Bilo je to najlepše letovanje u mom životu. A da sam znala šta me čeka nakon toga, i dalje bi bilo najlepše, ali i najtužnije. Ovako sam imala svu slobodu da uronim u leto, more i… I teško mi je da ovo napišem. Ali ne mogu da ga pustim da ostane na slikama i u glavi, pa ću probati da kažem bar činjenice. Jer kada bismo znali kako nastaje magija, bilo bi jako dosadno zar ne? Zamislite da idete na mađioničarsku predstavu, ali umesto trikova, mađioničar govori nam gde je sakrio karte ili kako će iseći čoveka na pola… Where’s the fun in that?!
Magija je dakle počela 8. avgusta 2020…
Rijeka, smokve i more
Sve što sam želela jeste da odem na more. Bila sam premorena i baš mi je trebao odmor. I tako sam se zaputila put Hrvatske, iako bez jasnog plana gde ću ići. Prvo sam krenula u Rijeku, kod moje prijateljice Jane. Tamo sam stigla u 3 ujutru ali sam već u 15h bila u Rovinju – jer jasno zacrtani planovi nisu mi jača strana. U tom kratkom međuvremenu uspela sam da u Rijeci pojedem smokve i da se okupam, i to je bilo dovoljno da mađioničarska predstava mog najsavršenijeg letovanja počne. Kako je to izveo? pitala se publika. Ali, mene nije zanimalo dok god je predstava trajala.
Rovinj, delfini i zvezde padalice
Rovinj me je dočekao u svom stilu: tirkizno more, vrhunska hrana, Dobravac vina, prijateljski osmesi… I žurka na kampanji isto veče nakon što sam stigla. Jeli smo bakalar na bijelo – namaz od bakalara koji se topi u ustima na hrskavom hlebu, kao i karpaćo od sveže tune, a moja su nepca plakala od sreće. Uglavnom, jeli smo i pili. I pili i jeli. Malo umorna, opijena morem, (vinom) Suitom, atmosferom i osećajem da ću se konačno naspavati nakon što sam 30h bila budna, sela sam da odmorim… Ali ne zadugo, jer smo uspeli da odemo i doSteel-a (kluba) koji je uprkos merama kriznog štaba radio pa sam zaspala tek oko 6 ujutu.
Sutradan sam otkrila odličan suši, savršenu kafu u Augustu, Rovinjskoj kafiteriji, prošetala do galerije Bek da vidim uvek najdivnije slike Ane Kolege i, okupala se na Škarabi, my all time favorite place in the world. Ah da, i otkrila sam sladoled u San Tomazu i verujte mi, nije bilo više hedonizma ni na dvoru Marije Antonete. U stvari, nije bilo sve do kada sam dva dana kasnije otplovila u zalazak sunca… Jer dok plovimo u sunset, delfini dolaze tik ispod našeg broda…
Inače, te nedelje je kiša kometa, tačnije događaj koji se zove suze Svetog Lovre. U celoj Hrvatskoj se gase svetla nakon ponoći kako bi mogle da se vide zvezde repatice. Dogovaram se sa društvom da idemo da gledamo ovaj događaj. Ali u nekom trenutku, u gradu, samo ja vidim zvezdu padalicu. Njen trag je dugačak, spor i čudesan. Ne znam da li sam stigla da zamislim išta od divljenja. Bila je to sigurno najlepša zvezda padalica koju sam ikada videla – kao u crtaćima.
To je bio savršen dan: sa delfinima, zvezdom, kupanjem. Pesmom Dreams, Fleetwood Maca. Bili smo budni sve do jutra.
Rijeka i hranilica za medvede
U Rijeku sam se vratila već sutradan, tužno ostavljajući Rovinj za sobom. Otišla sam u bar Pajol, na Pećinama, i pročitala Cenu soli do kraja. Bio je to dan za mene iako sam u gradu koji teče samo provela dan i po. No, čisto da mađioničar pokaže da se tek zagreva, stigla je i avantura.
Sve je počelo naivno, kao horor film u kome se tinejdžeri super zabavljaju pre nego što ih spopadne neka neman. Tako smo i moji prijatelji Jana, Luka i ja, krenuli na gulaš preko planine „neuništivom“ Ladom Nivom. Na početku nas je dočekala tabla: pažnja medvedi, na koju smo mi naravno, umrli od smeha.
Nismo se mnogo uzbudili ni kada nam je Lada prokuvala na mestu bez signala. Ni što je blizu hranilice za medvede. Ni što je stao baš u aleji koju zovu „Mrtvi Italijani“ gde su se neki vojnici smrzli do smrti. Ali, sve ovo bili su signali za film koji nagoveštava opasnost – iako su se tinejdžeri iz horor filma i dalje ludo zabavljali… Ne sluteći da će nam se kola ugasiti kad se najmanje budemo nadali. That is – kad ih baš JA budem vozila.
Kada je „neuništiva“ Lada počela da se dimi, samo smo istrčali napolje da spasemo živu glavu… I onda tek shvatili u kojoj smo mi vukojebini bez signala. I da se sprema nevreme. I da je žica za starter otišla, što znači da su kola mrtva. Za sat vremena, prošla su samo jedna kola, koja nisu stala našem stopiranju. Signala nema i dalje, nevreme sve bliže. Ona kola koja su prošla se sažaljivo vraćaju po nas – dvojica nepoverljivih dekica ipak shvata da ne šetamo kroz šumu jer nam je dosadno i voze nas do najbliže civilizacije (30 min kolima!). Na kraju, režiser se ipak odlučio za happy end, tako da su tinejdžeri spašeni a medvedi ostali gladni – a još je stigao i šlep po kola (u vidu mehaničara bez dozvole, but hey).
Brač, mlečni put, planktoni i kupanje bez kupaćeg
Nakon avanture po Rijeci, nenaspavane, Jana i ja samo se uputile ka Makarskoj… Sa usputnom stanicom na Braču. Ali je nespavanje ipak odnelo danak, tako da kasnimo na trajekt 5 min. Kratki pogled na Makarsku me oraspoloži – izgleda mi kao čudna mešavina Budve (da ne kažem seljanije) i Kotora (malo urbanijeg mesta), sa divnim, prozirno-tirkiznim morem i Bikovo planinama iza.
Hvatamo trajekt par sati kasnije i brzo stižemo na Brač. Pučišća (mesto koje nikada neću znati da izgovorim) je malo, simpatično mesto gde smo samo jednu noć. I naravno, odlučujemo se za noćno kupanje dok je iznad nas mlečni put, a u vodi sijaju planktoni kada se zapliva; to izgleda kao da imate pokretne zvezde u vodi sa milijardama zvezda iznad naših glava. Sutradan, da upotpunimo savršenstvo, vozimo se brodićem, pijemo vino u 11 prepodne, snimamo se dronom i uživamo. No, moramo nazad, jer Makraska nas čeka. I neverovatni hotel Mirjam.
Makarska, infinity pool i nepce koje prede od miline
U Makarskoj smo odseli u hotelu Mirjam, koji na krovu ima infinity pool – pa gledate na more dok su iza vas Biokovo planine. Ne, ne umem da vam dočaram kako izgleda kada su iza vas planine, a ispred vas more dok se vi kupate u bazenu (i čeka vas koktel na ležaljci). Sobe su nove, krevet je preudoban a doručak zove na izvoljevanje (u mom slučaju: palačinke). Ali, osećam grižu savesti jer sve vreme razmišljam kako da se vratim u Rovinj.
U Makarskoj je stvarno lepo i ima šta da se vidi i radi. Zanimljivi su mi spomenici turistima i celo mesto, ali naravno, Jani i meni je najzanimljiji restoran Gastro Diva koji menja meni po tome šta ima trenutno pri ruci, sa jelima kao što je gulaš od hobotnice sa domaćim njokama, divljač s brusnicama. Kod Jane volim što uživa u hrani (i hedonizmu) jednako kao i ja. I što je uvek spremna za akciju, pa odlučujemo da odemo do Dubrovnika.
Dubrovnik, muzičari koji zovu na beg, kolač sa ruzmarinom i s-a-v-r-š-e-n-o sve
Nismo uopšte znale da li će me pustiti u najlepši grad na svetu (možda je to subjektivno, ali moji roditelji su se ovde upoznali). I kako da ne budem emotivna kad je Dubrovnik na neki način stvorio mene? Uglavnom, pustili su me da prođem uprkos koroni. Prvo smo otišle na brodić da gledamo zidine, ali nismo išle oko Lokruma „zbog valova“. Vozač brodića je bio razočaraniji nego mi, i neprekidno nam se izvinjavao (toliko o savršenom hrvatskom ugostiteljstvu). Onda smo otišle na kafu u cafe Buza, koji se nalazi u stenama i gleda na more. Onda smo otišli na ručak u Lucin Kantun, gde smo jele teletinu sa sušenim paradajzom, orasima i parmezanom, karamelizovanu jagnjetinu i karpaćo od tune… Bilo je neopisivo.
Opijene Dubrovnikom, zidinama, jelom, vinom, suncem, praznim ulicama, letom, krenule smo u luku, u restoran Poklisar na najluđi slatkiš na svetu: kolač od maslinovog ulja sa ruzmarinom i limunom, umakom od pomorandže, jagodama i sladoledom od vanile. Konobar nam ga je doneo prepolovljenog na pola, u dva tanjira, dok je neverovatno simpatični bend svirao iza nas. Muzičari su nas gledali, a mi smo komentarisali ko je najslađi. U tom trenutku, naišao je brod, nalik onome iz Petra Pana, a kapetan je stajao na katarci. Trenutak je bio savršen: fuzija ukusa, muzika, brod iz bajke, Dubrovnik… A onda je postao još bolji! Jedan od muzičara nam je prišao i pozvao nas na večeru s njima, a mi smo (teška srca) odbile jer smo morale da krenemo nazad.
Na kraju, pokupile smo čuveni sendvič sa pršutom u Bufetu Škola, koji ih pravi više od 50 godina. A onda je usledio još jedan talas milovanja kosmosa: krenule smo za Makarsku, uz zalazak sunca i ostrva u daljini, dok su na zvučnicima išle tradicionalne dalmatinske klape, akapela romantičnih serenada, i sve(t) je bilo savršeno.
Makarska, windsurfing i sauna na 40C
U Makarskoj nije bilo vremena za predah. Ujutru smo se zaputile na windsurfing. Toni (naš instruktor) drage volje je ostavio decu koju trenira i posvetio se nama. Bilo je zabavno, ali ne baš lagano kao što deluje pa sam više puta pala u vodu. Nakon napornih časova, moramo da se počastimo još jednim ručkom u Arta Larga by Gastro Diva, ovaj put uz crnu pastu sa lososom i teletinom koja se topi u ustima. A predveče, đakuzi i sauna na 40 C u hotelskoj spa zoni izgledaju kao super ideja. I jesu. Jer nije baš 40 C a sauna i đakuzi uvek prijaju. Bilo je to fantastičnih 5 dana u Makarskoj i ako se iko odluči za hotel Mirjam, imate sve moje preporuke.
Rovinj & srce na mestu
Da, vratile smo se u Rovinj. Autoputem, u Kliu koji nema klimu, po najvećem suncu. Puštale muziku i pevale celim putem. I čim smo stigle, išli smo na sunset i na delfine. Ovde sam se, kao nekrunisana kraljica hedonizma, osećala kao u prirodnom staništu. Pa smo u restoranu Skuba jeli mešane školjke na buzari, tuna stejk u susamu, karpaćo od hobotnice.
Ono sve što je bilo nakon toga, nije za ovu priču. Jer ova priča je najlepše letovanje u mom životu. Priča o Beogradu je malo dramski obojena. Ne verujem da ću je ispričati.
Do sledećeg putovanja, šaljem vam srdačni
PozZ
p.s. support my work
