Kako Se Nisam Zaljubila U Barselonu Baš Na Prvi Pogled

„Skupljamo staro gvožđe, akumulatore, veš mašine, stare šporete, i ostale sekundarne sirovine. Čistimo dvorišta, podrume, šupe i odnosimo nepotrebne stvari…” I nakon par sekundi opet: “Skupljamo staro gvožđe, akumulatore, veš mašine…”

Otegnuti glas sa razglasa je odzvanjao ispod otvorenog prozora.

Napolju je bilo prijatnih 22 C. Beograd me je dočekao raširenih ruku, srećan što me vidi. Nebo je bilo išarano prozirnim, pufnastim oblacima, a na uličnom drveću tek ponegde je izvirivalo žuto lišće.

“…stare šporete, i ostale sekundarne sirovine…”

Udahnula sam vazduh duboko. Prelaz između dimenzija mi je pomutio glavu. U jednoj sam bezbrižno tapkala po ulicama u japankama i šortsu flip-flop-flip, u drugoj sam sedela na stolici ispred kompjutera klik-klik-klik.

“Kakav povratak u realnost, a?” upitali su me čim sam sletela. Nisam odgovarala. Za mene je postojalo više realnosti, i dobro sećam da su tamo ljudi isto sedeli ispred kompjutera i morali da kucaju (samo su pričali španski). I znala sam da neki se turista upravo u ovoj sekundi nepovratno zaljubljuje u prljavi ugao Beograda koji ja možda nikada nisam ni pogledala.

“…dvorišta, podrume, šupe i odnosimo nepotrebne stvari…” čulo se i dalje.

Setila sam se i kako se na plaži u ponavljalo nešto slično, a ponude su se smenjivale na manje od 5 sekundi:

– Mohito, sangria, freš, kul mohito, sangria, sangria… – Šal, pareooo… Šal, šal, pareooo – Masahe, masahe, masaž – Serveca, bir! Serveca, kul bir!

Da biste razumeli ovo, morali biste (da makar pokušate) da odmorite na gradskoj plaži u Barseloni. Pakistanci, crnci i sitne kineskinje, šetali su se uzduž i popreko, vrebajući svakog ko ih pogleda makar i nezainteresovano, u nadi da će nešto prodati. Nudili su sve što su mislili da je jednom turisti potrebno za ugodan boravak na plaži – koktel (sa sve ledom i pored toplote), ogromnu prostirku na koju možete da legnete (pareo), masažu ili vodu i pivo, a tu i tamo bi se pojavio i neko sa nakitom. Bili su užasno napadni i bilo ih je dosta, a svi do jednog su imali istu tehniku prodaje, kao da su zajedno pohađali ceo semestar o prodaji proizvoda na Barseloneti – ukoliko biste ih pitali pošto je nešto, oni bi vam odgovarali pitanjem, i ulazili što je više u moguće u razgovor s vama kako bi vam na kraju bilo neprijatno da ništa ne kupite. Išlo je dotle da me je na sred plaže Kineskinja probudila iz najslađeg dremeža tako što je krenula da me masira bez ikakvog upozorenja ali nju to nije diralo koliko i mene, i nastavila je da traži žrtvu nakon što je videla da mene ipak više zanima spavanje i da nisam preterano oduševljena što mi neko steže list eto tek tako.

Pre dve godine, kada sam prvi put posetila Barselonu, komunalna policija bi uspevala da rastera ovu gomilu drugačije puti koja je tražila svoju sreću na drugom kraju planete na nekih pola sata. Ove godine međutim, crnci su celom dužinom ulicu do plaže napunili svojim torbama, dresovima i patikama, pakistanci su se skupljali u grupama, lenjo se smejali i slagali svoje ogromne šarene šalove, i činilo se kao da ne postoji nikakav red u ovom gradu. Ovo naravno, nije bilo nimalo tačno.

Ispod prozora, kamion koji odnosi stare stvari je nestao i preda mnom je ostao prizor prelepog, osunčanog, oktobarskog jutra a Beograd mi se umiljavao i dalje. Uprkos tome, razmišljala sam kako bih rađe trenutno slušala mohito, sangria, freš kul mohito.

Barselonu sam prvi put posetila u septembru 2015. Nije mi se dopala. Svakome kome bih to rekla, moja izjava je zvučala kao bogohuljenje, pa su mi brzo govorili “šta pričaš”, okretali glavu da me neko ne čuje i odmah iznosili razloge zašto nisam u pravu. Nisam umela doduše da objasnim zašto mi se tačno ne dopada. Dobro, priznajem, imala sam prevelika očekivanja. Do tada bi se moglo reći da sam putovala više nego prosečan stanovnik Srbije, ali ta Španija (da ne kažem Katalonija), nije me preterano dojmila. Očekivala sam da me sruši na kolena, da žudno upijam svaki njen deo, ali ništa se od toga nije desilo na prvi pogled. Toliko su mi napunili glavu o ovoj zemlji, a ono što je stajalo preda mnom bio je samo bledi odraz mojih vrelih nadanja. Međutim, ono što jadni, neuki turista u meni ipak nije znao, jeste da je zaista čudno kako se percipira grad koji se prvi put vidi. Mnogo toga prosto zavisi od onoga sa čim grad apsolutno nema veze – sa godišnjim dobom, temperaturom, našim raspoloženjem, građevinskim radovima na ulicama pa čak i prodavačicama i kelnerima.

Meni se tada zapravo činilo da je Barselona veoma slična Beogradu gde sigurno ne očekujete da ćete biti zadivljeni velelepnim građevinama u prvi mah. Ok, izviriće vrh Sagrade Familije u nekom trenutku, ali ono što će vas osvojiti biće u suštini njegov duh. Čak mi se dogodilo da sam tamo upoznala Peruanku koja nije znala gde je Srbija, i kada me je zapitala po čemu je naš glavni grad poznat, zbunila sam se i nisam znala šta da odgovorim. Sve je to u redu ćevapi, burek, spomenik Pobednik i Dunav, ali šta je stvarno znamenje Beograda? Novak Đoković je bio najbolji odgovor koliko god to smešno zvučalo, i ja sam želela da i mi imamo neku magičnu fontanu i galeriju recimo Paje Jovanovića. Jer ono što Beograd sigurno ima jeste duh, vajb, šmek, kako god hoćete, ali kako to ispričati? I bila sam ubeđena da je to ono što ima i Barselona.

Štaviše, bila sam pomalo i ljuta jer mi se činilo da bi moj Beograd, uz samo malo truda, mogao biti isti takav. Samo par uređenih fasada, samo par čišenja parkova, samo par šarenih fontana koje pevaju, samo par, par… Samo par voljenih ruku koje vole taj Beograd i brinu o njemu. Jer o Barseloni su njeni stanovnici – brinuli. Videlo se da je to itekako voljen grad, razmaženo dete koje je imalo sve.

I eto, tražila sam taj španski duh te 2015. Gledala sam u njihova lica u potrazi za “nečim” i slušala kako pričaju. A oni su govorili brzo, dizali jezik na nepce kad izgovaraju sva bockava i šuškava slova kao što su c, s, f, h pa je Barselona pre zvučala kao Bartelona a Valensija – Valentija dok je Ibica – Ibita. Njihove oči su uglavnom tužno spuštene kao u kakvog kučeta, kose tamne, ali zenice mračne kao kod vulkana koji je toliko užaren, da više u njemu ne postoji svetlost. Oni su takođe slepo ubeđeni u svoje ideale, zagriženi nekim iskonskim i onda se čudim odakle izbija ta vatra, čudim se, jer je u gradu – ne vidim.

Kasno sam prvi put stigla na placa Katalunja te 2015., bilo je već negde oko 2, 3 ujutru, ali na glavnom Trgu u centru grada nije bilo nikakve buke niti gužve. Nije bilo treštanja splavova, nije bilo glasnih, pijanih ljudi, nesavesnih vozača koji trube i voze kao sumanuti, prenatrpanih barova iz kojih izlaze preduboki dekoltei i iskompleksirane sirovine. Ne, rekli su mi prijatelji Katalonci (ni slučajno Španci), zna se kućni red. Diskoteke su zakopane duboko u zemlju, buka prosto nije dozvoljena u centru (bar u septembru) i narod koji je radio naporno cele nedelje želi da spava. I to je bilo to. Ljudska uljudnost, razmišljanje o drugima, poštovanje tuđih života i sopstvenog grada. Ukoliko su pijani Englezi želeli da se zabave, mogli su to slobodno učiniti negde drugde, i nije im padalo na pamet da se priklanjaju drugima zarad njihovog mira i mira sopstvenog grada. Barselona mi se možda nije (tada) dopadala, ali ova činjenica me je oduševila. Mogla sam da spavam sa otvorenim prozorom u srcu grada a da mi potmuli bas ne trese stomak, i bila sam zadivljena.

Sutradan – gle koincidencije – taj prvi dan moje posete 2017. i prvi dan 2015. u oba slučaja je bio isti: na ulicama je bio veliki protest Katalonije koja želi nezavisnost. Onda je to bio mirna reka od 2 miliona ljudi koja je sa decom i starima šetala po ulicama i blago mahala zastavama u znak podrške. Ove godine ipak, katalonski pacifisti su bili ljuti pa su glasno uzvikivali protesto, protesto, Katalonia non e Spanja i u zraku se osećalo malo drugačije raspoloženje. To naravno ne znači ništa – njihov protest je nalik sedeljci gde se ljudi zabavljaju malo bolje nego obično. No, oni su ipak uznemireni i kao da se oseća komešanje u vazduhu. I koliko god se meni činilo da je ovo razmaženo derište od grada samo besno želelo još, ja sam znala da oni imaju nešto dublje, nešto što ja ne razumem kao posmatrač koji zaključuje na osnovu posete od nekoliko dana, i bila sam donekle i ponosna na njih. Jedno veče čak, tačno u 22h, svi su složno izašli na terase i lupali u šerpe i lonce, i koliko god da je to budilo neka setna sećanja u meni na neku svojevrsnu opštu solidarnost, toliko sam isto i osećala jezu po celoj kičmi. Zašto su svi protesti isti, zašto se ljudi isto ponašaju, viču i zvižde i lupaju kada nešto jako žele a ne mogu to dobiti? Da li se istorija ponavlja svuda i uvek na isti način, i zašto je nacionalna pripadnost i to korenje ljudskom biću toliko bitno, pitala sam se ja, koja sam uvek isticala da sam čistokrvna Beograđanka kao kakav pišljivi snob da ne bude zabune, kao da moramo da se vežemo za nešto i da dokažemo da smo jedne a ne druge vrste, a na kraju će uvek i zauvek ionako ići zemlja zemlji, prah prahu, a prašina prašini… To veče, oni su uzvikivali glasnije svoje parole nego ranije, i slušali ženski glas koji ih je predvodio preko razglasa, a balkanska krv u meni podsmešljivo je pomislila kakva je to revolucija kada je predvodi žena. Shvatila sam šta sam pomislila i stidela se svojih uskih, primitivnih shvatanja, ali sam isto tako zaključila da je bolje da se držim po strani, jer ova je gomila već razjarena što je niko ne sluša godinama.

Zato sam taj prvi dan prošetala po Barseloni podalje od protestanata čisto da je pozdravim jer sam već sutradan odlazila za Valensiju. Ipak, već me na početku La Ramble dočekalo drugo tužno znamenje cveća i sveća za strahotu koja se desila pre par nedelja. Pored tog mesta, stoji policija sa mitraljezima u rukama i tek sad primećujem da ih ima na svakom uglu, kao i helihoptera koji obleću grad. Ovaj prizor naravno ne dira turiste u glavnoj ulici, i meni se čini da ih ima više nego za vreme moje prošle posete; oni su ispoštovali nekoliko minuta ovu tragediju, a onda nastavili da se dive gradu i kupuju suvenire jer, na kraju krajeva, život ide dalje. Surovo ili ne, spuštam se i sama sa tom rekom ljudi La Ramblom, i dopuštam da me obuzme ono u šta se jesam zaljubila, a to je španska klima. Vazduh je ukusan, svež, prosto je milina koži i prijatno je toplo kao da je najdivniji prolećni dan. Kao dete, dopuštam da me hvata smenjivanje boja i mirisa u glavnoj ulici gde se mešaju najrazniji ljudi iz celog sveta i prolazim pored tezgi sa suvenirima, sladoledima i malih restorana, sve do (kako ih ja zovem) ljudi-lutaka na dnu La Ramble. Oni su ulični izvođači, ali ne bilo kakvi – za svaku masku potrebni su dani izrade i svakodnevno višesatno šminkanje. Ovi “umetnici” moraju imati posebnu dozvolu za svoj rad i smeju da rade samo pola dana i raspoređeni su po smenama, pa nećete zateći uvek iste performere u različito vreme. Isto važi i za muzičare: da biste svirali na ulici, morate imate završenu školu za vokalno izvođenje ili neki instrument i posebnu dozvolu za mesto i vreme kada smete da nastupate. Ovo me je posebno oduševilo, ali o tome malo kasnije.

Na kraju La Ramble čeka me verno statua Kolumba, visoka čitavih 60 metara, u koju, kako sam saznala, možete da se popne sve do vrha i baci pogled na grad. Negde kod njegovih nogu ispisano je Terra da se oda priznanje novoj zemlji i zemlji kao takvoj a Kristofer inače stoji ovde zbog toga što je nakon svog prvog putovanja došao u Barsu, i pokazuje ka Novom Svetu ili ka moru, ne slažu se svi oko pravca njegovog prsta koji upire u daljinu. Meni je svejedno jer dobro znam put do Barselonete koja se nalazil na desetak minuta hoda odavde.

Pre gradske plaže, putem zvanim Rambla de Mar, prolazim polako kroz marinu i jedan lepi deo gde se nalaze tržni centar i gradski akvarijum, a pored koga se nalazi par romantičnih restorana koji gledaju na more. Marina Port Vell je inače najdrastičnija urbanistička promena koja se desila nakon olimpijskih igara koje su zapravo oživele ovaj grad, i često se govori o Barsi pre i Barsi posle Olimpijade 1992. Marina je potpuno renovirana i pretvorena u uporište za jahte i kruzere a danas je celokupna luka u Barseloni jedna od šest u svetu po broju ljudi koji se u nju izliju. Drveni pešački most – i sam spektakularnog imena Maremagnum – povezuje deo gde se nalazi tržni centar sa marinom. Ovde sam videla “vodenu izložbu” gde su bili izloženi ljudi bove a ovde je i istaknuto upozorenje da se galebovi ne smeju hraniti kako se valjda ne bi ohrabrivali da još više nastane marinu.

Nekoliko stotina metara dalje kreće put za plažu gde, osim crnaca i pakistanaca sa početka moje priče, u krošnjama palmi (je l’ može da se kaže krošnja palme?!) stanuju i papagaji. Ovo neverovatno otkriće me je potpuno oduševilo – šareni, glasni i ogrlicom obeleženi papagaji su preletali sa jednog drveta na drugo, čavrljali i družili se sa drugim pticama i ovo je bilo sasvim normalno. Papagaji na drveću i drvo mandarine kao uobičajno drvo na ulicama Valensije za mene je bila čista egzotika. Međutim, setila sam se priče koju mi je ispričao prijatelj koji se zabavljao sa devojkom iz Trinidada: ona se u našem zoološkom vrtu najviše oduševila jelenom, i tada sam shvatila da je egzotika za svakoga različita stvar: nekome jelen i vuk, nekome papagaji i mandarine.

Nakon hrpe malih restorana načičkanih jedan pored drugog i Pakistanskih prodavnica (koji pritom drže lobi nad manjim prodavnicama u celom gradu), stižem na plažu. Barseloneta je inače u mom sećanju ostala upamćena kao najgore kupanje igde ikada, iz više razloga. Plaža kao takva je stvarno dobro uređena i nebo je nekako prostrano da se izgubiš od lepote, ali iako ne znam kako je leti, u septembru postoji samo određeni način izležavanja i ogromni talasi. Sunčanje se svodi dakle na (kako sam ga sama prozvala) sardina princip, jer traga nema ležaljkama, beach barovima i suncobranima, dok se tela raznih nacija i puti izlažu blagom Španskom suncu. Sve bi ovo bilo u redu da moja preosetljiva koža nije uspela da izgori bukvalno svaki dan te godine (čak i na 20C bez sunca), dok su svi moji beloputi prijatelji dobijali ten. Dakle ljudi prosto leže na pesku jedni pored drugih i obrću se, suncobrana ima svega nekolicina i nisam dobila informaciju da uopšte mogu da se iznajme, postoji jedan (ili dva) bara na početku ulaza na plažu (gde nema muzike), a ležaljke nisam videla. Pesak je onaj krupniji (ja to zovem šljunak mada su mi rekli da nije pravilan termin), a voda je odmah duboka, čim zakoračite u more. U stvari, najveći problem za mene te godine predstavljali su talasi koji su izgledali sasvim naivno, ali koji su itekako otežavali plivanje, izlaženje iz vode, a samim tim i uživanje u kupanju. Pesak (ili čak neki mulj) bi se podizao sa dna od talasa, i čim bih ušla u vodu ne bih mogla da vidim svoja stopala a mogla bih da plivam samo ako bih se borila sa strujom. Pritom, sigurna sam da negde na YouTubu postoji više desetina mojih snimaka pod radnim nazivom “najurnebesniji pokušaj izlaska iz mora ikada”, jer ako se ne zaletite pod određenim uglom i ne zamolite boga dovoljno dobro, nije postojala šansa da izađete iz vode normalno, i to bi se uglavnom završavalo tako što bi me talasi kotrljali po “plićaku” kao kakvo nesrećno pohovano meso, a zatim vraćali u more, često bez nekog dela kupaćeg ili pune kose šljunka, da pokušam ponovo. Ponesena ovim znanjem, ponela sam faktor 30 moliću lepo, a par dana kasnije Barseloneta je odlučila da se iskupi za ovakvo nehumano tretiranje moje malenkosti, ali o tome u drugom tekstu.

Ipak, ako se ja išta pitam, Valensija i Barselona nisu nikakvi morski gradovi, niti pretenduju to da budu. Miris mora sam osetila možda jednom, atmosfera nije lenja i morska i opuštena jer se tačno zna šta ko radi i poštuje se red, red, red. Taj red nije opet onaj kažnjivi, već jedan uredan red, koji bi bilo lepo da se poštuje kako bi svima bilo super. Zato npr. bez majice ne možete hodati čim stanete na plato ispred plaže što je svega nekoliko metara od mora – komunalna policija će vas zaustaviti i ljubazno zamoliti da ne izigravate seljaka (bar ne u njihovom gradu). Ne znam međutim, zašto su prema Pakistancima, Crncima i Kineskinjama ove godine bili nešto blaži – iako su i oni dodavali određeni šmek životu na plaži. Možda je to bilo stoga što nije ličilo da su željni da ostanu tu gde jesu i neko tamo, kući, prosto im je rekao da na leto mogu uzeti dobru kintu na brzaka.

S druge strane, prosjaci koji su sedeli po ulicama bili su (za moje pojmove) neuobičajeni i bilo ih je dve vrste: oni koji su neretko bili fenomenalno obučeni i čisti, ili oni drugi koji su izgledali kao zdravi i jedri bekpekeri, često u društvu psa, ili čak, na sred centra grada u Valensiji, sa dve sijamske mačke, koje su sasvim mirno sedele uprkos gunguli oko njih. Dete koje prosi izazvalo bi verovatno skandal na nivou nacije jer je socijalna pomoć u Španiji pristojna i stanovnici su nam rekli da ovi sređeni ljudi više prose iz nekog bunta nego iz stvarne potrebe dok smo načuli trač da je ovima sa životinjama grad namerno dodelio životinje o kojima moraju da se brinu. Dakle niste imali onu tugu i nesreću pred vašim očima jer se grad brinuo za svoje i izgledalo je da ovi više prose iz fazona nego iz stvarne potrebe – koliko god to možda glupo zvučalo. Ovo je takođe uticalo i na još jednu važnu stvar, koju ću sada objasniti.

Naime, ono što je mene naročito oduševilo bila je mogućnost prilaza za ljude u kolicima. Jedan poznanik brzopleto je zaključio kako mnogo više invalida ima u Španiji nego kod nas, ali sam mu strpljivo objasnila da to nije slučaj. Prosto, pristupačnost prolaza u kolicima bio je apsolutno svuda u gradu i ovo je dozvoljavalo ne samo ljudima sa posebnim potrebama da se slobodno kreću po gradu, već i da ih njihovi stanovnici dožive kao sebi jednake. Upravo to što nije bilo ljudi u kolicima koji prose, uticalo je na svest ostalih stanovika da su oni mi (i da smo mi oni), i uz mogućnost da se slobodno kreću svuda, da idu u kafić (i u toalet kafića), u bioskop i pozorište, na bazen, na pijacu, da voze kola i da, verovali ili ne, trče maraton kao jednaki (bez potrebe za para-olimpijadom) gde se za njih navijalo ne zato što su “siroti oni” već zato što su ljudske duše kao i svi.

Slično oduševljenje doživela sam i za ulične muzikante. Srela sam ih prvi put u oblasti Gothic, lutajući uskim ulicama oko katedrale (o kojoj ću kasnije). Ovaj pešački centar starog grada Barse, sastoji se iz lavirinta uličica i dok sam išla tuda jedno popodne, naišla sam na dvojicu gitarista koji su svirali u jednom od prolaza. Vreme je stalo iste sekunde i ja sam očarana sela da slušam muziku između tih starih zidova i upijam svaku notu. Nisam tada znala, ali da biste uopšte svirali na ulici, za to morate biti školovani i imati dozvolu. Kao i ljudima-lutkama, i muzičarima je dozvoljeno svega par sati rada. Međutim, za razliku od Knez Mihailove, po ulicama Barse i Valensije čućete gitaru, harfu, klavir, trubu ili će vam neki sanjivi glas okrnjiti srce po malo, čisto da ostavite deo sebe odmah tu, na pločniku. Kasnije sam mnogo puta nailazila na ovo i svaki put bih kao hipnotisana stala ispred ovih ljudi da ih slušam, jer mi se činilo da samo u tom trenutku znam da ne sanjam, i da sam zaista tu, na tlu Servantesa i Dalija, Pikasa i Gaudija, Lorke i Velaskeza.

Kasnije, popela sam se malo gore ulicom koja je paralelna sa La Ramblom, pod nazivom Portal de l’Angel, i stala ispred šarene malene fontane koja se nalazi na uglu ove i još jedne ulice. Ovaj meni omiljeni ćošak u pešačkom delu je zapravo najstarija fontana iz 1300 i neke, zove se Font de Santa Anna i tik iznad nje stoji prekrasna terasa gde sam se odlučila za kasni ručak tog dana. Hrana je ukusna i cene su sasvim pristojne, a u sumrak, kao čarolija, na granama masline koja raste u bašti upalile su se sitne lampice. Veseli žamor grada ipak na kratko prekidaju budući Katalonci koji prolaze ispod terase, a uveče razočarano shvatim da iako nema glasne muzike kao u Beogradu, ne može da se spava od huke helihoptera koji nadleću grad. Vratite mi moje splavove, pomislim u jednom trenutku. To je buka nastala od onih koji su se već pošteno isplakali.

Ovi još uvek, nisu ni počeli.

Sledeća epizoda: Izgubljena u Valensiji

Jedan vaš mali lajk meni znači mnogo 🙂 a šerovanjem takođe možete da podržite moju Facebook stranu. Isto tako, možete da se prijavite na mailing listu upisivanjem svog maila sa desne gornje strane. Šer d lov & hvala <3

PozZ

p.s. support my work (and my travel adventures)