Valensija Na Dlanu

(Ukoliko ste propustili početak ovog putovanja, vratite se na: Izgubljena u Valensiji)

“Trebate pomoč?”

Upitale su jedne tople oči taman kada smo konačno pronašli centar grada, a onda ipak shvatili da smo na pogrešnom putu.

“Da!” uzviknula sam sa olakšanjem kao da nam je neko ponudio vodu a mi smo upravo prepešačili Saharu. “Da” rekla sam, a nisam ni videla ko me je to pitao, ali sam videla te oči koje su nas zainteresovano posmatrale i 5 minuta ranije, negde u gužvi. Ta dan je počeo davno, pre nekoliko vekova činilo mi se, i sad oko 20h, to jednostavno “trebate pomoč” izgledalo je kao ono što sam želela da čujem svih ovih dana u Valensiji.

Jutro je zapravo počelo dobro i krenuli smo da posetimo čuveni Grad umetnosti i nauke u Valensiji i da skinemo to sa dnevnog reda. Bila je nedelja i na prelazu ulice ka kraljevskim vrtovima, jedan žongler je bacao loptice dok su kola čekala zeleno, i na taj način zarađivao. Razmišljam koliko bi jednom Špancu pranje prozora na našim semaforima bilo zanimljivo. Osim ovog žonglera, Valensija izgleda uspavana u nedelju. Nema gužve, radnje su zatvorene i sve je usporeno, a ja primećujem da preferiram gradove do milion stanovnika gde se mir nekako ipak zadržao vikendom. Kada smo stigli u do kraljevskih vrtova – Jardens del Real – koji su nekad bili deo kraljevske palate, ovaj zeleni park je bio skoro prazan pa smo opušteno zastali pored jezerceta da se slikamo i divili se kavezu koji je stajao tu blizu a u kome su bili smešteni kanarinci i papagaji.

Ubrzo smo iz Jardins skrenuli do Turije, i ovde je ipak nedelja bila živahnija, puna ljudi koji voze bicikle i trče, pa smo se shvatili da ima šanse pre da nas udari bicikl nego auto u ovoj zemlji. Turija je inače isušena reka u čijem se nekadašnjem koritu nalazio futuristički Grad umetnosti i nauke – a kad kažem isušena reka zapravo mislim da je ovo ogromni, neobično dugački park sa drvećem čudnog oblika koji razdvaja stari i novi deo Valensije.

Inače, Španci (bar u Barsi i Valensiji) dosta trče (moguće i jer je sve ravno), i ovde je to neki štos, trend, jer trče apsolutno svi – i mladi i stari i nema nekog tripa pa da samo fit ljudi trče, već ljudi najčešće trče u grupama ili parovima i čavrljaju. U parku se isto tako praktikuju i drugi sportovi, pa možete na travnjacima videti ljude koji drže jogu, tai-či ili cross fit trening – sve u sportskom duhu. Naravno, na travnjacima će isto tako biti i ljudi koji čitaju knjige ili majki s decom… što bi kod nas bilo nezamislivo. Ovo mi je oduvek bilo neshvatljivo – šta ima loše u tome da se grupa mama nađe na travnjaku na Kališu npr? Puste decu, sede u prirodi (u sred grada), igraju se i odmaraju. Nemojte da mi se vadite na prljavšitinu jer Valensija je štrokavija od Beograda 10 puta. Nije, nego kod nas bi odmah bio ‘ladni travnjak, neki krpelj, malarični komarac ili ne daj bože promaja.

Kako se u parku zaista nekako mnogo toga dešava, odmah potom dočekao nas je prizor neobičnog takmičenja. Na trkačkoj stazi od oko 20 m, išao je konj koji je vukao tonu tereta (ali bukvalno), dok je njegov gazda išao uz njega i pomagao mu. Ljudi pored (ok, veoma ruralnog izgleda) sedeli su i navijali, a sirota životinja i njen vlasnik su na jedvite jade vukli teret, i na kraju je taj rezultat bio zabeležen. Zašto ova španska krv uvek ima nešto gde se pojavljuje životinja u sportu u čudnom obliku, nisam umela da objasnim. Kako nam pak ništa nije bilo jasno zbog čega konj vuče vreće s cementom (a gugl nije dao neke odgovore) brzo smo nastavili dalje.

Nailazimo malo dalje na Palau de la Musica: ova koncertna hala izgrađena je u staklu pre 30 godina a ispred se nalazi dugačka, romantična fontana. Ceo ovaj deo inače je tako prekrasan da najbolje što mogu da ga opišem jeste da izgleda kao idelan za snimanje scene gde se dvoje ljudi u ljubavnom filmu ipak na kraju pronađu i polete jedno drugom u zagrljaj. U stvari, put kroz Turiju je sveukupno divan, što zbog ljudi, što zbog svakog dela koji je po nečemu poseban pa zaista deluje kao neki magični vrt.

Iz ljubavne bajke ulazimo u jednu za najmlađe jer malo posle nailazi interesantan dečji park koji prosto moram da spomenem. Igralište je naime u obliku ogromnog, uspavanog čoveka koji leži vezan konopcima u pesku, dok deca trče oko njega i provlače se u prolaze koji su bili napravljeni od njegove kose ili odeće. Kada se popne na visinu vidi se da je u stvari u pitanju Guliver a da su deca – tako je – mali, glasni, teroristi Liliputanci.

Nasmejani krećemo dalje i samo par minuta kasnije, pojavio se pred nama – Ciudad de las artes y las ciences. Pre svega – nijedna slika neće uspeti da vam dočara ovaj doživljaj. Ovo je zaista grad unutar grada gde je osećaj kao da ste upravo sleteli na neku drugu planetu.

Grad umetnosti i nauke je futuristički kompleks zgrada koji su dizajnirali Santiago Calatrava i Felix Candela; mada se ovom drugom uglavnom priznaje prvenstvo jer je ovo osmislio kao poklon svom rodnom gradu. Inače, Kalatrava je živ i zdrav i pravi ludačke zgrade svuda po svetu, a njegova vizija ovde je bila svemir i inspirisan je skeletima životinja. Ceo kompleks spolja može da se obiđe peške (i besplatno) a sastoji se iz 5 zgrada od kojih je prva izgrađena 1998, i koje su sve okružene plitkim, plavičastim, bistrim vodenim fontanama i zelenilom. Obilazak vam neće oduzeti mnogo vremena, ali ako želite da uđete u neku od zgrada planirajte višečasovni obilazak (cena ulaznica je oko 30e, u zavisnosti šta želite da vidite). Neke zgrade se doduše još uvek grade; 6ta i poslednja konstrukcija je tek započela – i mnogi tvrde da se nikada neće ni završiti – ali to je neka druga priča.

Na samom početku tu je Palau de les Arts Reina Sofia iliti operska hala koja ima neverovatnu akustiku pa važi za jednu od najprestižnijih koncertnih dvorana. Malo zatim ide L’Hemisferic (vrsta planetarijuma) i interaktivni muzej nauke El Museo de les Ciencies Principe Felipe (lepo sam prepisala). Unutar planetarijuma, koji je izgrađen po principu ljudskog oka (zenica, beonjača itd), možete gledati različite vizuelno-neverovatne projekcije a postoji i čudesni eho, pa možete čuti nekoga i skroz na drugom kraju prostorije.

Dakle sve zgrade su okružene vodom a otvorena struktrura koja se nalazi među njima – neka vrsta botaničke bašte pod nazivom L’umbracle – prepuna je biljaka iz celog sveta koje su sve pažljivo odabrane kako bi menjale boju u skladu sa godišnjim dobom kao i dobom dana. Inače, u vodici (fontani) koja okružuje ceo kompleks je zabranjeno plivanje (iako je voda bukvalno do kolena), ali to nije sprečilo pametne Špance da naplate “vožnju” gumenim čamcem tuda i na taj način još malo zarade. Takođe, zanimljivo mi je bilo što su se kod muzeja nalazile i skulpture u vodi različitih umetnika (npr. Joko Ono), koje su građani mogli da izglasaju da li će ostati u Valensiji ili ići dalje.

Na kraju, tu je Oceanografic, najveći vodeni park u Evropi, a prvo što zapazite je staklena kugla sa drvetom unutra koja potpuno ludački izgleda. Unutar samog parka zapravo idete ispod zemlje i ovde postoje sve vrste voda i vodenih vegetacija (podeljeno po sekcijama – od Artika do Mediterana). Naravno, ovo je raj za decu i osim pingivina, foka i predstave sa delfinima, imate i ponudu da prespavate sa ajkulama; dođete noć ranije, ponesete vreću za spavanje i spavate ispod tunela gde ajkule plivaju (da, ovo se plaća). Imate i opciju br 2 ako baš gotivite ajkulice, a to je da 30 min ronite sa njima (ima ih više vrsta). Ovo zadovoljstvo će vas koštati tričavih 300 evrića, ali uz obavezan potpis odricanja od odgovornosti. Pa ko voli 😉

Kako smo završili sa obilaskom ovog kompleksa, krenuli smo na plažu ali smo se, naravno, ponovo izgubili. Ne znam gde smo završili (ni kako smo tu dospeli), tek ušli smo u neki kraj Valensije koji je bio skroz naskroz pust, i nije nam bilo nimalo prijatno koliko god da je lepo izgledao. Na kraju, nekako smo uspeli da izađemo na marinu (sat i po vremena kasnije), a malo zatim i na plažu, gde su moja sirota stopala imala samo malo odmora pre nego što smo se zaputili ponovo ka gradu.

Oko 18h smo krenuli ka centru, iako smo (u našim glavama) sve videli što ima da se vidi od Valensije. Međutim odjednom, kao nekom čarolijom, počele su da se nižu neke predivne uličice jedna za drugom: prvo je naišao niz romantičnih restorana, svirala je neka divna muzika kao i svuda na španskom pločniku, neke bajkovite građevine su se nizale jedna za drugom i mi smo zadivljeni šetali i divili se prizoru a zatim nekako smo uspeli da izbijemo na Trg de la Virgen.

Plaza de la Virgen je (bar za mene) najupečatljiviji Trg u Valensiji i ovde se pored katedrale, nalaze i bazilika i vojna palata kao i ova fontana iza mene gde Neptun simbolično predstavlja (bivšu) reku Turiju. Oko Trga naravno, razni zabavljači – od crnaca koji prodaju patike i tašne, ljudi koji našminkani predstavljaju nekoga do najsitnijeg detalja (faraona, pirata ili nekog potpuno izmišljenog) ili prodavaca nakita i uličnih zabavljača. Naravno, temperatura od 28C na kraju septembra nije odmogla pri zaljubljivanju u ovaj grad i sve mi se činilo da ćemo se na kraju svega ipak smuvati uprkos rekordu po gubljenju u bilo kom mestu do sad ❤

Naravno, usled zabezeknutosti transformacije ovog grada, kada smo želeli da krenemo nazad, nismo pojima imali kuda smo došli ni kuda treba da krenemo. Mi zapravo tada nismo ni znali da je to uopšte Trg de la Virgen, i taman kad sam se uhvatila prvo za mapu, a onda za glavu začula sam:

“Trebate pomoč?”

Na moje očajničko “DA”, Timi mi je nasmejano objasnio da je čuo kako pričamo srpski, a kako se sam po dolasku u Valensiju izgubio mali milion puta (i 3 godine kasnije još uvek se gubi), želeo je da nam pomogne. Da, oberučke smo prihvatili njegovu “pomoč” pa smo narednih par dana uz njega uspeli da malo bolje razumemo ovaj grad. Timi je inače Slovenac, neviđeni car i svetski mega putnik – on zapravo predaje “glazbu” na fakultetu Berkli u Valensiji. Da, Berkli postoji u okviru Valensije i naš Timi osim što predaje trubu, putuje po raznim delovima sveta pa su nas pored priča iz Valensije sačekale i priče o raznim dogodovštinama iz Jordana, Palestine, Koreje itd.

Po slovenskoj preporuci dakle, sutradan smo se tako zaputili do glavne gradske pijace tj Mercado Central. Španske pijace su inače neverovatno romantične, svaka tezga priča neku svoju priču a ova Art Nouveau zgrada sa primesama gotike i baroka je fuzija boja, ukusa i mirisa: sveža riba, začini, puževi, jamon (iliti pršuta po kojoj su poznati), sirevi, med, vino, ma šta poželite! Npr. imate vrhunski šafran (to je glavni začin u paelji) i ovde se prodaje jedan od najboljih na svetu jer Valensija važi za prestonicu paelje. Isto tako, svuda se prodaje recimo sveže voće (iseckano) koje može da se kupi za evro, dva pa sam svakodnevno jela sveži kokos, ananas, dragon fruit, jagode (kojih ima u septembru) i sl. i to mi je bila omiljena hrana. Ono što je takođe baš dobro ako volite morsku hranu (ja je baš mnogo volim) jeste da na svakom koraku možete naći sveže morske plodove i ribu, a na pijaci se čak i prodaju u fišecima lignje i gambori (kao i pršuta i sir). Kad smo kod lignji, ovde sam otkrila i baby squids – bebi lignje koje su super ukusne, pa probajte i to.

Pored toga, u Valensiji smo našli neki baš gotivni prženi kikiriki u ljusci sa krupnom solju (soli?), koji nisam kasnije našla u Barsi, pa eto pametne ideje za grickanje. Kad smo već kod ića i pića, Timi nam je otkrio i Bombon: autentičnu valensijsku kafa sa kondenzovanim mlekom (ne pavlakom, ne šlagom, već tim mlekom). Pravi se tako što se jedan šot espresa prekrije kondenzovanim zaslađenim mlekom, a kada se promeša, prebaci se preko leda. Ova kafa je jako je slatka i ima specifičan ukus i ovo je takođe tipično Valensijska stvar koje nema je u Barsi (gledali su nas bledo kad smo probali da je tražimo tamo). Dalje, iako je Valensija navodno grad koji je izmislio paelju, mi nismo uspeli da otkrijemo onu baš neku gotivnu i ja sam nakon 3će loše paelje odustala. Timi kaže da morate dobiti hint od lokalaca gde se služi baš dobra, a to je uglavnom po nekim zabačenim lokalima koje turisti ne znaju. Inaće po pijaci se prodaje često i zečetina koja po receptu ide u paelju, pa čisto da znate šta vas čeka. Od ostalih stvari probali smo patatas bravas – to vam je najobičniji pekarski krompir sa nekim ljutim sosom. Španci inače često serviraju taj tapas (što mu dođu sitni zalogaji različite vrste) pa su ovi krompirići često na meniju kao i recimo masline ili gorepomenuti jamon. Probali smo još i orćatu, to je taj njihov čudni mlečni bezalkoholni napitak od orašastih plodova koji se služi uz slatko pecivo. Nisam bila preterano oduševljena, ali horchata je (kao i ćuros o kome ću pisati kasnije) poreklom iz Madrida, pa je to isto kao kad jedete novopazarski roštilj u Beogradu – niđe veze.

Taj dan je inače pisalo 37 C, ali nije to onih naših užareno beogradskih 37, jer je duvao vetar i bilo je prijatno, i da, šetala sam u japankama i šortsu no nije bilo znojenja već je skroz bilo fino. Čudno je – kod njih je sa 20C toplo, a kod nas i ne baš, a opet je kod nas na 37 za harikiri, a ovde umilno toplo i kažu da leto traje do novembra… Sjajna klima svakako i pogodno za naseljavanje.

Predveče smo otišli u Rufus (Ruzuf, Russafa kako god) – umetnički kvart gde se okupljaju hipsteri, hipiji i umetnici, a puna je vintidž radnji i galerijica. Naravno, kako Španci ne vole da rade preterano, nemojte dolaziti ovde u vreme sijeste (niti bilo gde drugde); sijesta označava deo dana koji je određen za dremku pa je uglavnom sve zatvoreno od 13:30 do 16:30. Mi smo u Rusufu posetili naj-hip mesto pod nazivom Ubik cafe, kafić-knjižaru koja izgleda kao neka biblioteka i gde sve knjige mogu da se i čitaju i kupe. Inače ljudi kada sednu da popiju piće zaista pričaju međusobno i držanje telefona na stolu i gledanje u isti totalno out – ne samo ovde. Pa čisto da znate… ☺

Dok smo pili piće, Timi nam je ispričao o festivalima u Valensiji, a dva su najpoznatija. Za prvi ste verovatno i čuli, to je čuveno gađanje paradajzom – Tomatina de bunol – koje se događa poslednje srede u avgustu kada ode više od 100 tona paradajza na čisto zezanje. Inače, festival traje svega sat-dva i sve se veoma brzo očisti pa popodne nemate predstavu da su se ljudi gađali i da se paradajziranje uopšte dogodilo. Drugi i najpoznatiji festival u Valensiji je Las Fallas koji se događa u martu kada grad par dana potpuno poludi. Tada je korida, tada su obavezne žurke na ulicama, tada je maskembal i gužva u gradu a kruna svega su ogromne lutke koje se izrađuju godinu dana koje na kraju festivala budu spaljene. Fallas zapravo vodi poreklo od reči baklja i svakog 19 marta, uoči noći Svetog Josifa (Isusovog zemaljskog oca), događa se La Crema (šp. gorenje, paljenje) kada se ove lutke zapale na svakom od trgova u gradu.

Nakon Rusafe, šetamo još malo kroz grad i ovaj put mi se dopada što sam izgubljena i ne znam gde se nalazim. Idemo na piće u Mercado Colon, što nije prava pijaca kako njeno ime navodi već je ovaj fensi prostor pretvoren u svojevrsni hab gde možete da popijete piće, večerate ili šopingujete (i naravno budete in). Dok šetamo do tamo, slušam žamor malih restorana, gledam u mandarine koje rastu na drveću na ulici, fasade na zgradama koje često imaju šarene pločice, posmatram nekoliko gradskih kapija koje su nekada branile grad i baš me briga što je možda trebalo da skrenemo levo pre dva ugla. Temperatura je pala sa 37 na 22, ali ja i dalje imam osećaj da je lagano, nežno letnje veče koje miluje kožu i ponovo shvatam da obožavam ovu klimu, a danas i ovaj grad. Možda je to i zato što sutra odlazimo, ali Valensija mi izgleda istovremeno moderna i rustična a ovaj spoj nije neprirodan, već daje osećaj slobode da možete uživati u čemu god poželite.

Poslednje jutro, odlučila sam da još jednom pogledam Trg Virgen i da se popnem na katedralu, sama. Katedrala je izgrađena još 1262, unutra se nalaze dela Franciska de Goje a ono što je zanimljivo jeste da ovde kažu da se nalazi i pravi sveti gral (Indijana nemaš pojima). Naravno, zbog navale turista ulaz se plaća kao i u svaku veću crkvu ali možete zasebno ući (za manje pare) da se popnete u oktougaonu kulu, La migulete. Željna da nekako učinim posledni dan što lepšim, ispentrala sam se visokim stepenicama do gore, ostavila dušu u nosu, ali na kraju 207 stepenika, dočekao me je pogled na ceo grad. Bilo je rano i skoro nikoga nije bilo na vrhu a Valensija je ležala na dlanu, mirna. I ja sam pokušavala da budem tu, na vrhu katedrale, u jedno jutro dok se grad sanjivo budio, upijala sam trenutak, i trudila se da zapamtim sve, da mogu hvalisavo da kažem “I ja sam bila tamo!” Gledala sam grad koji je disao poda mnom i divila se. Polako mi se činilo da ga konačno shvatam… možda će zvučati ludo, ali Valensija je tako asocirala na Dorćol. I znam da sam rekla da neću da upoređujem, ali to je bio taj osećaj: ima iskustvo, ima sleng koji ni ne zna da ima, ima neobjašnjivu, ubistvenu lepotu, ima šmek, moderna je i ofucana u isto vreme i zna šta ima i boli je uvo da se time hvali.

Mada, šta sam ja znala.

Ja sam bila samo jedan putnik koji je ovde proveo 6 dana.

Nastaviće se. Sledeća epizoda: Otkucaji U Ritmu Barselone

Ukoliko ste propustili prvi deo ovog putovanja, pročitajte: Kako se nisam zaljubila u Barselonu baš na prvi pogled Drugi deo nalazi se ovde: Izgubljena u Valensiji

PozZ

p.s. support my work (and my travel)