Talasanje - Ane Gord

Novela, iTunes 2016.

Kupite odmah: Talasanje, Ana Gord na iTunes ili poručite preko kontakt strane

Priča koja naizgled govori o ljubavi, pokazuje da veza dvoje ljudi često nije ljubav, več pre strah od samoće ili uljuljkanost u svakodnevicu. Elina, kroz čiju se prizmu događaji prelamaju, poznata je slikarka koja živi u skladnom braku sa uspešnim biznismenom. Ipak, glavna junakinja nije srećna i muči je višegodišnja blokada pri stvaranju. Ona odlazi na more da pronađe izgubljenu inspiraciju a tamo upoznaje Vuka koji je sedam godina mlađi od nje i sa kojim se brzo upušta u divlju avanturu. Kada se vrati svom mužu, Elina preispituje šta se zaista promenilo u njenom životu. Rasparčani delovi ušuškanog braka i paralelne veze dovode je do spoznaje da gde god se nalazila, od sebe ne može pobeći. Uz preskakanje događaja i fragmente razmišljanja koji dopuštaju učitavanje, Talasanje pita kako zapravo živeti sam sa sobom?

**Kupite odmah: Talasanje, Ana Gord na iTunes** ili poručite preko kontakt strane

O Ani Gord

Ana Gord je pisac i bloger iz Beograda. Završila sam master na Filološkom fakultetu na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti (ukoliko bilo koga zanima). Obožavam pisanje i uživam u blogovanju, a pored toga volim putovanja i sport. Objavila sam 2 elektronske knjige Priče. Za čitanje. I pričanje. i Talasanje, nekoliko besplatnih e-knjiga (pronaći ćete ih na blogu) i trenutno radim na novom romanu. Ukoliko želite da pročitate nešto od mojih proznih radova, pod kategorijom My Works možete pročitati moje tekstove, a takođe me možete potražiti na Amazonu ili kupiti neku od knjiga Priče. Za čitanje. I pričanje ili Talasanje (kupovinom bilo koje od mojih knjiga ili donacijom, podržavate moj rad, hvala).

Kupite odmah: Talasanje, Ana Gord na iTunes ili poručite preko kontakt strane.

Odlomak iz novele Talasanje

– Da.

Mislila sam kada to izgovorim, ceo svet će nestati. Da će pasti neka magličasta zavesa, od oblaka i dima i da ću videti samo nas…

– Da, ponovila sam, ali se ništa nije dogodilo. Sve je bilo tu. Pogledala sam levo niže, i videla snažnu Alojzovu ruku koja me je držala. Ljudi su pravili čvrst krug oko nas. Podigla sam pogled, nasmešila se i poljubili smo se. I opet, kada sam otvorila oči, sve je bilo tu. Alojz se okrenuo da primi čestitke, uz snažno stezanje šaka i prislanjanje obraza na obraz umesto poljubaca.

– Divno… Divno je Elina!

A ja nisam znala šta je divno i zašto se nisam teleportovala odmah, čim sam izgovorila DA, zašto nisam među rastinjem, vodopadima i izvorima, nego su bučna zvona ding-dong, ding-dong, ding-dong radila u nedogled i mene su vukle nečije ruke, da mi čestitaju na tom da, koje zaista nije ni uspelo jer se nisu odmah otvorili drugi svetovi, u kojima su mi kolibriji prekrivali telo i cvetovi ispadali iz prstiju… U kojima je duga mazala svaki ugao koji pogledam, pa je ići kroz pustinju bilo tako lepo, pesak je podamnom postajao iskričav, mekan, vazduh je stvarao melodiju od koje mi je srce poskakivalo, malene ptice golicale su me svojim percima, a sve što osećam je stiskanje ruku, sevanje blica koji mi peče zenice, i ne smem još da sednem, jer zaboga, nije vreme za to! I onda kada otrčim u toalet, svi se zadovoljno smeše i trljaju ruke jer misle da mi je muka i da smo se uzeli iz samo jednog razloga.

I dišem i dišem i sve što vidim u ogledalu je ta, jeste, prelepa haljina na mom telu, kosa, vidim napukle pločice koje se crvene iza mene, česma, vodokotlić, aparat za sušenje ruku… Neke tako obične stvari, a treba da bude čisto nebo skoro belo od svetlosti, olistale biljke, mirisi plumerije, a umesto toga ta narukvica koju mi je Alojz poklonio, trgam je, kidam, i dišem, a tako bih volela da mogu da plačem. Ili da povraćam. Ili da iskrvarim, na podu, kao u filmovima, da mi se natopi haljina, da se isfleka, a ja da ležim; kosa i šminka savršene, samo krv tu negde malo ispod grudi i pored fleka, ali dekolte nedirnut i blistav (mada pločice treba da budu neke druge boje, zarad kontrasta). Tkanina natopljena, jedna štikla izuvena, lepo izvajano stopalo, druga cipela na svom mestu, ruka na grudima a druga na podu; nokti opet crveni, ne valja…

Dišem, ali ništa. Nijedna suza, da bar malo poremeti predeo ispod očiju. I oči me ne izdaju, iste su, potpuno iste.

– Elina, izađi. Hajde, svi te čekaju – i to je samo umišljeni Alojzov glas u mojoj glavi. Niko ne stoji ispred vrata. Nije prošlo ni deset minuta, a u mom se telu i umu izdešavao vulkan, kako to da u Beogradu nikada nije postojao vulkan, jer ja ga osećam, vrela, gusta lava koja prži sve moje organe, sliva se unutar mene, brza je i pretiče mi misli, spaljuje bilo kakve naznake kristalnih vodopada i purpurne izmaglice koja bi treperela pred mojim očima. I sve što se dešava je da moje poprsje postaje crveno kao pločice, da moji obrazi se pune rumenilom, a šake mi drhte i ja izlazim nasmejana da se slikam još, još… Dajte još! Jer – Da! Pristajem! Pristajem da mi se sve ovo dogodi.

– Ljubavi, sva si crvena! – Vulkan je u kupatilu.

– Elina… Dušo… Šta se dogodilo sa narukvicom? Hajde umij se da ti bude bolje.

– Da, da… Evo, odmah. Od vode će mi biti bolje.