indijanskom stilu pušenja. Oni kad puše, izbacuju dim na gore. To im dođe kao neki vid pročišćavanja. Kao da time čine da energija iz njih ode negde gore.” – brzo je opet promenio temu.
“Da, da. Često mahinalno to uradim” – rekla sam totalno odsutno.
“Moram opet da napravim digresiju, ne bih li te trgnuo iz tog sna u kom si sad.” – dok je govorio zadnje dve reči bocnuo me kažiprstom u rebra – “Znaš li da kada se loše osećaš, ne treba da izbaciš tu energiju iz sebe, nego da je transformišeš. Iz ljutnje da pređeš u mir, na primer. Jer ako izbaciš bes, on ostaje u prostoriji kao bes, i ako neko drugi prođe tuda to će ući u njega, i onda će taj neko biti besan. ”
“Stvarno?! Zar ne ode u etar?!” – malo sam se začudila.
“Pa ne. Ostane tu negde. To sam čuo od jedne profesorke. I ja sam se zapitao kako je to moguće, ali kad sam počeo to da praktikujem video sam da stvarno deluje. Znači, niko ne pokupi moj bes. I puf, koja milina.”
“Meni se često dešava da iz nejasnih razloga budem jako besna, ali od malena imam uverenje da treba da izbacim bes iz sebe, jer ako ga ne izbacim odmah, on će se taložiti i ja ću se na kraju razboleti. Ali mi je jako dosadilo takvo moje ponašanje, tako da ću pokušati da ga transformišem sledeći put. Mada, ne mogu a da se ne pitam: ako se ti na primer sada naljutiš na neku osobu, dakle ne na situaciju nego baš na osobu koja je tebi bliska, i ako ti tada transformišeš svoju ljutnju, zar neće ona da se akumulira u tebi, jer u stvari postoji razlog zašto si se naljutio na tu neku osobu… I sledeći put kad je vidiš, opet ćeš biti ljut.”
“Ti tu ljutnju prihvati kao ljutnju, ne moraš da je odbacuješ. Ti jesi ljuta, ali pustiš ljutnju da se transformiše u neku drugu energiju, na primer u ljubav ili mir.” – pokušao je da mi pojasni.
“Kako u isto vreme možeš da budeš i ljut i miran?” – pitala sam sad već nestrpljiva.
“Pa, ne možeš u isto vreme osećati dva osećaja, ali ti nisi taj osećaj. Imaš razne osećaje, a samo onaj koji je najjači dolazi do izražaja. Kad dođeš sebi, shvatiš da si ljut, ali odlučiš da ništa ne želiš da uradiš sa tom ljutnjom. I onda počneš skoro prirodno da transformišeš tu ljutnju u mir. Zbog tvoje odluke da ništa ne uradiš sa njom, mozak kao da traži drugu zanimaciju.”
“Dobro. Recimo da odeš da spavaš, i sutra se probudiš i opet se setiš zbog čega si se naljutio, i ljutnja se vrati. Zar to nije pokazatelj da je ostala u tebi?” – bilo mi je jasno šta je rekao, ali sam ipak htela da ga pitam tako nešto ne bi li ušao malo dublje u temu.
“Onda opet radiš tu transformaciju dok opet ne dođe do osećaja mira. Ako se dugo vremena ljutiš, onda dugo vremena moraš i da transformišeš ljutnju da bi se u potpunosti oslobodila od nje. A ljudi to često zanemaruju i onda se čude zašto ne mogu da izdrže više neke stvari koje su ranije mogli. Zatim moraju sve da prekinu, da se vrate na nulu i da shvate da nema potrebe ni za kakvom žurbom, i da je sve u redu.”
“A šta je sa krivicom?” – dodala sam.
“Pa čija je to krivica i ko je izmišlja?”
“Ko?”
“Isti onaj koji izmišlja i situaciju. Onaj koji misli. Ako misliš da si kriv – bićeš kriv.” – kao sveznajući mudrac izgovorio je to sa takvim mirom u glasu da zaista više nisam imala nijedno pitanje.
Rastali smo se posle još nekoliko rečenica u kojima smo se dogovarali kada ćemo nastaviti naše lude razgovore. Zbog obaveza koje imamo ni dan danas se nismo sreli, ali osećam ga kao blisku osobu sa kojom mogu opušteno da razgovaram o bilo čemu. Svaki put dobijam odgovore na svoja pitanja što me još više oduševljava. Ne mora da znači da je sve to apsolutna istina, već je samo jedna od istina. Meni za sad dovoljna.
Ali pišeš, to je za pohvalu 🙂 bolje malo po malo nego nimalo 🙂 mudra sam nešto danas 😀 ajd, pa nastavi 😉
Ja kad se zanesem knjigu bih napisala odjednom xD Nadam se da će biti zanimljivo čitati. Evo je u komentaru, kao što si tražila 😉
Priča koja kruži gradom ovih dana glasi ovako: Postoji jedan čovek koji daje odgovore na sva pitanja. Sebi je nadenuo ime Niko, jer kaže da se tako i oseća. Nalazi se na vrhu brda zvanom Čigota, na Zlatiboru. Dane provodi u tišini i društvu svojih ovaca. Tokom zime kaže da ne izlazi iz tople kuće. Do njega nije tako lako stići, iako se njegova kuća vidi iz daljine. Jarko bela odskače od žutila zemlje na kojoj je smeštena. Do njega se treba popeti, i to pešice. Tvrdi da zna šta se nalazi u glavama ljudi, kakve su im svesne i podsvesne misli. Kaže da mu zbog toga smetaju mnogi, pa je morao da se skloni od civilizacije. Tvrdi da kada se nađe među ljudima, u gužvi na pijaci, čuje sva njihova komešanja u glavama. Ali mu je tada teško da čuje odgovore na ta pitanja, što mu nimalo ne prija. Našao je svoj mir među ovcama, ali ni dan danas nikoga ne odbija kada mu dođe u posetu.
Kroz razgovor sa prijateljima i Slavoljub je čuo za ovog misterioznog čoveka. Nikada nikome nije pričao svoje tegobe, da ne bi opterećivao druge. Priča je do njega došla sasvim slučajno, kao dugo očekivani znak. Razmišljao je dosta, i dvoumio se da li da ode ili pusti da vreme odradi svoje.
Ipak je odlučio da uzme godišnji odmor sredinom leta i uputi se ka Zlatiboru. Nije nikada ranije bio tamo, pa je imao poteškoća da nađe Čigotu. Navigacija u automobilu mu nije mnogo pomogla i morao je često da staje kako bi pitao prolaznike gde da skrene. Ni to nije bilo lako, jer tamo zaista nema mnogo ljudi. Zato se njegov put odužio i pretvorio u dosadno iščekivanje sledećeg prolaznika koji bi mu pružio valjanu informaciju. Uz mnogo strpljenja pronašao je malo vikend naselje gde je mogao da parkira svoj auto, ali odatle je morao ići peške.
Sunce je sijalo toliko da je sva trava požutela, a Slavoljub se sve teže kretao ka beloj kući. Popio je odavno svoju vodu koju je natočio na izvoru i već je počeo da broji sekunde do razgovora. Međutim, kada je stigao nije zatekao Nika u dvorištu. Pomalo time razočaran legao je na zemlju i duboko izdahnuo. Vrlo brzo je utonuo u svoje misli da više nije čuo ni hukanje vetra. Tako znojav i žedan opružio se celom svojom dužinom, i zaspao.
Prošli su sati, a on se nije budio. Niko se vratio i nije se začudio kada je video telo u zvezdinom položaju opruženo na svom travnjaku. Sunce je zamenio mesec, ptice su zamenili zvukovi cvrčaka, ali Slavoljub se i dalje nije budio.
“Mora da je prilično opterećen” – izustio je Niko naglas dok je strpljivo čekao da se ovaj probudi. Palo mu je par puta na pamet da ubrza proces i polije ga vodom, ali se ipak iskontrolisao, jer je znao da bi time narušio Slavoljubov mir. Umesto toga, samo ga je posmatrao.
A onda se desilo, naglo i odjednom Slavoljub je skočio sa zemlje. Iz ležećeg položaja pravo u stajaći. Čak se i Niko malo iznenadio, jer zaista nije očekivao tako naglo buđenje njegovog posetioca.
“Nadam se da Vas nije mnogo uplašio.” – zadirkivao ga je Niko.
“Šta?! Ko? Molim?!” – okretao se Slavoljub oko sebe, jer nije mogao odmah da vidi Nika koji je sedeo na stepenicama svoje kuće. Oko njih se odavno već spustio mrak.
“Pa kažem, da Vas nije neko uplašio? Naglo ste skočili. Evo me ovde, na stepenicama.” – nastavljao je Niko po svom.
“A, tu ste. Ne znam. Ne mogu da se setim šta sam sanjao. Vi ste Niko, pretpostavljam. Izvinjavam se što sam zaspao, ali kada sam došao niste bili tu, a ja sam se umorio od silnog penjanja. Do Vas nije nimalo lako doći. Ja sam Slavoljub, drago mi je.” – pružio mu je ruku, jer je već došao blizu stepenica dok je izgovarao sve te rečenice.
“Znam, Vama građanima nikad nije lak dolazak u prirodu. Još ako negde ne možete svojim kolima prići odmah se ljutite. Bunite se što Vam nije svaki pedalj zemlje prilagođen. I zaboravili ste kako je dobro hodati uzbrdo i nizbrdo.” – čačkao ga je Niko, jer nije voleo ljude iz grada.
“Oprostite mi, ali zar i Vi niste čovek? Zar volite da se mučite?”
“Ne volim, baš zato sam i ovde, sa svojim ovcama. Za mene je život u gradu pravo mučenje. I sav taj smog u vazduhu. Vi ste svi bolesni, zar ne vidite?”
“Čudno. Baš mi je sve to prolazilo kroz glavu kad sam izašao iz auta, i dok sam se peo do Vaše kuće.” – zamišljeno će Slavoljub.
“Znam, čuo sam već. Nije to moje mišljenje, već Vaše. Ja nemam svoje mišljenje. Imam samo mir.” – Niko se uozbiljio – “Pretpostavljam da sad možemo preći na razgovor zbog koga ste zapravo došli.”
“Znate kako, nekoga biste takvim nastupom oterali. Ali mene ste još više zaintrigirali, što pretpostavljam već znate. Zapravo, nisam neko ko veruje u ovakve stvari. Kada sam čuo za Vas pomislio sam da ste još jedan šarlatan. Ali kada su mi rekli da ne primate novac, da ste mnogim osobama doneli mir, priznajem počeo sam da se dvoumim da li da Vas posetim. Nemam nikakvo konkretno pitanje da postavim, iako sam po prirodi prilično radoznao. Mislim da me najviše od svega zanima kako Vi to radite? U čemu ja Vaša tajna?” – ispitivao ga je Slavoljub.
“Plašim se da Vam takav odgovor ne mogu dati. Vi ste o meni slušali priče kao da sam nekakav čudotvorac, koji daje odgovore na sva pitanja. U Vašoj glavi se kovitlaju misli koje Vam šapuću da ću morati da Vam odgovorim i na to pitanje, koje bi Vama odalo sve moje načine i čitavu misteriju. Ali, moram Vas razočarati. Nemojte me pogrešno shvatiti, nije to radi sebičluka ili straha da biste Vi to pokušali u svom gradu i tako zarađivali novac, jer Vam je dosta tog posla kojim se bavite Već dvadeset godina. Ne, nije da zbog toga ne mogu da Vam odgovorim, već zbog toga što ne znam. Zaista, ne znam. Već sam Vam rekao ranije – ja nemam svoje misli. Samo osluškujem šta mi se govori, i po tome postupam. Rečenice koje čujem u svojoj glavi, reprodukujem ih na onoga ko pita. Zato ne mogu na baš sva pitanja da dajem odgovore, jer to nisu moji odgovori. Ne izmišljam ih ja. Ako ih čujem, ja ih kažem. Ali ako ih ne čujem, nemam pravo da ih izmišljam. Zašto mi umesto toga ne ispričate to što Vas u stvari muči, to što još nikome niste pričali. Pa, Niko Vas sluša.” – sve je to izgovorio sa takvim mirom u glasu da je odagnao sve Slavoljubove sumnje. Pa se ovaj zato osetio bezbedno i udobno da je izmomenta odmotao svoje klupko, ne kontrolišući ni reči ni misli.
Ispričao mu je brzo sve o tome, slično malom detetu koje je dugo skrivalo tajnu od majke, a sada više ne može da ćuti. Kao da je teret nosio godinama, i kao da je postajao sve teži i teži. U odnosu na ostale probleme koje je Niko već slušao od raznih ljudi koji su mu dolazili, Slavoljubov zaista nije bio tako veliki, a ni težak. Samo ga je ovaj tako predstavio, jer ga je dugo potiskivao.
Nakon nekoliko sati razgovora između njih dvojice rastali su se. Neću prepričavati njihov razgovor, jer me Slavoljub zamolio da ne govorim o takvim detaljima. Ali sam kao osoba koja je o Niku čula iz prve ruke morao da obavestim svet o tome da negde na vrhu brda postoji čovek koji čita misli. Taj čovek je isuviše skroman, i za sebe govori da je ništa. Onima koji odu od njega on je svakako sve, jer im odagna nemire kroz dugačke razgovore i razumevanje. Ne služi se nikakvim pomagalima, dimovima, muzikom, rečima… Ničim. Samo sedi i mirno sve sluša. Klima glavom i razume. Kod njega su, kažu, dolazili ljudi sa velikim problemima, a od njega odlazili kao novi. Sva opterećenja su im iščezla, i sve teške misli nestale. Kao da tu nikad nisu ni bile.
Negde tamo postoji neko ko je u stanju da za sebe kaže da je niko, iako je sve. Njemu ne trebaju ljudi, ali on treba ljudima. Zato što su međusobno zaboravili na razumevanje, pa uvek osuđuju onoga do sebe. Imaju nekakvo mišljenje, i to na osnovu tvrdnji koje su pokupili od nekog usput. Zaista, u poslednjih nekoliko godina nisam svedočio situaciji u kojoj se ljudi međusobno razumeju. Zato je pravo čudo kada saznaš da postoji neko pred kim si nag, iako si realno obučen. Miluje ti um i dušu kada znaš da postoji neko ko te razume. Ne mora ništa da ti kaže, dovoljno je samo da klima glavom i da osetiš mir tokom i na kraju monologa koji vodiš.
Lepo pišeš. I to baš 🙂 Hvala na pričici 🙂 Još samo 8 😀 😀 😀
Ijao ???? hvala puno. I ti lepo pises, al to si vec znala ☺ ima i onih drugih 30 tema ???? znaci mi inspiracija, hvala ti na tome!
Heeej 🙂 Napisala sam malo dužu pričicu 😀 Ne bih da zauzimam toliko mesta u komentaru ovde, pa evo je na mom blogu https://enjoyinblog.wordpress.com/2017/06/26/zujanje-muve-na-mojoj-sahrani/
Taman da prozujiš po njemu, možda te inspiriše neka objava 😀
Sve najbolje 😉
Marina
Slobodno možeš i ovde uvek 🙂 ovo je prostor za sve 🙂 Hoću naravno da prozujim, hvala na deljenju 😉
Oket, sledecu ces dobiti u komentaru ????
Pingback: Zujanje muve na mojoj sahrani – Dubine Detinjeg Uma
Zlatni dukat na dlanu
Žigosa me taj zlatni dukat na dlanu,
podera mi suknju,
zašilji potpetice,
suzi pogled
i pljunu mi u lice.
Hvala Amra na pesmi :*
Žena ptica i mladi vuk
Gledaj Svet očima ptica
Rasterećen sitnih trica,
Nikada ne kloni, leti.
Kad ne možeš
Samo sleti.
Drži se svojih visina
A ne lažnih veličina.
Zrno kljucaj,
Zrno sej,
Al se stalno,
Stalno smej.
Sloboda je najveća vrednost. Domen ljudske slobode postupanja je oivičen interesima drugih ljudi. Često nas u životu uče da nekad treba otrpeti i zarad drugih. To nije uvek dobro. Posebno se u tradicionalnom vaspitanju žena u odnosu na muškarce i mlađe od starije dece favorizuju pojedinci bez mere i granice. Kod Grka, na čijem postulatu tradicije je i naša tradicija, kad u porodici ima više dece, štede se isti novčani ulozi za svakog od deteta, koji im se daju kad postanu punoletni. Ako je neko neodgovoran on neće biti izbačen iz kuće ali nikada neće dobiti deo braće i sestara niti će im biti pretpostavljen. Često žene žrtvuju svoju karijeru zarad porodice, večito se ponašaju kao da su glupe, prave se da ne primećuju neke stvari i sl. Često nakon raskida takve zajednice ponesu samo najnužnije stvari. Meni su se mnogo nametale takve situacije da se odreknem karijere, školovanja i ličnog usavršavanja. Zašto? Zbog čega? Ništa mi se nije nudilo kao osiguranje za slučaj raskida zajednice. Pristup šikanirajući da bi posumnjala u svoje vrednosti, štednja na kavaljerstvu i skromni komplimenti. Pri tom položim audiciju za manekene i dobijem ponudu za rad, završim studije i uradnim mnoge stvari. A ti neki „frajeri“ ne umeju ni sok da mi sipaju! A na njihovo zanovetanje na mnoge moje vrednosti samo nabrojiš šta sve oni nama treba da pruže po tradiciji, a o proveri karaktera i da ne govorim. Ne kažem da ne treba pružati podršku i pomoć drugima u životu ali je mene život naučio da pazim na svaki atom tereta koji podnesem.
Zorana Gavrilović
Pet laži koje govorim drugima
Ni jedan čovek na svetu nije potpuno objektivan. Kad se pogledamo u ogledalu pre snimanja ne vidimo sve što nakon toga zabeleži kamera. Ni svoja osećanja ne umemo uvek da definišemo.
Pred drugima skoro uvek imamo stav o tome šta kom reći i u kom trenutku. Postoje male i velike laži. Razlika je u tome što one stvaraju predstavu o nekim našim kvalitetima koji jesu ili nisu odlučni za poverenje u sagovornika ili određeni postupak. Na primer, nije isto slagati tipa „ne jedem ovoliko i ovakvu hranu“ i „to i to sam po zanimanju“. Svakodnevno ponavljam da ću određenog dana uraditi nešto u kući pa kad mi se sutradan to ne radi ispadnem lažov.
Laganje nije dobra osobina. Postavlja se pitanje da li lažemo sebe ili druge? Laž je i kada nekoga volimo a kažemo da ne – ili se tako ponašamo pred njim a posle plačemo. Laž je i kada smo ubeđeni da nešto dobro stvaramo i možemo a, u stvari, nije to velikog domena, s rezervom da uvek treba stvarati i pokušavati a ne očekivati previše.
Istinu treba dokazivati i za nju se boriti, jer je to prava stvar.
Zorana Gavrilović
Hoću da ispričam jednu priču
Život je pun različitih situacija iz kojih crpimo lekcije za sebe, okolinu i potomstvo. Daj Bože da ih preživimo, obzirom da nam se zamagljuju mnoge istine.
Bio jednom jedan zločinac, koji je pošteđen kazne. Prilagodljiv vremenu promenio je mesto prebivališta.
Lažno se predstavio i naivan narod zaveo, pa je tako prirodnom smrću i završio.
Vremena su teška, iza nas su strašni ratovi i ovim ne krivim nikoga ko to ne zaslužuje. U životu treba graditi mostove među ljudima, unapređivati međuljudske odnose i prevazilaziti konflikte ali se ipak paziti.
Svaku žrtvu treba poštovati i nepravdu otkloniti i tako pobediti.
Zorana Gavrilović
Istina o mojoj porodici
Život je tok. Svaki čovek ima svoj istorijski roman – o svom poreklu. Nije primitivno čuvati sećanje na svoje pretke nego je primitivno biti gord i subjektivan na bazi toga. Svako od nas ima nekog kojim se ponosi ali i nekog sa kojim se stidi. Naravno, treba komunicirati i sa drugim ljudima i ići u korak s vremenom. Ja sam lično napisala novele o svojim precima koje sam u elektronskoj formi objavila na jednom drugom sajtu a opet sebe smatram normalnom, modernom i neuobraženom ženom. Kakva bi bila kulturna riznica ovog jezičkog podneblja da nije nas? Kako može neko da poštuje naše vrednosti ako ih mi ne ističemo, naravno, poštujući i druge? Kultura sećanja mora postojati, tako pobeđujemo prolaznost.
Zorana Gavrilović
Zlatni dukat na dlanu
Po običaju dukat se daje novorođenčetu. Dukatima se nekada krasila ženska odeća. Dukat ima svoju istoriju. Dukat se umetao i u različite predmete i simbolizovao je bogatstvo.Isprva je zlatnik bio sredstvo plaćanja jer se verovalo da je otporniji od papira. U sanovniku piše kada sanjaš dukate da ćeš dobiti novac.
U životu je potreban novac – njime se kupuju svakodnevne stvari i usluge od kojih se živi. Zbog njega se pati kad ga nema i kad ga nema dovoljno. Nekad se i vrednosti koje se mere drugim parametrima vrednuju njime. On je podloga za egzistenciju ali NIJE ZLATO SVE ŠTO SIJA!
Zorana Gavrilović
Bravo Zorana 🙂 Svaki dan radiš, ponosna sam na tebe 🙂 <3
Hvala puno
Kvadratni metar moje duše
Nekada se verovalo da je Svet ravna ploča oko koje se okreću nebeska tela. Smatralo se da je ploča mozaik od različitih celina. Onda se pojavio Galileo Galilej…
Od čovekovog postanka se verovalo u razne sile kao osnov nastanka ljudske vrste, koje verovanje su naučnici osporavali ali na jedno pitanje nikada nisu dali odgovor: Šta je to ljudska duša i može li ona postojati nezavisno od postojanja tela. Religija nas uči da su sve duše pred Bogom žive i da se treba moliti za njih i paliti im sveću. Nauka te tvrdnje nije dokazala i ne znam da li će.
Što se mene tiče, hoću da verujem da ljudska dela ostaju zapamćena i da će dobro uvek pobediti zlo. Postoje nesporazumi koji se u životu dešavaju zbog naše različitosti ali i sam čovek nekad ne vidi šumu od drveta. Nekada u životu treba analizirati tuđe i svoje postupke i izjave, ne dozvoljavati da sredina utiče na stavove zastarelim i neobjektivnim normama. Moj intelekt se uvek bunio protiv raznih predrasuda koje su tipične za manje sredine ali sam primetila da su iste zastupljene i u velikim gradovima. Ljudi često znaju da napuštaju svoja ognjišta misleći da će u drugim sredinama plasirati svoje naprednije stavove i odabrati milje istomišljenika, a, u stvari, problem se rešava gde nastaje.
Zorana Gavrilović
Prava stvar
Od detinjstva trpiš nepravdu pod raznoraznim izgovorima, sve zbog neiskustva onih koji o tebi brinu ili zbog polovičnog rešenja prema još nekima! Život s preprekama u svakom pogledu uz večito guranje na margine…A znaš da treba biti pošten, dobar i plemenit i da se prema svakome treba ponašati kako očekuješ da se i drugi ponašaju prema tebi. Pomagati drugima kada im je potrebno i na način na koji im je potrebno ne tražeći ništa zauzvrat uz, naravno, po[tovanje tebe i tvojih vrednosti. Ljubav pobeđuje!
Zorana Gavrilović
Pokucaju upravo u trenutku kada ste zatvorili vrata.Ostavljate prozor otvoren sasvim dovoljno da udu sva vasa ocekivanja.Ispracate ih vec sljedeceg jutra.Ostajanjem.
Razgovor sa bliskom osobom
Reč je jezgrovita, lekovita, ali može biti i ubojita. Može da bude i celovita. Koliko puta nam se desi da hoćemo nešto da kažemo ali nemamo kome? Iz bilo kojih razloga, u ostalom zar nismo različiti od drugih po svom hobiju? Nemojte reći da i o vama neko ne misle da ste čudni i da zbog toga izbegavaju da razgovaraju? Nije samo kriv tehnološki razvoj što smo otuđeni, ima tu i nečeg u vaspitanju da se ni po čemu ne smemo razlikovati od drugih. Pa što nas onda rađaju, imaju i kalupe za pravljenje lutaka! Srećom postoje ljudi tolerantni za različitost koji imaju širinu u svojim shvatanjima. Zar nije bitno da li je neko iskren i dobronameran i da li su njegove ideje inovativne i kreativne? Naravno, ko te voli taj te i razume.
Zorana Gavrilović
Hvala na deljenju 🙂
Draga Ana priručnik je odličan, Pojmovi su lepo objašnjeni, , teme su veoma zanimljive. Naravno ništa manje nisam ni očekivala. Odlično urađen posao. Malo kaskam, evo i ja prilažem pričicu sa super-brzog mini kursa 5. tema. Kvadratni metar moje duše.
Nemoj misliti da poznaješ neku osobu, ako znaš njeno ime, porodicu, godine, prijatelje, firmu gde radi ili fakultet na kom studira. Zapamti te stvari nisu ništa, ako ne poznaješ njenu dušu. Teško je upoznati nešto što ne možeš videti, zar ne? Posmatraj to ovako svakog dana slušaš priče o raznim osobama, nekad su one pune lepih emocija, a nekad toksične, zatrovane poganim jezikom sagovornika, koji je možda isto čuo iz nečije priče. Ne možeš sa sigurnošću znati da su one tačne. Svaki pojedinac posmatra svet drugim očima. Verujem da to zavisi i od toga čime hraniš podstanara sklupčanog negde blizu tvog srca kog iz milošte zoveš „Duša“. Da li ćeš je okružiti pozitivnim mislima i pokušati pronaći nešto lepo u svom životu? Sigurna sam da postoji. Ili ćeš se prepustiti čamoru života i kukati nad svojom sudbinom. Na prvi pogled možeš reći da sam drska i bahata, dok će neko ko me poznaje toliko dugo da je zaronio u dubinu moje duše reći da sam mila i nežna, mada sve to zavisi od tvog postupanja prema meni. O, meni možeš čuti dosta priča, ali ako ne dopreš u dubinu moje duše nećeš pronaći ništa. Sve je u oku posmatrača. Neki će reći da je školjka čvrsta, gruba, ružna, a samo oni koje se usude da je otvore videće prelepi biser skriven u njenoj krhkoj i nežnoj unutrašnjosti. Isto je i sa mojom dušom ko uspe da razbije oklop upoznaće kvadratni metar moje duše. Tamo će pronaći malu vragolastu, zlatokosu devojčicu nasmejanog lica sklupčanu u neobičnom svetu tajnih prolaza, soba punih listova knjiga u kojima je mašta prozor u dalji svet, šahovske table umesto trave, fontanu čokolade i drvo lilihipa, ali i raznih životinja i par dragih lica. Duša je lepo uredila svoj kutak. Pošto je deo mene, znala je da u svom svetu neću biti stalno srećna, pa se pobrinula da i to proživimo zajedno. Napravila je i jedan sasvim malecni deo gde olujni oblaci ruše sve pred sobom, uz uslov da oni ne smeju biti duži od pola sata, kako ne bi naneli štetu u njenom kutku i narušili mir stanovnika njenog kvadratnog metra. Jer njen mir je i moj mir.
Hvala Mimice <3 drago mi je što si podelila tekst 🙂
Pozdrav svima!
Ja postavljam pjesmu koju sam napisala na jako veselom i zanimljivom kursu 🙂 Pjesmu sam izmijenila na osnovu odlicnih komentara.
Drustvo, hvala vam i uzivajte!
Zlatni dukat na dlanu
Ljubav nije za svakoga
Ne desava se svima
Mozda cak ni ne postoji
Razmisljao je
Bojao se
Cutao
Volio je
Po prvi put u zivotu
I bio je voljen
Ipak
Tisina
Godine
Tisina
Zivot
Tisina
Prolaznost
Sve se promijenilo
Nikada joj nije sapnuo
Nikada nije saznao
Jedno su drugo voljeli
Bila mu je sve na svijetu
Bio joj je sve na svijetu
Zlatni dukat na dlanu
Slucajnom prolazniku poklonjen
Anisa
Hvala tebi Anisa na deljenju 🙂
Čista petica.
Čitanje misli
Da li vam se Ikona
Nekada obratila
U snu preko noći
Govoreći u oči?
Oči nemo govore
O čemu ljudi zbore,
U njima je lepota
Celoga života.
Kad je duša čista
Poruka je ista,
Istina se vidi,
Obraz se ne stidi.
Prema tom se čovek
Prepoznaje dovek
I njegov karakter,
Zbog tog nije zver.
I mezimci gledaju
S poverenjem tebe
Pa zato da pazimo
Da im duša ne ozebe.
Sve je drugo prolazno
Ali ne i nebitno,
Zato je i odvažno
Raditi plemenito.
Zorana Gavrilović
I još nešto 😉
AFTERPARTY
„Mislio sam da ćeš doći ranije“, dočeka ga glas s vrata.
Kuća koju su iznajmili u predgrađu imala je dva sprata, svaku sobu maksimalno sređenu, druželjubivog kućepazitelja, njegovu ženu kuvaricu čije su usluge posebno cenili, i rođaka baštovana čija se uloga svodila na to da šeta po malom imanju s velikim makazama i štricka vazduh okolo živica. Imali su sve što bi tek obogaćena gospoda mogla da požele radi boljeg uklapanja u društvo, ali Čarliju kao da komfor nije odgovarao. Imao je običaj da se u gluvo doba šunja po kući u potrazi za uljezima, i nije vredelo ponavljati mu da nedelju dana koje provode kao novopečeni bogataši nije dovoljno za uzgoj ozbiljnih neprijatelja. Nije pominjao sopstvene sposobnosti, niti kako zna da Čarli ne spava. I to bi mogao biti vrlo čudan razgovor.
„Nije moglo ranije“, pokušao je da da do znanja da ne želi da priča o tome, ali zapadnjak je, kad nije bio u društvu svog krvnog pobratima, obožavao priču. Martin uzdahnu, žaleći za indijančevim prisustvom.
„Da li je sve ispalo kako si se nadao?“
„Aha“, sede za sto, ukočen i s rukom na stomaku. Zapadnjaku ne bi priličilo da pokazuje bol, niti da obraća pažnju na bol drugoga, ali Čarli nije mogao a da ga značajno ne pogleda. Morao je da prizna, bez indijanca, zapadnjak je bio sve što je mogao da traži od doktora. „Dobro sam“, reče.
„Treba da se naspavaš.“ Takođe, njegov saputnik je više voleo da provodi vreme za kuhinjskim stolom čisteći i podmazujući oružje, nego igrajući se gospode u salonu, na neizmerno kućepaziteljevo zadovoljstvo i kuvaričin užas. „Posle možeš da mi ispričaš šta je bilo.“
Jeste, pa da to naredne godine pročitam u knjigama. „To mogu i sad odmah da ti kažem,“ nije mu se žurilo da ustane dok traje žiganje u rani. Možda je Čarli u pravu vezano za odmor. „Sreli smo se i ispričali. Objasnio sam gde živimo, mislim da ga možemo očekivati danas, pa ga detaljno uputi u plan.“
„Nisi ništa spominjao?“
„Bili smo previše pijani za ozbiljne razgovore.“
„Vi ne pijete,“ čovek se nagnu napred, začuđeno ga gledajući.
„Na zapadu ne. Kod kuće nam se… ponekad omakne,“ Martin sleže ramenima.
Čarli zamišljeno klimnu, s izrazom kao da zna o čemu se radi ali ne želi nikog da kompromituje. Mladić je mogao da se kladi da će negde pročitati kako se Džejms opija od bratove smrti i kako ga brat delikatno štiti od sramote. Nekad je Čarlijeva navika da sve zapisuje bila iritantna. Rešio je da mu pomogne. „Našli smo flašu škotskog viskija ispod dasaka u mojoj sobi i prisetili se starih dana. Te uvozne stvari otac obično drži u kabinetu, a bordoa nam je stvarno bilo dosta. Inače, bila je to dobra zabava.“
„Mislio sam sa nećeš dopustiti da te neko vidi.“
„Niko ko bi mogao da me prepozna. Ne možeš izbeći da se ne sudariš sa par ljudi tamo gde su koncentrisani u tolikom broju.“
Čovek iznervirano protrlja kratku bradicu. Da nije imao preča posla mogao je da prati Martina, ovako je morao da veruje njegovoj proceni. Ne bi to bilo loše da momak nije imao sopstvene ideje o tome kako stvari treba da se odrade.
„Kako si ti prošao?“, mladić skrenu pažnju na neobično odsustvo samohvale. Ali, naravno, ako je uspeo… Niko normalan se ne bi hvalio hladnokrvnim ubistvom.
„Kao što smo planirali“, zaista, čovek nije delovao zadovoljno, samo mračno i odlučno. „Naći će ga u zalivu i okriviti krijumčare.“
„A njegov poslodavac?“
„Nadam se da ću ga danas zvanično upoznati. Gospodin Vilson organizuje prijem gde želi da mi pruži priliku da što pre odlučim u čiji ću biznis uložiti zlato. Ne bi valjalo da predugo stoji neiskorišteno.“
„Ne daj Bože,“ sarkastično će mladić. „Preduzimljiv bankar.“ Na kratko je razmišljao da li da mu da ponudi bonton savete karakteristične za višu klasu, ali čemu? Čovek evropskog porekla oteran na rub egzistencije i pravo u divljinu, ponosno se vraća kao punopravni član društva, i za početak mu se može oprostiti koja neotesanost. I ako Čarls prikaže svoje najbolje evropske manire visokoobrazovanog čoveka, opet ne bi bilo dovoljno, i sve što Čarli uradi glede svog ponašanja samo će doprineti autentičnosti priče. Samim tim, pola posla je već odrađeno. Ustade, poželevši mu dobar biznis i laku noć, baš kad je kuvarica ulazila. Čarli se ušeprtlja da raščisti sto.
Hvala hvala Petra draga 🙂
Zujanje muve
U polju maslacaka
nema zelene trave
samo maslacak
U polju maslacaka
nema zelene trave
Samo maslacak
Cvijet ispracaja
kao da se raduje
izdignute glave
Smrt…
Stijena zar puca
Stijena ne moze puci
Vezem je ljubavlju
i ako ona to ne zna
Stijena moja stijena
Ne dam je!
Jaca sam od maslacka
pocupacu jedan po
jedan
Neka rastu pod
drugim suncem
Moje jos umrlo nije!
Ali
zasto sam naga
I ovo grozno zujanje
Muve
Uvijek sam mrzela zujanje
Muve
Zar da me ono prati
u polju zlih maslacaka…
S.M.
Joj, izvinjavam se, napravila sam gresku. Malo se slabije snalazim ovdje. Ostavljam pjesmu na temu „Zujanje muve na mojoj sahrani“…
Koliko sam shvatila move stvari nisu u opciji je li? Samo ono sto smo napisali za vrijeme kursa?
U polju maslacaka
nema zelene trave
Samo maslacak
Cvijet ispracaja
kao da se raduje
izdignute glave
Smrt…
Stijena zar puca
Stijena ne moze puci
vezem je Ljubavlju
i ako ona to ne zna
Stijena, moja stijena
Ne dam je!
Jaca sam od maslacka
pocupacu jedan po jedan
Neka rastu pod drugim
suncem
Moje jos umrlo nije!
Ali
Zasto sam naga?
I ovo grozno zujanje
Muve
Uvijek sam mrzela
zujanje
Muve
Zar da me ono prati
u polju zlih maslacaka…
Možeš bilo koju Munevera, naravno! Hvala na deljenju 🙂
Evo jos jedne od mene.????
Ti divna zeno
Dajem sansu budjenju
i ovom danu.
Dajem sansu ocaju
i ponosu Zene,
one visoke i vitke Zene
kojoj lukavstva fali.
Dajem sansu njenoj
ljepoti
i godinama prozivljenim
veceg u bolu nego
u smijehu.
Dajem sansu toj vitkoj
Zeni
koja umorna ali jos trazi
koja prevarena ali jos
stoji
Toj Zeni koja radja
i koja blazi kojoj je
snaga
jaca od svih drazi
toj Zeni koja je ljubav
i kada je razbijena
koja je pjesma i
kada je uplakana.
Ti Zeno koraka gazele
u milosti Boga spavas
Ti majko i sestro i
ljubavnice
Ne daj da te slabiji vara
Njeznim dodirom
probudi cula
voli sebe kako znas
da volis druge
O, divna Zeno nisi
ti grijesna
vec svetost svih
svetinja zemaljskih.
Ti visoka i vitka Zeno
temelju svih srusenih
i jos nerodjenih svjetova
Ti visoka i vitka Zeno
Zivi jos uvijek u Meni!
Evo ti nešto novo 😉
TRUDNA SI
Nakon divljeg I neobuzdanog seksa, ostavio je partnera pijanog I uspavanog. Pretvarao se da se obeznanio prvi, tako da ne bi trebalo da ima problema sa alibijem ako naleti na nešto zanimljivo do zore. Ne trudi se previše jer je svestan da se ove noći niko ne kreće sam, a I ispunio je većinu svojih želja do sada. Imao je vremena.
Šunja se senkama, pamti mračne prolaze I usputne ulice. S vremena na vreme staje I udiše punim plućima ne bi li osetio atmosferu I vibracije života. Što pre upije taj osećaj, pre će biti u stanju da mu se prilagodi – a onda I da ga izmeni.
Naglo staje osluškujući bat koraka. Jedna osoba. Proviruje iza ćoška, blago znatiželjan I pomalo zabavljen – ko god da je, njemu ne može biti konkurencija.
Žena s fenjerom u ruci, plave kose u niskom repu, I zamišljena. Dobro je odmerava pre nego što odlučuje da se vrati među senke iza ugla. Tu je negde njegovih godina, a on se zadovoljio večeras I ona nema ništa što bi moglo da ga pokrene.
Iznenadni nalet vetra iz njenog pravca izvlači ga napred, na otvoreno. Žena staje, svesna njegovog prisustva. Sad, da je hteo da se povuče I nestane, više ne bi imao prilike. Jedno od njegovih samonametnutih pravila – Ne dozvoli da budeš viđen ako radiš nešto što mama ne bi odobrila – ali više ne želi da se povuče. Širi nozdrve I udiše miris duboko, duboko, do korena peta.
-Šta nije u redu? – ženin prvi impuls je da pomogne, ali njegovi manijakalno iskeženi zubi je odbijaju. Samo je pitanje otkucaja srca kada će se okrenuti I sjuriti ka ljudima, vičući da joj pomognu.
-Trudna si –kaže gladno. Žena je previše vredna lovina, ali on nema kad da se igra predatora u nastanjenom mestu. Nije da mu treba potvrda, njen zaštitnički gest s rukom na stomaku sasvim je dovoljan.
Okrenula se, sporo, tako sporo, a on je već bio iza nje, na njoj, s dlanom na ustima razapljenim u nemuštom kriku, u jadnom pokušaju da ga ugrize. Fenjer pada I plamen gasne u noći, dok se žena bezuspešno otima. Očajne suze magle joj pogled, I on oseća njihovu vlažnost na nadlanici. Nekom drugom prilikom bio bi bezvoljan što ne može da joj vidi strah I užas u očima, uživao je u tome skoro koliko I u onome što sledi, ali sad nema kad da se igra. Žena se možda nada da će neko naići, da je on deo noćne more, ali on zna da neće. Žuri jedino zbog zore I sopstvene gladi.
Trga odeću sa nje, ona se skuplja I savija štiteći intimne delove, ali to ga ne zanima. Trebaju mu obe ruke slobodne, I za trenutak popušta stisak nad njenom vilicom. Ona nema snage da vrišti – cvili I ječi, što ga još više nervira. Migolji se od njega dok se on pribija bliže, pokušava da ga ogrebe, udari, I opet mora da koristi ruke da se odbrani I imobiliše je. Zvuče kao da vode divlju, strastvenu ljubav. Prstima poput kandže hvata meku belinu njenog grla, steže, povlači. Telo pada na asfalt, guši se I trza. Izgleda kao da ju je životinja zaklala.
Baca se preko nje, nekontrolisano parajući noktima malo ispupčenje na njenom stomaku, kopa prstima, kida zubima kroz krv I tkiva. Iz rasporene utrobe vadi krvave gomilice, uvija jezikom oko svake kapi krvi, siguran da je užas u njenim očima još živ dok poseže sa malim životvornim plodom. Osmehuje se široko, demonski.
Opa! Noviteti 🙂 Radujem se 😀
Poštovana Ana, puno hvala na imejlovima. Evo mog prvog zapisa inspirisanog početnom temom kreativnog pisanja. Zorana Gavrilović
Zujanje muve na mojoj sahrani
Zatvaranjem vrata u jednoj mansardi dogodio se jedan kraj. Kraj jednog života, jednih navika, jednih pravila ponašanja i jedne mene. Prostor je odisao i odiše letom ptica, raznobojnim cvećem, zujanjem muva i drugih insekata ali buke i dreke više nema! Kraj! Ubila sam sebe povučenu, trpeljivu, popustljivu i neupadljivu! Dosta je bilo! Sve su neki drugi preči a ja nikad normalno da živim i na kraju svako postigne svoje a tebe gledaju kao da si nesposoban i kao da im nisi pomagao, takođe se i ne osvrću na tvoje probleme i ne uzvraćaju ti pažnjom. Sve pod izgovorima tradicije i slično. Ne žalim za takvom sobom ni za ostavljenim stvarima. Pocepala sam staro ruho i staru dušu i oslobodila put za novo. Zakatančila sam svoje fosilne ostatke. Vetar, ptice i insekti prenose seme cveća koje sam posejala.
Zorana Gavrilović
Divno Zorana <3 Hvala ti na priči!
Draga Ana, ostavljam ovdje, na Tvom blogu, dvije kratke priče nastale na „kratkom kursu pisanja“ na Tvojoj Facebook stranici.
Hvala Ti, Tvoji savjeti sa ovog bloga su mi mnogo pomogli u razumijevanju pisanja i čitanja.
Greška pretkova
16.05.2017.
Pristigao je na dugo iščekivan cilj sa juga, okružen izmaglicom sjećanja na sve bitke koje je u minulom ratu vodio. Pod njegovim je odlučnim koracima jaukalo kamenje i izmicala zelena trava. Nije imao ni doma, ni svog Boga, ni vjeru.
Gdje god je izvukao mač iz korica, tu bi se natmurilo nebo i sjevnule silne munje. Njegov se poklič nadglašavao sa gromovima i ledio krv u žilama svih onih, koji su uzalud jurišali prema njemu. Što su mu bivali bliže, nada da će preživjeti boj u koji hrle nestajala je u suprotnom smijeru. Nitko ga nije mogao zaustaviti – vješto je sijao smrt kao seljak ozimu pšenicu. Milost mu je bila neznana osobina, a nit’ bi je za sebe tražio, niti je drugima pružao.
Tog rumenog predvečerja, kada se posebnom magijom izmiješao dan u noć, iz malene kuće na rubu grada, pred njega je na trijem plačući izašla tresući se blijeda i mlada žena, raspuštene kose, odjevena u suknenu bijelu haljinu za spavanje.
-Imaj milosti, imaj! Moj brat ništa nikome nije na žao učinio. Smiluj mu se, smiluj! –
Kleknula je pognuvši glavu i pružila ruke, proseći život od sigurne smrti. Primio je željeznu dršku sablje za pojasom, spreman da joj jednim potezom odrubi tu ludu glavu, ali je stao. Njezine vlasi izvukle su iz njegove utrobe topline koje su jurile do hladnog srca u grudima. Prošle su godine kako nije dodaknuo ženu.
Zario je od zemlje masne i prljave prste u tu smeđu, gustu kosu.
Nogom je udario ulazna vrata sklepana od dasaka i odvukao maleno tijelo u unutrašnjost skučenog kućerka. Na sredini sobe bio je stol na koji ju je grubo potrbuške položio i brzo straga zadigao dugačku suknju, dok je žena tiho šmrcala i molila milost i dalje sebi u bradu. Bio je gluh za njezino mrmljanje.
Iznenada, on krajičkom oka opazi muškarca koji je ležao na slamnjači i buncao zaražen groznicom. Grubo je gurnuo devojku od sebe i pogledao ga. Da li je to je čovjek koga je nakanio ubiti i za čiji spas je ova djevojka molila? Iznenadan poriv za kratkom slašću je nestao i vratio se nagon da ubije. Nadlanicom je obrisao slinu iz kutova usana.
-Ti, jadniče! Ej, tebi govorim! Da li se ti zoveš Lazo Starčević, sin Gabrijelov?- glas mu se zaorio u tišini polumraka. -Govori, tako ti Boga, prije nego te rasporim! – urlao je.
Iza njega se opet prolomio djevojčin vrisak – Nemoj, nemoj! Dat ću ti sve što imamo! Ostavili su nam otac i majka nešto novaca, nu, pogledaj… – i podrhtavajući kao šiba na vodi, žena je brzo izvukla iz stare, crvotočinom nagrižene škrinje pokraj ležaja debeo, smeđ, platnen smotuljak.
Hitro ga je pružila prema odlučnom ubojici, titravih ruku, gledajući brata što je hroptao pod već mokrom plahtom i cvokotao od vrućice. Odjeknuo je oštar, reski zvuk pa je nastupio muk.
Sa nebesa se spustila olovna kiša i plave munje su zaparale krajem. Učinjeno je.
Po zemljanom podu kolibe, zakoturala se i kosmata glava sa djevojački lijepim, nevinim licem. Predugo je čekao ovaj trenutak.
Dok je vraćao oružje nazad u korice, pljunuo je na svežanj novaca i zlatne dukate rasute po zemljanom podu.
Konačno je ostavio sve iza sebe u kući gdje je pobio brata i sestru a zatim teškim batom zakoračio nazad u svijet, bez odredišta kao avet.
Pred očima je imao samo sliku svoje žene i jedinog djeteta, koje mu je Gabrijel Starčević prije 10 godina žive zapalio po Kraljevom nalogu.
Ova posljednja nevina krv, koja je od njegove ruke potekla, trebala mu je da se posveti.
Hvala Snježana draga!
TAJNA
Svjesnom kretnjom je nježno odložila olovku na sredinu ispisanog lista.
Pogledala je raskošan, gotovo krasopisan izgled svojih riječi, a naročito je bilo lijepo napisano njezino ime i prezime na kraju. Svakako su je zvali, no nitko nije ni pomislio koliko voli čuti zvuk svoga pravog imena, koje ovdje nikome nikada nije otkrivala.
Dugo je sjedila zureći u točku na zidu pred sobom, razmišljajući tko će prvi pronaći njezino pismo. Zatim se podigla iz omiljene stolice i uputila u kupaonicu. Tako je željela vidjeti svoj odraz u ogledalu, još jednom susresti vlastite oči u njemu.
Svjetlo u toplom kupatilu je bilo neujednačeno, ali ogledajući se je vidjela željeno: nedužno dijete u sebi i njegova sjećanja.
***
Već kao djevojčica je iskušavala svoju izdržljivost igrom umiranja. Zaklopila bi oči, ispuštajući neku ffffff težinu kroz usta i na dvije-tri sekunde zaustavila disanje. Vremenom, vježbom, postigla je sve duže ne udahnuti. Brojala je 1, 2, 3, 4, …. 26, 27, …. 45, …, 100….
To je bila prava super moć i tajno znanje. Lebdjeti u međuprostoru između života i smrti.
Čaroliju koju svaki čovjek kao dijete živi u djetinjstvu, rijetko prenese do u zrele godine.
Ona je uspjela, i dan danas se igrala sa čitavim Svemirom, kao prava čarobnica.
***
Znala je da treba učiniti jedinu ispravnu stvar, jer ne živi pravim životom, već onakvim kojim se nemalo razlikuje od drugih. I duboko je patila, jer sve je teže mirno promatrala smjerove ludila u kojem se kreće suvremeno doba. Zato se ponovno vratila do pisma koje je napisala i odlučila ga dopuniti podugačkim post scrtiptumom.
Gracilnom kretnjom je uzela olovku i dovršila svoj naum ispisati što joj je bitno, tek tada potpuno zadovoljna. Uzdahnula je sretno i spokojno.
Spremna je za odlazak.
Sa vretenastog zgloba lijeve ruke otkopčala je zlatnu narukvicu i položila pokraj napisanog lista na stolu. Prstima kao lepršavim leptirima je napipala kopču blistave ogrlice sa safirima i skinula je nagnuvši glavu u lijevo. Još naušnice.
Bile su poklon od čovjeka koga je čitav život voljela ali nije mogla ostvariti sa njime sve što je željela-topli dom i obitelj. Za njega se uvijek naročito dotjerivala, a njegovi su poljupci najviše pekli na gležnjevima.
Danas je obukla najljepšu krem košulju sa visokim, čipkastim rubovima do vrata, crnu suknju cigaretnog kroja do gležnja, i cipele vrtoglavih peta sa remenčićima oko nogu.
Mošusni parfem se još osjetio po koži na mjestima gdje ga je stavila i širio oko nje u tragovima.
Osmjehivala se, već osjećajući slobodu za koju vjeruje da će zauvijek trajati.
Stisnula je šake, čvrsto, položivši na njih glavu. Na mah je zaoklijevala, no idući tren iz ladice stola hitro je izvadila britvu i brzim pokretima prerezala vene na obje ruke.
Soba se započela vrtjeti, u ušima je kipio šum a mir posljednjeg izdaha nije stigla izbrojati duže od petnaest.
***
Sve naslovnice dnevnih novina prenijele su vijest o misterioznom samoubojstvu glavne psihijatrice zagrebačke bolnice „Vrapče“. Spominjali su opraštajno pismo lascivnog i šokantnog sadržaja, koje je potreslo javnost jer je otkrivalo kako je pokojnica bila i glavna madam jedne specifične eskort kuće. Nikada se neće saznati tko je bio oženjen čovjek koga je cijelom dušom voljela, niti on to nije mogao naslutiti.
Hvala na dve! Divna si 🙂
Sjajan priručnik! Odlična preporuka i objašnjenje za beta čitaoce. A znam i kome ću proslediti tekst. 🙂
Hvala ti Jelena <3 Baš mi je drago da ti se svideo 😉 i ja pratim mini-putovanja, baš mi se dopadaju 🙂