Vodič Kroz Mirni Haos Barselone

(ovo je putopis u više delova, a prethodni deo je: Otkucaji U Ritmu Barselone)

Protesti su i dalje u toku na ulicama Barselone. Još uvek nepriznati Katalonci žude za svojom državom i prvo organizuju izbore da bi se za to izborili, a zatim stojički brane izborna mesta od policije i vlasti. Glasni su, ali i veoma mirni. Mi kao (i svi ostali) turisti ne hajemo mnogo, sve do poslednjeg dana. Mi želimo da se najedemo umetnosti i španskih prizora i skrećemo pogled na lepotu. Naivni smo. Ili ipak nema ni razloga za brigu? To sada nije ni bitno.

Jer.. još samo par dana smo ovde.

Još smo samo par dana u Barseloni. Ujutru je Born u blagoj izmaglici i Španci ne žure da otvore svoje lokale; oni žive opušteno ili se svojski trude da to tako izgleda, čak i dok se bore za nezavisnost. Šetamo i otkrivam Maxo, najoriginalniju galeriju u ovom umetničkom kvartu gde osim slika, prodaju i ove preslatke 3D fotografije (ispod), a kroz celu galeriju ide električni vozić dok su na plafonu postavljene male šake od keramike. Između ostalih stvari, ovde jedna pored druge stoje slike gde prva prikazuje Dalija kome na glavi stoji uzburkani okean sa natpisom el caos – a pored njega je predstavljena Frida sa svetionikom gde piše: la calma.

Naravno, Born zna da je najšarmatniji uveče, kada bi se ljudi željni provoda dovlačili u njegove barove. Kao što sam već rekla, teško možete naći mesto gde će vas pustiti da popijete piće bez hrane, ali recimo bar Guzzo će vas primiti na aperitiv bez obaveznog jela. Kafići inače stoje jedni pored drugih i vrlo lako će zvrjati prazni i neće želeti da vas prime ako ne večerate, mada se svuda po Bornu galami i atmosfera je noćnog izlaska iako nisam naišla na “pravi” klub kao kod nas (što ne znači da ga nema, nego su moja stopala želela malo odmora). Ukoliko pak izađete i želite da isprobate nešto novo za piće, naručite kavu (cava) – katalonsko vino slično šampanjcu koje brzo udari u glavu (a koje po zakonu nije moglo biti prozvano španskim šampanjcem jer je Šampanj oblast u Francuskoj). Barovi uglavnom rade do 3 pa dobro smislite gde ćete posle. Naravno, snalažljivi Pakistanci će vas ispred barova čekati sa gajbama piva za euro, dva. I ne samo to – ako pada kiša, oni će izmileti sa kišobranima, a dok traje protest nudiće vas zastavama Katalonije i pištaljkama, pa će te uvek biti spremni za svaku (ne)priliku zahvaljujući njima.

Donekle slična Bornu je i Gracia, umiljati kraj pun uskih ulica i trgića, gde sve zvrji od bakalnica sa organskom hranom, umetničkih šopova i co-working prostora. Manje je poznato da je Gaudi sredio još jednu zgradu ovde, Casa Vicens a kako je Gracia bila nezavisna opština nekada, ovde uglavnom stanuju lokalci što daje potpuno drugi šmek celom kvartu. Gracia zato ima sopstvena pravila i sopstvenu umetnost, iako je hipsterski vajb naravno u vazduhu pa je najčešća tura po ovom kraju ona koja pokazuje grafite različitih umetnika.

Što se tiče noćnih provoda, iako nisam bila u “pravoj” diskoteci, u Barsi sam se u 2-3 navrata kad sam izašla provela fenomenalno. Pre dve godine smo bili na privatnoj žurci na Monseratu, buržujskom kraju koji se nalazi malo izvan Barselone – i možda je to jedna od najboljih kućnih žurki na kojima sam bila. Pre svega, žene će upoznati nepoznate žene bez problema, i prići će vam same da vas pozdrave i popričaju sa vama bez ikakve zadnje namere. Ovo mi je oduvek smetalo kod nas, kada bih prilazila nekoj devojci samo zato što mi je bila simpatična, one bi se uvek povlačile a ovde je to bilo sasvim merodavno. Dalje, Španci plešu, i to plešu i muškarci i žene bez obzira da li umeju da plešu ili ne. Nema klimanja u mestu, već svi opuste celo svoje telo u ritmu koje god muzike i veselo đuskaju. Pored toga, ovde izlaze i stariji i sasvim je normalno da vidite nekoga ko je godište vaših roditelja da se sjajno zabavlja. Opet, kao i na plaži nema prekih pogleda i osuđivanja zbog pola ili godina i to mi se jako dopalo. Na ulici ćete isto tako veoma često videti starije ljude da razmenjuju nežnosti, poljupce i drže se za ruke što je jedan izuzetno divan prizor i žao mi je što se kod nas ispoljavanje nežnosti od strane bilo koga ko ima preko 30 godina prećutno smatra za sramotu.

Druga žurka kojoj sam prisustvovala bila je na vrhu hotela Axel, gde se nalazi njihov Sky Bar. Ovo je gej hotel i prima isključivo gej goste, a priča se da u njemu postoje sobe koje imaju stakleni zid na kupatilu koje gost iz druge sobe može videti kao i natpis za vrata koji glasi “DO disturb”. Inače jedno dobronamerno upozorenje ako ste homofobični, slobodno možete da preskočite Barsu jer je gej lobi neverovatno jak ovde. Kako god bilo, prizori istopolnih veza nije nešto na šta je sirovi balkanski duh navikao i može vam s početka biti čudno koliko je to ovde rasprostranjeno. To veče npr. nas dve devojke smo otišle na žur na vrhu hotela, i svaki momak je bio lepši od prethodnog, ali, naravno i zaljubljen u tog prethodnog 🙂 Bilo je i drag-quenova a čak je bilo i dosta mladih koji su ovde pecali svoje sugar daddy-je. Mi smo te večeri upoznali Amerikance, brata i sestru blizance, koji su oboje bili gej. On nam je rekao da je ovakva vrsta hotela za njega savršeno mesto za odmor i da je konačno kupio kuću sa svojim dečkom koji je bio 15 godina stariji od njega. Niko nije verovao u njih kada su se tek smuvali, ali sada 20 godina kasnije, oni se i dalje vole kao prvog dana. Sestra je pak bila sveže razvedena od svoje žene i pričali su nam o pravima koje stičete istopolnim brakom u Americi.

Sledeći put kad sam otišla u provod bilo je ove godine kada smo opet otišli u hotel; ali ovaj put na otvaranje jednog novog hotela. Ceo barselonski cream de la crem se sjatio u OD hotel, a zanimljivo mi je bilo što se Špankinje tako malo sređuju u odnosu na nas. Kod njih izlivanje noktiju nije nešto što se radilo na nedeljnom (čak ni godišnjem nivou), na feniranje odu tek kada je u pitanju neka baš bitna svečanost, retko je ko u štiklama dok je konturisanje pojam za koji verovatno nisu ni čule. Ova neopterećenost je meni bila osvežavajuća i čini da se osećate lepo bez obzira kako ste obučeni i kako ste (ne)našminkani.

Takođe tih dana, more na Barseloneti je odlučilo je ostane jednako blago do kraja našeg jesenovanja: voda je bila bistra i mirna i bila je prava milina kupati se. Jedan dan nakon kupanja, žičarom smo otišli na Monžuik. Postoji nekoliko žičara kako sam videla, a ova koja vodi od plaže do vrha prelepog brda pruža još jedan zanimljiv pogled na Barsu. Mene je inače Monžuik očarao još pre dve godine, kada se u ovom ogromnom parku prepunom čudnog rastinja odigravao Mere de Deu de la Merce (ili dani zaštitnice milosrdne gospe). Jedan savet ako dolazite u Barselonu na jesen, iskombinujte da dođete u septembru kad je u toku Merce, tj godišnji festival što su u stvari nešto kao dani Barselone koji traju par dana i završavaju se velikom feštom 24 septembra.

Da vam dočaram atmosferu kako izgledaju ovi dani Barse. Ove godine sam u to vreme bila u Valensiji, ali 2015. prvo smo otišli do Placa Sant Jueme, glavnog Trga gde je bilo organizovano takmičenje u pravljenju ljudskih piramida. Ovaj neobičan sport (i tipično katalonski) koji zahteva da se ljudi penju jedni drugima na ramena, kao krunu nosi malo dete (znam da je pleonazam, ali ovde se zahteva dete od svega nekih 4, 5 godina) koje se penje na vrh žive piramide. Naš katalonski domaćin nam je ponosno objasnio kako se oni za taj sport revnosno spremaju cele godine i dobacio da je tokom vekova “tu i tamo poginulo neko dete” :O

Nakon toga smo se popeli na katedralu u centru grada što nije imalo veze sa Merceom, ali je svakako bilo lepo jer su ispred katedrale organizovani razni koncerti. Dalje smo otišli na Monžuik, onaj gorepomenuti u koji sam se zaljubila. Monžuik je brdo (ili veliki park) sa koga se pružao pogled na grad i njegovu luku a gde smo tada gledali razne akrobatske tačke i gde su se tih dana prikazivali filmovi i predstave.

Inače, žičara koja kreće sa plaže isprva pomalo deluje strašno, ali kad uđete u nju shvatite da je sve ok. Pogled je stvarno drugačiji jer praktično lebdite iznad vode a onda sletite na predivni Monužuik koji je pun čudesnog rastinja i  sveukupno jedno prelepo mesto. Meni se ovo brdo baš dopalo i stalno sam nalazila izgovor da odem do tamo, a svaki put mi je delovalo drugačije. Ove godine čak, kako smo izašli iz žičare, jedan predivni ženski vokal pevao je „Besame mucho“ i upotpunio nestvarni doživljaj ovog mesta.

Na samom kraju Monžuika stoji Nacionalna galerija, ispred koje su stepenice i između njih velelepna fontana (ovaj pridev velelepna joj savim odgovara) na čijem dnu je čuvena Magična fontana koja peva i menja boje. Savet i kada obilazite fontanu: obavezno proverite raspored kojih dana ima program jer se ovo ne dešava svaki dan. Inače sam šou traje oko sat vremena i zaista je fascinantan; to je najobičnija fontana koja menja boje odakle se čuje muzika i koja menja raspored mlazova vode, a opet, ne možete da prestanete da gledate u nju i da se oduševljavate.

E da, na Monžuiku je takođe galerija Huana Miroa, koja nije baš za svakoga. Iskrena da budem, moja mašta ne doseže do neslućenih dubina platna koje ima na sebi par šara i dve boje, i žao mi je što sam otišla ovde umesto da recimo posetim Nacionalnu galeriju. Ako biste nešto da vidite od umetnosti što će vam biti razumljivije, posetite Pikasovu galeriju u centru grada. Istina je da ovde nije izloženo nijedno veliko delo ovog slavnog umetnika, ali jeste prikazan nesvakidašnji opus i sve faze kroz koje je umetnik prošao, a koje su mene lično ostavile bez teksta.

Nakon obilaska Monžuika otišli smo rano na spavanje jer sutradan smo dobili poziv da posetimo Ironman triatlon na obali Kosta Brave, što je sveukupno bilo fantastično iskustvo. Renfe (tj lokalna železnica o kojoj sam pisala) vodila je sve vreme uz obalu mora do gradića Kaelja (Caella) gde se ovaj triatlon održavao. Prvo što se tiče takmičenja; Ironman je triatlon koji se održava po celom svetu a zadatak je da u jednom danu preplivate 4 km, 180 km vozite bajs i zatim istrčite maraton (42 km). Dakle nisu ovde džabe ljudi nosili majice sa natpisom: “Oh, you ran a marathon? How cute.” Ukoliko ovo ne uradite od 07h do 24h, nećete dobiti medalju niti priznanje da ste iron(wo)man. Takmičari su začuđujuće sasvim obični ljudi (dakle ne sportisti) koji samo žele da nešto postignu, pa nije retkost da vidite punije i starije ljude kako se takmiče. Ukoliko zaista želite, možete ovo uraditi ako plivate baba-žaba stil, vozite bajs sa uživanjem svega 10km na sat i prosto prošetate maraton – ali sve mora biti u jednom danu. Sve je jako dobro organizovano, pa ćete u svakom trenutku videti gde se takmičari nalaze, šta se gde dešava i vrlo lako se ubaciti u celu atmosferu. Jedan detalj koji me je još oduševio a tiče se same organizacije bilo je što ako ste pešak, niste smeli da pređete ulicu kuda je išla trka – bez striktnog odobrenja policije. Možda to ne izgleda važno, ali u Beogradu dok trčite maraton ili recimo Nike trku, može da pređe ulicu ko kako želi što zaista otežava takmičarima.

Osim dobre organizacije, želim i da spomenem kako se ovde takmičio i Alex Zanardi, bivši vozač formule 1 koji je ostao bez obe noge. Alex je samo jedan od ljudi sa posebnim potrebama koji može regularno da se takmiči u ovom sportu i da pobedi bez obzira na njegovo stanje (pažljivo biram reči ovde). Ako se pitate kako, Alex prvo pliva, zatim sa protezama vozi bicikl, a kad je trčanje u pitanju, rukama vozi bicikl. Dakle jedno odlično integrisanje u sportske aktivnosti bez ikakve diskriminacije.

Što se tiče same Kaelje, ovo je samo jedno od simpatičnih mesta koja se nalazi uzduž obale Kosta Brave na sat vremena vozom od Barse. Verovatno vam je poznat čuveni Ljoret de Mar na koji naše agencije uglavnom šalju i on se nalazi u ovom nizu. Za kupanje je bilo božanstveno taj dan, i pitala sam se zašto sam pre 2 godine išla u Sićes a ne ovde.

Kad smo već kod Sićesa, da vam spomenem ovu plažu koja je poznata kao meka za gejeve. Sitges je manje mesto do koga stižete Renfeom (meni nekako dođe kao Pančevo kod nas), ali na drugu stranu od Kaelje. Sićes je jako sladak zbog malih uvala koje se nalaze ovde, široke promenade i plitkog mora koje olakšava kupanje, ali i samog gradića koji je pun renesansnih građevina, restorana i fensi vila. S jedne strane, gej uticaj ovde možda i daje šarm celom mestu jer je sve uredno, čisto i neobično zabavno (kao i sami gejevi uostalom). Ako bih pak morala da biram gde da odem na izlet, za kupanje bih otišla na Kosta Bravu a za žurke u Sićes, a za letovanje ipak i svakako u Grčku, jer da se ne lažemo, ja lepše plaže od njihovih još uvek nisam doživela 🙂

E da, jedan dan smo isto tako pobegli iz grada pravo na Pirineje, u dolinu Val de Nuria. Niko me nije upozorio da se na manje od 2 sata vožnje od Barselone nalaze (između ostalog) Pirineji i mi smo se već drugog dana mog putovanja 2015. nepuna 4 sata peli do manastira Val De Nuria koji se tamo nalazi.

Ceo put vodi kroz prirodu i kamenite uspone a Španci koji su opterećeni trčanjem su po ovom strmom terenu trčali oo podnožja do vrha i nazad. Neverovatno je bilo, ljudi sa decom i stariji, trčali su kao ludi po terenu stvorenom samo zglobove da polomiš a još luđe je bilo njihovo Ola! – svi (do jednog) su se uljudno pozdravili sa nama! Kada smo stigli na vrh, prelepi manastir i jezero su nas nagradili za silno pentranje, a nazad smo otišli električnim vozom koji je za manje od 20 minuta sišao na dno planine.

Naravno, morao je da dođe i dan rastanka od Španije. Dan pred polazak bilo je oblačno i krenuli smo da prošetamo do parka Citadela. Na Trgu ispred katedrale, videli smo neke brejkdensere koji su igrali i gomila se okupila oko njih. Ovo su uobičajne i svakodnevne predstave na ulici Barse i prosto ne morate ništa da radite a već ćete se dobro zabaviti time što samo šetate kroz srce grada.

Spuštamo se dole i stižemo do Citadele koja izgleda kao iz bajke, uprkos sitnoj kiši. Ovde se nalazi još jedna od milion prelepih fontana u ovom gradu, a sumnja se da je u izradi mladi Gaudi umešao prste. Mi šetamo i posmatramo puls Barselone, jer iako je tmurno, park je pun života.

Na jednom drvetu, grupa akrobata uči turiste hodanju po konopcu i ostalim veštinama. Malo dalje, dva žonglera su vežbala svoju tačku. Kod Trijmfalne kapije koja se nalazi u blizini, ulični zabavljači pravili su velike balone od sapunice koja su deca jurila. Jedan gospodin je sa žabac-lutkom na koncu uspešno svirao mini-klavir (stvarno svirao). Posmatrana ovako, Barselona izgleda kao grad gde je sve moguće. Usled osmeha koje izmame pantomimičari, ulični igrači i prizori, lako smo zaboravili da je negde gore protest i da Katalonija i dalje želi svoju nezavisnost.

Ali u smeštaju, čekaju nas vesti koje preuveličavaju stvari i zabrinuti pozivi prijatelja. Ispostavilo se da je dan kada treba da krenemo, rezervisan za veliki štrajk gde većina lokala neće raditi. Kažu da ne radi pijaca, a ujutru shvatamo da u centru grada ne rade autobusi ni taxiji, a nismo sigurni ni da li naš let španske avio kompanije leti. Španci ostaju potpuno pribrani. Na autobuskoj stanici kondukter navodi turiste do dela grada gde autobusi saobraćaju. Na Placa d’Espagna (ironično), staju autobusi koji vode na aerodrom, a strpljivi Španci ne puštaju uspaničene gomile unutra, već raspoređuju ljude tako da autobus bude udoban za vožnju. Umorni nakon sat vremena pešačenja po gradu sa sve torbama, gužvanja od bitke da uhvatimo autobus i ne propustimo avion, jedva čekamo da poljubimo beogradsko tlo.

Skoro da čovek pomisli da su tuđi problemi lakši. Ali mi nismo baš toliko naivni.

Otići od kuće ne znači putovati. Kao što sam rekla u prvom delu, ako ste na drugom delu planete a u glavi daleko od mesta gde se nalaze vaša stopala, nema neke velike vajde. Ako razmišljate kako će biti kad dođete kući ili kako sve tako kratko traje, propuštate suštinu. Naravno, nimalo nije lako prepoznati kada se dešavaju momenti i susreti za sećanje. Ili bar meni poprilično kasno stignu do mozga.

Ali znam da je sigurno putovanje za pamćenje kada pronađete stvari koje niste ni znali da ste tražili. Kada otkrijete novu kuću, daleko. I vidite da se srce ugnezdilo negde gde nikada niste ni pomislili da bi moglo imati dom. Kada pronađete novo ja. Slobodno i neustrašivo. Kada se setite šta sve ima kod kuće a nema kod drugih (jogurt npr) i odjednom naučite da cenite ono o čemu nikada niste razmišljali.

Mozda nikad i ne prepoznamo odmah kada su ti susreti i momenti koji kasnije postanu najdraže uspomene – ali osećanje prepoznajemo uvek jasno kako pre 10, tako i za još 10 godina jer – beskonačni smo ❤️

I to je suština ovog (životnog) putovanja.

Ukoliko ste propustili prvi deo ovog putovanja, pročitajte: Kako se nisam zaljubila u Barselonu baš na prvi pogled

Drugi deo nalazi se ovde: Izgubljena u Valensiji

Treći deo se nalazi ovde: Valensija Na Dlanu

Četvrti deo je: Otkucaji U Ritmu Barselone

Takođe, jedan vaš mali lajk meni znači mnogo 🙂 a šerovanjem takođe možete da podržite moju Facebook stranu. Isto tako, možete da se prijavite na mailing listu upisivanjem svog maila sa desne gornje strane. Šer d lov & hvala <3

PozZ