Sinoć sam sedela na stanici čekajući prevoz, i naravno po (glupoj) navici uključila telefon besciljno tražeći “nešto”.
Jer kao nemam šta da radim osim da čekam. Kao da je čekanje glupo i nedopustivo i potreban mi je telefon da me zabavi jer smo mi ljudi iz XXI veka pametniji od onih koji su hiljadama godina ranije čekali, i konačno je to čekanje dolijalo i pronađen je lek u obliku telefona. Kada sam shvatila šta sam uradila, ljuta na sebe, spustila sam telefon i isključila ga.
Podigla sam pogled.
Prvo što sam primetila bio je lak na kažiprstu, koji se blago iskrzao. Zabrinuto sam shvatila da to moram što pre da popravim (kao da će iko da primeti).
Zatim sam primetila putnika-namernika koji je došao da sačeka prevoz. Ili možda da odmori. Spuštao je strpljivo sve svoje torbe i rančeve, jednu po jednu na pod. Iako umorno i neobrijano, imao je lepo lice.
Zatim sam primetila devojke u lepršavim letnjim haljinama kako prolaze pored nas, smejući se. Bile su mirišljave i radosne, i jedna drugu su dodirivale po ramenima od sreće.
Onda sam osetila kasni, topli avgustovski vetar. Klizio je preko svih nas koji smo se našli na Brankovom mostu i milovao nas nežno, roditeljski.
Gore, na nebu, bila je vidljiva severnjača. U slučaju da se izgubim. Nikad upoznate galaksije ležale su negde daleko, daleko.
Zatim sam primetila mog sadrugara kako savija duvan, i nedugo potom uvlači dim u pluća. Gotovo sam poželela da i sama propušim, samo da udahnem ovo veče.
Potom sam osmotrila radove na mostu. Grad kako raste pred mojim očima. Osetila sam Kosančićev venac koji se izdizao iz pepela iza mojih leđa.
Primetila sam još i 95-icu koja je stala iako nije smela da stane zbog radova. Ljude koji uzbuđeno ulaze u autobus, srećni zbog ove zgodne prilike da ne pešače.
Primetila sam i automobile kako jure preko mosta, žureći negde. Sve te živote koje je most nosio na svojim leđima. I u toj opštoj vozačkoj gunguli, jednu lepu, žensku šaku kako i sama miluje vetar kroz prozor. Srećna ruka koja u brzini može da dodirne topli, avgustovski vetar.
Čula sam zatim i ljubavni zanos dveju reka koje su se ispod mene sudarale. Odjednom sam osetila da se spajaju baš tu, nedaleko ispod mojih stopala, mešajući svoje vode.
Primetila sam još gomilu nebitnih stvari.
Vatromet. Ljude koji gledaju u svoje telefone i ne čekaju. Reklame. Komešanje Beograda pred septembar.
Sebe kako sedim na stanici i čekam. Primetila sam svoje čekanje.
Primetila sam čitav jedan svet kakav nikada pre nije bio i kakav nikada više neće biti.
Sve samo zato što sam spustila telefon.
I shvatila u trenutku gde je čekanje postalo ono što treba da se izbegne, da toliko srećna nisam bila mesecima jer ništa drugo nije falilo osim čekanja.
Zatvorila sam oči. Srce je radosno tuklo u grudima.
I iako paradoksalno, važno mi je da znam da sad ovo stoji na nečijem tuđem telefonu.
Da još neko primeti.
Da još neko sazna koliko je dobro (ne)čekati.
