(tekst koji će vam pomoći da se odlučite za dobar kurs kreativnog pisanja i pokazati kako da se edukujte u samostalnoj režiji)
Ne znam kada se tačno rodila ta ideja (mada znam da sam dnevnik počela da pišem u trećem osnovne), ali oduvek sam htela da postanem pisac, pa sam tako upisala i fakultet koji je, po mojoj logici, trebao mene da nekako napravi u pisca. Međutim, završim ja fakultet na odseku za svetsku* književnost a da p od pisanja videla nisam, ako ne računam ona bedna 4 seminarska rada, koja ionako veze imala nisu sa kreativnim (a bogami ni akademskim) pisanjem.
*u narodu poznatija kao opšta književnost i teorija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu
Kada sam uvidela da moram sama da se naučim onome što želim da postanem, prvo što sam uradila jeste da sam pronašla jednu jedinu knjigu prevedenu na srpski (ne znam da li je to i danas slučaj), od Dorotee Brend koja se zove upravo tako, Kreativno pisanje. Nisam linkovala knjigu jer Dorotea, koliko god se sirotica potrudila, mene je sahranila u startu jer je ubeđenja da ukoliko ne pišeš svaki dan, možeš da okačiš kopačke o klin, što u mom slučaju nikako ne važi jer sam popriličan kampanjac i dešava mi se da ne pišem mesecima. Nezadovoljna pročitanim, rešim dakle da oprobam svoju sreću dalje, i uz pomoć torenta, mislim ovaj potpuno legalnih puteva, nabavim svu hrpu udžbenika na engleskom jeziku koji imaju reči kreativno pisanje u sebi.
E sad, ovde vas molim da budete veoma pažljivi na času, jer sada nailazi bitan deo. Nisu svi udžbenici jednako korisni niti svako ima kredibilitet da ih napiše. Pri izboru od više stotina knjiga, odlučila sam se za zvanične priručnike Kembridža i Oksforda koji se koriste na predavanjima jer, jerbo, oni znaju šta rade i to mora biti odlično štivo (i jeste). Još sam čitala svašta nešto što su poznati pisci pisali o pisanju, kako bih unapredila svoje umeće, što takođe toplo preporučujem.
Ipak, kada na srpskom ukucate reči kreativno pisanje u pretraživaču ili jutjubu, desiće se da izađu ne baš validni pojmovi. Par puta sam naišla da svakojaki ljudi drže kojekakve radionice kreativnog pisanja, pa vas zaista molim da obratite pažnju. Raspitajte se dobro ko je glavni predavač, ko su gosti i zašto baš taj neko vodi radionicu o pisanju. Jedan (ne svetli) primer na koji sam naišla je predavanje gde “profesor” govori kako je znao satima da sedi u sobi i razmišlja, a kada bi njegova majka ušla u sobu da ga prekori kako ništa ne radi, on bi joj odgovorio kako to nije istina i da on “razmišlja”. Možda na prvi pogled ne izgleda ništa čudno u ovome što “profesor” priča, kada to ne bi bila upravo scena iz Zločina i kazne gde je isto tako i Raskoljnikov sedeo i razmišljao, samo što je Nastasja, sobarica, ušla u sobu da ga upita isto pitanje :/
Lično sam završila kurs kreativnog pisanja kod profesora Mihajla Pantića, a tu je i profesor Zoran Živković, gde obojica, naravno, itekako imaju kredibilitet da ovakva predavanja drže (i ja ih toplo preporučujem). Pored ovoga, sjajan izbor za sve one koji nisu u Beogradu može biti fenomenalna Dopisna radionica kreativnog pisanja koju vodi Karmela Špoljarić i koju možete završiti online (dakle samo mailom). To su moje lične preporuke a vi, molim vas još jednom, budite pažljivi pri izboru kurseva i profesora kreativnog pisanja.
Kako bih doprinela razvoju kreativnog pisanja kod nas koje mi je izuzetno pomoglo, danas i u sledećih par nedelja, spremila sam vam serijal tekstova i vežbi kreativnog pisanja. Što se tiče kompetentnosti, odmah ću se ograditi i reći vam da nisam izmišljala toplu vodu i da vežbe predstavljene ovde su specijalno odabrana mešavina koja se sastoji iz sledećih sastojaka:
- Kembridž udžbenik ili ostali (valjani) priručnici koji proučavaju kreativno pisanje 60%
- Sopstveno iskustvo 30%
- Mudre reči raznih autora i umetnika skupljenih sa raznih strana 10%
Naravno, postoji razlika između individualnog rada i rada u grupi. Kada radite sami, možete vežbati pisanje, ali nećete imati objektivni feedback tj. povratnu informaciju o vašem pisanju od drugih učesnika u grupi niti ćete moći da vidite da li i koliko napredujete. Ovaj moj serijal tekstova fokusiraće se i na jedno i na drugo, jer obe vrste rada imaju svoje prednosti pa se zato spremite da budete i pisci i kritičari.
Ove vežbe mogu da rade svi, i ostvareni pisci i apsolutni početnici, a osim dobre volje i ljubavi prema pisanju, biće vam potrebni samo olovka i papir ili računar i vremenski oko 30-45 minuta neuznemiravanja.
Tekstovi će ići jedanput nedeljno, svake srede, tako da imate 7 dana da ispunite vaš zadatak pre nego što krenemo dalje. Diplome ne delim, ali poklone rado primam što sam vam sve ovo spremila potpuno besplatno 🙂 Ipak, mnogima od vas je poznata dobrota moje duše, tako da će biti neki poklon za one koji ceo kurs završe 🙂
Pošto smo sve ovo razumeli, vreme je da počnemo sa prvom vežbom jeiii 🙂
Kreativno pisanje, uvodna vežba: Zašto pišem
Uvod u zadatak
Da li ste ikada stali i zapitali se: zašto pišem?
Današnja vežba možda izgleda jednostavno, ali ono što je potrebno jeste da što iskrenije odgovorite. Vaše mišljenje o vama samima odražava način na koji ćete pisati, i na kraju krajeva, živeti. Šta stoji iza vašeg pisanja? Šta vas navodi da pišete? Kako biste sebe opisali kao pisca? Šta očekujete od vašeg pisanja? Kako doživljavate vaše pisanje?
Jako je bitno da razumete sva ova pitanja. Šta za vas znači biti dobar pisac? Da li pišete zbog slave ili zbog sebe?
Ako je vaš odgovor „zbog novca“, razmislite o sledećem. Recimo, često naiđem na ljude koji pljuju Zoranine knjige. Generalno, kao i u životu, bilo ko ko blati drugog (autora), u nekom je ozbiljnom problemu i to vam je obično znak da nešto tu ne valja. S druge strane, mogu da razumem da vam se nešto ne dopada, ali morate razumeti da je njena knjiga (hteli ili ne hteli sebi da priznate) bestseler. Bestseler jednako Zorannah zarađuje lovu od pisanja i od toga može jako lepo da živi, a mislim da je ovo nešto čime se ne može mnogo autora pohvaliti kod nas. Ukoliko želite da pisanje doživite kao svoj posao, morate razumeti da će se uspešnost vašeg posla meriti novcem koji zaradite i to je sasvim merodavno (jer je to zaboga posao). Ako pak, vi ne želite da prodajete vašu dušu i i dalje imate slične glupe komentare, molim vas da pročitate moj tekst na ovu temu. Za početak, postavite sebi pitanje da li želite da živite od vašeg pisanja ili vam je pisanje samo usputni hobi (što je skroz ok).
S druge strane, ono što može biti dobar pokazatelj rezultata vašeg pisanja jeste vaše zadovoljstvo. Da li pišete jer ste radosni kada pišete? Ljudi oko vas mogu ceniti vaš rad (ili vam zavideti, što mu dođe isto) samo ukoliko vide ili da ste srećni ili da zarađujete novac. Naravno da nije bitno šta drugi ljudi misle, ali je itekako važno da vi sami znate svoje razloge. Sigurna sam da ste nekada pročitali neku lošu knjigu ali niste mogli da objasnite zašto tačno nije dobra. Prava je istina je da takva knjiga napisana iz nekih pogrešnih razloga i vodi se kao neželjeno dete jer taj pisac nije uživao dok je piše, niti ga je vodila strast.
Zato se zapitajte, koji je vaš osnovni poziv? Ovde ne mislim da vokaciju koja vam je data sa nebesa, mislim na veštinu koju volite i kojoj pristupate sa strašću. Pronađite svoju strast za pisanjem jer strast je ona koja vam daje snagu (i bolja krila nego Red Bull). Poziv (ili hajde da kažem i zov) je važan za mnoge profesije, ali impuls za pisanjem i želja da budete pisac nisu iste stvari, a vi ćete to lako znati po tome što na operaciju idete kod stručnog hirurga a ne kod nekoga ko želi da bude hirurg.
Zadatak: Nađite svoje zašto
Tip vežbe: individualan (ne zahteva feedback)
Dužina: (oko) 800 reči
Napišite tekst od 800 reči koji objašnjava vaše trenutne razloge zašto pišete kao i metode pisanja. Ovo je vaša prva lična poetika.
Spomenite autore koji su uticali na vaš stil, kao i pravac u kome se kreće vaše pisanje. Šta vas pokreće a šta vas ograničava? Kako možete poboljšati vaše pisanje? Koji je cilj vašeg pisanja? Šta želite u životu da postignete pisanjem? Šta očekujete od pisanja? Upotrebite ova pitanja kao smernice i pišite brzo, bez previše odlaganja i odugovlačenja.
Cilj vežbe
Pišemo iz različitih poriva. Neki od njih mogu uključivati želju da se igraju sa jezikom, da podele deo sebe, da opišu emociju, da komuniciraju sa svetom, da ožive neki lik, da izraze svoje mišljenje ili da jednostavno, ispričaju neku priču. Ova vežba se može raditi jedanput godišnje pa slobodno upotrebite ovu izjavu kao mernu jedinicu napretka vašeg kreativnog mišljenja i pisanja. Ono što je najvažnije jeste da budete potpuno iskreni prema sebi a upravo odgovaranjem na ova pitanja saznaćete kako da pronađete svoju strast prema pisanju.
Ovo je, učenici moji, uvodni zadatak i svoje odgovore slobodno možete pisati ispod ovog posta – šta više, ovo vam toplo preporučujem kako biste bili ažurni (a poklon može da vam služi kao podsticaj). Ipak, lično NEĆU komentarisati vaše postove iz više razloga. Pre svega, ovo nije pitanje estetike i nisam ovde da nešto ocenim kao dobro ili loše. Dalje, ovi postovi će stajati na blogu za vjeke vjekova i ukoliko neko naiđe na ovaj post za par meseci, možda neću biti u prilici da odgovorim. Dakle, vi ćete ovde biti i kritičari ali i oni koji primaju sugestije od ostalih polaznika. Ovo je vaš lični put na koji morate krenuti sami (recimo kao Frodo, Luk Skajvoker ili gorepomenuti Raskoljnikov), a za sva ostala pitanja (i duhovno vođstvo), na raspolaganju su vam spisateljske konsultacije.
PozZ!
p.s. Želite da napišete knjigu od početka do kraja, a zatim je i objavite? Prijavite se za najbolji KURS KREATIVNOG PISANJA na svetu 
8 Comments
Pre svega,hvala Ana Gord.
-Pišem,jer sam tako naučila da se branim od svega i svačega.Uglavnom ružnog i lošeg što mi se kroz život dešavalo.Bežala sam u čitanje i pisanje,u rad i kreativnost,bilo koje vrste,kad god ne bih znala kako da se sa nekom životnom situacijom i probelemom nosim.A bilo ih je podosta,tih problema.Bilo je i lepih stvari,i biće ih još,nadam se…I u lepoti življenja sam pisala,isto kao i dok sam patila.To je moj obrazac,po kome se izjašnjavam i postojim.Kada govorim,ili govorim vrlo malo ili govorim previše,zavisno od toga ko mi je sagovornik.Ako razgovaram sa nekim ko mi je stran,ja sam introvertna i ta osoba bi pre osetila emociju kamena,nego moju.Zato me nepoznati ljudi ili ljudi koji me površno poznaju doživljavaju kao jedno prepotentno i umišljeno biće,nekada i kao osobu koja nema šta da kaže.Sa bliskima sam prava „smaračica“.Kad pišem,nađem pravu meru reči.Generalno,obožavam pisanu reč i kniževnost kao oblik umetnosti i način izražavanja.
-Pišem,jer je za mene pisanje kao porođajni čin.Život me pre svega oplodi ličnim i svakim drugim iskustvima,saznajno sam biće.Onda neko vreme budem bremenita svojim saznanjima i iskustvima,svojim razmišljanjima.Na kraju,kao prilikom prave trudnoće,moram svoje ideje i razmičljanja da izlijem,moram da „izrodim“ svoje misli.Bilo na papiru-olovkom,bilo na monitoru svog računara-tastaturom.Izađu na taj način iz mene,kao bebe iz majke,prilikom porođaja.Nisam uvek raspoložena da budem bremenita,mislima,zaključivanjem,svojim i tuđim strahovanjem,radovanjem,i pričama.Ali sam prosto takva i to teče u meni, mimo moje volje.Ako pokušavam da zaustavim,ne valja.To se verovatno naziva:“misaoni proces“,kojim najjednostavnije ovladam pišući.Tako dobije,jasnu formu.
-Pišem,jer sam još u školi shvatila da sam u tome bolja od drugih,bolja od većine.Neko je bio bolji iz matematike,neko je lepo crtao.Ja sam uvek najbolje pisala,najbolje analizirala književna dela.Svako želi da u nečemu bude najbolji.Zato danas,kada sam odrasla žena i kada nije dovoljno biti u „nečemu“ najbolji,kada je imperativ uspeha biti u svemu i uvek najbolji ili se bar pretvarati da jesi,inače si gubitnik,inače si promašen/a,i kada je otvoreno priznajem da u mnogo čemu nisam najbolja,čak ni dobra,a neću da se pretvaram da jesam,zato radim ono što mislim da radim dobro,pišem.Makar to drugi i ne čitali,makar ne delili moje mišljenje da sam dobra,makar samo ja čitala napisano.
-Pišem,jer pisanjem imam šta da kažem.Govori se mnogo,i preglasno.Ja ne volim buku,ne čujem sopstvene misli od buke koju prave neki ljudi.Imam potrebu da pisanjem,neke ljude motivišem da razmišljaju o nekim stvarima koje su još uvek tabui,svuda u svetu,pa i kod nas.U to ime…
-Pišem jer želim da neko to i pročita,i počne da razmišlja,da koristi moja i tuđa iskustva.To je težak posao,jer čak i moje dete nekada ne želi da čuje šta imam da kažem,kako će onda drugi?Ali ne žalim se,Bogu hvala na tome.Samo konstatujem.
-Pišem,jer svako ko piše,nije pisac.Svako bi međutim želeo da bude.To je samo prvi stepenik.Drugi je biti književnik.Ima ih još…Bila bih zadovoljna da budem samo pisac,koji ponešto i zaradi i objavi roman u broju primeraka,koji se piše sa nekoliko nula a ispred kojih je jedinica(ili neki drugi broj,osim nule).To bi i bilo merilo useha jednog pisca,da li će ispred tih nula biti neki broj,ili će ostati same nule.Koliko ima tih nula,za početak i nije bitno.Bitan je taj jedan broji ispred tih nula.
Draga Daro, hvala tebi na učešću 🙂
Ova ideja mi se veoma dopada: „Pišem,jer je za mene pisanje kao porođajni čin“ kao i ova: „Svako želi da u nečemu bude najbolji.“ zaista i jeste tako… Bravo Daro 🙂
Kao što je masaža tijela sredstvo kojom se mentalno povezujem sa vlastitim tijelom, jer u rukama dobrog masera osjetim svaki djelić svoje kože, tako je i pisanje, po meni, sredstvo kojim povezujem svoje misli sa svojom dušom. Zvuči kao filozofiranje, ali nije.
Pisanjem se najbolje usredotočujem na sebe, svoje nutarnje ja.
Meni uopće nije bitno što i kako pišem, pisati moram, i trebam, kao što moram disati i trebam jesti. 🙂
Moje pisanje traje cijeli život. Dnevnik sam pisala čim sam naučila sva slova, ali i crtala sam po njemu, izražavala se i stvarala.
Npr, teško gradivo i dan danas najbolje upamtim prepisujući.
Još u nižim razredima osmoljetke, stvarala sam sastavke u zadaćnicama koji su ostavljali učiteljicu bez teksta, pisala pjesme, koje su usput da kažem i nagrađivane u tom vremenu, sve do nekog perioda, kada se dijete u meni trebalo opredijeliti za zanimanje, ono nešto što će mi plaćati račune i dati mi mjesto u okvirima društva.
Jasno, okruženje je bilo takvo da je imalo predrasude o umjetnicima – „nema tu leba“, i uspjeli su me uvjeriti da se „od pisanja ne može živjeti“. Pisanje tada više nije bilo prioritetna ideja za bavljenje u životu, nego povremena razbribriga. Hobi. Najdraži, najvažniji.
Zato valjda i pišem sve i svašta, nemam neki osoban stil, nemam žanr u kojem najbolje plivam, makar imam žanr koji je meni najlakši da se izrazim, i eto iz mene izlaze i sladunjave patnje, radosti, strasti, zabranjeno voće, maštanja, zgražanja, fantazije, horori, mračne i strašne teme, koje čuvam u raznim tekicama i ne pokazujem nikome.
Možda zato jer se plašim da će netko reći da nisam normalna, i to me i sputava da nekom pokažem neke svoje uratke – činjenica da će ljudi misliti da sam takva (mračna, perverzna, potencijalni ubojica), i da tako živim.
Ha! Pa dobra je ova šema jer sam upravo spoznala što me sputava!
A ima i još nešto, jedna moja mala, mračna tajna. 😀
Forme… zadane forme književnog izražavanja. Grupe, podgrupe, priče, pripovjetke, novele, romani, točke, zarezi, znakovi navodnika… aaaaaa, pustite me da pišem kako znam, nemojte me ubijati u pojam pravilima i odredbama!
Uh, kada nešto napišem i shvatim da postoje „stručnjaci“ koji će reći da TO ne valja, jer nisam na dobro mjesto stavila zarez, da ponavljam riječi umjesto opcija sinonima, da nisam zadovoljila ovo, ono… i tako ispadne da nisam „pismena“ i iskreno, prođe me volja da pišem. To nije moj ego, jer kritiku poštujem, nego ne poštujem nametanje pravila. Imam maleni problem autoriteta, hehe!? Imam, imam. 😀
Pitam se da li su o tome mislili velikani čije sam priče i romane gutala, pa za prvu ruku da navedem nekoliko njih, i to finih i vrhunskih pisaca i idealicta: Philip Roth, Bukowski, E.A. Poe, J.L.Borges, Dostojevski, Marquez, Kafka, Saramago, J. Cortazar, Tolstoj, pa pjesnici M. Antić, V. Popa, B. Miljković, G. Leopardi, Fernando Pessoa, D. Maksimović… a gdje su ostali, njih stotine, čija sam djela pročitala.
Zaista sam čitala sve i svašta, sve što me privuklo, tematski, a najslađe bi mi bilo hodati po knjižnici bez nekog plana, nego šetati i odabrati knjigu, prema nekoj intuiciji ili dopadanju. I na taj način, nisam nikada posudila nešto što mi se nije svidjelo za čitanje, dok mi se jest događalo da mi netko nešto preporuči za čitanje, ali, već nakon nekoliko stranica, knjigu sam odložila i zaključila: nije vrijeme da to čitam.
Zapravo, kada nešto pišem, želim i žudim da to netko pročita, želim povratnu informaciju, komunikaciju. Želim razgovor o temamama koje pišem. Želim izazvati reakciju kod čitatelja.
Obožavam lomiti predrasude, šokirati na neki način, probuditi, aktivirati, stimulirati ljudima mozak, trgnuti ih i potaknuti da misle.
Ne zanima me da ljude zadivljujem nekakvim pismenim umijećem, stvaranjem čudesnih pjesničkih slika, paralelnog svijeta, nije mi bitno da me „obožavaju“, ili da me traže autogram.
I pisanje i čitanje, moje su velike ljubavi.
Ovo je vjerujem blizu zadanih 800 riječi, no ovo sam napisala bez zadržavanja i mnogo razmišljanja o tome što pišem.
I vrlo iskreno prema sebi, i drugima. 🙂
…pisati moram, i trebam, kao što moram disati i trebam jesti. ? —> ovo potpuno razumem 😀
kao i: „Možda zato jer se plašim da će netko reći da nisam normalna, i to me i sputava da nekom pokažem neke svoje uratke – činjenica da će ljudi misliti da sam takva (mračna, perverzna, potencijalni ubojica), i da tako živim.“ hahaha, u tome se potpuno pronalazim 😀
Zelim da opisem ono sto mi se stvarno dogodilo,te na taj nacin inspirisem ljude sirom svijeta da vjeruju u snove,i da nikada od njih ne odustaju.Covjek ,producent zaljubljen u putovanja i kreativne ljude proputovao je 50 zemalja sirom svijeta obisao mnoga cuda i dosao samo zbog mene ,eto da me upozna.Ranije su mi se javljali drugi producenti iz istog razloga,trazeci da im ispricam svoju pricu,ali ja nisam imala hrabrosti da ih upoznam.Ni sada ne mislim da imam nesto posebno da im kazem,a mozda im je samo moje postojanje inspiracija.Eto,to je ono sto bi moglo inspirisati druge,moj nacin razmisljanja mozda.Zelim da kazem da smo svi mi inspirativni ukoliko vjerujemo u sebe,te ukoliko znamo koliko daleko ne mozemo da idemo.Valjda u tome lezi kljuc nase posebnosti,kao i ljubav prema poslu i neprekidno usavrsavanje i vjera.Snazna vjera da ukoliko damo sve od sebe ono sto nismo dali nije ni moglo da bude.I da ne zalimo zbog propustenih prilika.You didn’t miss the buss,you only catched the one that is yours.
Dobar tekst koji nas tera na kreativnost.:)
Hvala ljubimice moja 😀 imaš misiju i očekujem odgovore posle sajma 😀
Pišem zato što želim da ostavim trag. Pišem zato što izlazi iz mene i kada ne želim. Da ostavim nekakav pečat svog postojanja na ovoj planeti, jer se plašim da iza mene neće ostati ništa. Pišem jer ne umem drugačije da se izrazim. Pišem zato što je sa papirom lakše. Zato što je to ono što ja jesam. Pišem, priznajem, zato što su mi moje sopstvene reči najomiljenije za čitanje, i dok sama sebe čitam, uživam više nego u bilo čemu drugom (pogotovo ako je uspešno pisanje koje je uspelo da uhvati određeni momenat).
Moj stil pisanja je nedvosmisleno ženskast iako ne želim da bude takav. Bah, šta to znači ženskast? Kao da će me emocije odati, ogoliti. Uglavnom pišem iznutra, iz sebe i ne umem da opišem spoljašna zbivanja (nečiji ten, kosu, izgled, enterijer).
Iza mog pisanja stojim uglavnom ja i neke stvari koje mi se događaju. Retko kad umem da budem maštovita i izmislim neverovatne zaplete. Sve su to više stvari koje se prirodno nastavljaju na ta moja dešavanja, iako su izmišljena. Možda zato i najviše uživam kada čitam nešto što majstorski opisuje svakodnevicu.
Ja kao pisac, veoma sam osetljiva na kritiku i nesigurna u napisano pa zato često (o-ka-pe-ovski) pišem i brišem. Na spomen slave se začudim, ali mi svakako laska kada bilo ko pohvali moje pisanje. Nisam sigurna da li sebe vidim kao popularnog pisca, hm eto to je zanimljivo saznanje…
Kada pišem, često se osećam oslobođeno i pisanje mi daje osećaj zaštite… zaštite od spoljnjeg sveta, od dešavanja, od realnosti. Pisanjem zaustavljam vreme i kreiram samu sebe i svet oko sebe.
Stil sam gradila kroz mnogobrojne autore, a kako mi je od pravaca omiljen realizam, najviše se zasnivam na njemu. Na pisanje uglavnom utiče autor koga trenutno čitam, tako da ovde ne postoje pravila. Ima pisaca koje obožavam da čitam (Kundera, Akunun, Tolstoj, Andrić i još hiljade njih), ali nikada ne bih umela (niti želela) da pišem kao oni. Na moje pisanje dosta su uticali i stripovi, i tu možda pronalazim želju za sirovim osećanjima koje opisujem kao i skiciranje karaktera umesto detaljnog opisa (Princ Valijant, Asteriks i Obeliks, Mikijev zabavnik, Alan Ford, Marsupilami, Andrija Maurović itd).
(tek 300 reči? Ufff)
Moje pisanje se definitivno razvija sa osmišljavanjem različitih ideja i pokušajem realizovanja tih ideja jer sam opisivanje osećanja masterirala. Zato što pišem uglavnom o osećanjima, vežbam opis ličnosti i građenje karaktera kao i razvijanje likova kroz knjigu. I dalje mi je izazov opisivanje spoljašnjih okolnosti kao i predmeta jer ih i sama ne primećujem u realnosti.
Uvek me pokreću sopstvene ideje ili želja da ispričam neki događaj. Pokreće me takođe razmišljanje, nesvakidašnjost, lucidni karakteri, obične životne situacije opisane mojim jezikom. Obožavam da se igram sa rečima, da ih slažem, obožavam da im rušim koncepciju i da ih pustim da divljaju.
Ograničava me strah, ograničava me lepo vreme napolju jer bih radije bila na suncu nego sedela kod kuće i pisala, ograničava me kapitalizam jer “moram” da zaradim kako bih jela, pa se umorna vratim kući i najmanje i najviše mi je do pisanja, pa se kajem što ne pišem. Ograničavam samu sebe. Plašim se da je ono što napišem glupo i besmisleno. Ograničava me nekompenzacija za moj literarni rad. Ograničava me strah od uspeha jer donosi odgovornost, a ja ne želim odgovornost. Plaši me da neću imati ideju za knjgu koja je dovoljno velika i zanimljiva. Plaši me da nikada neću dobiti Nobelovu nagradu (kao da je to bitno). Plaši me da me neće citirati ili da će me previše citirati. Plaši me da će me neko prepoznati na ulici dok jedem picu, ili me uslikati bez šminke. Plaši me da će mi se neko obratiti kad želim da budem sama. Plaši me da ću morati da odgovaram na 800 mailova divljih fanova. Plaši me potreba za perfekcijom i stalna potreba da izmenim ono već napisano. I svi ti strahovi su moja ograničenja.
Šta je za mene dobar pisac? Za mene je dobar pisac onaj koji je zaljubljen u reči i ume da ih izvede na pravi put.
Poboljšavam pisanje maštanjem, gledanjem u prirodu, meditiranjem, kao i pisanjem i vođenjem dnevnika, čitanjem. Poboljšavam pisanje tako što pisanje ostavim pa mu se vratim, poboljšavam ga učenjem i ispravljanjem, verovanjem u proces. Poboljšavam tako što aktivno treniram (fizički) jer gradim svoje telo vežbama, učim se fizičkoj disciplini koju prenosim na umni rad pa svoje pisanje nadgrađujem različitim pisanjem.
Cilj mog pisanja je (pre)često lična terapija. Cilj je kratka priča, završena do kraja. Cilj je knjiga duža od 100 strana. Cilj je gostovanje mene kao autora u šouu Džimija Kimela. Cilj je oslobođenje emocija.
Želim da postignem svojim pisanjem ono što su tuđe knjige postigle sa mnom – da me izmene, da ostave utisak, da nešto naučim, da sagledam, da se divim.
U pisanju očekujem da pronađem sebe. Da istražim sve mračne uglove u sebi. Da izbacim svu prljavšinu napolje kako bih se čistila, iznova i zinova. Očekujem da se podsetim ko sam. Očekujem da govorim ono što i ne znam da znam. Očekujem da naučim. Očekujem mudrost.
I eto 800 reči. Hvala ti na vežbi i prosvetljenju Ana Gord 🙂