Klabing U Berlinu - It's Too Much... Fun

Svi oko mene su, u najmanju ruku, frikovi. S desne strane, stoje dve ribe, jedna opičena azijatkinja i njena drugarica u martinkama i korsetu – obe mašu preogromnim lepezama dok đuskaju. Odmah do mene je crnac, go do pasa, u preširokim pantalonama koji pleše kao da sutra ne postoji. U istom stilu se kreće i tip kod dj-a na stejdžu, isto razodeven do pasa, sa ljubičastim plaštom na leđima, pantalonama od istog, satenskog materijala i bradavicama koje su pokrivene crvenom bojom. Tu je tip sa disko kuglom minđušom, koja nije malena i bar 3 tipa sa tetovažama od vrata do pojasa. Posle par minuta početnog čuđenja kako ko izgleda, Balkanka u meni se povlači i počinje divljenje. Niko nije nafuran, ribe nisu upravo sišle sa stola estetske hirurgije, bez botoksa ili ne-daj-bože prenaglašenih obrva i usana, tipovi plešu ali STVARNO (a ne da se klate s pivom u ruci kao kod nas), niko te ne gleda ispod oka, nema agresije a ako te slučajno dodirnu u prolazu, izvinjavaju se najiskrenije moguće – i ako ti se i neko obrati, to je da ti da kompliment kako si najsuper po nekom osnovu. Inače, nalazim se u Sizifusu, u Berlinu, na najboljem partiju u mom životu u 3 popodne gde sam provela 7h kao 7 sekundi, i u svojoj 43 godini doživljavam rejv kulturu kakvu nikad nisam do sad.

Da se odmah razumemo – ako je neko partijao za života, to sam bila ja. Nema žurke ni kluba gde nisam bila (većinom u Beogradu), i klabingovala sam od utorka do nedelje – iza mene stoji bar 15 godina staža redovnih izlazaka gde zaista stekneš utisak I’ve seen it all – or at least I thought I did.

Ali – Berlin je nešto drugo. I ne preterujem kada kažem da mi je ovaj parti promenio život. No ako želite da čujete ne samo o mom provodu iz klabinga već i o sveukupnom doživljaju, hajde da vam kažem kako mi je bilo ovog jula u Berlinu 🙂 Dakle, prva kratka poseta ovom gradu bila je u februaru, a sada sam došla na letnje vreme i provela se – nezaboravno 😉 Let’s begin sa mojim avanturama od 4-7 jula 🙂

Četvrtak: Berling calling

Odlazak u Berlin bio je rođendanski poklon od Ane – dobila sam povratnu kartu za produženi vikend u Nemačkoj, kod nje. Pored mene, tu je trebalo da bude još 4 Slovenca, njenih (a sad i mojih) prijatelja i ja sam već gunđavo razmišljala kako ćemo se naš šestoro svađati oko taoleta i da će me buditi u sred noći. Ali, prevarih se žestoko u svojim predviđanjima.

Let mi je bio u 6 ujutru, i stigla sam sa Beogradskih 38 stepeni na Berlinskih 19, uz kišu i tmurno vreme. Iskrena da budem, bila sam premorena od posla i nije mi se ni izlazilo iz Aninog stana, već sam koristila što još niko nije tu da spavam do 13h i razmišljala da li uopšte da idem napolje. Ipak, setila sam se da YOLO pa sam obukla najdeblju duksericu koju sam našla kod Ane u ormanu, sela na bajs i odlučila da dam 1400 din za kafu i čizkejk, u Five elephant, i stvarno sam konačno mogla da napravim mali predah koji mi je više nego prijao. Spominjala sam i u prethodnom putopisu, ovaj čizkejk je zaista pufnasti oblak savršenstva koji se topi u ustima i sama kafiterija je preslatka.

Nakon toga, Ana mi je preporučila da odem do RAW-Gelände, hipsterski kvart sa kafićima, klubovima i naravno, grafitima. Suštinski, to je gomila napuštenih zgrada koje su hipster entuzijasti pretvorili u funkcionalni kvart, mene podseća na neki miks Ciglane i Cetinjske – upravo gledate u te slike. U okviru kvarta ima i skejt park 🙂 Inače bio je dan i relativno rano (oko 3 popodne), pa je bilo mirno, ali verujem da posteta uveče obećava 🙂

Nakon ovog malog izleta, vreme je bilo da se dočekaju i ostali gosti i veče smo proveli kod kuće, uz društvenu igru 🙂 Inače, u Berlinu sunce zalazi u 21:30 (wow), pa izgubiš osećaj koliko je sati. Plan je bio da sutradan odemo u neki od popularnih klubova (Berghajm ili KitKat), koji inače rade od četvrtka do ponedeljka 0-24h, pa možete da uđete kad poželite tj ako vas puste pošto obezbeđenje na vratima odlučuje koga pušta a koga ne u klub, a uveče se redovi čekaju i po nekoliko sati. Ulaz je u sve klubove 25e, a cene pića više nego pristojne (5e je pivo, 3e voda npr). No, hajmo da vidimo šta sam zaista radila taj petak.

Petak: Mačke u Nemačke

U toku je svetsko prventsvo u fudbalu i danas između ostalih igra i Nemačka protiv Španije. Mi dan započinjemo kasno, uz šetnju pored Berlinskog zida, pa sedamo na aperol i picu uz reku. Nakon toga idemo do Brandeburške kapije gde se nalazi tzv. Fan pit – većina ulica je zatvorena i celim tim bulevarom/avenijom je postavljeno najmanje 30 video bimova uz štandove sa hranom i pićem gde možete da gledate tekme tokom celog prvenstva. Ulaz u ovaj ograđeni deo je besplatan, ali imaju čudna pravila pa nas prvi put nisu pustili i zvali su obezbeđenje jer je drugarica imala ceger a ne ranac(?!) koji nam nisu dali da stavimo u moj ranac, pa smo morali da izađemo to da uradimo a drugi put kad smo njen ceger stavili u moj ranac, nije smela da unese svoju flašicu vode… No, ovo nije pokvarilo utisak fantastične organizacije gledanja utakmice. Uzbudljivo je bilo i što je Nemačka izjednačila u 90-om minutu a onda Španija odnela pobedu u 119-om. Ceo dan je bio super i čak je i vreme odlučilo da se popravi, mada smo došli kući oko 22h i onda naravno da nikome nije bilo do partijanja i ja sam se pokupila u pinkle u svoje uobičajeno vreme (oko ponoći).

Subota: From Paris to Berlin, every disco I get in, my heart is pumping for love

Subota je i konačno je došao dan za klabing – ali pre toga sledi branč. Holzmarkt 25 sam takođe spominjala u prošlom Berlinskom putopisu – ovo je hipstersko mesto sa food štandovima i pićem gde sedite pored reke i uživate. Jedan sendvič, jedna savršena pita od jabuke i odlična kafa kasnije, krenuli smo u klabing. 13:31 i mi biciklama po najvećem suncu idemo put Sisyphos-a, kluba koji nije u standardnom kvartu klubova (ne u blizini gde su i KitKat i Berghajm), pa treba oko 30ak min pedalanja do njega. Pošto je jedan mlađi deo ekipe predložio da idemo tamo, ja, kao iskusna klaberka sa stažom, vozim bajs po najgorem suncu i mislim se: jao klinac, sad mi ti baš znaš klubove po Berlinu, sigurno je neka glupost koju je našao onlajn, ostaću na piću pa idem kući da se spremam za Berghajm, kad ono – međutim…

Obezbeđenje pita otkud da smo došli i da li smo prvi put ovde (to su neka standardna pitanja na ulazu u klubove kod njih). Svakako – u klubove u Berlinu vam nije zagarantovan ulaz i nećete dobiti objašnjenje zašto ako vas ne puste unutra (iako npr. vidno pijani ili drogirani teško ćete ući) mada ako ste već bili, veće su šanse za upad. Ono što je zanimljivo jeste da ovde klubovi rade 0-24h od četvrtka do nedelje i da u klubovima nema ni snimanja ni slikanja (odmah će vam oblepiti telefon i izbaciti vas ako vide da slikate), kao ni plaćanja karticom kako bi svi gosti imali privatnost (ali i oni možda oprali lovu) – dakle ako neka holivudska zvezda uđe ovde, niko ne može da je snimi (mada ni njoj nije ulaz zagarantovan).

Na samom ulazu kod obezbeđenja sedi mladić obučen kao Rimski legionar i ruča iz činije – i to je već dovoljno da se zabezeknem. Puštaju nas, lupaju pečat na ruku na kome NICHTS, i vidim da pored ulaza od 25e, sa pečetom možeš da se vratiš za 5e ako izađeš i mislim se: zašto bi bilo ko to radio?! No, kasnije mi je bilo sve jasno. Ulazimo u klub koji uopšte ne izgleda kao klub – ili bar ne liči ni na jedan klub koji sam ja posetila. To je otvoreni prostor zaogrnut drvećem, ceo u zelenilu i ispred glavnog stejdža ima gomila ogromnih saksija sa cvećem koje visi iznad glava, i sve izgleda kao jedan predivan (magični) vrt u kome je veoma prijatno.

Ono što odmah primetim jeste da je većina ljudi bosa i opet se pitam – zašto bi bilo ko bio bos?! Naravno, ovde se staklene flaše sklanjaju iste sekunde kad su prazne – i od strane gostiju i od strane osovlja, a pikavce svi revnosno ubacuju u kante i nigde nema ni naznake smeća. Mi pričamo o partiju od najmanje 1000 ljudi gde svi poštuju red i ja sam fascinirana. Dalje, toliko je bilo vruće da se 10ak minuta kasnije moj drug Denis odmah izuo, a i ja sam bila na pola puta. Prvo stojimo kod glavnog stejdža i ja – kao što rekoh na početku – posmatram ljude oko sebe. Svi su drugačiji, niko nije nafuran, nervozan, svi su prijatni, niko te ne odmerava, sve je prosto one big happy family koji je došao da mu bude lepo. Na stejdž može da se popne ko želi da đuska, i svako pleše kako želi, a iza nas su kauči gde ljudi sede i pričaju. Ozvučenje je savršeno – dovoljno glasno da možeš da đuskaš i dovoljno prijatno da možeš da razgovaraš. U sklopu celog ovog klupskog kompleksa postoje još 2 stejdža: jedan koji je uređen kao mini China town, skroz napravljen u tom fazonu gde se pušta hard minimal, i jedan koji je natkriven gde je muzika takođe techno/house, koji je iz 2 nivoa: jedan za chill a drugi za dance. Tu je i kafić, štand za hranu kao i deo gde se igraju igre (npr. skačeš na trampolini i nešto moraš da uhvatiš).

Što se tiče klijantele, već sam spomenula raznoliku i živahnu gomilu, od očigledno tehno frikova do smotanih turista iz celog sveta – ali svi se jednako poštuju i ja imam utisak da se u tom klubu niko nikada nije potukao niti postoji šansa da se to desi. Dosta ljudi ovde ostaje da ne kažem, kampuje tokom celog vikenda pa smo par puta sreli ljude koji su nam rekli da su tu već više od 24h. Upravo zbog te svoje neposrednosti, Sisyphos promoviše prijateljsko, prijatno i kulturno ponašanje pa bez obzira gde se nalazite, uvek ćete se nekako naći u kontaktu sa drugima – prijateljskim pogledima, zagrljajima i ludim pričama. Mi smo prvo upoznali Tibija, Rumuna koji izgleda kao da su Džoni Dep i Džek Blek imali bebu – u narodu poznatiji kao i drug fairy. Dakle, Tibi je neviđeno simpatičan, duhovit i kulturan, a usput će ti nabaviti ili piće ili drogu po želji samo zato što to njemu pričinjava zadovoljstvo. Za potrebe ove priče izjaviću za štampu da ne konzumiram teške droge, ali ljudima okolo Tibi je nabavljao sve što im duša ište.

Kad smo već kod drogiranja, supstance kao takve nisu naravno legalne ali ćete primetiti da ih ljudi konzumiraju po ćoškovima. Obezbeđenje i zaposleni vas neće zbog konzumiranja opominjati ni dirati, mada, kao što rekoh, pijani ili drogirani u klub zagarantovano nećete ući. Ako vide ijednu naznaku da je nekome loše, zaposleni će se stvoriti kod njih da im ukažu pomoć ali osim toga je konzumiranje klupski prihvatljivo. Ovako je u većini klubova po Berlinu i meni se čini da svi funkcionišu po principu: ne diram ja tebe, ne diraš ti mene i smatraju da si dovoljno odrastao da preuzmeš odgovornost za svoje ponašanje ali isto tako neće biti osuđivački nastrojeni šta god da uradiš.

Naravno, svaki klub je priča za sebe. Berghajm je (prećutno) gej klub (za muškarce), i pušta se teški minimal i hard core techno, nosi se crno sa crnim i još malo crnog, pa ćete kao devojka teže ući. KitKat je opet seks klub, gde ćete najlakše ući lascivno obučeni (npr. polugoli, u mreži sa lancima i sl) gde pored rejvovanja imate i sobe za, pretpostavljam, šta god, i nije čudno da se ljudi unaokolo šetaju goli pa je tu preporučljivo ili doći sam ili sa nekim sa kim želite da probijate svoje seksualne inhibicije. Ovo je sve nešto što sam načula iz priča (dakle nisam bila) – a ono što je kod SIzifusa različito, jeste da pre svega nije u kvartu gde su svi ostali klubovi, i što oblačenje, za razliku od tipične slike berlinskih klabera u potpuno crnoj odeći nije Berlinsko crnocrnocrno pa je recimo varijanta Alise u zemlji čuda noćnih klubova zbog svoje šarene hirovitosti, gde su ljudi veseli i šareno obučeni.

Da se vratim u klub – pored Tibija, sreli smo i tipa koji je, uprkos možda najnormalnijem izgledu u celom klubu (jedan geeky lik sa cvidžama), ispričao kako se jednom prilikom sa partija u Nemačkoj probudio u Bugarskoj u hotelu sa 5* i ne seća se kako je tamo dospeo a u drugoj da su pucali na njega na odmoru na ostrvu. Pored toga smo upoznali Koreanca bez majice koji je imao istetoviranog leptira na grudima, mazao se kremom za sunčanje kao da sutra ne postoji, pričao kako je tu već 2 dana a sve je započelo kad je upoznao devojku na aplikaciji sa kojom je imao seks takav da je ona plakala, a zatim smo ga u nekom trenutku žurke zatekli kako radi sklekove u toaletu, da ostane u formi. Svakako, bio je to sajam neobičnih ljudi sa kojima si mogao da plešeš, pričaš satima, ili ih samo posmatraš i da ti ne dosadi. Činjenica da telefona nema i da nema opterećenosti kako će da vas ko gleda ili šta će da pomisli, mene je bar lansirano na novi nivo oslobođenosti i povezanosti sa drugima i sobom, gde sam razumela savršeno čudnu suštinu berlinske klupske scene.

Ono što me je najviše oduševilo u celom ovom provodu (osim što je bio preko dana) jeste kada se u jednom trenutku pojavila učiteljica sa svojom ekipicom. Naime, to je bila pratitetljka za ljude sa smetnjama u razvoju i oni su nosili oko vrata obeležje kako ih neko ne bi zakačio, ali svakako su došli tu da plešu i da se zabavljaju. Svi oko njih su bili izrazito nežni i prijatni prema njima a oni su se divno zabavljali i ja sam se naravno raspekmezila na ovu vrstu inkluzije. Čisto da spomenem, posetioci su i ljudi u kolicima i onda se naravno naljutim na Srbiju što boga pitaj da li ćemo ikada doći na ovaj nivo. Jer mene ovo uči da gde god da idetm (i u provod), budem otvorena i ljubazna prema svima onima oko sebe, da spuštam gard i da se poboljšavam kao ljudsko biće.

Kada je trebalo da krenemo jer je jedan deo naše ekipe morao na avion, ja zaista nisam želela da idem iako mi je 7, 8h u klubu proletelo (i sad sam razumela kako se vraćaš za onoh 5e u klub). Svakako, otišli smo kući i do 4 ujutru prepričavali sve što se dogodilo, a ovaj izlazak ostao je za mene nezaboravan. Činjenica da su u ovom gradu/klubu/društvu svi jednako bitni i nebitni, toplo me je dozvala sebi i bila sam prijemčivija za davanje i primanje ljubavi.

Nedelja: Chill na reci

Nakon lude noći (tj dana) imali smo snage samo da bajsevima dođemo do parka sa rekom i tu pojedemo nešto i iskuliramo. Berlin je inače pun parkova i ja nisam sigurna koji je ovo bio ali sedeli smo na nekom splavu/brodu i koristili nedelju najbolje što smo umeli onako malo naspavani. Svakako, Berlin je na mene ostavio potpuno drugačiji utisak nego prvi put kad mi se činio premračan i prenahajpan, pa eto i za mene ideja da uvek ponovim posetu gradovima u koje idem (kao i da se vratim knjigama koje sam jednom pročitala) 🙂

Hajdemo sad na:

Moje preporuke ako idete (na produženi vikend) u Berlin:

Predlog plana razgledanja:

šetnja ili vožnja po Berlinu – sve glavne atrakcije su vam na pristojoj udaljenosti pešaka (a još pristojnijoj sa bajsem ako imate mogućnost): u jednom cugu možete od glavnog trga Alexanderplatz pa obiđite ostrvo muzeja, memorijalni centar ubijenim Jevrejima, Brandenburšku kapiju, Checkpoint Charlie itd. Onda možete do East side Galery i Holzmarkta (obavezno izblejite na reci).

Šta jesti i popiti:

kafa u Five Elephant i The Barn
food district Markthalle Neun
večera u Nigh Kitchen Berlin
Banite u Holzmarkt i RAW-Gelände – oba su hipsterski kvartovi za bleju
Od klubova vidite gde možete da uđete ali svakako standardna preporuka: Berghajm, KitKat, Sizifus 🙂

I za kraj – korisne info:

*Disklejmer: ovo pišem u julu 2024.

Ne morate ovo da čitate ako ne idete baš sutra u Berlin, ali je korisno znati:

Let do Berlina traje 1:15 h ili možda 1h i 30 min (zavisi od pilota).
Avio karte možete da nađete baš jeftino preko WIzz-a i AirSerbie – proverite oba zbog vremena odlaska i dolaska. Sa aerodroma uhvatite metro koji vozi do centra 45 min – odmah je ispod i na automatu se kupuju karte – lako ćete se snaći)
Što se tiče smeštaja, ja sam bila u privatnom, nisam sigurna koje su cene.
Da li je Berlin skup – pa :/ kafa je bila oko 4,5 eur, obrok može da se nađe za 15-20 eur ali u klubovima je priuštivo (osim ulaza). Cene po prodavnicama odeće i marketima su možda i niže nego kod nas.

Uglavnom, ovaj put sam se fantastično provela u Berlinu, sad je vreme za moju Istru od 2 meseca, ostavite me na miru