Šta Ako Hoću Da Napišem Knjigu Po Istinitom Događaju

(Ili knjiga zasnovana na stvarnom događaju – kako napisati istinu bez kršenja autorskih prava?)

Da li ste ikada čuli ili doživeli nešto što ste poželeli da pretočite u priču ili roman? Ako jeste, razumem vas potpuno; bilo da je u pitanju neki neverovatan događaj kome ste prisustvovali ili intimna ljubavna priča, pisanje zasnovano na istinitim događajima može izgledati veoma (veoma!) primamljivo. Ah, da mi je samo dinar za svaki put kada sam čula: “e mogla bi da napišeš šta se sve meni u životu dogodilo”!

I možda čak sanjate da nakon što provedete sate radeći na vašem romanu, konačno predstavite svetu istinu i dobijete gromoglasni aplauz za svoj rad. Međutim ukoliko vam umesto priznanja stigne plava koverta koja vas tuži za ugrožavanje privatnosti ili klevetu, verujem da bi većina pisaca zapala u ozbiljnu depresiju – posebno oni koji su sami sebi izdavači i nemaju nikog iza sebe ili još gore, nemaju ni da plate tužbu. Takođe, to što vas je neko tužio može da bude ozbiljan kamen spoticanja u budućnosti i sigurno vam zatvara vrata kod većine izdavača.

Zato za početak treba da znate:

Samo zbog toga što se “stvarno dogodilo” ne znači da je priča dobra.

Razmislite malo o tome.

Ali naravno, naravno. Vi ste snažno odlučili da napišete knjigu zasnovanu na istinitom događaju. Samo vas brine to prokleto autorsko pravo koje kršite ili osobe koje ćete povrediti prilikom objavljivanja istine milionskom auditorijumu.

Znam i vaše sledeće pitanje: pa postoje bezbrojni primeri knjiga koje govore o životima poznatih i nepoznatih ljudi a koje se mirno nalaze na policama širom sveta… kako je to moguće?!

Ono što želim da kažem jeste da je pisanje zasnovano na istinitim događajima izvodljivo te stoga ne uzimajte ovaj tekst kao dokaz da ne možete upotrebiti stvarne ličnosti ili događaje u svom delu – samo zapamtite da može i da košta.

A evo kako stoje stvari.

Pošto je u suštini reč o pravnom pitanju, samo da se ogradim i da kažem da nisam advokat niti pravnik i da ne dajem pravne savete i da za svaki pravni savet konsultujte svog advokata. Moje je da vam dam neke osnovne informacije a šta ćete vi posle da pišete, vama na dušu.

ISTINITA NEFIKCIJA

Pre svega, može se dogoditi da to o čemu želite da pišete nije fikcija – već nefikcija: dakle istorijska, biografska ili politička priča.

Osnovna razlika između fikcije i nefikcije zavisi od toga da li su stvari izmišljene ili se pak mogu činjenično proveriti. Kada je u pitanju pisanje istorije, reportaže ili vrste memoara, nema mesta za manevrisanje. Sve što napišete prosto mora biti u mogućnosti da se proveri.

U principu svaki put kada pisac započne neku knjigu, on/a započinje jedan dil sa čitaocem. Ako je u pitanju fikcija, dil je poprilično klizav i govori: smesti se udobno i dopusti da ti ispričam jednu priču. Kada je s druge strane u pitanju nefikcija, dil je poprilično precizan i glasi ovako: iznosim vam činjenice i dokumentovane stvari o onome što je po mom ubeđenju potpuna istina i može se proveriti. Ovo je dil koji se ne može pogaziti tek tako. Ukoliko pisac (tj. istoričar, biograf) prekrši obećanje da će ispričati istinu, neće više nikada steći poverenje svoje publike.

Dakle kada pišete nefikciju, dobro proverite svoje izvore i potkrepite svoju priču sa činjenicama. Između ostalog, tada pišete stilski drugačije nego kada pišete fikciju.

Drugi je slučaj kada pišete fikciju i hoćete da ispričate priču o nečemu što se dogodilo onako kako vi to vidite i mislite da se dogodilo. Uzmimo za primer filmove kao što su Narod protiv Larija Flinta ili Uhvati me ako možeš koji govore o stvarnim kompanijama i stvarnim ljudima. Ovo dakle nisu klasične istorijske priče – nisu dokumentaraci. Ovo su interpretacije priče i kako je neko razumeo šta se desilo u ovim slučajevima.

Hajde da pre svega razumemo šta je u ovim pričama istina.

U ova dva navedena slučaja je istina prikazana onako kako je neko interpretirao tu istinu. Ovo ne znači da je ovo jedina i prava istina i već sam na početku rekla da postoje mnogi uglovi istine. Uzmite npr. Prvi svetski rat. Svako će dati svoj doživljaj istine i onoga što se dogodilo – ovo znači da ima mnogo “istina” i mnogo interpretacija. Ne znači da je sve tačno i da je sve netačno. Samo znači da su ovaj događaj mnogi drugačije doživeli i da postoje različite perspektive. S druge strane, mnoge činjenice u ova dva filma apsolutno nisu poznate što je dalo režiserima slobodu umetanja onoga što su želeli da postignu (o tome malo kasnije).

PISANJE O POZNATIM LIČNOSTIMA I/LI DOGAĐAJIMA

Nakon što smo ovo razumeli, možemo dalje razgraničiti ovu vrstu pisanja zasnovanu na istinitim događajima na:

• Pisanje o poznatim ličnostima tj. događajima – npr Merlin Monro ili Prvi svetski rat itd.
• Pisanje o ličnim događajima – ljubavne priče naše bake, doživljaj sa letovanja itd.

Hajde da se pozabavimo prvo pisanjem o poznatim ličnostima: da li ste i vi u nekom trenutku poželeli da ubacite Toma Hardija u svoj ljubavni roman? Ili da napišete priču o životu poznate ličnosti? O nekoj kompaniji možda?

Ukoliko jeste, sigurno su vam poznati termini kao što su: ugrožavanje privatnosti, lična prava, kleveta, zakon o zaštitii podataka – koji svi do jednog zvuče zastrašujuće. Ipak, većina strahova potiče od neznanja pa ako želite da pišete knjigu zasnovanu na istinitim događajima, morate znati šta ove fraze znače. Dakle potrebno da razumete neke pravne koncepte jer objašnjenje: to se stvarno tako desilo neće piti vodu na sudu.

Mnogi pisci pogrešno pretpostavljaju da će ih njihova izdavačka kuća zaštiti; pa zar nije logično da izdavačke kuće imaju advokate koji jedva čekaju da zaštite pisce koji samo žele da predoče svetu istinu? U stvarnom svetu međutim situacija je sledeća: kada potpišete ugovor o objavljivanju knjige, vi potpisujete da vaša knjiga neće ugrožavati bilo koga ili bilo čiju privatnost (uz mnogobrojna druga obećanja) i potpisujete da vi isplaćujete vašem izdavaču ukoliko se pokrene tužba protiv vašeg dela. Drugim rečima, sve je na vama ukoliko dođe do bilo kakvih pravnih nesuglasica. A većina kompanija koja vam pomaže da objavite vaše delo bez izdavača (da, ima ih i kod nas) ima slične klauzule u ugovoru koji potpisujete pre saradnje.

Zato najbolja odbrana jeste da PRE nego što objavite svoje delo razumete koje pravne začkoljice mogu biti primenjive kada pišete o poznatim ljudima ili ljudima iz vašeg života, a to su kleveta i ugorožavanje privatnosti.

LAIČKO OBJAŠNJENJE PRAVNE TERMINOLOGIJE

Evo dakle šta je šta; i zapamtite da je zakon je svuda drugačiji ali generalni koncept može da se primeni svuda:

Kleveta je objavljivanje podataka koje izlažu osobu mržnji, ismejavanju ili preziru tj. objavljivanje lažnih činjenica o nekome. Osoba može optužiti pisca za klevetu kada je napravljena lažna izjava na njegov račun. Ovo podrazumeva i iznošenje tvrdnji da je osoba ono što ona nije na uvredljiv način – npr. staviti ime osobe u kontekstu člana KjuKluksKlana iako ona to nije. Ono što je zanimljivo jeste da samo žive osobe mogu nekoga optužiti za klevetu i da naslednici nemaju pravo da brane reputaciju svojih prethodnika.

Ako mislite da ćete nekoga prevariti time što ste vašem glavnom liku promenili lični opis i ime, samo da znate da i dalje možete da završite na sudu. Srećom, istina je uvek dobra odbrana kada je u pitanju kleveta i ako nekoga nazivate pljačkašem a imate dokaze da je neko opljačkao banku npr, on ne može da vas tuži za klevetu.

Međutim šta se dešava ako nemate dokaze? U suštini, možete nekoga nazvati pljačkašem iako nemate dokaza za to, ali ovakve tvrdnje moraju biti relevantne za priču i potkrepljene dokazima ili razlozima zašto verujete da je tako.

Ipak, zapamtite da kleveta ne brine o tome koga pokušavate da pogodite već o tome ko je pogođen. Ono što pokušavam da vam kažem jeste da je nenamerna kleveta kažnjiva i da “ups!” nije primenjiva odbrana na sudu. Ukoliko ispalite strelu u vazduh, nije bitno gde ste nameravali da padne već gde je pala. Zato pisci (i advokati) treba da pripaze i na nevine posmatrače.

Ugrožavanje privatnosti označava trenutak kada obelodanite privatne činjenice o nekome koje nisu od javnog značaja. Kao i kod klevete, samo živi ljudi mogu da tuže za ugrožavanje privatnosti i ovde na snagu stupa zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Dakle, ljudi vas mogu tužiti za iznošenje uvredljivih ili sramotnih podataka koji se tiču podataka o nečijoj seksualnosti, porodičnom životu, medicinskim lečenjima i mentalnim (ne)sposobnostima. Nešto kao “njegova majka pije određene lekove” što možda može biti istinito ali je ponižavajuće i niko ne treba da zna za to.

Između ostalog, ovde spada je kršenje prava na osnovu upadanja na privatni posed; ovo je maltene voajerski prekršaj i ako iznosite neke činjenice koje ste saznali na ovaj način, čeka vas debela tužba.

Tu je još i kršenje prava na osnovu sličnosti – što podrazumeva namernu upotrebu nečije ličnosti bez pristanka druge osobe ili korišćenja sličnosti u sopstvenu korist. Ličnost koja nije poznata (koja ne zarađuje od svog imena) ne može da podigne ovu optužbu. Dakle ne možete pisati o poznatoj osobi a nazvati je drugim imenom bez njenog znanja i zarađivati na toj priči. Ovo znači da ne možete pisati o osobi koja je ista Merlin Monro a da je nazovete drugačije ali lako možete o (nepoznatom) Peri domaru ako ga preimenujete.

S druge pak strane, tu su i lična prava na publicitet koja podrazumevaju prava ličnosti da koristi svoje ime, lik, glas i životnu priču u komercijalne svrhe. Ova prava proističu iz prava na privatnost a ne iz autorskih prava i imaju sličan koncept kao prava neke robne marke pogotovo u današnje vreme kada je ličnost “brend”.

Ovo znači da ne morate da budete poznata ličnost da biste imali prava na publicitet i svako ima ova prava. Ukoliko neko koristi vaše ime u komercijalne svrhe, imate pravo da ih zaustavite i pokupite svoj novac. Dakle ako koristite ime i delo (nepoznatog) Pere domara i nazovete neki lik po njemu, on vas lako može tužiti.

Ok, ok, znam zabolela vas je glava od ovoga… I pitate se kako onda zaboga da pišem o nekoj poznatoj osobi uopšte?!

Najbolji način da izbegnete tužbu jeste da dobijete odobrenje osobe o kojoj želite da pišete.  

Na žalost ovakva odobrenja najčešće nije lako dobiti. Ukoliko vam neko i odgovori na poziv ili mail, verovatno će se desiti da će ta osoba želeti da pogleda šta ste o njoj napisali, a ako vam ne da dozvolu, bićete u slepoj ulici. S druge strane, ako vam i da dozvolu uz uslov da izmenite neke činjenice, morate biti spremni da ta osoba ispravi sve ono što napisali a njoj se ne dopada.

Ukoliko pak želite da čekate da osoba umre kako biste pisali o njoj, situacija će biti samo malo olakšana. Da, u većini zemalja pravo na privatnost prestaje onog dana kada osoba premine, ali često ova prava naslede njeni naslednici. Kao što možete da pretpostavite, Holivud ima veoma unosan nasledni lobi. I naravno sad to isto odobrenje treba da zatražite od naslednika i da oni pristanu na to što ste vi napisali.

I da, čisto da vas upozorim da situacija s optužnicom ne mora da eskalira odmah već možda i godinama kasnije. Može npr. da počne sa pismom advokata određene poznate osobe na sledeći način “Mi zastupamo ime-slavne-osobe i time što ste prodavali knjigu u kojoj se slavna-osoba spominje kao glavni lik, prekršili ste prava po članu tom-i-tom. Nemate osnova da zarađujete u ime slavne-osobe i zahtevamo da odmah prestanete s prodajom/objavljivanjem, povučete i uništite sve kopije knjige i pošaljete nam novac koji ste dosad zaradili.” Ovakvo pismo, iako lepše od tužbe, svejedno može ugroziti vaše zdravlje (i vašu knjigu) – a zaradu da ne spominjem.

IZVRTANJE ISTINE U VAŠU KORIST: PARODIJA, NEFIKCIJA, DISKLEJMER

Najlakša opcija bi bila da ne stavljate poznate osobe kao glavne likove a bogami ni sporedne, već samo kao navođenje činjenica onoga što se zaista desilo. Npr. Kejt Vinslet je prisustvovala Filmskom Festivalu u Torontu gde se tokom intervjua našalila na račun čekanja na granici prilikom putovanja (prim. autora dođi u Srbiju Kejt, pa da vidiš šta je čekanje). Dakle možete bezbedno upotrebiti njenu priču u vašoj priči. Možda je vaš glavni lik video Kejt dok je čekala na granici. Postoje mnoge istine koje možete preuzeti iz intervjua kada ličnosti pričaju o svom detinjstvu, braku, svojim ciljevima itd. Na ovaj način ne kršite pravila o publicitetu. Ono što ne biste smeli da radite jeste da izmišljate ove činjenice. Takođe, ne smete upotrebiti ove činjenice kako biste promovisali (i prodavali) vašu knjigu.

Ako pak ništa od ovoga ne važi za vašu priču a kako biste izbegli tužbu po osnovi ugrožavanja privatnosti, opišite šta se desilo što je realističnije moguće (novinarski stil) – to je ona nefikcija o kojoj sam gore govorila.

Parodija je još jedna od opcija – ako iskrivite priču toliko da zvuči nemoguće, publika neće verovati u vašu priču. Naravno, parodija možda nije mogućnost u vašem slučaju.

Tu je zato i opcija da izmenite osobine tih ljudi do neprepoznatljivosti kako niko ne bi shvatio koga ste imali na umu. U tom slučaju možete da koristite disklejmer, nešto tipa: Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima je slučajna. Ili ublažen slučaj gde pišete da je delo delom inspirisano stvarnim događajima.

Ovakvu vrstu disklejmera ste često videli u filmovima a on stoji čisto da bi pomogao filmskom studiju u slučaju da ih neko tuži. Recimo npr. da u filmu postoji prelepa spisateljica pod imenom Ana Gord. Ukoliko neka (prelepa) osoba pod imenom Ana Gord iz Beograda pokuša da tuži studio zbog sličnosti, studio može da pokaže disklejmer i kaže: Slušaj Anči, rekli smo da je ova osoba izmišljena i nije zasnovana na stvarnoj osobi. A pošto vidim da toliko volite da čitate disklejmere na kraju filmova – nemate pametnijeg posla je li? – ako obratite pažnju primetićete da nisu svi disklejmeri isti. U nekim slučajevima, kao što je npr. film Ali mnogi likovi su naravno postojali i mnogi događaji u filmu se zaista jesu desili. U ovom slučaju disklejmer na kraju može da glasi nešto slično ovome: Priča je zasnovana na stvarnim događajima. U određenim situacijama karakteri i događaji izmenjeni su usled dramske uverljivosti ili potpuno izmišljeni.

Kao što možete da pretpostavite, to “zasnovano na istitoj priči” koje stoji na početku postalo je več neki otrcani kliše zajedno sa “inspirisano sa” ili “u sećanje na“ – tako da ste u pravu kada pomislite da ova fraza zapravo i ne znači mnogo.

Zato pretpostavljam da bi neko kome je u životu veoma dosadno mogao da tuži izdavačku kuću ili televiziju ako knjiga ili film ne liče na “stvarne događaje”, ali koje su zapravo posledice? Par sati protraćenog života? Jedini koji bi ovde mogli da tuže za klevetu jesu upravo “stvarne osobe” koje se prikazuju i zato se pažljivo proverava ne samo ko već na koji način se osoba prikazuje u filmu ili knjizi.

PISANJE O STVARNIM LIČNOSTIMA I/LI DOGAĐAJIMA IZ SOPSTVENOG ŽIVOTA

Sigurna sam da svako od nas može da ispriča neku neverovatnu priču iz svog života, a oni koji pišu memoare u većini slučajeva vodili su burne živote. Najzanimljivije knjige često uključuju priče o zavisnosti, zlostavljanju, životu na ulici i sličnim stvarima. Isto tako neobični ljudi ili čudaci – ljudi koji su drugačiji – uglavnom su oni karakteri o kojima većina pisaca želi da piše – ali može se dogoditi da su upravo ti ljudi oni koji ne žele da se eksponiraju javnosti.

Razmislite dobro – da li drugi ljudi žele da budu deo vaše priče? Da li će njihove uspomene biti iste kao i vaše? Kao što i sami znate, postoje ljudi koji ne žele da njihov život bude predstavljen javnosti ili ih je prosto sramota da se o nekim stvarima govori. Ovo isto važi u slučaju i da pišete o tuđim pričama i tuđim životima (bilo da je vaša baka ili bilo ko drugi).

Zato kada pišete o ljudima u svom životu, za ličnosti u knjizi koristite jednostavan brat/sestra test: ako bi likovi bili sa vama u srodstvu a vi otkrili intimne i privatne činjenice o njima, da li bi se vaš brat/sestra uvredili? Ukoliko je odgovor DA, razmislite da li su vašoj priči uopšte potrebni ovi detalji ili ona može biti dovoljno efektna i bez toga. Ovo isto važi i za ljubavnu priču vaše bake ili bilo koji drugi “istinit” događaj. Prosto, svaka ličnost iz knjige mora da prođe ovaj test.

Zato ukoliko imate, uvek potkrepite dokazima vašu priču. Kada spekulišete o nekom događaju, budite jasni da iznosite nagađanja. Navedite svoje mišljenje kao mišljenje i instinkt a ne kao činjenice.

Budite iskreni prema sebi. Ako ćete događaje predstaviti u negativnom kontekstu a oni uključuju stvarnu osobu postarajte da ta osoba bude neprepoznatljiva. Nemojte spominjati privatne ili sramotne stvari o drugima ukoliko ne možete iskreno reći da su one legitimne ili od javnog značaja i apsolutno potrebne da se nađu u knjizi.

Takođe nemojte etiketirati ljude kao prevarante, varalice, perverznjake ili korumpirane. Držite se proverenih činjenica a ne svojih emocionalnih reakcija. Isto tako budite oprezni i pri davanju dobronamernih saveta kao što su “nikako nemojte da sarađujete sa XYZ kompanijom”. Ispričajte priču iz sopstvenog iskustva sa dotičnom kompanijom. Vaši čitaoci će shvatiti poentu.

Ovde je najbolje držati se zlatnog spisateljskog pravila: show don’t tell (prikazati a ne reći).

Naravno, a ovo valjda treba da se podrazumeva ali čisto da ukažem, nemojte NIKADA (žuriti) da objavite knjigu kojom ćete se nekome osvetiti. Da li potajno želite da vaš bivši supružnik, šef, roditelj ili svekrva prepoznaju sebe u vašem delu? I da li će vas izmena jednog slova u imenu zaštiti od tužbe? Odgovor je da najverovatnije neće. Zato ako pišete knjigu kojom želite da se nekome osvetite a u kojoj obelodanjujete neumesne činjenice, slobodno napišite vaš rukopis sa žarom, a zatim ga ostavite da odleži koji mesec, ili još bolje, koju godinu.

KAKO ONDA ZABOGA NAPISATI KNJIGU O STVARNIM LIČNOSTIMA ILI ISTINITIM DOGAĐAJIMA

Ako ste baš zapeli da napišete knjigu u kojoj se spominje neka stvarna ličnost ili događaj, prvo napišite listu činenjica onako kako ste ih vi razumeli, ko je ko, ko je šta uradio, kada se šta dogodilo. Zatim za svaku od ovih činjenica napravite listu kako ste došli do ovih podataka: da li je to bilo putem medija ili intervjua koji ste sami napravili i sl. Praktično, ubacite se u ulogu novinara koji stoji iza velike priče za Nju Jork Tajms. Budite što detaljniji i što opsesivniji.

Kada završite istraživački posao, krenite da pišete knjigu bez ijednog pogleda na listu činjenica koju ste napravili. Nemojte čak ni da mislite na listu dok pišete.

Zapamtite – ono što čini knjigu zanimljivom nisu činjenice. To su stvari između činjenica: razgovori koji su se odvijali, motivi koji imaju logike ali nisu dokumentovani. Kada pišete o stvarnim ljudima, vi stvarate karaktere a karaktere ne možete naći u novinskim člancima. I ovako i onako ćete izmisliti neke stvari – pa neka oni budu što uverljiviji. Pronađite vašu tačku gledišta. Na kraju krajeva, vi pokušavate da napišete knjigu a dobre knjige su retko kad objektivne.

Ali kako recimo upotrebljavati prava imena i imena kompanija (pogotovo multimilionskih)? U filmu koji sam gore spomenula Uhvati me ako možeš npr. spominje se avio kompanija koja zaista postoji.

Paaaa, istina jeste da može doći do pravnih rasprava… jednog dana. A kada se to desi moraćete izmeniti ime komanije ili promeniti ime glavnog lika usled optužbe o kleveti. Ali ovo su stvari o kojima treba da brinete nakon što napišete multimilionski bestseler – a ne dok pišete.

Jer ukoliko kojim slučajem dođe do tužbe kada napravite bestseler, imaćete prilike da unajmite najbolje advokate na tržištu. Verujte mi, niko neće tužiti trećerazredni roman. Niko ga neće ni pročitati. Kada postanete poznati i ako vas tuže, predajte svoj spisak koji sam vam rekla da napišete, recite odakle ste nalazili inspiraciju za priču i pustite ajkule da odrade svoj posao.

A šta ako recimo niste sigurni da želite da napišete takvu priču jer je već neko pisao o tome? Npr. mnoge knjige su napisane o životima poznatih ljudi kao što je Merlin Monro ili Elvisa Prislija a vi biste baš želeli da napišete nešto o tome. Da, istina je da ima milion knjiga o njima, ali niko nije pisao na vaš način i svako ima prava da piše o čemu god želi. Zato nemate o čemu da brinete osim o kvalitetu svog pisanja – o čemu uostalom brinu svi pisci ovoga sveta.

Na kraju, ne želim da obeshrabrim nikoga pri pisanju scenarija ili knjige. Svet je bolje mesto upravo zbog ljudi koji su spremni da preuzmu rizik na sebe. Ali se nadam da će ovaj post da vam pomogne da budete pametniji prilikom preuzimanja rizika i da shvatite da detalji koje iznosite zaista treba da budu relevantni za priču ili poruku koju želite da prenesete. Jer neki detalji (i osobe) prosto nisu vredni preuzimanja tolikog rizika.

Disklejmer: čisto da ponovim, ovaj tekst ne pruža legealne savete i isključivo je informativnog karaktera i za detaljnije objašnjenje najbolje je posavetovati se sa iskusnim advokatom (a ne dobronamernim blogerom).

Jedan vaš mali lajk meni znači mnogo a šerovanjem takođe možete da podržite moju Facebook stranu. Isto tako, možete da se prijavite na mailing listu upisivanjem svog maila sa desne gornje strane. Šer d lov & hvala <3

PozZ

p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu