30. septembar
Nisam ni slutila da će mi leto presesti.
Sve je delovalo kao u bajci: zlatno sunce i tirkizno more, preslikano u njegovim očima. I ja, zacopana kao guska nakon tri dana. Ruku na srce, davao mi je povoda za to. Danima me je vodao na večere, hvatao čvrsto za šaku i pričao svima da sam njegova cura, a noćima držao budnom do jutra, znojeći me.
A onda je jedan dan bio zauzet… I to je bilo to. Nije se više oduzeo – valjda – jer mi više nije ni odgovarao na poruke, pa mi se um kovitlao od ghostinga i šuškanja da mu je majka zabranila da me viđa jer sam starija od njega.
Eh mama, mama… Pa ti ne znaš da mi je srce nedeljama nesnosno uzdisalo, dok sprava za jedenje nije bila u funkciji, a telo je pri pomenu imena tvog sina dobijalo drhtavicu, čak i na četrdeset stepeni.
Ranislav…
Jebeni Ranislav!
Tako mi je eto, leto bilo potpuno uništeno, i sve što sam želela je bilo da Ranislava zauvek izbrišem – iz glave, iz srca – ali i iz međunožja. Da mu oduzmem privilegiju sebe koju sam mu tako brzopleto dala.
Srećom pa sam videla taj oglas.
Bilo je sparno veče, ja sam sedela na terasi i po ko zna koji put, gledala na telefonu njegove usne na svojima pa šakom brisala graške znoja po čelu i nausnicama, da ne poludim, kada mi je na displeju iskočila kratka reklama:
Brzo i trajno brišemo vaše uspomene. Diskrecija zagarantovana.
Sitnim slovima stajalo je i:
Moguć povrat informacija ukoliko se predomislite.
Zamislila sam da više nikada ne pomislim na njega… To je delovalo jednako dobro kao njegovi prokleti poljupci.
Znala sam da je arhiviranje ilegalnih uspomena bio unosan posao.
S druge strane, arhiviranje legalnih uspomena u većini slučajeva dozvoljavalo se samo i isključivo za traume: silovanja, tuče, zlostavljanja, smrt bližnjih… Sve ono što bi razbijalo život na komade. Državni arhiv za uspomene katkad bi izlazio u susret za zahteve kao što je menjanje pola ili abortus. Čak se i među narodom govorilo: ko nije bio u arhivi, ima za šta da živi.
Svakako, ljudi na vlasti bili su strogi i moja ranjena duša bi im izgledala pa, u najmanju ruku, smešno.
Međutim, sa pojavom arhiviranja, pojavila se i potreba nas, običnih smrtnika da se arhiviraju „manje bolne“ uspomene. Ilegalno arhiviranje se uglavnom koristilo kao quick fix (pun intended) za bolesti zavisnosti, ali i za raskide, povrede pa čak i loša pijanstva.
Ja sam samo želela da ne mislim više na R… anislava. Pička li mu materina – u svakom smislu.
1. oktobar
Dobar dan lepojko, pozdravila me je radoznalo zadrigla žena koja je ćopala na jednu nogu pa teško zasela u stolicu koja je mučno zaškripala pod njom.
Iskreno, Hroma Dana nije mirisala najsjajnije. U stvari, cela ta aljkava prostorija koju je ona nazvala kancelarijom, imala je vonj užeglog ulja, sa primesom slatkoće koja se uvukla u zidove. Da, baš sve je bilo kao u lošem filmu, ali ja sam bila rešena da se rešim onoga što me je žuljalo.
Nisam ni stigla da joj kažem zašto sam došla, a Dana je već počela da mi govori kako zelenaški posao nije lak kao što se misli.
Najvažnije je imati ime od koga ljudi zaziru – a Hromoj Dani je trebalo skoro deceniju da svoje učvrsti. Bilo kako bilo, videlo se da je matora obožavala svoj ilegalni biznis; tražila mi je pare unapred i objasnila proceduru: seti se mila svega što se desilo, daj sebi par dana, zapiši… Kad sve detalje skupiš i misliš da si spremna, dođi da ti ispraznimo glavu.
Ustuknula sam, ali samo za sekund.
Da li možete da mi izbrišete sve što poželite?
Ne, samo ono što ti prođeš u glavi za vreme procesa brisanja sećanja.
Njene praseće trepavice su me i dalje znatiželjno zagledale i dodala je da mogu da dođem nazad po svoje ukoliko se predomilsim.
Kako ću se sećati da želim da se predomislim?
Zapiši negde Anči – dobacila je dok me je ispraćala napolje. – Nema šta Dani da ne veruješ… Možda sam zelenašica – ali sam poštena zelenašica.
4. jun
Rekao je da se zove Ranislav, a ja da se zovem Ana, a on da ga zovu Ranjo, a ja da nemam neki nadimak. Rekao je da će me zvati dušo a ja sam odmahnula rukom da ne govori budalaštine iako me je taj nadimak nasmejao. Vozio me je čamcem do plaže i nastavljao da priča kako mu je rođendan na Mitrovdan ali da tata nije hteo da mu da ime Dimitrije pa je par dana bio bezimena beba. Bla, bla, bla koga koji moj to još zanima, mislila sam, ali i žedno ga posmatrala tako visokog, osunčano riđeg, sa more očima – bio je baš po mom ukusu.
Još isto veče se pojavio u restoranu napirtlan, u košulji, mirišljav, sav sređen, i seo pored mene. Nisam bila sigurna šta da mislim: Da li me muva? Da li mu je dosadno?
Uglavnom, ramenom je dodirivao moje i pričali smo. Nemam pojma šta, osim da mi je rekao da sam lepa, a ja sam mu se zahvalila. Oh, pa i on je bio lep, jeste… Možda je i samo bio to – lep, prekorila sam sebe.
I mirisao je, opet sam popuštala.
Ali je i bio trinaest godina mlađi od mene; ne, ne, ne, nedopustivo!
Pa ipak, košulja mu je odlično stajala i osmeh mu je bio pa, jebi ga, očaravajuć.
Ne mogu da verujem da sam poklekla na par kalcifikovanih organa, usađenih u tuđoj usnoj duplji opet sam se treznila. No, ljubav je izgleda stvarno ćorava jer mene je zaslepela upravo blještavost tih zuba.
Kad sam se tik nakon ponoći dublje naslonila na Ranislava a on potražio moje usne, to je bilo, pa, uh… To je bio najudobniji poljubac iz koga su izletale zvezde i upadale u more. Ustreptao a opet, kao ušuškani povratak kući, kao da treba da me poljubi jer je to uradio milion puta do tad. Koji se podrazumevao i koji mi pripada; i on, i taj poljubac…
Međutim, ono što je Ranislav izgovorio nakon toga, izmaklo mi je tlo pod nogama pa nisam znala da li se teturam od vina ili njegovih reči. Rekao je: znaš li da sam znao, znao sam od prvog momenta kad sam te video da će ovo da se desi... Video sam te i ti si mi se nasmešila, i ja sam znao da će se ovo desiti!
Možda ipak nije samo lep već i slatkorečiv.
Dalje, evo stvarno ne znam. Sećam se da sam mu otkopčavala košulju, da sam mu sela u krilo, da je bilo… Nestvarno, a onda je došla surova stvarnost. U kojoj nije bilo poruka žutog kruga sa očima i srcem umesto usana.
Ućutao je bez objašnjenja a okolina je krivila mamu.
Mah, šta tu ima i da se objašnjava?! Balavac jedan, lakše mu je bilo da me pusti dok sam ja drhtala na zvuk svake poruke koja nije bila od njega.
Nek’ se nosi i Ranislav i mama i ovi ožiljci i ova jebena tišina u kojoj su odjekivale moje misli… Ona nek’ se najviše nosi!
14. oktobar
Zapisivala sam danima. Svaki detalj, svaki milimetar dodira, svaki prevoj, svaki pogled. Ulazila sam u naše poruke, sekle su me nežne reči, onda i u slike, drhtala dok ih gledam, pa se terala da pišem dalje dok su mi suze curile niz nos. Peklo je kao vrelo ulje na tankoj koži… Ma pržilo!
Ipak, nekih detalja nisam mogla da se setim pa sam se bezuspešno preispitivala.
Kakvog su mu ukusa usne beše?
Koliko jako mi je stezao butine?
Nozdrve su izgubile trag njegovog mirisa… To me je bolelo.
Još sam se pitala gde su nestale sve sekunde kad bismo se vozili kolima, da li mi je držao ruku baš svaki put? Noći kada bismo zaspali, koje mi je pesme tačno pevao, ko je koga grlio s leđa?
Dok su mi jecaji tresli bradu, shvatila sam da su neke uspomene izgledale drugačije od onoga što su slike govorile. Mislila sam da je obukao neku drugu majicu. Neke su se nadograđivale na krhka osećanja, pa nisam bila sigurna da li su istinite ili ne, da li me je zaista gledao kao da sam jedina na svetu.
Uglavnom, pisala sam i pisala i pisala, a srce se nije praznilo, već se preplavilo pa slomilo još više. Jebote, pa zašto toliko boli?! U nekom trenutku nisam mogla više ni da pišem, pa sam probala da nađem odgovor na svoje pitanje. Na internetu je pisalo da je svako prisećanje i novo zapamćivanje, pa izgleda da, iako sam želela da ga zaboravim, ja sam u stvari utiskivala so na živu ranu.
I još je pisalo i da npr. žrtve rata menjaju detalje u vezi sa svojim sećanjem kako vreme odmiče, ali da nisu svesni netačnosti svojih sećanja.
Da li to znači da sam pola naše veze umislila?
Svakako, nakon par dana šutiranja sopstvene duše, bilo mi je dosta prisećanja, bez obzira da li je istinito ili ne.
Sve poruke i slike sam obrisala a sada, sada je vreme i da se briše taj mali skot.
15. oktobar
Dana je rekla da se opustim, da gledam u ekran i da će biti gotovo za tačno osam minuta i četrdeset i tri sekunde.
I dalje je mirisala, pa, ne baš sjajno i pomislila sam kako hoću da se okupam nakon ove nepromišljene sesije. Ustajalo ulje peklo mi je nozdrve. Trudila sam se da dišem što pliće i molila nebeske sile da se brisanje uspomena završi što pre.
Pre nego što mi je stavila memorijske naočare na glavu, Dana mi je dala da potpišem diskutabilni ugovor prepun sitnih slova.
– Samo mi izbriši Ranislava, prošaputala sam.
– Lepojko, šta god poželiš – ali moraš da potpišeš. Može se desiti da ti ostanu delići uspomena, ali za njih ćeš misliti da si ih sanjala.
Uzela sam dokument i pročitala samo poslednju rečenicu:
Ugovorne strane u svemu prihvataju odredbe ovog ugovora i odriču se njegovog pobijanja iz bilo kog razloga.
Škrab, škrab, nervozno sam iscrtala Ana na crti ispod, šaka me nije slušala, i gledala sam kako se na papiru svađaju oštre ivice srednjeg N i nezgrapna slova mog prezimena.
Nedugo zatim, njeni mesnati, valjkasti prsti su mi nespretno nameštali trouglaste naočare koje su se vezivale oko glave, i čula sam teško, namučeno disanje. Zelenaški posao zaista nije lak, pomislila sam dok sam slušala njeno hroptanje.
– Samo se ti meni Anuška opusti, uveravala me je Dana. – Kada se ugasi svetlo, razmišljaj o onome što želiš da zaboraviš.
Gledala sam ispred sebe dok mi je iza leđa odzvanjao zvuk zelenašice koja vuče nogu, seda na škripavu stolicu, a zatim glasno tipka po tastaturi.
Zamračilo mi se pred očima.
Dlanovi su mi se znojili ali se nekoliko trenutaka ništa nije dešavalo.
– Sećaj se! – prodrala se Dana toliko da sam se trgla – Misli na ono što želiš da zaboraviš!
Preplašena naredbom, odjednom, živo sam se setila Ranislavovih mladeža, svaki u savršenom sazvežđu na njegovim leđima. Sekund kasnije, osećala sam kako me meko ljubi, prstom dodiruje donju usnu i govori mi dušo. U istom trenutku na ekranu su počele da se smenjuju drečave geometrijske figure, topeći se jedna u drugoj. Videla sam i njegove grube šake i moju slanu kosu u njima, a roze tačka je pulsirala u središtu kvadrata koji se pretvarao u kocku, da bi se kocka brzo pretvorila u piramidu sa žablje zelenim središtem. U glavi sam čula naš smeh, blago pomeranje morskih talasa, precrtanih u njegovim zenicama, koji su se mešali sa zvukom prostorije u kojoj sam sedela; snažni otkucaji štoperice, slični zvuku bombe koja samo što ne eksplodira, kao na filmu.
Trouglaste naočare, valjkasti prsti, more preslikano u… Čekaj, znam da je trebalo da razmišljam o nečemu.
Ali…
Ne znam o čemu?
Začula sam opet teške uzdahe i osetila kako mi Dana skida naočare.
Ona je izgledala isto, mada ne znam ni šta sam očekivala; smežurani beličasti kapci, mešina koja se prelivala preko onoga što je u njenom detinjstvu bio struk. Da, to je bila Hroma Dana kod koje sam došla da izbrišem, da zaboravim na… Praznina u mislima me je zbunjivala:
– Šta sam brisala Dano?
Dana je zadovoljno protrljala ruke, kao dve butkice koje se taru jedna o drugu.
– Ne znam lepojko, valjda si negde zapisala… Ja samo brišem.
– Jesam li platila?
– Nisi lepojko, plaćanje je na kraju procedure.
Dodala je da, ukoliko se predomislim, mogu ta sećanja da vratim.
Nadam se da nisam bila narkomanka, pogledala sam u unutrašnju stranu levog lakta. Izgledalo je kao da vena sprovodi krv svojim uobičajnim tokom.
16. oktobar
Dobila sam čudnu poruku danas.
Još uvek mislim na tebe, kazivale su reči od određenog R. Na slici vlasnika koji je ovo poslao, stajao je momak kose boje sena, prijatnog izgleda.
Nasmešila sam se ekranu.
Da li da mu napišem da je pogrešio? Šteta, sladak je… Blago onoj na koju misli i dalje.
Nakon par minuta, zaboravila sam na R.
17. oktobar
– Zašto mi ne odgovaraš? – već od rana jutra je upitao R.
– Dečko, mislim da si pogrešio broj.
– Ana?
– Da, ja sam…
– U kom si fazonu?
– Stvarno mi je žao, Ana je često ime i mislim da ja nisam ta koju tražiš… Nadam se da će ti se ta druga javiti. – dodala sam i smajli, da ne pomisli da sam nekulturna.
U tom trenutku, R. je poslao pesmu Sve još miriše na nju.
Patetično, mada moram priznati da koliko je jadno, toliko je i simpatično.
– Lepa pesma… Ko je ta Ana koju tražiš? I kako se zoveš, ovde stoji samo R.
– Tebe tražim dušo… A zovem se recimo Dimitrije.
– Zašto recimo?
– Zašto ne?
– Dobro Dimitrije, na mom broju nećeš naći svoju Anu.
– Ej, zašto me mučiš? Ne mogu da prestanem da mislim na tebe, fantaziram o našem susretu.
Siroti Dimitrije. Ostavila sam ga na seen, imam previše posla danas.
18. oktobar
Ispred zgrade me je ovog jutra sačekao niko drugi do – Dimitrije.
Odmah sam ga prepoznala. Bio je visok, naočit i nasmejan ali rekla sam mu da me ostavi na miru i da ću zvati policijujer ne znam kako uopšte zna gde stanujem. Koliko god da sam pretila, taj preplanuli mladić koji je stajao ispred mene, bio je lep i mirisao je… Mirisao je nekako ušuškano, poznato.Na koru čempresa i so, uz notu hrapave muške kože.
– Ana, da li si ozbiljna?! To sam ja, Ranislav!
– Rekao si da se zoveš Dimitije.
– To je bila zajebancija, dušo ej!
– Stvarno ne znam koga tražiš i prekini da me zoveš dušo.
– Dižeš tenziju bez potrebe, alo, to sam ja.
Posle višeminutne rasprave gde sam proglašena za sebičnu osobu koja ga zajebava, Ranislav/Dimitrije pokazao mi je našu zajedničku sliku.
Na njoj, moja se glava naslonila na njegovo rame, on me je ljubio u čelo, a ja sam zadovoljno žmurila.
– Ako sam to stvarno ja, izgledam srećno… – tiho sam progovorila.
– To je bilo pre samo tri meseca!
– Pa gde si bio ova tri meseca?!
Ranislav je nervozno pogledao u nebo, valjda ga moleći za pomoć, a kada je nije dobio, pogledao je u svoja stopala, gde takođe nije bilo šta da se nađe. Bilo mi ga je pomalo žao, ali sam zapretila da ću da odem i da mi ne traći vreme. Na te reči me je brzo uhvatio za ruku pa mi trapavao ispričao kako me je upoznao na moru, kako se zaljubio u mene kao lud, noćima nije spavao, razmišljao se da li imamo bilo kakvu budućnost, drugovi su ga zadirkivali, ali on nije mario, a onda mu je majka čula, rekla je da će kuću ostaviti crkvi a ne sinu jedincu i zabranila mu da se zabavlja sa nekim ko je trinaest godina stariji. Ovo sve je izgovorio u dahu, pa kad sam ga ponovo pitala šta traži ovde, tiho je dodao da iako je odlučio da mi se ne javlja, on prosto ne može više, svaki bogovetni dan misli na mene, došao je jer je morao da me vidi.
– Hajmo na kafu, molećivo je izgovorio.
– Ne znam šta da ti kažem Dimitrije…
– Ja sam Ranislav!
– Ostavi me na miru.
Onda smo se opet posvađali, a on me je optužio da sam išla na brisanje uspomena. Nije valjda… Nije valjda da sam išla njega da brišem?!
Pokušavala sam da se setim svog odmora, ali je sve delovalo uobičajno: bila sam na moru, okupala se i vratila kući. Ipak, nisam se sećala kako sam provodila večeri i ta me je činjenica zabrinula.
– Slušaj, evo najiskrenije: skoro sam išla da brišem uspomene ali se ne sećam šta sam brisala… Ako si to zaista bio ti, vrlo je verovatno me uopšte ne zanimaš!
– Dušo pa nemoj tako…
– Ili mi je sama uspomena na tebe i ovo leto bila krajnje neprijatna… Šta si mi uradio Ranjo? Kako smo se rastali?
Ćutao je, opet pogledom tražio pomoć od neba i stopala pa na kraju jedva izustio:
– Prestali smo da se čujemo…
– Misliš, prestao si da se javljaš?!
– Ana, nisam imao drugog izbora, razumi me, zbog mame je sve to bilo, ali sada me je baš briga…
– Ma ti si bre neka sisica očigledno! – obrusila sam mu i otišla.
20. oktobar
Probudila sam se i, u podjednakom strahu da li ću ga videti ili neću, pogledala kroz prozor i shvatila da je Ranislav opet došao. Videla sam da mi je ovaj put doneo cveće, a kada sam sišla dole krenuo je da me bombarduje komplimentima; kako sam predivna, imam najlepši na svetu osmeh, najtoplije oči, kako mu samo nedostajem. Koliko god da je bio simpatičan, jedva da je prošao dan da odahnem od cele te priče i već me je pomalo nerviralo što traži da osećam nešto što, jebi ga, nisam osećala.
Ipak, pristala sam da odem na kafu, kada je Ranjo odlučio da sve upropasti jer je silno želeo da me poljubi. Toliko je bio detinjasto uporan, da sam na kraju popustila.
Usne su mu bile lepljive i imale su ukus na cigarete. Pritom, bio je to navalentan poljubac, koji je očekivao nešto od mene. Nisam imala šta da mu dam i sve je delovalo fejk. Stvarno se nisam sećala ničega a stomak mi nije rekao ništa kad su nam se usne spojile.
U tom trenutku, njegove ruke su počele da plutaju po meni, pa sam ih s zaprepašćenjem sklonila.
– Odakle ti pravo da se tako ponašaš?!
– Dušo ubijaš me! Danima se lomim oko tebe a ti ništa…
– Ti se lomiš a ja ni ne znam da ti postojiš!
Ranjo se zacrveneo u licu:
– Ti si veštački izbrisala naše uspomene… I sad ništa ne osećaš prema meni, a tako nam je bilo dobro! To su bila tvoja prava osećanja, a ne, a ne… Ovo!
– Ma nemoj?! Koliko sam shvatila, ja sam se rešila bede tvojih lažnih reči na najbolji način na koji sam umela!
Ranjo me je uhvatio za ramena i pogledao u oči:
– Znaš li ti koliko smo se voleli? Ti nisi ona Ana koju sam upoznao, ti nisi više ti bez onoga što se desilo! Ti to moraš da vratiš čak i da ne želiš da budeš sa mnom…
Ovo sve nije imalo više smisla. Pre svega, uopšte mi nije bilo jasno kako mi se neki ovakav mlakonja svideo, a dalje, mlatim se danima sa ovim plavušanom koji mi govori kako sam ga volela, a ja ne osećam ništa.
– Slušaj Ranislave, ti deluješ kao dobar dečko, ali ja sam brisala naše uspomene iz nekog razloga, mora da sam do jaja bila povređena… – spustila sam njegove šake sa mojih ramena – Evo, da sam bila u ratu i brisala sve strahote koje sam videla, da li bi isto tako razmišljao?
– Ali ti nisi bila u ratu već u vezi sa mnom!
– Možda sam bila podjednako povređena!
Posle dobrih četrdeset i pet minuta rasprave koja nije vodila nikud, Ranislav mi je rekao da će zvati Hromu Danu da je pita da povrati moje uspomene i on će da plati… U stvari, on je ponovo naglasio naše uspomene.
Nije me bilo briga, neka radi šta hoće.
Nakon poziva Dani, zamolio me je da razmislim o tome.
– Dana je rekla da si sve to zapisala… Dušo, preklinjem te – ostao sam bez majke i kuće, ne mogu i bez tebe.
Na trenutak mi ga je bilo žao, ali onda sam se zapitala: da li je njega bilo briga kad je ostajao bez mene?
21. oktobar
Moram priznati da me je ceo dan kopkalo to šta je Ranjo rekao, pa sam krenula da preturam po fijokama i dnevnicima.
Na moje zaprepašćenje, vrlo brzo sam našla svesku sa njegovim imenom. Iako sam negde slutila da je sve to istina, činjenica da sam sve imala zapisano me je porazila do kraja.
Sladunjavi pridevi i uzdasi za Ranislavom kezili su mi se sa papira. Čitala sam o moru, o čamcu, o njegovoj glavi u mom krilu, o šećernim poljupcima i magli reči izgovorenim pod uticajem morskog vazduha i naših noći. I na kraju, naravno, o njegovoj mami.
Ipak, sve su te reči delovale prazno i, iskreno, dosta jadno. Nije mi bila jasna sopstvena opčinjenost ovim Ranislavom… U šta sam se ja zatelebala? Ranjo je bio mlad, stasit i preplanulo lep ali na tome se sve završavalo; nismo imali o čemu da razgovaramo, nije mi godilo njegovo društvo a njegov mi je dodir bio suvišan. Kao za baksuz, stigla mi je poruka od njega:
– Evo me kod Dane, spreman sam da platim za vraćanje naših uspomena.
Prevrnula sam očima. Ovaj cirkus je morao da prestane što pre. Ako sam već bila sa njim ranije, moram i da ga nekako urazumim i odvedem odande, mada je on odbijao da se vrati bez „mene cele“.
Kada sam ušla, Dana me je pozdravila sa nameštenim osmehom, a u kancelariji je vonjalo kao i inače. Iako je Ranjo delovao kao da je na rubu suza, nije mi padalo na pamet da opet sedam na onu ludačku stolicu i proživljavam leteće prizme kroz glavu i da mi prasica usadi ko zna šta u mozak… Pa da ga ne daj bože ponovo zavolim!
– Kaže mi ovaj tvoj momak da bi da vratiš sećanje?
– Nije mi to momak.
– Da li jeste ili nije mene ne zanima, samo reci šta želiš… Imam i drugih mušterija osim vas dvoje golupčića.
Ranislav se ubacio:
– Samo joj vratite to što ste nam oduzeli!
– Joj bre Ranjo što si naporan! Dano izvini, samo da se dogovorim nešto sa njim.
Odvela sam ga sa strane gde smo glasno šaputali i prepirali se oko istih stvari kao i uvek.
– Ana molim te, želim da vratiš sećanja na nas! Da me voliš…
– Ma nemoj, a sad se mame ne plašiš je li?
– Rekao sam ti već…
– Ne želim da se sećam ičega u vezi sa ovim letom i ne daj bože da te zavolim ponovo.
– Dušo pa zašto?
– Prekini da me zoveš tako!
– Ana, tako želim da se setiš svega!
– Zaboga miloga, ja ne želim! Ko zna kako si se odvratno ponašao prema meni kada sam debelo platila da se svega otarasim.
U tom trenutku, na vratima se začulo jako lupanje.
Svo troje smo se trgli.
– Otvaraj! Policija!!!
Šokirani Ranjo je uspeo da stane ispred mene, svaka mu čast.
S druge strane, Dani se vilica oklembesila toliko da joj se podbradak skoro pa nije video.
A ja, meni je srce lupalo u ušima toliko da nisam čula sopstvene misli.
Dana nije ni stigla da otvori, a policija je uz lomnjavu brave već ušla unutra, i kao na filmu, ubrzo nas je sve uhapsila.
Osetila sam hladan metal lisica oko zglobova, dok je Dana hroptala od nemoći, jer zelenaški posao nije lak.
Jebem li te Ranjo da te jebem glupog!
22. oktobar
Sedeli smo zajedno u ćeliji: Dana, Ranjo i ja. Kakva ekipa i kakva žurka! Ranislav je uglavnom spavao, Dana je uglavnom psovala svima sve po spisku, a ja sam uglavnom ćutala… Sve dok mi nije takla žicu.
– Tako mi i treba – penila je ona – da nakon godina i godina napornog rada završim u zatvoru sa jednim pičkopaćenikom i jednom plačipičkom!
Ranislav je na ove reči bunovno otvorio jedno oko.
– Molim?! – obrusila sam joj. – Još mi ispadamo kriminalci zbog tvog zelenaškog posla!
– Šta biste vi, da konzumirate moje usluge ali da ne snosite ama baš nikakvu krivicu? A bila sam vam dobra kad ste koristili moje brisanje!
– Dano, nisam ti ja kriva što si završila ovde!
Dana je ustala i besno došepala do Ranislava, upirući prstom u njega.
– Kao niste krivi?! Da me ovaj tvoj maloletnik nije prijavio da uklanjam sećanja na kamatu, ne bih sad bila ovde!
Zaprepašćena, pogledala sam u Ranju.
– Ti si je prijavio?!
– I treba te prijaviti, ljudima oduzimaš ono što je njihovo! – odvažio se. – Ana je brisala sećanje na nas… Šta ima loše u ljubavi?
Dana je frknula kroz nos:
– Hmpf! I to mi je neka ljubav… Ko je još umro od slomljenog srca, reci mi derište? Prave žrtve su žrtve ratova i silovanja… Ovo što ja radim je klasično šišanje ovaca!
– Samo sam hteo da vratim ono što si nam oduzela!
Na to sam se i ja umešala:
– Mi smo ti ovce? Hoćeš da kažeš da sam glupa što ne želim da osetim bol? Je li, je l’ to hoćeš da kažeš?
– Ajde bre cmizdrava, što nisi izvukla neku lekciju iz onoga što se desilo? I moja noga je sećanje na nešto gadno pa nisam brisala ništa!
Ranislav je ustao i crven u licu govorio kako treba da je bude sramota. Rukom sam mu pokazala da ućuti ali sam ja nastavila:
– Znači samo sam hrabra kada osećam bol? – sad sam ja penila – Ako ne želim da ga osećam, e onda sam slaba što naravno podrazumeva da sam loša?!
– Ja sam imala snage da ovu nogu nosim kao obeležje! – prodrala se.
– Dano, ovo je XXI vek! Nismo više u XIX kada su mislili da vađenje zuba bez anestezije ugrožava lični integritet!
– Vas dvoje ste oboje slabići i ne možete da izdržite dva minuta neprijatnosti! – ćelija se orila od našeg vikanja.
– Zašto je onda izmišljena anestezija, reci mi? Znači nisam dovoljno dobra ako ne osetim bol prilikom operacije? Tj nisam uopšte dobra ako osećam bol?!
– Možda da ti ja pesnicom izbijem jedan zub debela pa da vidimo! – Ranjo se nadvio nad Danu, misleći valjda da staje na moju stranu.
Mene je njegova pretnja otreznila.
– Dušo, molim te bez pretnji nasiljem… – pokazala sam mu rukom da se vrati da spava. – Zato smo i ovde gde jesmo.
– Videćeš ti klinjo kad izađem odavde ko neće imati zube! – zarežala je, ne odstupajući ni milimetar. – Ova tvoja milfara će da završi u državnoj arhivi da zaista zaboravi ono što će od tebe ostati.
– Ajde smirite se oboje! – raširila sam ruke i odgurivala svakog na svoju stranu.
– Imaš sreće što me je majka vaspitala da poštujem starije… – progunđao je.
– Tvoja nas je pametna mama i dovela u ovu situaciju! – sad sam bila besna i na njega.
Ranjo se popeo na krevet, i obema nam okrenuo leđa. Konačno smo svi zaćutali.
30. oktobar
Ranislav i ja smo napokon pušteni usled nedostatka dokaza da smo konzumenti Daninih usluga. Ruku na srce, Ranjo je pred sudijom tako uverljivo stao u moju odbranu da niste mogli da primetite da sam brisala bilo šta. Za razliku od nas, Dana je dobila pet godina zatvora zbog neovlašćenog rukovanja opremom za brisanje uspomena i brisanja onih sećanja koje državni arhiv nije odobrio.
Prljavi i umorni, stajali smo ispred stanice.
– I? Šta ćemo sad Ana? – upitao je molećivo.
– Ranislave, mislim da treba sve ovo da zaboravimo…
– Veštački ili prirodno?
– Kako god ti je lakše.
– Nećeš da nam daš šansu?
– Ali ja se tebe ni ne sećam Ranislave, a sada ni ne mogu da povratim uspomene na tebe…
– Ana, pravićemo nove…
Nisam znala šta da mu kažem.
