Ukradu meni jaknu u teretani.
Jeste, ovu lepu sa slike.
Izlazim iz tuša, gledam u čiviluk – gleda i on mene. Prazan.
Pet minuta stojim i gledam, i naravno ne verujem.
„Što si prazan?!“ pitam iznervirano. Čiviluk ćuti. I dalje ne verujem. Srećom pa nije bio onaj zapekli minus, nego se temperatura podigla do nultog podeoka pa dok stojim i čekam taxi da me odveze u džemperu kući, šanse za meningitis se smanjuju. Valjda.
Ne nerviram se toliko ni što sam jaknu kupila nakon (blam me da kažem koliko godina). Ni što sam 2 meseca tražila savršenu jaknu. I što je plaćam na rate do novembra, jer se jakne samo tako i kupuju. I što mi je po džepovima ostalo sve: od povlastice do omiljenih minđuša. Nerviram se što je ta krava imala srca da me pusti napolju bez jakne.
Krava, ništa drugo. Uz izvinjenje prema kravama.
Svoju nevericu delim sa taksistom, koji mi, nakon što je saslušao moju priču, dobaci značajan pogled u retrovizoru i započne onim čuvenim: “nije to ništa!”. I sad sledi njegova priča.
Njega je zakonodavac Marfi posetio pre neku godinu na putu za, kako tvrdi, ol inkluziv letovanje. Krene on put mora sa ženom i kumovima, i baš negde posle Predajana, supruga shvati da je njegov pasoš ostao kući. (zvuči poznato miljankovicar?!). Ono, po standardnom supružničkom principu: kako, pa zar ga nisi ti ponela? Ne, mislila sam da si ga ti poneo?!
U neprilici šta da radi, taksista strpa ženu kod kumova u kola i odluči da se vozeći kroz Grduličku klisuru kao po autoputu, vrati “časkom” kući po dokument. Srećom pa brzo stigne kući, ali kad je već stigao do stana, pomalo umoran od vožnje, reši da dremne sat vremena kako bi bio u stanju da izveze put do Grčke iz cuga.
Nakon kraće dremke, sa osmehom i pasošom u rukama, taman da uđe u kola, taksista vidi da mu je prozor slomljen i da su mu iz kola uzeli torbicu sa parama i svim (ostalim) dokumentima. U neverici on opsuje nekoliko puta (ne baš sebi u bradu), pa, srećom u nesreći, pozove burazera koji je neka važna mošnica u panduraciji.
“Budi bez brige” uveri ga brat koji je, kako je moj taksista diskretno par puta napomenuo, bitan u policiji, iako komšiluk ne zna da je on tako jak tamo. Bez obzira što komšiluk nije svestan te moći njegovog brata, stvarno za 24h panduri pronađu počinioca i vrate drajveru torrbicu sa dokumentima, mada doduše bez svih para za more. Tu brat bitna mošnica izađe mom nesrećnom taksisti u susret i pozajmi mu novac za put a ovaj se trkom u japankama i šortsu uputi put mora ne slušajući da mu brat nešto dovikuje.
Pređe taksista sav srećan granicu u Makedoniji i vice kalimera Grcima, kada graničar vice ohi, ohi, ne može sa razbijenim prozorom u zemlju. Doseti se tu taksista da je brat možda na to želeo da ga upozori, ali ne pomaže ni kuknjava ni molitva, pa graničar vrati namučenog taksistu da popravi prozor kako zna i ume. Taksista, već na ivici nerava, unezvereno juri gde da popravi prozor na brzinu, i stigne čak do Srbije, kada ga zaustavi saobraćajac.
“Prijatelju, čemu žurba?” pita lice iza radara, a taksista ni ne odgovara na postavljeno pitanje već viče da se nešto dogovore i da li bi možda mogao da ga časti ručak. “Kakav ručak crni čoveče” odgovara saobraćajac, “na putu gde je dozvoljeno 80 ti ideš 160!” Naravno, ne bude saobraćajac srca kamenoga pa se nađu negde na 70 EUR, a moj nesrećnik uspe da popravi prozor tek u Leskovcu.
Okrene ti on kola odmah, kako bi stigao na more isti dan, kada ga, u još jednom naletu brzine ponovo uhvati predstavnik zakona. I to niko drugi do onaj isti, koji se kvari tek posle 70 EUR! Kaže on njemu, “Opet ti! Ali sada si vozio 170! Šta je s tobom?!” Tu je taksi drajver već popustio s živcima i prolio svu duševnu bol koja ga je snašla u ova 3 dana, a predstavnik saobraćajne policije države Srbije ga pusti da ode (ovaj put bez novčane nadoknade) uz napomenu da ga njegove oči više ne vide.
Moj taksista još je za kraj dodao da je popio 6 čaša žestine čim je seo u prvi bar sa ženom i kumovima, a i da su oni morali da piju jer “ne meša se pijano i trezno nikada, i znaju svi da oni koji neće da piju nema šta da rade za mojim stolom”.
Pouka priče?
Mogla bih da vam kažem nešto tipa: Ne ostavljajte jaknu u svlačionici. Uvek proverite da li ste poneli pasoš pre puta. Ne ostavljajte dokumenta i pare u kolima. Ne vozite brzo na autoputu.
Ali to su sve proseravanja.
Jer život se dešava i ove stvari uvek nekako dese.
Poenta bi mogla da bude da nas život uvek zaustavi kad treba da stanemo. I da obratimo pažnju na nešto.
Tipa hold your horses.
Valjda.
Bar se nadam da je to.
Mislim nešto mora da bude.
Je l’ da?
