Jedno je sigurno: suprotnost lakoća/težina je najtajanstvenija i najmnogoznačnija od svih suprotnosti.
Neugodnost
– Hoćeš ja da ga pitam mama? – čuo se ne baš tihi Aleksin glas iako je šakom prekrio slušalicu.
– Daj mi telefon.
– Ali mama! – preklinjao je, kao da ima odličan razlog zašto baš on želi da me pita.
– Ljubavi, – dodala je blaže. – molim te, dodaj mi telefon.
Čuo sam ga kako cokće i mogao sam samo da pretpostavim kako ga je Srna pogledala. Ubrzo sam začuo kloparanje njegovih malih stopala, a onda i njen uzdah na slušalici:
– Ej!
– Zdravo Jadrane…. – zastala je na sekundu. – Kako si? Čujem da tamo pada kiša.
Njeno pitanje, to standardno kako si, poslednjih par godina značilo je isključivo kakvo je vreme. Znao sam da nju zanima kako sam i da bi najviše volela da joj ispričam sve što mi leži na duši, ali je naučila da to ne pita pa se brzo prebacivala na vremensku prognozu, misleći da će to olakšati konverzaciju između nas.
Bila je u pravu.
– Oblačno je, – odgovorio sam – valjda će se prolepšati ovih dana.
Nije znala šta da mi odgovori, rasejana od želje da što pre reši svoje pitanje.
– Htela sam da te zamolim nešto… Znam da smo se dogovorili da Aleksa bude s tobom dve nedelje, ali njemu se ne odvaja od Mili. Evo ga, stoji i gleda u mene, – nasmejala se – a i sam je hteo da te pita, pa čuo si… – zastala je od nelagodnosti, ali je to nije sprečilo da izgovori svoju misao do kraja:
– Mislila sam, ako se slažeš, znaš… Da dođu zajedno u vikendicu?
Od njene neprijatnosti i samom mi je bilo nelagodno pa je u prvi mah nisam ni razumeo. Ipak, znao sam da je nešto sa čim treba da se složim.
– Naravno da može. – rekao sam a onda ponovio njeno pitanje u sebi: da dođu zajedno… – Da, naravno, neka dođu.
Kada je do mog mozga doprla ova informacija, u prvi mah sam se zbunio. Odmah sam hteo da pitam da li se Džon slaže sa tim da njegova petogodišnja ćerka spava u mojoj kući, ali zaista nisam znao šta da kažem. I moj je sin živeo kod njega poslednjih nekoliko godina.
– Pričala sam s Džonom, on se slaže. – nastavila je kao da mi čita misli, i znao sam da gleda u pod. – Doduše, on ionako neće biti tu jer putuje…
– Njima se ne odvaja, – ponovila je zatim brzo, kao da ubeđuje i sebe i mene. – Znam da to nisi planirao, ali spremiću ti sve što ti treba.
– Ma naravno, sve je u redu. – uveravao sam je – Ne brini.
Odahnula je duboko u slušalicu i čuo sam dečje glasove kako ciče od sreće u pozadini.
– Dovešću ih ja kolima. Hvala ti, ponovila je još jednom.
Pače
U subotu je rano došla u lepršavoj žutoj haljini, doterana kao i uvek. Duge minđuše su joj padale uz lice, kosa joj je bila podignuta. Jedino su joj oči bile mutne. Aleksa mi se zaleteo u zagrljaj, a Mila se krila iza Srne.
– Mili još ne pliva dobro. – pričala je dok mi je u žurbi dodavala i treću torbu svari. – Vidi ako ćeš da ih vodiš na plivanje da paziš, ok?
Mila i dalje držala negde iza mame, a njene vazušaste, plave kovrdže okruživale su njenu pojavu kao oreol. Srna nije imala strpljenja.
– Mili idi sa Aleksom, važi? – okrenula se prema ćerci a onda uvidela da Mila ne odvaja oči od mene.
– Honey… – Nežno je uhvatila za bradu i lupila kažiprstom po nosu – You don’t have to go nowhere if you don’t want to? – rekla je lagano razdvajajući slogove.
Na te reči, Miline krupne oči pogledale su u Srnu, pa u mene i na kraju u Aleksu. S druge strane, on je već veselo skakao unaokolo i pronašao pače koje se ko zna otkud zavuklo u dvorište.
– Vidi Mili, look! Look! – držao je životinjicu u ruci i uzbuđeno je pokazivao. – A duckling! Oh my God, Mili, it’s sooo fluffy!
Pri samo jednom pogledu na pače, Mila je oduševljeno raširila ruke, pustila maminu haljinu i zaboravila na svoj strah. Otrčala je do brata a njene oči su zadivljeno gledale u meku pticu. – Wooow! It’s so cute! Alex, I wanna hold it! Please, Alex, I wanna hold it!
– Kids, no English please! Srpski samo, srpski, pa dogovorili smo se… – Gledala je ka njima sa osmehom, a zatim odmah dodala razneženo: – Oh, that duckling is too sweet!
Vratio sam pogled i primetio da Srna gleda kroz njih.
– Ej… – stavio sam ruku blago na njeno rame. Njena koža je bila meka i topla i Srna me je pogledala sa izvinjenjem u očima.
– Biće sve ok… – uveravao sam je – Volim što su došli zajedno.
Namešila se i klimnula glavom.
– Hvala ti još jednom. – pogledala je u decu.
– Hajde, bežim pre nego što primete da sam otišla. Uzela je ključeve od kola i nasmešila mi se umorno pri odlasku.
Noć na sedmom spratu
Ne sanjajući da će u njenoj utrobi ležati deo mene, ljubio sam je kao i svaku drugu usnu. Žedno, jer je prvi poljubac, toplo, jer je mirisala na kišu, i onako muški, bezglavo, jer je njen stomak bio pripijen uz moj, u mračnoj, tihoj ulici ispred mog iznajmljenog stana u koji nije želela da se popne. Njen stomak uz moj, u koji ću kasnije ostaviti otisak. Godinama nakon toga, milion puta sam razmišljao o toj večeri. Da se nismo poljubili, da se nismo sreli, da nije bila tako nasmejana, da nije…
Ali jeste.
Bila je i pričljiva, i mazna, naslanjala se na mene i slučajno me je dodirivala, gledala me dok ne vidim i mrsila mi je, kako je rekla mračnu kosu, da proveri koliko sam nesiguran.
– A da se ipak popneš gore? – nagovarao sam je i dalje, ne puštajući je iz zagrljaja. Srna je gledala u mene svojim nemirnim očima u kojima se ocrtavala beogradska noć, sladunjava i vlažna.
– Hajde. – izgovorila je najednom i meni su se noge odsekle.
– Stvarno?!
Nasmejala se.
– Predomislio si se?
– Ne, ne, nego… Stvarno hoćeš gore?!
– Yes please.
Pogledala me je opet. Nestašni osmeh se razlio preko celog njenog lica, od usana, obraza pa sve do obrva i ja sam je podigao u naručje i uneo u lift. Ona se smejala u mojim rukama i pritisnula dugme za sedmi sprat.
Nisam znao zašto je njoj bilo tako lako da se popne kod mene. Bilo joj je i lako da me zagrli, kao da je to uradila milion puta pre toga. Nisam znao šta da mislim, zadivljen i zabavljen. Sela je na moj krevet, prešla rukom preko jastuka i rekla kako mi miriše posteljina. Klečao sam ispred nje, nisam znao gde pre da je dodirnem i oni beznačajni poljupci ispred ulaza, odjednom su dobili na težini. Od jedanaest uveče do deset ujutru sledećeg dana, njen osmeh je postao “njen” osmeh, njena donja usna postala je ukusnija od svih drugih koje sam ranije probao, i nisam znao šta mi se dešava, ali Srna mi je obavijala svoje ruke oko vrata i privlačila me je sebi, da moj pupak dodirne njen goli stomak. Osetio sam kako vrhovi njenih prstiju prelaze preko mene kao četkica po platnu i moja se koža ježila ispod tih spretnih jagodica.
U zoru, potpuno nepripremljen na ludilo koje me je čekalo (kao da je ikada čovek pripremljen da izgubi glavu), pokrio sam je ćebetom, pribio bliže uz sebe i zaspao gurajući nos u njen vrat.
Kiša
Napolju je pljuštala kiša i kada je ušla, Srna je unela deo oluje sa sobom. Lilo je kao iz kabla i na njenoj beloj majici sa natpisom la femme videli su se otisci krupnih kapi.
– Je l’ moguće da si krenula iz Beograda po najgorem pljusku? Ponekad znaš da budeš tako tvrdoglava da je to strašno.
– Sve je ok, samo sam pokisla na putu od dvorišta do ulaznih vrata. I vozila sam polako – uveravala me je a kiša joj se cedila niz šake. – Gde su njih dvoje?
– Dođi ovde i sedi. Vrlo dobro znaš da mi ne smetaju. A njih dvoje su gledali crtani pa su zaspali. I ovde je padala kiša od jutros.
Ušla je u kupatilo i peškirom brisala kosu.
– Sigurno si umorna od vožnje.
Srna je spustila peškir, sela na ivicu kade i duboko odahnula. Oči su joj lutale; izgledala je odsutno.
– Hajde da se presvučeš.
– Hvala ti Jadrane. Samo da odmorim malo pa da krenemo. – rekla je i već krenula da se pakuje.
– Ne dolazi u obzir. – išao sam za njom i otimao joj dečje stvari iz ruke – Nećeš decu vraćati po ovom neveremenu nigde.
– Ali to je samo letnji pljusak. – nije me gledala u.
– Šta god da je, odavde krenuti nećeš dok se ne smiri.
Zaćutala je oči i dopustila da vratim stvari tamo odakle ih je uzela. Znala je da sam u pravu. Uzdahnula je, sela, izula se, protrljala stopala lagano i bosa krenula ka kuhinji.
– Hoćeš da ručaš? – pratio sam je pogledom i dalje.
– Mmm, spremao si onu tvoju pastu… – nasmešila mi se onako bosonoga kad je videla šta stoji na šporetu – Nemam apetit ovih dana, ali ti znaš šta volim.
– Srna, pogledaj kakvo je vreme. I da si sama, ne bih te pustio da voziš, a sutra je ionako nedelja. Javi Džonu da si ovde i…
– U redu, samo je umorno odmahnula. – Ostaćemo ovde noćas.
Nije zvala Džona.
Udarac u zid
Sedeo sam na stepeništu ispred ulaznih vrata najmanje sat vremena, držeći se obema šakama za glavu. Zurio sam u jednu tačku i nisam imao pojima šta se događa oko mene. Konačno, smogao sam snage da ustanem i drhtavih ruku otključao vrata. Čim sam ušao u kuću, dočekalo me je Srnino nasmejano lice u sedmom mesecu trudnoće.
– Ljubavi, vidi šta sam danas sve uzela! Išla sam po one flašice što sam ti pričala, a onda sam otišla rezultate da odnesem, pa da vidim kolica… – brbljala je veselo dok slagala čist veš. Gledao sam u moje čarape na žici sklopljene tik uz njene. Ponegde i izmešane.
– Mhm, super. – govorio sam samo da bih nešto rekao – Aha, baš lepo.
I dalje sam gledao u veš i hteo sam da pobegnem u drugu prostoriju.
– Dođi, poljubi me! – Srna je nastavila da mi slatko naređuje dok se gegavo podizala na prste i pružala obraz ka meni.
Moje šake su mahinalno obuhvatile njen stomak. Kako je nisam poljubio, ona se trgla i pogledala u mene.
– Jadrane, – rekla je uplašeno – hej, šta ti je?
– Ništa, ništa… Sve je u redu. – izbegavao sam da je pogledam – Hoću da se istuširam.
Ona je i dalje držala ruke oko mog struka i ja, obgrljen tim rukama, tim sada tako tuđim rukama, nisam znao šta da kažem.
– Šta ti je? Jadrane, šta se desilo?
Ćutao sam i gutao pljuvačku. Nisam umeo to da izgovorim.
– Pa, ljubavi… Šta je bilo?!
Zatvorio sam oči. Znao sam da treba da ćutim, ali to njeno “ljubavi” me je prenulo.
– Danas sam saznao šta si radila.
– Molim?!
– Da si se viđala sa dvojicom istovremeno. – spustio sam teško svoju glavu na njeno rame. – Srna… Da si se sa viđala u isto vreme sa dva muškarca! – ponovio sam očajan gradske priče koje su me stigle, želeći da što pre porekne ono što sam čuo.
Ona se ukočila u mom naručju. Gorčina u meni preovladala je razum. Znao sam da je trudna sa našim detetom. Znao sam da je trebalo reći sve samo ne to.
Ćutala je i osetio sam vrelinu kako se penje iz mojih stopala sve do vrata.
– Srna, ti… – Podigao sam glavu sa njenog ramena. Ona je spustila šaku preko moje ruke i zatvorila oči.
– To nema veze sa nama – rekla je odjednom, hladno.
Niz kičmu mi se spustio trzaj. Nisam mogao da verujem šta govori.
– Ali, ti… – mucao sam – Ali Srna… Kako si mogla da mi to prećutiš?
– To se dogodilo pre nego što smo bili zajedno i nema veze sa onim što mi imamo, ponovila je mirno, kao po naredbi.
Očajan, gledao sam u njeno lice i i dalje tražio da porekne ono što nisam želeo da čujem. Obamrlo, telo joj je visilo u mom naručju.
– Šta to govoriš? Kako to nema veze s nama?! Ako sam dobro razumeo, to se desilo svega par meseci pre nego što smo se mi upoznali! Zašto si to radila?
– Kakve to veze ima? – Srna se sada već naljutila i oslobađala od mojih ruku. – Šta hoćeš od mene?
Lice joj izgledalo sasvim drugačije od onog koje mi je do malopre cvrkutalo o kupljenim stvarima za bebu. Devojka, koja je u svom trbuhu nosila deo mene, delovala je tako daleko.
– Ali… Zašto Srna?
Okrenula se ka gomili garderobe koju je trebalo staviti da se osuši. Nemoćno sam spustio pogled na svoje šake a onda ponovo podigao oči ka njoj.
– Šta zašto? Ne znam šta te tačno zanima. To je gotovo. I desilo se pre nego što sam tebe upoznala… Pre par godina uostalom. Nema šta da se priča.
– Kako nema? Kako da verujem u bilo šta što kažeš?
Uzela je mokru majicu i dok je preciznim potezima ravnala, izgovorila je kroz zube:
– Pa ti nemoj.
Pogledao sam je, oteo joj majicu iz ruku pa šakom besno lupio po zidu. Srna se trgla, uhvatila za donji deo trbuha i pogledala me u oči.
– Idem da legnem – krenula je prema sobi.
– Molim te, zaboravi na tu glupu priču. – dodala je bez okretanja i mirno zatvorila vrata za sobom.
Isti krevet
– Miriše. – rekla je.
– Da, miriše, potvrdio sam. Rukom je gladila hrapavu posteljinu. – Tako mi se spava.
– Lezi.
Srna je još jednom prešla rukom kroz kosu, spustila šaku na vrat i duboko uzdahnula masirajući samu sebe. Zatim je podigla stopala na krevet, lagano se pokrila i uspavano mi dobacila kroz smeh:
– Dugo nismo spavali zajedno.
Okrenuo sam se ka njoj i pogledao joj u oči. Uozbiljila se. Uzeo sam pokrivač i prebacio ga preko njenog golog ramena.
– Nismo.
Ćutali smo par trenutaka i samo se gledali.
– Spavaj, rekla mi je.
Odmah sam zatvorio oči i okrenuo sam se na drugu stranu, moleći se u sebi da me ne zagrli.
Slomljeni tanjiri
Rasprava je trajala danima.
Ispitivao sam sve, sve što bi mi palo na pamet, a onda se žestio kada bi ona bilo šta odgovorila. Nije mi bilo pravo da mi neko takav rađa dete, i to prvo. Nije mi bilo pravo da je iko dodirivao pre mene, a kamoli dvojica odjedanput. Nije mi bilo pravo ništa. Mrzeo sam je i mrzeo sam što sam je želeo i mrzeo sam trenutak kad sam je upoznao i bio sam besan i ljut što je mrzim.
Rastrzan između ljubavi prema njoj, njene proklete prošlosti i onome što ušuškano spava u njenom stomaku, nisam znao šta da radim. Teško mi je bilo da je dodirnem, još teže da je ne dodirnem. Spavali smo zajedno, na odvojenim stranama kreveta, budni do kasno u noć, oboje. Na vrhuncu svađe, nakon par nedelja, iznemogla od mojih upornih pitanja, konačno je prilikom subotnjeg doručka počela da plače i da viče. Prvo veoma tiho a onda sve jače, objašnjavala mi je da ne zna šta želim od nje i da će mi reći šta god želim da čujem, samo da ovo ludilo prestane. Da je to bilo pre nego što je mene upoznala i da je sav njen greh prema meni počinjen prema dvojici drugih ljudi i da ne zna zašto je mučim kad to nikakve veze nema, ponovila je po ko zna koji put, sa ljubavlju koju prema meni oseća. Plakala je i govorila nepovezano, a na kraju je dodala da ona ne zna što je pravila dete sa mnom i da ne zaslužujem da budem otac. Rekla je to u besu, preglasno, bacila tanjire na pod, a onda izašla i zalupila ulazna vrata tako da su okna zadrhtala na prozorima. Sedeo sam sa glavom među šakama i nisam krenuo za njom. Ušla je u deveti mesec trudnoće i ja sam je uznemirio toliko da je izašla i zalupila vrata. Video sam da je neispavana i bleda danima, i da se jede što ne pričamo kao obično. A u mene se nastanio šejtan pa sam tražio i najmanju sitnicu da je podbodem i da se prepiremo.
Trudnicu, u devetom mesecu trudnoće.
Trudnu sa mojim detetom.
Ustao sam i pokupio krhotine sa poda, pogledao u nebo a onda zamolio boga da mi se vrati. Još musava od plakanja, Srna je ušla sat vremena kasnije nazad u stan.
Ćutali smo oboje.
– Trudna sam, izgovorila je tiho a krupne suze su joj se spuštale niz obraze.
Nisam znao šta da kažem i kleknuo sam ispred nje.
– Sa tobom – dodala je i pomilovala me po čelu.
I u tom trenutku, kada je sve što je trebalo da se uradi jeste da ja nju preklinjem za oproštaj, Srna je stavila moju šaku na donji deo stomaka i rekla:
– Ruke su ti tako tople… Osećaš? – širom otvorenih smeđih očiju, iskrenija nego ikad, željna moje pažnje i ljubavi, željna nežnosti kako bi naše buduće dete moglo da raste u njoj. – Pomera se, dodala je.
Nije se Aleksa pomerao prvi put. Niti je moja šaka prvi put dodirnula njen stomak. Ali njen pokušaj, njen trapavi pokušaj da me prizove sebi me je trenutno otreznio i odlučio sam da ćutim. Nisam ni stigao da izgovorim izvini, a ona je duboko odahnula i zagrlila me, gurajući me stomakom.
Nedeljni ručak
Probudila se, po običaju, pre mene. Čuo sam poznati bat stopala po sobi, i u polusnu duboko udahnuo miris koji je ostao na jastuku pored.
– Hej, – tiho je šapnula kad je videla da se okrećem prema njoj – nisam htela da te probudim… Idem da pravim doručak.
– Sedi, rekao sam joj.
Sela je i mahinalno mi dodirnula kosu, kao detetu.
– Mračna kosa. – prošaputala je.
– Mila tako liči na tebe…
Nasmešila se.
– Bar jedno dete… Aleksa je isti ti.
– Na one tvoje slike kad si bila mala… Znaš, sa mora, u onoj prugastoj majici?
Zamišljeno je stavila prste na usne.
– Kako se sećaš toga?
– Nemoj da budiš decu, rekao sam i pogledao je. – Hoću još da ležim.
– Dobro. – rekla je i skrenula pogled. – Idem da ih spakujem.
– Srna, čekaj… – uhvatio sam je za šaku. – Što su ti tako hladne ruke? – obuhvatio sam joj šake svojim rukama. – Slušaj… Ostanite i danas, hajde. Vodiću vas na ručak. Možeš da kreneš kasnije.
Progutao sam knedlu.
– Ili sutra, ja sam na odmoru.
Čekao sam da kaže kako ne može i da žure. Ćutala je nekoliko trenutaka i zamišljeno gledala u stranu.
– Hm, pa možemo… Imam samo još nešto da završim, ali to mogu i sutra. – uzdahnula je duboko – Da, što da ne, možemo.
Izvukla je hladne ruke iz mojih šaka.
– Odoh da pravim doručak.
Cepanje
Beo i skoro pa providan, Aleksa je rođen svetao, bledih obrva i plavih očiju. U sred noći sam je odvezao u bolinicu i već ujutru su mi dozvolili da ga vidim. Neispavan i još nesvestan da mi je jedna devojka upravo rodila dete, bio sam potpuno zbunjen. Kada su mi pružili bledi zamotuljak sa plavom kosom, shvatio sam da sam otrovan od ljutnje i dalje, i izašao sam iz porodilišta ošamućen.
Te večeri, dok su mi drugovi cepali majicu sa grudi, popio sam kao nikad u životu. Oni su me tapšali po ramenima i grlili oko vrata u kome je stajala knedla, a ja nisam presajao da pijem. U glavi mi je bubnjalo samo jedno. Plav, sa plavim očima. Ježio sam se celu, pijanu noć kad god bih pomislio na to dok me na kraju nisu odneli kući, gde sam slinio u jastuk do ranog jutra.
Ti pa on, pa ti
– Kupatilo miriše na tebe. – rekao sam nakon tuširanja – Naravno, unutra je kao u sauni i za mene je ostalo dve kapi tople vode.
Nasmejala se.
– Tebi ne treba toplota.
Gledala me je širokih zenica.
– Lepo nam je bilo danas.
– Jeste, potvrdio sam i legao pored nje. U mraku, ležali smo nepomično dok ona polako nije uhvatila moju šaku.
– Srna…
Srna je svoje ime prihvatila kao poziv, i ubrzo sam osetio kako mi njeni prsti idu od lakta prema ramenu. Sklopio sam oči i video svetlost kako mi pulsira pred očima.
– Nemoj… – rekao sam.
Nisam siguran da li sam to izgovorio. Ležao sam ukočeno i osećao njeno telo pored sebe. Telo koje sam dodirnuo toliko puta. Kolenom mi je okrznula butinu i nisam mogao više da izdržim. Uhvatio sam je oko struka i grubo privukao ka sebi.
– Nemoj. – ona je to izgovorila.
– Što? Zbog Džona?
Legla mi je na grudi i spustila glavu, žmureći. Stezao sam joj kožu, nemoćan. Poludeo od njene blizine, šakama sam joj stezao nadlaktice i žmurio.
– Gde je on? – promuklo sam izgovorio.
Morao sam da pitam. Drhteći, Srna je duboko uzdahnula i pogledala me:
– Ne znam…
Stavila je bradu na svoje šake i pogledala u mene.
– Stvarno ne znam Jadrane. Onaj dan kada sam odvela decu, otišao je i on. Odonda uopšte nije bio kod kuće. Kaže da je poslovnom putu. Slao mi je neke glupave poruke. A gde je stvarno… Ne znam. Nisam sigurna ni da li me zanima.
Nije se pomerala.
– Da li si zato ovde? Večeras?
Preko očiju joj je prešla laž koju je želela da izgovori i ona je skrenula pogled. Znao sam da bi stara Srna izustila ko zna šta. Ova sada, na mojim grudima, zatvorila je kapke i duboko uzdahnula.
– Nemam pojima… Mogla bih ti reći da nisam, ali – ne znam.
Otvorila je oči, potpuno bistre. Gledao sam je, a stisak mojih ruku na njenom struku je popustio. To ne znači da sam je manje želeo, naprotiv. Ovo što mi je sada pričala bilo je daleko od onoga što sam želeo da čujem. Pogledala me opet, molečivo, pogledom koji je bio svojstveniji Mili, nego njoj.
– Hajde, rekao sam – pokrij se.
Ona je spustila glavu na mene i opet zatvorila oči, ali nije zaspala. Posle nekog vremena, pomilovao sam je blago po kosi.
– A šta će biti kada se vrati sa… puta?
– Šta će biti? – ponovila je pitanje više za sebe – Šta: ti pa on, pa onda opet ti… Kakva farsa! I zašto Aleksa mora da prolazi kroz drugi razvod?
– To nije pitanje.
Zaćutao sam pa sa osmehom dodao:
– Na kraju krajeva, mi nikad nismo ni bili venčani.
– Jadrane, – rekla je tiho i osetio sam kako mi tople suze kvase grudi. – Izvini, Jadrane – šaputala je u moja prsa, sve dok nije zaspala bez glasa, tik uz mene.
Koferi
Sećam se da je bio sunčan dan kad je otišla. I da smo vikali jedno na drugo i da je Aleksa plakao. Da sam joj rekao da se ne vraća. Da mi je rekla da je srećom na vreme shvatila koliki sam moron. Sećam se i da nije dala da joj ponesem kofere do taksija, već ih je vukla jedan po jedan, psujući me. Da smo razdvojili sav veš. Da mi se danima nakon toga nije javljala na telefon. Sećam se da sam video Aleksu tek nakon trinaest dana i da su to bili najgori dani mog života. Sećam se da smo se opet svađali kad sam ga vratio. Sećam se da se nisam ni nasmejao kad mi se Aleksa nasmejao.
Sećam se i da sam plakao.
Ne samo jedanput.
Bez dodira
– Mesecima smo se svađali. – bilo je prvo što sam čuo kad sam otvorio oči – Mesecima, a možda i duže. Svako je govorio šta god je pomislio i šta je hteo, bez izvinjavanja. Izgledalo je da je oduvek bilo tako. Ne znam oko čega; svaka je pa i najmanje sitnica bila povod za svađu. Često oko njegovih putovanja. Ponekad i oko tebe. Izgledalo je kao da to nikada neće prestati. Pa smo pokušavali da premostimo jaz između nas glupim rečenicama i još glupljim ponašanjem. Išli bismo u krevet ljuti, ali meni se svako jutro uvek činilo lakše da ostanem nego da odem. Pa smo nastavili da se smejemo na silu. Grlimo na silu. Pričamo o večerama na koje nikada nećemo otići. Neka odvratna mešavina opekotina i promrzlina, kao po kazni.
Ćutao sam. Bio sam još uvek pomalo bunovan i nisam znao zašto mi to govori.
– A onda su jednog dana svađe prestale i nastalo je ćutanje. Kao kad stane puls u holivudskim filmovima. Zuji ti u ušima i smeta. Ostalo je samo neko grčevito držanje… ne znam ni ja za šta. Već par meseci se nismo ni dodirnuli.
Ovo poslednje je izgovorila šapatom.
– Ne zanima me to.
Kao da me nije ni čula, ustala je iz kreveta i napravila nervozan krug oko kreveta.
– Najgore je što Aleksu ne želi ni da pogleda. I onda ja ni ne želim da ga budem s njim… Nikada više! Ne želim da ga vidim! Ostajem a ne mogu da podnesem što ostajem pored njega. Samo želim da se nekako završi. Samo želim da ne moram da se probudim još jedno jutro pored njega, u kome ćemo biti dva stranca različitih jezika.
Pridigao sam se na laktove.
– Šta hoćeš da ti kažem?
– Ma znam, glupo je ovo da pričam tebi. A možda i nemam kome da ispričam. Sad, iz ove perspektive, nije mi jasno što smo se rastali. Ali mi isto tako nije jasno kako sam te trpela, sa tvojim optužbama. Smešno mi je. Smešna sam sama sebi. S tobom je sve bilo tako, na brzinu, a opet na kraju nedorečeno. Džon je čovek sa kojim sam odgajila naše dete. A s kojim je sve izrečeno onog dana kada je Aleksa prestao da postoji za njega.
– Mi nismo za poređenje! – odbrusio sam joj. – Ne želim da uopšte ulazim u vaše odnose.
– Ali ti Milu obožavaš!
Konačno je prestala nervozno da korača i sela pored mene, stavljajući blago ruku na moje butine preko prekrivača.
– Ti ne treba to da slušaš naravno. Ni da znaš na kraju krajeva. Ali ja… ja hoću to da izgovorim. Hoću da čujem samu sebe dok govorim o tome.
– Ma sve je to u redu. Izgovori ako ti je lakše, ali ja nemam veze sa vama i ne mešaj me u to.
Srna je pognula glavu.
– Da, ma naravno… Nije trebalo ništa da ti kažem.
Naravno da mi je bilo drago što mi je rekla. Ali nisam želeo da ona to zna.
– Što se nas tiče, ti znaš da sam ja oduvek… Da sam tu. – popustio sam – I naravno da volim Milu, pa ona je tvoje dete. Šta je bilo – bilo je, ali sada sam tu… Uprkos svemu.
– Uprkos svemu?
Glupavo sam klimnuo glavom. Srna je uhvatila svoje obraze i zagledala se u mene.
– Hoćemo ići na bazen danas?
Svećica
Aleksin prvi rođendan. Sedeli smo kao duhovi, u njenom iznajmljenom stanu. Nije želela da bude kod svojih i iznajmila je stan blizu mene. Aleksa se smejao i zadovoljno se gegao od mame do tate a mi smo prećutno odlučili da makar ovaj dan budemo ok.
Nije pozvala nikoga osim mene.
Gledali smo u tortu i tapšali, pevajući preglasno:
– Danas nam je divan dan…
Bili smo najbolji roditelji na svetu. Uspeli smo da se ne posvađamo iako se tri meseca pre toga spakovala i otišla. Izgledalo je kao da smo se brzo navikli da živimo odvojeno. Jedan deo Aleksiih igračaka je stajao kod nje a dobar deo kod mene. Pelene kod mene i kod nje. Odeća, flašice. Sve po pola.
I garderoba.
Na izlazu, poljubila me je u obraz i zahvalila se a onda zatvorila vrata. Za šta mi se zahvaljivala? Što sam došao ili što ništa nisam rekao?
Stajao sam kao ukopan nekoliko minuta.
Nije me pozvala da uđem unutra ponovo.
Pitanje na pitanje
Bilo je već kasno popodne na bazenu. Srna je obasjana suncem sedela nasuprot mene u svom tirkiznom kupaćem, a glatka kosa padala joj je preko ključne kosti. Zagledana u daljinu, mazila je uspavanu Mili u krilu, i njeni su nežni dlanovi prelazili po mekim, detinjim kovrdžama. Aleksa je mirno sedeo pokraj njenih nogu i dremao, mljackajući. Gledao sam Srni u ramena i mislio koliko je lepa. Zatim sam pogledao u Aleksina mršava leđa i neizmerno voleo naše dve pomešane krvi, koje su stvarale biće koje sedi i diše, misli i, na kraju krajeva, zeva. Divio sam se prizoru pred sobom, a u isto vreme, stomak mi se grčio od bola. Zar nije trebalo da se naša priča završi ovako? Zar nije trebalo da ostanemo zajedno?
– Ostani, – otrglo mi se sa usana. Srna se nije ni pomakla, i u prvi mah, pomislio sam da me nije ni čula. Aleksa se promeškoljio i sanjivo mi se nasmešio, ali nije bio siguran šta sam rekao.
– Zašto to želiš? – upitala me, bez okretanja.
– Zar ti to ne želiš? – rekao sam bez oklevanja.
– Uprkos svemu? – podsmevala se.
– Uprkos svemu – ovaj put sam bio odlučan.
– I… I šta onda? – Okrenula je svoje sjajne oči ka meni i dalje mazeći uspavanu Milu. – Zašto bi sad bilo drugačije? Zašto bi sad bilo… bolje?
– Zašto ne bi?
– Da li na svako pitanje imaš pitanje, nasmešila se.
– Samo kad mi fali odgovora.
– Kasno je… – okrenula je glavu – Mili je zaspala a ovaj mali zeva do besvesti.
Ustala je sa Mili u naručju, polako pomerajući Aleksu.
– Hajmo kući deco. – nasmešila mi se setno – Prespavaćemo ovde pa sutra idemo nazad za Beograd.
Ostani sama
Znam da je tupavo verovati da niko novi neće ući u život osoba od kojih ste se rastali. Pa ipak, ja to nisam očekivao.
Kao pravi pravcati blesan.
Srna mi je sama rekla šta se dešava jednog popodneva dok sam unosio uspavanog Aleksu njen stan.
– Je l’ Aleksa bio dobar?
– On je uvek dobar. Jeo je i spavao. Ne brini.
Odneo sam dete do sobe i spustio ga na krevet.
Gledali smo ga još neko vreme. Meki obrazi rumeni od sna i njena preslikana usna, poluotvorena. Plava kosa.
– Jadrane stani. Moram… – zaustavila me je kad sam krenuo da odem – Moram nešto da ti kažem.
Već sam stajao na vratima a ona je progovorila odmah, valjda u strahu da ako sad ne kaže, nikad mi neće ni reći.
– Viđam se sa nekim. Govorim ti to ne zbog mene i tebe, nego zbog Alekse. Želim da znaš. To je čovek koga želim da upoznam sa našim sinom.
Bio sam zatečen. Nisam znao šta da kažem. Tišina između nas je trajala toliko dugo, da je Srna morala da me dozove:
– Jadrane?
– Ne, ovaj, hvala, da…
– Mislim da je u redu da ti to kažem. Znam da nije prijatno… Naravno, možeš da ga upoznaš ako želiš.
Još uvek sam se potajno nadao da će se ona izviniti za to što mi je učinila. Umesto toga, ona se viđala s drugim. I to malo pre nego što je trebalo da proslavimo Aleksin drugi rođendan.
Šta sam joj mogao reći? Nemoj da se viđaš ni sa kim? Ostani sama? Otkud joj prava da bude srećna s nekim drugim?
– Odakle ti prava da našeg sina upoznaješ sa bilo kojim tvojim kretenom?
Naravno da je započela rasprava. Toliko smo se posvađali da je me je izbacila napolje kako ne bismo probudili Aleksu.
S punim pravom.
Poslednje veče
– Odmah su zaspali, rekla je kad je ušla u sobu. – A ja sam toliko umorna da jedva čekam da se istuširam i da legnem. – tražila je stvari po sobi a zatim mahinalno skinula majicu i ostala u kupaćem.
Zbunjeno sam je pogedao. Srna je kupila odeću sa polica, a onda je shvatila da stojim i da je gledam.
Prevrnula je očima:
– O bože, pa ceo dan sam danas bila u kupaćem! Već si me video… – ipak je pocrvenela od mog pogleda.
– Idem prva do kupatila. – promrmljala je. – Brzo ću, pa možeš i ti.
Kasnije, u postelji, Srna je ušla polako pod prekrivač i legla podalje od mene.
Ćutali smo.
– Deca su legla.
Ništa nisam odgovorio. Srna mi je dodirnula rame.
– Laku noć.
Opet nisam odgovorio. Ukočen, u mraku, ležao sam i mislio o tome koliko je želim.
Novo prezime, stari osmeh
Rekla mi je da ne želi da se uda. Da je to njoj smešno i da ako baš insistiram, možemo se uzeti. Nikada nisam insistirao. Bilo mi je dovoljno da se probudim pored nje. Bilo mi je dovoljno da je osećam noću kako diše.
Ipak, kada sam prvi put stigao ispred njihovog stana i pročitao zajedničko prezime na njihovim vratima, prevrnuo mi se želudac.
Džon je izašao da se pozdravi. Ruka mu je bila znojava.
Nije mi smetao taj čovek koji je grlio oko struka. Njega nisam ni primetio u prvi mah. Ali Srnin osmeh… Njen osmeh koji mesecima nisam video, taj me je osmeh ugrizao za srce i mučio danima.
Prezime je bilo samo dodatak.
Palačinke
Probudila se, tiho ustala i otišla da spakuje decu. Čuo sam Aleksu i Milu kako se veselo kikoću dok je ona spremala doručak.
Sišao sam u kuhinju, a Aleksa se zaleteo u mene – Tata, tata vidi! – zagrlio me je i doveo do Srne:
– Mama pravi palačinke!
Srna se nasmejala:
– Po Aleksinoj naredbi.
Aleksa se smešio ali je onda pogledao u Milu koja je zabrinuto gledala novonastalu situaciju. Nije joj bilo pravo.
– Mili, it’s fine, hey, it’s fine… trust me. – pokušao je Aleksa trapavo da uteši sestru.
– Are you okay Mili? – Srna je upitala i okrenula se ka devojčici. Mila nije odgovarala i već su joj se krupne suze brzo spuštale niz lice.
– Oh, come here honey – Srna je uzela devojčicu za ruku i približila joj se. Mila je brzo zagrlila mamu i stavila glavu u njeno rame.
– Oh Mili, baby… You know how much I love you, don’t you? Nothing has changed Mili, you know that. – dodala je nakon što nije dobila nikakav odgovor od nje.
– But mommy… – Rekla je Mila tužnim glasom dok je grcala na njenom ramenu – What about daddy, mommy?
– What about him sweety?
Mila je plakala u maminom naručju a njeno se maleno lice nije moglo videti od kovrdžave kose.
– Daddy is not here and you’re making pancakes!
– You don’t want pancakes?! – Upitala je Srna sa osmehom.
– I do, I do, just… I do mummy!
– Just what?
Mila se ućutala i podigla glavu da pogleda u Aleksu.
– I do want pancakes, just… – devojčica nije imala više kuda da gleda pa je spustila bradu i gledala u pod dok su joj se suze slivale niz nos. – I miss daddy.
– Oh honey… – zagrlila je Srna ponovo – You’re going to see him this evening… You know that, right?
Mila je klimnula glavom.
– Now then… Let’s whipe up those tears and eat some pancakes. – Srna se smešila Mili dok je prstima brisala mokre tragove sa njenih obraza.
– Mada koliko vidim, ako nastaviš da plačeš ostaćeš bez palačinki. Or maybe you’re not hungry anymore?
– Noooo!
Mila se sama izvukla iz Srninog naručja. Otišla je da uzme palačinke, ali se pre toga okrenula ka meni.
– I’m sorry… – rekla je a onda brzo pogledala u Srnu. Nasmešio sam se i nisam znao šta da kažem, ali je Srna već dobro poznavala svoje dete:
– There’s nothing to be sorry about honey. You miss your dad, that’s all.
Mila
Nismo govorili mnogo tada. Uglavnom mi je predavala Aleksu još uvek pomalo stegnutih zuba, sa trbuhom koji je rastao. A nekoliko meseci kasnije ugledao sam u njenom naručju devojčicu koju mi je zaljubljeno pokazala.
Mila je toliko ličila na nju, sa istim uskim licem, blagim čelom i krupnim, smeđim, radoznalim očima. Jedina razlika između njih bila je Milina svetla lepršava, divlja kosa koja je kod Srne bila smeđa i poslušna.
U trenutku dok mi je pokazivala, izgledala je kao neko ko je dobio sve.
Tada mi je bilo najjasnije šta sam izgubio.
I jesam, pomislio sam to.
Mogla je biti naša.
Odlazak
– Idete? – upitao sam nesigurno dok je ona vodila decu ka kolima parkiranim u dvorištu.
Nasmejala mi se dok joj je kosa teško padala na ramena, pa je stavljala iza ušiju. Nikad nisam prestao da budem zaljubljen u taj potez, taj neobičan potez prebacivanja kose, kada je mazno prstima prebaci drugu stranu i namesti mi obraz da je poljubim.
Kao sad.
Poljubio sam je za rastanak a ona me je zaljubljeno pogledala.
– Moram da uzmem samo još nešto iz kuće – dobacila mi je i krenula prema vratima.
Smeštao sam Aleksu i Milu na zadnje sedište. Deca su se smejala, kada sam čuo da me doziva.
– Jadrane! – pozvala me je bojažljivo.
Ušao sam unutra. Srna je stajala je oslonjena na vrata a tople suze su joj išle niz obraze.
Pogledao sam je. Ona je drhtala, stezala pesnice i gledala mi u oči. Znao sam da više ne mogu da izdržim.
Kada sam je poljubio, njene su usne bile tople i vlažne, i pomalo slane.
Željne.
Bile su to najbolje usne koje sam ikada poljubio, ponovo. Bila je to ona donja usna, bio je to miris njenog vrata.
– Ne, ah – zacrvenela se – Molim te čekaj! Molim te, Jadrane…
Nisam je slušao. Sve što sam hteo je da je dobijem sad, odmah, iste sekunde.
– Ne razumeš, skidala je nevešto moje ruke sa sebe.
– Šta je bilo? – upitao sam nestrpljivo – Je l’ te Džon zvao? Rekao sam ti već da ostaneš, uprkos…
– …svemu? – potsmešljivo me je prekinula. Gutao sam je i dalje kada je konačno izgovorila: – Jadrane, upravo sam shvatila da sam trudna.
U rukama je grčevito držala beli štapić.
– Mama, hoćemo li krenuti više? – stvorio se u tom trenutku Aleksa iza nas – Ili hoćeš da pitam tatu da ostanemo?
