Sedim u čekaonici na onkologiji i vrtim Tinder.
Da nije tužno, bilo bi smešno.
Nekom dekici u invalidskim kolicima pored mene je loše. Žena ga namešta da bolje sedi. Guši ga, kaže.
I mene, mislim se.
Ali to me ne sprečava da svajpujem. Levo, levo, levo. U većini slučajeva je levo.
Starija žena pored mene ima maramu na glavi umesto kose. Osećam se loše što sam imala ludačku sreću da zadržim svoju. Žao mi je i nje, i dekice koji se guši i njegove žene.
Ali govorim sebi da moram da se fokusiram na sebe.
Jer – prosto moram.
Prošle godine sam operisala rak, saznala zašto se kaže isplakati dušu i nastavila da dišem kako umem. Tada sam razumela i da pravde nema, da je život džungla, a onkologija jebena džungletina.
Levo, pa opet levo. Vidi ga ovaj kakvu je fotku stavio, pa nije normalan. Naravno levo.
Imam četrdeset godina i nemam partnera ni decu. U mojim godinama, to više nije dečko, to je partner. I ja više nisam devojka nego sam žena koja brže-bolje mora naći nekog da sa njim provede život.
Onog sa kim se prave mala deca i kupuje stan na kredit. Na honeymoon fazu maltene mogu i da zaboravim. Moram da tražim partnera koji hoće sve i odmah, a još plus da razume moj rak i mene.
Levo, pa levo.
Ni ja ne razumem rak, evo najiskrenije. Ni ja ne bih svajpovala desno na nekog ko bi – kao ja – rekao: ej, slušaj, imam rak, ali vrlo moguće da će biti sve okej, mada možda i neće. Ne znam da li mogu da imam decu, ne znam ni koliko ću živeti i da nećeš isto ovako morati da me guraš u kolicima.
Nije baš reprezentativan bio za Tinder, zar ne? A meni je malo potrebno za levo, a kamoli sa takvom pričom.
Prozivaju me. Doktorka zapisuje moje nalaze, a ja dobro znam da ne smem da progovorim da je ne naljutim ili ne-daj-bože kažem nešto pogrešno.
Dok ona kuca na tastaturi, ja krišom gledam u telefon.
Piše mi izvesni Nemanja na Tinderu.
On je bio jedna od retkih opcija za desno. Ima mesnate usne koje bih rado poljubila i šućmuraste oči.
Pita me gde sam to na slici koju sam stavila kao profilnu.
U Kopenhagenu kažem i vidim da je njegova iz Barselone.
Kaže da radi za neku dizajnersku agenciju i postavlja mi pitanja… Volim ljude koji postavljaju pitanja i slušaju.
Ti ljudi, uglavnom, nisu doktori sa onkologije.
Moraćeš na još jednu operaciju ako želiš da zadržiš matericu, čujem kako mi govori doktorka i nastavlja da kuca.
Pošto se materice ili zadržavaju ili, pa… ne zadržavaju.
Nemanja i ja pričamo o moru. Šaljem mu link do sunčanog stana sa terasom u centru Rovinja. Kažem da može da me poseti kad ga iznajmim na leto.
Moraš po uput iz doma zdravlja i potrebna su ti dva davaoca krvi na dan operacije.
Šaljem Nemanji svoj broj.
Zamišljam vrelinu avgusta, njegovu šaku preko moje i miris soli.
Unapred znam da nikada neću spustiti usne na njegove.
Hvala Vam doktorka.
Da nije tužno, bilo bi smešno.
