Otkucaji U Ritmu Barselone

(Ako ste propustili neki deo, vtatite se ovde: Valensija Na Dlanu)

Tog 27. septembra stojim i gledam kako ofarbani 74godišnjak trči, skače i pleše kao lud – i nimalo mi nije smešno već se naprotiv, divim. Njegova tri drugara istih godina, pleze se i podržavaju ga, usput se međusobno prozivajući. U poslednjih godinu dana, ovaj 74godišnji dečak je postao ćale po osmi put (iako je već nekoliko godina pradeda), kao i ovde prisutni njegov mlađi kolega koji je dobio bliznakinje za svoj 69. rođendan. Ipak, ove trivijalnosti nisu smanjile moju zadivljenost. Da, sva četvorica su milioneri. Ali mogli su da se povuku još pre 30 godina. Čak i 40. Zaista nisu morali da se glupiraju na sceni više.

Međutim, oni su Roling Stonsi. And the Stones just have to keep on rollin’…

No, da počnem ispočetka.

Kako sam zakoračila na tlo Barselone, odjednom sam znala gde se nalazim i taj osećaj je bio dosta čudan. Valensija me je toliko izgrlila i vrtela u krug po svojim lavirintima, da to što znam tačno gde sam bio je potpuno sulud osećaj povratka kući, iako sam još bila na španskom tlu. Pogotovo što smo iz sunčane Valensije stigli u ni manje ni više nego prljavi, hipsterski Born. Born je umetnički kvart Barselone – nemiran, pun mirisa i brbljiv, a istovremeno živ i topao i lucidan… kao i sve što se u njegovim uskim ulicama nalazi. Pravi šmekerski kraj. Džukački, mangupski i neverovatno šarmantan u isto vreme. Neposlušan. Stoji na sred Barse, ali ga ne zanimaju njena pravila. Ovde se puši trava na ulici, non-stop. Ovde vas zovu u coffie-shopove otvoreno, da popušite koji džoint s nogu. Ovde su stajali divlji, nerazumni grafiti po sred zgrada a umetnost je izbijala iz svake pore i svako malo bi se pojavila neka galerija ili prodavnica koja je po nečemu bila drugačija.

U smeštaju nas je na sve to dočekala ne jedna, nego dve mačke. Jedan mužjak sa ogromnim plavim očima, neverovatnih šara i jedna ženka sa zelenim pa su nas oboje radoznalo gledali s prozora. Gazdarica koja nam je iznajmila stan, osim što je imala 19 godina, zaboravila je da nam spomene da stan na petom spratu nema lift, nije znala reč engleskog i sama je pušila džoint kad smo stigli, kao da se to podrazumeva. U stvari, rekli su nam da se pušenje treve sve više toleriše, i da je to s neki način postalo normalno, kao u Amsterdamu. Na sve to, helihopteri iznad grada su i dalje pravili buku i preletali nebo a na ulicama su se, osim Katalonaca koji žele svoju nezavisnost, pojavili i Španci koji su bili protiv iste, pa niste bili sigurni šta smete da kažete i gde da se krećete.

No, sve je to davalo duhu Španije jednu posebnu notu koju ranije nisam primećivala, pa smo odahnuli nekih pola h, dobacili mačkama da smo kul a zatim krenuli do grada. Odlučili smo se za siguricu i krenuli put Plaza de Garcia. Ovo je inače jedna od glavnih ulica u Barsi gde su se nalazile čak dve Gaudijeve zgrade i to je bilo ono što lako možete obići dok šetate.

Na samom početku ulice nalazi se velika Apple radnja koja je jedna vrsta okupljališta za sve tech-geekove ali i ljude koji žive ovde. Ova radnja je čudno sastajalište gde je gomila ljudi… pa ne znam baš šta tačno radila, ali je bilo bitno da se tu nađete. Ljudi su visili na wi-fiju, čekali nekoga, pričali, i čini mi se najmanje gledali ponudu. Bilo je nezamislivo da ovde ne uđete a da vas bog pita šta tu tačno radite ne biste znali šta da odgovorite. Ali morali ste da posetite Apple store. Čak nas je dosta ljudi pitalo, hej, jeste li bili u Apple store-u? Što, začudila sam se, kad ne želim ništa da kupim? Pa da vidite. I zaista, tamo nekako morate da uđete. Iz tog, nekog razloga. Prećutno nepoznatog. Sve je ipak dobilo neki viši smisao jer se preko puta Apple-a nalazila Farggi, jedna u lancu savršenih poslastičarnica koja je imala neviđeni sladoled poslužen u čokoladnom kornetu pa smo sa sve sladoledom krenuli da pogledamo čuvene fasade koje je osmislio najveći španski arhitekta.

Par minuta kasnije, nailazimo na zgradu koju lokalno zovu Kuća kostiju, jer je Gaudi bio fasciniran životinjama pa je skelete upotrebio kao modele na samoj zgradi. Naravno, ispred Casa Batillo je uvek ogroman red a zanimljiva priča koju sam pročitala ovde, glasila je da žena koja prodaje karte na ulazu nikada sama nije ušla unutra. Eto koliko je lako zaboraviti da imaš nešto značajno pred nosem, a ponekad pređeš ceo svet da ga pronađeš na drugom mestu. Kuća je inače restaurirana za gospodina Batilla koji je želeo da se njegova kuća po nečemu razlikuje u kraju koji je u to vreme bio veoma trendi. I da, na prvi pogled, arhitektura je ta koja prikazuje lepotu ili ružnoću jednog grada, a ovde se pitam da li odelo čini čoveka, tj da li zgrade čine jedan grad? Jer sve fasade u Barsi su donekle remek delo za sebe, pa ste mogli da uživate i ako ne posetite nijedan muzej, i lako zaključite kakav je neki grad samo gledajući gore dok se šetate. Ako jeste tako, Barsa je ovde ličila na miks duhovnog, prirodnog i moćnog u nesvakidašnjem šarenom haosu (a upravo je moć i obezbedila Gaudiju da stvori ono što je stvorio).

Još mi je zanimljivija priča o Casa Mila koja je napravljena za gospodina Pere Mila i njegovu ženu. Ona se takođe nalazi u istoj ulici, par minuta hoda kasnije a ono što je interesantno jeste da je ova kuća u vreme kad je izgrađena, bila predmet opšteg podsmeha. Naime zgrada nije odgovarala nijednom arhitektonskom pravilu tog vremena i ostala je poznata pod posprdnim imenom La Padrera, što zapravo znači žrtva. Ovako su zgradu prozvali zbog Gaudijeve opsednutosti duhovnim koji je planirao da ona bude spiritualni simbol i ubacio mnoge elemente koji su odavali njegovu počast svevišnjem. Ipak zgrada danas izgleda drugačije nego nekada jer je lokalna uprava naredila da se skinu elementi koji nisu bili po propisu (npr. religiozne statue). Skoro svi ljudi od ikakvog kredibiliteta u ono vreme su gospodinu Milau zamerali na ovoj “ružnoj” građevini a komšije su se nebrojeno puta žalile da će Padrera smanjiti cenu svih okolnih zgrada u kraju! Ova neverovatna činjenica samo pokazuje koliko se ljudi opiru promenama i kako je uvek lako nagrditi nešto što ne razumemo umesto da se pronađe vrednost (makar i u haosu kakav je bila jedna takva kuća). Gaudi je toliko bio pod pritiskom, da je želeo da napusti ceo projekat ali je na nagovor sveštenika završio i čak dizajnirao i nameštaj za prvi sprat (kao i u Casa Batillo).

Pre 2 godine sam bila i u parku Guelj, koji je nekada bio slobodan za posete, a od pre nekog vremena je zbog navale turista ulaz počeo da se naplaćuje. Nije mi se preterano dopao park, tačnije, nisam pronašla ništa specijalno u njemu. Bile su tu 2 kućice, koje nije izgradio sam Gaudi, iako je u jednoj od njih živeo kako sam razumela, par daždevnjaka urađenih u mozaiku, široka terasa i lep pogled, ali to je bilo to. Od svega toga, meni se više dopao sam Carmel (brdo gde se park nalazi), gde ste mogli da se popnete do bunkera na vrhu i imate pogled na celu Barsu. Zadivljujući pogled me je podsetio na Menhetn jer je Barsa bila građena dosta slično – ravna ploča i ulice u kvadratima koje su obezbeđivale veoma lako snalaženje (princip vodoravno-horizontalno). I na samom kraju more, a s druge strane Tibidabo (što mu dođe planinica koja gleda na grad, kao naša Avala otprilike). Kao i na svakom vidikovcu, kada se jedan grad pruža pred vama, možete samo da osećate divljenje i neku vrstu pobede što ste se popeli na određenu visinu, sa koje se stvari lakše sagledaju.

Par dana kasnije, obišli smo i Sagrada Familiu, to neverovatno zdanje koje mora na neki način da oduzime dah. Čudna spoljašnjost od sivog kamena i raznih oblika je priča za sebe a unutra nas je prvo dočekala kaledioskopska svetlost šarenih mozaika. Naravno, bilo je prepuno turista i nije izgledalo ni slično nijednoj crkvi koju sam u mojim turističkim pohodima pre toga obišla. U suštini ovo je više obilazak remek dela nego svetog mesta jer mozak prvo mora da upije nesvakidašnje shvatanje duhovnosti. Za Gaudija, Sagrada Familia trebalo je da predstavlja Bibliju u kamenu, koja ce biti otvorena za sve ljude na svetu i približiti ljude bogu. Svaki detalj je inspirisan florom i faunom i onda shvatite da je religija (tj Bog) za svaku osobu na planeti nešto drugačije. Gaudi je posvetio izgradnji crkve ceo svoj život i iako se Španci podgurljivo osmehuju kada pričaju o „nemogućem kraju zidanja“ ovog zdanja, ova građevina raste i stvara se polako, zahtevajući vreme i ljubav, kao i sve ostale fantastične tvorevine na planeti.

Sve ovo, kao i Gaudijeva smrt u bolnici za siromašne nakon što ga je udario tramvaj i niko ga nije prepoznao, davale su priči bajkovit prizvuk. Meni je ipak bilo nešto drugo u glavi, iako ću, možda grešna, goreti u paklu zbog takvih misli. Gaudi je izgradio ovu crkvu – ali kako? Već sam spomenula moć, jer za svaku je njegovu tvorevinu bila itekako potrebna moć, a da li je onda ovaj projekat masonsko delo? Pranje novca? Otkud da je crkva te vrste uopšte nastala tu i da li su sve takve građevine (uključujući i Grad umetnosti i nauke u Valensiji) jedno svojevrsno pranje love? Da li je i u to vreme crkva bila osuđena kad je krenula sa izgradnjom? Zanima me to jako, da li je to što mi danas gledamo s divljenjem i zovemo umetnošću nekada bilo osuđivano i odbacivano zbog raskalašnosti (i nerazumevanja)? Da li umetnost menja svoju formu na ovaj način, preobražavajući ne samo sebe već i one koji je posmatraju? I ako je zaista tako, ova igra izgleda mi kao način da umetnost uvek bude jedan korak ispred, ne dozvoljavajući čoveku nikada da bude ravnodušan pred silinom nastajanja koje se obnavlja kao feniks.

No, da se vratim u sadašnjost. Od Borna, mi smo taj dan lagano prošetali do plaže i onda shvatili da je Barseloneta odlučila da se preda. Meki talasi, tek toliko blagi da zašume milovali su obalu, dok je more bilo providno. Moja najbolja drugarica koja živi u Barsi zadivljeno je izjavila da za ove dve godine more nije videla ovakvo i uskliknula od sreće kada je ispod nas prošla riba – jer smo je videli koliko je bilo bistro. Na plaži, svi snovi su izgledali kao da se ostvaruju, a jedna grupa devojaka i mladića je pustila neku muziku na svojim zvučnicima i ugođaj je bio potpun… Jedno prostrano nebo i ceo život pred nama.

Malo kasnije, otišli smo do La Boqueria tj do glavne pijace u Barseloni koja se nalazi na La Rambli. Ova pijaca veća je i “prljavija” od one u Valensiji pa imate osećaj kao da ste zaista na pijaci, a ne na uređenim tezgama. Naravno i ovo mesto dodiruje sva vaša čula a zbog gužve u glavnoj ulici i radoznalih turista, još je glasnija i življa i ovde prodavci neretko viču dok nude svoj šareni izbor: od puževa, pršute, morskih plodova do čokolade i egzotičnog voća. Na pijaci lako možete naći odličan obrok za samo 5 EUR (obrok salata, voćna salata i ceđeno voće – sve po izboru) ili uzeti neki od fišeka koji su različiti od zavisnosti od tezge (pršuta, sir, gambori itd). Meni se dopalo što pored uobičajnih pijačnih tezgi, ovde imate i štandove hrane tj. prave male brze-rastorane, gde možete probati različite specijalitete a opet uživati u pijačnoj atmosferi. Cene su bogami kao i u gradu, ali vrede svaki cent – ovde sam probala najbolje lignje, dagnje i škampe u životu. Možda je to bilo i zato što sve ide iz mora pravo na roštilj ili u tiganj, ali ukus je bio izvanredan.

Inače ako želite da jedete u Barsi, jedan od finih izbora jeste da uzmete čuveni menu del dio (dnevni meni) koji se služi u vreme ručka (dakle od nekih 13-17h) a u koji obično ulazi predjelo, glavno jelo, slatkiš, piće i hleb, i sve to za od 8-15 EUR (u zavisnosti od restorana). Ovaj meni je veoma obilan, i ako niste mnogo gladni (ili ako ste dve ženske osobe), jedan vam je sasvim dovoljan. Ako ste za nešto autentično slatko, probajte ćurose kod katedrale, u poslastičarnici Valor. Churro je vrsta prženog uštipka koji se umače u toplu čokoladu, poreklom iz Madrida, no ako volite ovako nešto, ništa mu neće faliti ni u bilo kom drugom delu Španije.

Nakon šetnje, vratili smo se našim mačkama da se spremimo za glavni događaj našeg odmora jer su uveče nastupali Rolling Stonsi. Nakon što je sve išlo u prilog tome da uopšte nećemo ni otići u Španiju a kamoli na ovaj koncert, kada smo stigli na stadion, zaista smo mislili da sanjamo. Pokušavala sam da zapamtim sve i toliko sam se naprezala da upijem svaki sekund, da mislim da sam više zaboravila od naprezanja 🙂 Pre nego što smo uopšte stigli, taksi smo jedva uhvatili i nije bilo šanse da neko stane jer vozila ne staju van stanice za zaustavljanje, a Katalonija je nastavljala da se bori za svoju nezavisnost. Inače, taxi u ovom gradu uvek je čist i pošten a toliko je jeftin da su cene skoro pa iste kao u Beogradu.

Kada smo konačno stigli na Olimpik stadion, okrenula sam se oko sebe i videla da je sve bilo dupke puno. Da se razumemo, karte su bile skupe. Kao primer najjeftinija karta je bila 130 EUR (što je bilo za 10 EUR više nego povratna avionska karta do Barse). Ali suština je da je svako ko je dolazio na taj koncert – zaista jako želeo da bude na tom koncertu. Niko nije došao samo da bi došao i jer zna 2, 3 pesme. Ne, 60 hiljada ljudi je pevalo iz dubine duše koja je obeležena Stonsima na jedan ili drugi način pa nije smetalo ni kako koncert izgleda ni kako šta zvuči.

A Stonsi? Stonsi su Stonsi. Oni su bili legende – akordi nisu bili bitni, iako se svaka pesma toliko izdeformisala od mnogobrojnih turneja da nije zvučala ni približno originalu već je vodila jedan svojevrsni on stage život. I stvarno ne znam šta je to što njih vodi dalje i dalje i dalje, ali na koncertu osetite šta je to zapravo zvezdana prašina… Jer šta god vi mislili, oni se ne foliraju. Mik uživa u svakoj sekundi dok peva, trči i skače, a Kit stoji i plače dok mu publika uzvikuje: ole-ole-ole! I ole! vičemo i mi najvećem bendu svih vremena, dok pozdravljamo energiju koja se utapa u božansko. Na kraju koncerta, zahvaljujem životu koji mi je dao šansu da uživam iako to nisam mogla ni da zamislim; stojim puna ljubavi, vere i poniznosti pred čudom života. Jer: you can’t always get what you want, but if you try sometimes you may find, you get what you need… I ovo, kao što sam već napisala i ne treba da bude razum.

Ovo je svaki milimetar nerazumnosti života, u svoj svojoj nesavršenosti.

A upravo taj osećaj je bio vredan življenja.

Poslednja epizoda: Vodič Kroz Mirni Haos Barselone

Ukoliko ste propustili prvi deo ovog putovanja, pročitajte: Kako se nisam zaljubila u Barselonu baš na prvi pogled Drugi deo nalazi se ovde: Izgubljena u Valensiji Treći deo se nalazi ovde: Valensija Na Dlanu

PozZ

p.s. support my work (and my travel)